Mita i provizije

 

Telekom Srbija: Da li će prodajom Dojče telekomu ovog puta biti prodat i narod

 

TELEKOMUNISTI sa crvenog konja na žutog magarca

 

 

    U privatizacionoj branši podrazumeva se da izbegavanje međunarodnog tendera i prihvatanje direktne pogodbe u prodaji takve robe kakva je Telekom Srbija znači, pre svega, uključivanje raznih vrsta mahinacija, mita i provizije kao pravila igre. Telekom je to već jednom prošao, a izgleda da su se ta pravila nekima iz aktuelne vlasti veoma dopala

 

Ivan Molotok

 

Ništa, nijedan poslovni potez, tehnološka ili finansijska transakcija u trinestogodišnjoj istoriji Telekoma Srbija nisu prošli bez afera, skandala ili kriminalnih repova.

Tako je i ovog puta, posle pisanja nedeljnika Nin da će državni paket akcija u Telekomu Srbija oktobra ove godine biti prodat na tenderu, i to po početnoj ceni od milijardu evra, najverovatnije Dojče telekomu (DT), koji je, kako se kaže, preko grčke kompanije OTE, čiji je suvlasnik, već posednik 20 odsto akcija Telekoma Srbija, pa samim tim ima pravo preče kupovine. U takvom vlasničkom kontekstu, da bi DT postao većinski vlasnik Ňelekoma Srbija, potrebno je da mu država proda najmanje 30 odsto plus jednu akciju. Odustalo se, navodno, od prodaje direktnom pogodbom, jer bi za takvu "tehnologiju prodaje" bio potreban ili međudržavni sporazum ili poseban zakon. Naglašava se da DT time postaje i većinski vlasnik Telekoma Srpske u BiH i kompanije M:tel u Crnoj Gori, koji su sada u većinskom vlasništvu Telekoma Srbija. U Ninu se spekuliše da je do dogovora o prodaji došlo prilikom poslednje posete predsednika Srbije Borisa Tadića Berlinu.

I Kabinet predsednika, i nadležno Vladino ministarstvo, i Telekom Srbija, i OTE su u celini demantovali ili se ogradili od navoda iz ovog teksta, a Dojče telekom je, odbijajući svaki komentar (!), podsetio da njegova "strategija jeste postepeno proširenje", uz napomenu da ta firma, u Crnoj Gori, preko Mađar telekoma već jeste većinski vlasnik crnogorskog Telekoma!

Već iz ovoga, i iz činjenice da je "informacija", izuzimajući neke detalje, gotovo sigurno tačna, nedvosmisleno je jasno da aferaška dimenzija (budućeg) slučaja i potiče od negiranja i ograđivanja.

Pre svega, radi se o tome da je planirano, da se zna i podrazumeva da će Telekom Srbija da bude prodat. Iz različitih razloga, i uz uslov da ugovor ne protežira protektorske namere kupca (zbog čega je važno da bude relativno transparentan), Dojče telekom je po mnogim parametrima - poželjan kupac. Međutim, zbog kriminogenog karaktera ove vlasti apriori su pod znakom pitanja i finansijski i, pre svega, naglašeno geopolitički konteksti ove osetljive operacije.

Da bi bilo jasno zbog čega je geopolitički kontekst važan, vredi, na primer, pogledati vlasničke odnose u privrednim subjektima koje bi ta kupoprodaja tangirala. 

Telekom Srbija vlasnički je podeljen između JP PTT Srbija (dakle države Srbije), koja ima 80 odsto akcija, i grčke firme OTE, sa 20 odsto akcija. U samom OTE-u grčka država ima udeo od 20 odsto, međunarodni institucionalni deoničari 28,2 odsto, grčki institucionalni deoničari 10,5 odsto, neki manji deoničari 11,3 odsto i Dojče telekom - 30 odsto. To znači da DT jeste najveći deoničar OTE-a, ali nije većinski vlasnik (izuzev ako se ne krije i iza nekih drugih grupa deoničara, što je u uređenim finansijskim režimima kažnjivo), pa je, laički gledano, u najmanju ruku preterano polaziti od toga da bi DT-u bilo dovoljno "30 odsto plus jedna akcija" da bi postao većinski vlasnik Telekoma Srbija. Naime, trebalo bi mu znatno više.

