Misterija

 

Tajkuni, pošteni ili kriminalni kapitalisti: Mogu li ili moraju oni koji su se obogatili na defektima države postati njen oslonac

 

Dozvolite da se preobratimo

 

U ovoj državi se već dvadeset godina u glavama građana, porodicama, grupama, partijama i čitavim društvenim i državnim strukturama lome brojne dileme, oko kojih je po pravilu nemoguće složiti se. Međutim, već dvadeset godina postoji jedna jedina stvar koja je nesumnjiva, nacionalni stub oko kojeg se složio opštedruštveni, opštedržavni, opštepolitički plebiscit, a to su - tajkuni. Mržnja i optužbe na njihov račun su - jednoglasne i jednoznačne. Ali, nisu tajkuni zaslužni za takvo stanje stvari  

 

Ivan Molotok

 

Za poslednjih dvadeset godina u Srbiji je, u štampanim, elektronskim, a kasnije i internet medijima, objavljeno preko 200.000 autorskih priloga u kojima je eksplicitno i sa potpisom iznet jasan, artikulisan, nedvosmislen stav o jednoj jedinoj grupaciji ljudi - tajkunima. Među tim stavovima, čiji obim varira od proširene izjave do romansiranih elaborata i ozbiljnih ekonomsko-političko-esejističkih studija, ne može se naći više od pet iole relevantnih autorskih stavova koji prema tajkunima nisu određeni negativno, optužujuće i istovremeno osuđujuće, najčešće do ekstremnih razmera, a od tih pet samo se za dva ili tri može reći da njihovi autori, bez nezaobilaznog relativizovanja smisla, značaja i uloge tajkuna u srpskom društvu, u fenomenološkom smislu bezrezervno staju na stranu tajkuna i njihovo postojanje i delovanje vide kao pretežno pozitivan faktor u opstajanju Srbije u onim i ovim gadnim vremenima.

Zanimljivo je da do početka devedesetih godina prošlog veka ne samo da 99 odsto građana Srbije nikada nije čulo za reč tajkun, nego za nju nije čulo ni 90 odsto onih kojima je kasnije, tačnije preko noći, postala poštapalica i stručno-profesionalni poligon za ekonomska i političko-ideološka nadgornjavanja. Opet, među onima, najčešće instalisanima u medijima, politici ili privredi, kojima je stručni tretman tajkuna postao novo zanimanje i, čak, pogled na svet, 90 odsto njih je mislilo da se radi o hrvatskoj reči (tako im je zvučala) i da je ilegalno uvezena iz Hrvatske, gde je, istina je, medijski masovno eksploatisana duže od tri godine pre nego što je stidljivo prešla sve ratne granice i ograničenja i primila se među Srbima.

Naknadno se ispostavilo da reč tajkun ne samo da nije iz hrvatskog jezika, nego originalno nije ni iz engleskog, u kojem (tycoon) označava "biznismena velikog bogatstva i velike moći", a u koji je došla iz starog japanskog i kineskog jezika (u kineskom je reč ta chun bila sinonim za velikog vladara, a u japanskom je reč taikun značila isto što i šogun, dakle vrhovni, odnosno vojni zapovednik. U japanski poslovni rečnik i "biznis-terminologiju" prebacili su je upravo stranci u kontaktima sa Japancima). Reč tajkun se iz nekih razloga primila u svim tranzicionim zemljama izuzev u Rusiji, gde je za označavanje istog ekonomsko-političkog sloja prihvaćena reč oligarsi (od starogrčkog oligos - malo), koji su, prema nekim zapadnim rečnicima, sinonim za "malu kliku privatnih lica koja ima veliki uticaj na vladu". A svi oni zajedno, opet, predstavljaju nekakve novobogataše, što je kovanica koju su smislili još Francuzi, posle revolucije iz 1789. godine. Da reč tajkun nije deo srpskog jezičkog nasleđa (sa naglaskom na jezičkog) govori i podatak da je nema ni u jednoj od srpskih enciklopedija iz tog vremena (pa ni, na primer, u najčešće korišćenoj, Prosvetinoj), a ni u ključnom orijentiru u toj oblasti, Vujaklijinom leksikonu stranih reči i izraza.

 

Nije inkvizicija, ali...

 

O kakvom se sociološkom fenomenu radi govori i sledeće zapažanje.

