Računi

 

Sumrak švajcarskih banaka

 

Niko više nije siguran

 

 

Švajcarska je još od davnina poznata po svojim bankama, u svetu čuvenim zbog strogo čuvanih tajnih računa. Sada je, izgleda, došlo vreme da se i to promeni

 

 

Miroslav Zorić

 

Početkom 2008. nemačka vlada odobrila je tajnoj službi, BND-u, da za cenu od pet miliona evra otkupi podatke nemačkih poreskih begunaca koji su novac krili u Lihtenštajnu. Još onda je među švajcarskim bankarima zavladala panika - šta će biti u slučaju da se ovaj presedan ustoliči? Kneževina Lihtenštajn, nezavisna država inkorporirana u švajcarsko zakonodavstvo, brzo je reagovala i prihvatila da, pod određenim uslovima, sarađuje sa stranim pravosudnim organima.

Moćni Savez banaka Švajcarske, prava država u državi, odbio je prošle godine sličnu reformu svog bankarstva. Nije pomogao ni diplomatski pritisak Amerike u njenom globalnom ratu protiv narkodilera. Švajcarski argument je tada glasio: i u samim SAD postoje savezne države koje se pridržavaju švajcarskog pravila "Ne pitam, ne govori". Polupusti Oregon je, na primer, jedna od država u kojima je identitet vlasnika računa strogo čuvana tajna.

U međuvremenu se desilo baš ono čega su se bankari plašili: valjda inspirisana finansijskim uspehom svog kolege iz Lihtenštajna, jedna osoba je nemačkim vlastima na otkup ponudila strogo čuvane tajne podatke iz švajcarskih banaka.

Poreskoj kancelariji uprave nemačkog grada Vupertala stigao je početkom 2009. dopis poslat elektronskom poštom, u kome nepoznati autor na prodaju nudi CD sa bankarskim podacima za preko 1.000 ljudi sa teritorije nemačke pokrajine Severna Rajna-Vestfalija. Iz Vupertala su ovaj dopis prosledili u Dizeldorf, prestonicu pomenute pokrajine. Tamošnja uprava je proverila predočene uzorke za oko 100 lica i utvrdila da su svi podaci tačni. U celu akciju se zatim uključio BND, ali ni njegovi eksperti nisu mogli da utvrde odakle je poslata elektronska pošta.

Posle toga je nemački ministar finansija Volfgang Šojble angažovao pravne eksperte čiji zadatak je bio da provere da li je na osnovu ovako dobijenih podataka moguće pokretanje krivičnog postupka protiv lica za koja se utvrdi da su izbegavali plaćanje poreza skrivanjem para na računima u Švajcarskoj. Pošto je pre neki dan stigao pozitivan odgovor, nemačka vlada je odobrila plaćanje 2,5 miliona evra za kupovinu ovog CD-a.

Procenjena dobit za budžet Severne Rajne-Vestfalije: oko 400 miliona evra.

I taman je krenula kupovina ovog CD-a kada su procurele informacije iz pokrajine Baden-Virtemberg da je i njihovoj administraciji ponuđen CD sa podacima 2.000 poreskih obveznika sa njene teritorije. Ubrzo je stigla slična vest i iz Bavarske. Cela Nemačka se uskomešala.

Uskomešale su se i banke u Švajcarskoj. Očigledno je da je krenula lavina odavanja najstrože čuvanih tajni na svetu. I što najviše boli švajcarsku državu: prodaja podataka je stihijska, sprovode je osobe koje su na najosetljivijim mestima u bankarstvu i koje na ovaj način dopunjuju svoj sopstveni budžet. Iz sata u sat raste strah Švajcaraca da će u bliskoj budućnosti, sledeći ove primere, hiljade bankarskih službenika početi da sarađuje sa službama stranih država. Od čuvenog švajcarskog bankarstva uskoro neće ostati ni kamen na kamenu.