Dalje, Telekom Srbija (čitaj država Srbija) je decembra 2006. godine, posle međunarodnog tendera, kupila 65 posto akcija Telekoma Srpske za 646 miliona evra (konkurent, Telekom Austrije, ponudio 467 miliona evra), što je u tom trenutku bila vrednost jednogodišnjeg budžeta Republike Srpske. (Preostalih 35 odsto kapitala raspodeljeno je na Fond penziono-invalidskog osiguranja - 10 odsto, Fond za restituciju - pet odsto, Zepter fond - 5,13 odsto, Hypo Alpe Adria Bank - 1,04 odsto i ostale akcionare - 13,83 odsto). Dakle, država Srbija je posredstvom Telekoma Srbija postala većinski vlasnik Telekoma Srpske. U tom činu malo ko je video samo skupu finansijsku operaciju (nema podataka o investicijama u Telekom Srpske), a okupljanje srpskog etnosa pod jednu, makar i telekomunikacionu kapu, visilo je u vazduhu kao očigledan dodatni motiv.

U aprilu 2007. godine Telekom Srbija i holandska firma Ogalar B.V. kao konzorcijum su (raspored kapitala 51:49 u korist Telekoma) za 17,05 miliona evra od Crnogorske agencije za telekomunikacije kupili licence za rad trećeg mobilnog operatera u Crnoj Gori - M:tela. (Zanimljivo je da su druga dva operatera - T-com iza kojeg stoji Dojče telekom i Promonte u vlasništvu Telenora - svoje licence platili i pet puta manje). Potom je za samo 77 dana podignuta najsavremenija mobilna mreža, koja je već u julu bila u funkciji. Do sada je u tu mrežu uloženo nešto manje od 100 miliona evra!

Dalje, pre samo mesec i po dana objavljeno je, i prošlo gotovo nezapaženo, da je Telekom Srpske za 10 miliona evra od Ogalara B.V. (ot)kupio onih 49 odsto akcija, dakle manjinski paket crnogorskog M:tela, što znači da je Telekom Srbija povećao svoj vlasnički udeo u crnogorskom M:telu na blizu 83 odsto. (M:tel ima oko 400.000 korisnika mobilne telefonije, ili oko 30 odsto tržišnog učešća u Crnoj Gori, a istovremeno je i fiksni operater sa oko 7.000 korisnika.) Ovim povodom su u Telekomu Srpske s pravom likovali, jer će "prvi put jedna domaća telekomunikaciona kompanija proširiti svoje poslovanje van granica BiH..."

I iz ovih suvoparnih brojki je, dakle, jasno da bi ustupanje većinskog paketa Telekoma Srbija bilo kome i po bilo kojoj ceni, što znači i odricanje od većinskog vlasništva u Telekomu Srpske i M:telu, bilo shvaćeno i kao (geo)političko odricanje od, makar na ovaj način, započetog konsolidovanja delova srpskog etnosa na balkanskim prostorima. Borce za mito i proviziju to nikada i nigde nije zanimalo.

Uz to, u BiH su već počeli da kalkulišu sa posledicama ulaska DT-a u BiH kao većinskog vlasnika Telekoma Srpske, jer je DT već indirektni manjinski akcionar HT Mostar, pa se smatra da bi tako DT tamo stekao neprihvatljivu dominantnu tržišnu poziciju (dve telekom licence u BiH). To znači da bi se od DT-a moglo tražiti da izađe iz akcionarske strukture jednog od ova dva BiH operatera. Iako se odluka da se DT odrekne HT Mostar smatra logičnom, moguće je zamisliti i drugačiju situaciju, takođe opredeljenu nekim geopolitičkim performansama - da DT proda većinski paket u Telekomu Srpske nekom zasad neidentifikovanom kupcu. U svakom slučaju, u BiH su se već prepali verovatnih političko-telekomunikacionih previranja koja će doći sa ovom prodajom. Iako se iz Crne Gore još nisu oglasili, stvar tamo stoji veoma slično.