U pitanju je država Srbija u kojoj je svaka vrsta unutrašnjih nesporazuma, neslaganja, protivurečnosti, odbojnosti, raslojavanja, cepanja, podela, uključujući i redovna klasična unutrašnja društvena, politička i partijska neprijateljstva, sve do oružanih sukoba, redovna pojava, svakodnevica, čak imanentno svojstvo društva i države. Ne postoji doslovno nijedna nesumnjiva društvena vrednost, autoritet, epoha ili događaj; apsolutno sve u srpskoj istoriji i srpskoj današnjici povod je i razlog za podele; ne postoji nijedna činjenica, podatak, brojka merljiva kakvim egzaktnim ili apsolutno objektivnim aršinom, koju narod neće dovesti u sumnju i povodom toga se podeliti na dva ili više neprijateljskih tabora antagonizovanih do istrebljivačkih granica. I danas je društvo ultimativno podeljeno na partizane i četnike (iz onog rata), iako se u međuvremenu desio jedan možda još strašniji rat, u kojem jedan deo i partizana i četnika insistira da bude osvajač, čak i genocidni agresor, dok drugi deo ne pristaje na manje od nevine žrtve. Činjenicu da je narod u međuvremenu osiromašen do krajnjih granica, spušten ispod praga fizičkog opstanka, jedni će oružjem da brane sve tvrdeći da se radi o svetskim zaverama i antisrpskim novim svetskim porecima, dok će drugi da uzvrate i bojevom municijom, ako treba, da bi dokazali kako se radi o božjoj pravdi i kazni koja je čak i manja od one koju smo svi zajedno zaslužili. I za ne tako davnašnje bombardovanje Srbije, čije neposredne posledice će još generacijama da se i vide i na druge načine osete, značajan deo potencijalnih a preživelih žrtava je i onda (dok se peršinzi krstarili nad njihovim glavama) i danas apsolutno spreman da samokritički nađe nekakvo - opravdanje. Nacionalnoj himni i dan-danas polovina sportskih stadiona aplaudira, druga polovina zviždi; i kad nam neko nešto krupno poklanja, jedni će da tvrde da se radi o prijateljskom i humanom gestu, drugi da je u pitanju nesumnjivo podmetačina i provokacija. I u pogledu uzimanja najobičnijih ličnih dokumenata, relativno ogroman broj ljudi je sumnjujičav i protiv (!?), jer je u zavereničkom mentalitetu da se životom bori protiv kojekakvih neprijateljskih čipova u vlastitom džepu. Čak ni najsvetija srpska reč - Kosovo - za značajan deo naroda ne samo da nije najsvetija, nego uopšte nije sveta, bar ne više od bilo koje druge robe.

Ukratko, sve je pod znakom pitanja, razlog za sumnju i proveru, za gard i prvi udarac. Bilo bi lako statistikom, brojkama, dokazati da je u ovoj državi već dvadeset godina jedna jedina stvar nesumnjiva, negativni aksiom, oličenje zla, nacionalni stub oko kojeg se složio opštedruštveni, opštedržavni, opštepolitički plebiscit, a to su - tajkuni. Drugim rečima, mržnja i optužbe na njihov račun su statistički - jednoglasne i jednoznačne. Tumači njihovog štetočinstva i zla koje su posejali razilaze se samo u pogledu njihovog konačnog istrebljenja, odnosno tehnologije smaknuća. Manja je verovatnoća da će neki tajkun biti javno pohvaljen, nego da će tajkuni udruženim snagama izvesti zemlju iz krize ili da će se Mesec stropoštati na Zemlju do 13. maja. Kompletna nacija će, njoj svojstvenom iracionalnom racionalizacijom, pre da oprosti grehe pedofilima, silovateljima, narkodilerima, masovnim ubicama i čedomorcima, ratnim zločincima i očiglednim vinovnicima najbrutalnijeg društvenog sunovrata, nego tajkunima, šta god to kome značilo, nego nekome u koga je samo uprt prst kao u tajkuna, bez svesti i dokazivanja šta je, kako je i zašto je. Po tome, status tajkuna danas je, relativno, znatno ispod statusa veštice iz najcrnjeg vremena Inkvizicije.  

 

Preuzmite rizik

 

Zanimljivo bi, stoga, bilo demistifikovati algoritam prema kojem su, u tako širokom spektru elementarno kriminalnih i zločinačkih funkcija u društvu, upravo tajkuni izabrani da budu trajan i opšteprihvaćen etalon za društveno zlo. Ko je i kada tako odlučio, kojim mehanizmima prisile i s kakvim motivima, i zašto se ta "pošast", koju je, zapravo, bilo i jeste moguće s lakoćom ukloniti ili barem neutralisati, održava i pothranjuje kao državni i društveni arhineprijatelj broj jedan, toliko značajan da mu se, svim sredstvima koje državna i politička vlast ima na raspolaganju, nipošto ne dozvoljava da posustane, da klone u svojim "zločinačkim namerama" ili da se, nadajbože, povuče u "poštene", mirne, legalne vode!