Zbog toga je glavni urednik švajcarskog lista die Weltwoche, Rožer Kepel, u svom uvodniku od 3. februara 2010. zavapio: "Nemačka vlada ne sme da trguje sa onima koji kradu podatke iz banaka. U suprotnom, Švajcarska mora da podnese krivične prijave protiv kancelarke i nadležnih ministara i da ih uhapsi u slučaju da stupe na njenu teritoriju."

Izgleda da je ova reakcija prekasno usledila, jer je poznato da su se početni podaci odnosili samo na Credit Suisse (osnovanu 1856. sa filijalama u preko 50 država i oko 47.000 zaposlenih), a da su u međuvremenu stigli izveštaji i za račune u banci UBS i osiguravajućem zavodu Generali. Iz Bavarske javljaju da njihove vlasti ispituju dojave za još jednu banku u Švajcarskoj, ali i u Lihtenštajnu.

Predsedavajući Saveza banaka Švajcarske, Urs P. Rot, zahtevao je početkom februara od nemačkih vlasti da odmah saopšte ime dostavljača kako bi protiv njega bio pokrenut krivični postupak u Švajcarskoj zbog odavanja bankarskih tajni. Umesto toga, nemačke vlasti najavljuju saradnju sa vlastima drugih zemalja pri proučavanju dobijenih podataka. Razotkrivene tajne odnose se i na račune nekih of-šor kompanija u kojima nisu samo nemački državljani, pa ne čudi da je od kraja januara, odnosno od kada je belodanom postala provala u sigurnosni sistem banaka, u Švajcarskoj primećen veliki broj državljana iz istočne Evrope, uplašenih da i njihove tajne ne budu otkrivene. Ima tu i poznatih predstavnika nekih srpskih tajkuna.

Za razliku od istočnoevropskih, nemački milioneri reagovali su mnogo razumnije. Samo za prva dva dana po najavi predstojeće kupovine CD-a, sedmorica milionera u Severnoj Rajni-Vestfaliji iskoristili su zakonsku mogućnost da se sami prijave i tako izbegnu krivično gonjenje. Od njih je budžet dopunjen za neočekivanih 3,5 miliona evra.

Ništa nije poznato ni u vezi sa brojem dojavljivača niti njihovim identitetom. Za osobu koja se obratila vlastima u Vupertalu spekuliše se da bi mogao da bude Švajcarac Erve Falćiani (Hervé Falciani). Koliko je poznato, osim plaćanja tražene sume, nemačke vlasti nisu preuzele nikakve druge obaveze prema svojim doušnicima.

 

 

Ilegalno-legalno

 

U Švajcarskoj posluje 330 banaka i finansijskih instituta, koji upravljaju kapitalom većim od 3.000 milijardi evra. Pretpostavlja se da bar jedna trećina ove svote potiče iz ilegalnih izvora, mada ima eksperata koji tvrde da je samo jedna trećina legalno stečena.

Tajna ko je vlasnik nekog računa je stroga zakonska obaveza svih švajcarskih banaka. Dok su nešto dostupniji računi na kojima je novac stečen klasičnim kriminalom, računi sa novcem sklonjenim od poreskih vlasti apsolutno su zaštićeni. Isto tako su tajni i spiskovi mušterija banaka, pa je nemoguće bez ovlašćenja izvršiti i gotovinsku uplatu na tuđ račun.

Poseban problem čine računi stranih državljana, naročito diktatora iz trećeg sveta. U pojedinim slučajevima je Švajcarska nakon dugogodišnjih pregovora vratila novac poharanim državama, kao što je bio slučaj sa 624 miliona dolara filipinskog diktatora Markosa.

 

 

 

 

Poreskoj kancelariji uprave nemačkog grada Vupertala stigao je početkom 2009. elektronskom poštom dopis u kome nepoznati autor na prodaju nudi CD sa bankarskim podacima za preko 1.000 ljudi sa teritorije nemačke pokrajine Severna Rajna-Vestfalija.

 

 

 

Od čuvenog švajcarskog bankarstva uskoro neće ostati ni kamen na kamenu.