Tek posle ovog i ovakvog geopolitičkog dolazi se i do finansijskog dela problema. Iz gornjih podataka je, naime, očigledno da je Telekom Srbija, odnosno država Srbija posredstvom Telekoma, samo u Republici Srpskoj i Crnoj Gori uložila oko 800 miliona evra, što je sasvim uporedivo sa ukupnom sumom (jedna milijarda) koja bi, navodno, bila tražena od Dojče telekoma da bi postao većinski vlasnik Telekoma. Iako je ovoj vlasti svojstveno da za mizerne sume otuđuje ključne državne resurse, pa ne bi čudilo ni da DT-u, ili nekom drugom, i pokloni ovu najprofitabilniju (!?) srpsku državnu kompaniju, ipak ostaje otvoreno pitanje njenog zdravog razuma. A to je, onda, već sasvim pouzdan znak da se ponovo sprema igra skrivača stotina miliona evra, u kojoj ti milioni u svakom slučaju - nestaju. Uostalom, ne postoji u Srbiji firma koja u takvim igrama učestvuje uspešnije od Telekoma, i to doslovno od trenutka njegovog nastanka.

Podsećanja radi, Telekom Srbija je krajem maja 1997. osnovalo JP PTT saobraćaja Srbija, i to kao jednočlano akcionarsko društvo u 100-postotnom vlasništvu Pošte. Osnovano je da bi se prodalo, u neverovatnom blic-krig mafijaškom maniru, na štetu države i njenih građana.

Iz "nekih razloga" za Telekom su još od ranije bili posebno zainteresovani Italijani, čije su kojekakve delegacije naprosto opsedale tadašnje državne prvake. Pa, iako su za potrebe buduće licitacije bile angažovane skupe međunarodne agencije za procenu vrednosti kapitala, Italijani su insistirali na direktnoj nagodbi. Među normalnijim analitičarima situacije preovladavala je ideja da se u posao uvuku telekomunikacione veličine kao što su Frans telekom ili Dojče telekom, koje bi posredno povezale Alkatel i Simens sa srpskim firmama u posleratnom oporavku.

Međutim, po razigranom scenariju koji više priliči crtanim filmovima, i odgovarajućim likovima na srpskoj strani, Italijani ne samo da "nude" da 49 odsto Telekoma kupe bez licitacije, nego i podrazumevaju da je u paketu i deo telekomunikacionog sistema RTS! Naši su na sve to pristali, plus na neke dodatne neobične i skupe benefite, i konačno "naplatili" 1,568 milijardi DEM, iako je Telekom tada ostvarivao godišnji profit od 1,2 milijarde maraka, pa se postavljalo logično pitanje zašto ga uopšte prodavati. (Treba imati u vidu da je kao državna imovina prodato i ono što su građani širom Srbije sami investirali u Telekomovu infrastrukturu, da bi pre rešili svoje probleme). Uz to, na potpisivanju ugovora pojavili su se ne "Italijani" nego firma-ćerka italijanskog telekoma STET iz Holandije (29 odsto) i, kao da su pali s neba, Grci (20 odsto), koji prethodno jedva da su igde pominjani kao partneri!? Ključni srpski pregovarač bio je ministar za privatizaciju u Marjanovićevoj vladi Milan Beko (koji je toliko privatizovao ovu privatizaciju da je samonicijativno, kad je čuo da Italijani u igru ubacuju Grke, podigao cenu za 100 miliona maraka, čiji je dobar deo, pretpostavlja se, otišao na "utehu" učesnika "pregovora" posle uzajamnih šokova).   