"Tajkunsku problematiku" je država, iz najpodlijih mogućih pobuda, poput kukavice ili hijene, na analizu i redovno podgrevanje poturila običnom svetu onda kad je taj svet od tajkuna imao više koristi nego štete, a i jednog i drugog ni manje ni više nego onoliko koliko je to država dozvoljavala, omogućavala i - propisivala. Koristi jer su tajkuni u znatnom delu prethodne dvodecenijske apopeje, makar i samo radi ličnog bogaćenja, preuzeli na sebe brojne "obaveze" (pre svega u oblasti snabdevanja svime i svačime) koje država nije htela, znala ili mogla da ispunjava u uslovima rata, izolacije ili sankcija, a štete jer ih je takva tajkunska usluga koštala najmanje dvostruko - za obezbeđenje profita i tajkunima i njihovom pokrovitelju državi, a na ime troškova za zatvaranje očiju pred radnjama koje su bile nezakonite, iako korisne, ili samo nemoralne. Obaveze i prava koje je država povremeno transferisala tajkunima u raznim relacijama prema građanima, a koje tajkuni nisu ispunili ili su ih ignorisali, ne bi ispunila ni država, pa ih je zbog toga, a ne iz altruizma ili iz dobročinstva, i prenosila tajkunima. Deviza je bila: "Mi da cedimo više ne uspevamo, pokušajte vi, sve je na vašu odgovornost i na vaš rizik, a ako uspete - delimo dobit".

 

Ništa ljubav, samo zakon

 

Ne treba zaboraviti da su upravo tajkuni bili ti koji su, ne treba svaki put ponavljati - pre svega radi lične koristi, u ime države uspostavljali međunarodne veze, probijali međunarodnu blokadu i snabdevali građane, ali i državu, naftom i drugim energentima, prehrambenom robom, farmaceutskim proizvodima, rezervnim delovima i repromaterijalom za razne segmente industrije, transportnim sredstvima... Ne treba, na primer, zaboraviti da su tajkuni a ne država, odmah po okončanju ratova i stabilizovanju situacije, napravili prodor u oblasti (tele)komunikacija: prvo je "privatni sektor" iskočio sa pejdžing-sistemom, a ubrzo je taj isti privatni, tajkunski sektor doneo u Srbiju mobilnu telefoniju (onaj državni je za to vreme uspeo samo da proda Telekom strancima). Dok je to državi odgovaralo, dok su pristajali da igraju po pravilima nametnutim iz političkih centara moći, dok su plaćali reket državi ili delili s njom profit, dok se njihove zone interesa, slučajno ili namerno, nisu preklopile ili sukobile sa zonama interesa "regularne" državne mafije oličene u neobuzdanoj i nedodirljivoj etabliranoj finansijskoj i trgovinskoj oligarhiji, tajkuni su smatrani nužnim zlom koje će samo od sebe da nestane čim država stane na noge. Činjenica, međutim, da tajkuni nisu nestali, tačnije da nije prestala potreba države za njima, govori o tome da su sistemska kategorija, koja ne funkcioniše i ne postoji nezavisno od državne strukture i političkih centar moći, te da su, zapravo, deo svega onoga čime se država hvali, ali i dežurni krivci za sve ono u čemu država promašuje. S obzirom na to da je javnih promašaja neuporedivo više nego uspeha, i tajkuni su nezaobilazan faktor u većini držav(i)nih alibija.            

Strašna averzija države, oličene u njenim viđenijim činovnicima, prema tajkunima ne potiče od njene naklonosti prema legalnosti ili legitimnosti kao takvima, niti od ljubavi prema defektnim i često nakaradnim zakonima koje besomučno produkuje, a u skladu s kojima je nemoguće iole ozbiljno poslovati, nego od svojevrsne "zavisti" prema tajkunima, koji celokupan poslovni život provode u zakonskim rupama koje partijska država takođe, po logici stvari, produkuje u neverovatnim količinama. Kao i zakoni, i zakonske rupe su deo pravnog sistema, pa su i život i poslovanje u njima i po njima u skladu sa pravnim sistemom. U konačnom zbiru, radi se o tome da ceo tajkunski sistem, ako uopšte postoji kao sistem, ni na koji način nije nezakonit, iako je najčešće moralno upitan, i u tom obliku i razmerama postoji, dakle, isključivo kao legalna posledica nesposobnosti pravne države.

 

Vredni građani - bezvredni preduzimači

 

Pomenuta iracionalna "zavist" potiče od činjenice da je ekonomska moć tajkuna veoma brzo postala sasvim merljiva sa ekonomskom moći slabašne i dezorijentisane države, koja, za razliku od tajkuna, na grbači (mora da) ima i državne službenike, nezaposlene, socijalno ugrožene, penzionere itd., što su društvene grupe koje nisu razvojno relevantne, koje su, dakle, u izvesnom smislu za državu "parazitske" i balast. Da bi bila ozbiljna, pored kakve-takve socijalne politike, država mora da bude saveznik, pokrovitelj, pomagač, podstrekač razvojno relevantnih grupa i pojedinaca, investitora, štediša, inovatora, preduzetnika svih mogućih vrsta, dakle upravo profila koje najčešće pokrivaju konkurenti - tajkuni, ili jesu sami tajkuni.

U sklopu ove teze valja podsetiti i na još jednu statističku činjenicu koju svaka ozbiljna država (mora da) ima u vidu. Radi se o tome da svetsko iskustvo govori da od celokupnog stanovništva neke zemlje, pa i Srbije, tek oko dva posto spada u onu gornju, aktivnu i za razvoj države atraktivnu grupu. Upravo iz te "dvopostotne" grupe (u Srbiji bi to moglo da bude između 100.000 i 150.000 kandidata) regrutuju se oni koji na ovaj ili onaj način guraju napred. Ni država ni društvo nemaju nikakav objektivan interes da finansiraju ili podržavaju one koji, čak i ako imaju novac, nisu u stanju da pokrenu biznis. Razlog je prost - nije svako za to! Dalje, ako se zanemari volja države, mali je broj ljudi koji i sami žele da se upuste u nešto novo i rizično. "Priroda" se potrudila da napravi takav raspored da najveći broj ljudi sledi, sluša i izvršava naređenja, naviknut ili odlučan da, barem u ovom smislu i kontekstu, neko drugi misli za njega. Tako se, u konačnom zbiru, pokazuje da se tek u gornjoj "dvopostotnoj" grupi kandidata nalaze ljudi dovoljno ambiciozni i sa vizijom, koji pokreću i animiraju stvari i koji, što je najvažnije i što ih razlikuje od "normalnih ljudi"  - zapošljavaju druge. U praksi se pokazuje da je onih koji su spremni da ozbiljno zapošljavaju druge (ne misli se na zapošljavanje sebe i svoje supruge i eventualno vlastite dece) tek 2-3 posto od broja onih kandidata, što u Srbiji iznosi mizernih pet-šest hiljada ljudi. To samo znači da najveći broj ekonomski obrazovanih ljudi, koje čak smatraju i uspešnima i sposobnima u svojoj branši, mogu da odrade celu uspešnu karijeru u privredi a da nikada nikoga ne zaposle, da se, naprotiv, lagodno utope u onih 99 ili više posto "normalnih", što istovremeno znači "preduzetnički bezvrednih građana". Sve zahvaljujući činjenici da je umesto njih rizik preuzela ona šačica kakvih-takvih "vizionara", reklo bi se - pomalo "poremećenih" ljudi. U ovom smislu glatko se mogu smatrati "poremećenima", jer se podrazumeva da su mnogi od njih spremni da se zalete i da slome vrat, pa da utonu u mrak anonimnosti. To se, zapravo, događa sa većinom - većina nastrada, a tek retki uspeju. Onoj amorfnoj posmatračkoj većini sa strane, onima 99-postotnima, međutim, na osnovu malobrojnih uspešnih primera izgleda kao da svako ko se zaleti i - uspe.

 

Othranjeni na tajkunskim jaslama

 

Jasno je da se sve nabrojano odnosi i na one koji su sticajem različitih okolnosti dobili status tajkuna, bez obzira kojoj od tri osnovne "generacije" pripadali: onoj koja je začeta u svojinskim transformacijama velikih društvenih i državnih sistema krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka (najčešće u oblasti spoljne trgovine), onoj koja je nastala tokom ratnih zbivanja i koja se razvila pre svega zahvaljujući ratnom ambijentu, hiperinflaciji, sankcijama i blokadi, i onoj koja je šansu dobila u dosovskom finansijsko-tehnokratskom okruženju. Čak i bez obzira na "tematsko" usmerenje: finansije i bankarski kapital, nekretnine, trgovina, manipulacije privatizovanim firmama, komunikacije, klasična industrijska delatnost, poljoprivreda i klanična industrija, usluge, teška industrija... Svi oni ili su bili prisiljeni ili su jednostavno bili dobri u, kako reče jedan analitičar, "umetnosti preživljavanja" u igri koja se vodi "između nepročitanih zakona i nenapisanih pravila".   