Uskoro se pokazalo da su "Italijani" u posao ušli samo da bi izvukli profit na brzinu, nešto malo su uložili u mobilnu telefoniju, dok su fiksnu mrežu potpuno zanemarili. U sledećih pet godina nisu ispunili ni jednu stavku iz kupoprodajnog ugovora, koja ih je obavezivala na investicije, veće od one jednokratno isplaćene vrednosti (plan je bio da se u Telekom uloži 5,2 milijarde maraka, tj. da Telekom uzme kredite, a da garanti budu Italijani i Grci).

Konačno, umesto da od Italijana i Grka traži realizovanje stavki iz ugovora, odnosno da se usvoji desetogodišnji plan (uz propratnu finansijsku konstrukciju), zbog čega bi se oni gotovo sigurno sami odrekli svojih akcija, Zoran Đinđić je 2003. od Italijana otkupio svih 29 odsto njihovih akcija u Telekomu Srbija za 195 miliona evra. Iako se Đinđić hvalio da je to nabolji posao koji je posle više godina napravljen u Srbiji i da je u tu sumu uračunat i dug od oko sto miliona evra, poslovni svet je tvrdio da je Đinđić poklonio 195 miliona evra Italijanima (da li samo njima?) i da je, kao i prethodno Milošević, nasamaren (izuzev ukoliko nije imao lične koristi). Đinđić je čak utvrdio da su Italijani ovde bili "žrtve" i da odlaze s gubitkom, jer je "ugovor o osnivanju Telekoma Srbija napravljen tako da blokira rad tog preduzeća".

U svakom slučaju, na primeru Telekoma jednom se već pokazalo šta narodni izabranici misle o svom narodu. S tim što su onaj Telekom prodavali pa otkupljivali bedni amateri u odnosu na današnje beskrupulozne šibicare, koji bi ne samo zbog provizije nego i zabave radi, prodali i majku rođenu. A taman posla da je kasnije otkupljuju.

 

 

 

 

Šta li će im sada JAT-ova zgrada?

 

Da Telekom Srbija i njen vlasnik država Srbija žive na različitim planetama govori i medijska pretpostavka od pre nekoliko dana da će poslovnu zgradu JAT-a od 8.500 kvadrata, za oko 11 miliona evra, kupiti upravo Telekom Srbija. To može da znači ili da Telekom zaista od vlasnika nije obavešten šta mu se sprema, pa ne zna da će ta imovina ionako da ode Nemcima, ili zna ali se - ima i za bacanje, ili država novcem Telekoma reguliše neke svoje potrebe.

 

 

 

 

 

Istraga o provizijama i mitu

 

Nakon što je rimska Republika početkom 2001. objavila da su italijanski emisari prilikom kupovine Telekoma Srbija tražili više miliona dolara mita, tužilaštvo u Torinu pokrenulo je istragu a formirana je i parlamentarna komisija da ispita slučaj (bivši šef italijanske diplomatije Lamberto Dini, inače zakleti Miloševićev fan, odmah je demantovao da je italijanska vlada i najmanje učestvovala u kupovini Telekoma). Krajem 2003. je u Beogradu, sa ovlašćenjem istražnog sudije, sedam dana boravio Enco Tarantino, poslanik italijanskog parlamenta, predvodeći parlamentarnu istražnu komisiju čiji je cilj bio da dokaže da je u kupoprodaji Telekoma na mito otišlo pretpostavljenih oko tri odsto od onih 1,568 milijardi maraka, odnosno pedesetak miliona maraka. Pred tom komisijom tada su svodočili Vesna Pešić, Boris Tadić kao bivši ministar za telekomunikacije, Radmila Anđelković, Mlađan Dinkić, Mirko Marjanović, Danko Đunić, Marija Rašeta-Vukosavljević, Ratko Marković, Ljubiša Ristić, Nebojša Maljković, Milomir Minić, dok su, na primer, Milan Beko, te bivši funkcioneri Telekoma Srbija Milorad Jakšić i Aleksa Jokić i još neki saslušani nešto ranije u Italiji. Rezultati istrage ni dan-danas nisu poznati.