Svi bez izuzetka igrali su prema propozicijama propisanim "odozgo", što znači pretežno "u skladu sa zakonom". Od svih tajkuna, bez obzira na generaciju i sortu stradao je, zapravo, jedan jedini, Bogoljub Karić, i to ne zbog nezakonitosti ili grešaka u poslovanju, nego zbog političkog izleta i privatno-ličnog kaprica jednog ministra. I neki drugi koji su iskazali volju za političku moć udareni su po glavi i vraćeni na mesta koja im pripadaju. Državno-politička mafija nastala 2000. godine pokušala je i da tajkune preventivno pokažnjava po nekakvom Zakonu o porezu na ekstraprofit, međutim ubrzo se ispostavilo da su svi slučajevi završavali u redovima te iste vlasti i na njenu štetu, pa je sve obustavljeno. Tada se pokazalo da su tajkuni koncentrovani moral u odnosu na kriminalizovanu vlast, te da su u revolucionarne mengele pokušali da ih stave baš oni koji su i othranjeni na tajkunskim finansijskim jaslama, koji javno i brutalno dele sve državne monopole kao svoje lične i koji su prvu priliku u životu (5. oktobar) iskoristili da banditskim metodama i sa oružjem u rukama dođu do prvobitnog kapitala za koji je tajkunima bilo potrebno da se dobrano potrude i mnogo rizikuju. I sa međunarodne osmatračnice zapaženo je da Vlada nije želela da ukine tajkunski sistem privilegija i političke arbitraže, nego da samo politički nepodobne tajkune zameni podobnima - svojima.   

 

San nije krivično delo

 

Godinama se već i brojni mediji i državno-partijski centri moći takmiče ko će glasnije da zatraži da se tranzicioni novobogataši pošalju iza rešetaka, bez zazora tražeći da se demokratija i pravni sistem zavedu revolucionarnim metodama, kao da su tajkuni bili uzrok a ne posledica činjenice da pravni sistem ne postoji ili da ga formuliše korumpirani politički sistem. To što je sistem korumpiran najčešće iz tajkunskih redova ništa ne menja na stvari. Nije bilo ništa lakše nego, posle sumnjive prvobitne akumulacije kapitala, što je takođe bilo lako krivično i pravno sankcionisati, prisiliti tajkune da se sa podmićivanja, lobiranja ili klijentelizma prebace na normalni kolosek. Tajkuni ne bi imali izbora, ali je državna oligarhija po pravilu odlučivala da to i nije neki izbor - nije opcija. Nije jer su upravo političari neuporedivo veće zlo od tajkuna, samim tim što su kreatori i hranioci sistema koji ih proizvodi i (p)održava. Umesto jedinog na pravu i "poštenju" zasnovanog pristupa, zakonskog kažnjavanja za učinjeno i dokazano krivično delo, ako ga ima (a politika tvrdi da ga ima onog trenutka kad nekoga nazove tajkunom), a u protivnom da ga se "abolira" i smatra normalnim biznismenom, loš izbor je progon tajkuna i to sredstvima koja se pripisuju tajkunima a ne pravnoj državi. Ali, češća od toga je pojava da politika postaje tajkun umesto tajkuna, kad njeni nosioci, radi svoje lične koristi, čine tajkunu uslugu zatvaranjem, na primer, tržišta ili ograničavanjem strane konkurencije. To je regularan i legitiman interes svakog biznismena i san svakog tajkuna, ali nije kriv ukoliko mu to centar političke moći obezbedi. Kriva je politika. A iz aviona se vidi da se mnoge stvari u tom odnosu tajkuna i vlasti dešavaju upravo zbog dinkićevske strukturne veze politike i ekonomije i mešanja politike u ekonomske stvari. Ako kreatori ekonomske politike šverc, muvanje i trange-frange privatizacije, na primer, učine regularno isplatljivijim načinom zarade od "običnog" biznisa, koji bi to učesnik na poslovnoj sceni trebalo da beži od takvih mogućnosti i, čak, pripisanog obaveznog načina ponašanja. Tajkuni? Gluposti.

Jedno od najčešćih hipotetičkih pitanja i među analitičarima ovog tranzicionog, ne specifično srpskog fenomena i u medijima jeste: da li bi i koliko prozvani tajkuni pristali da plate, odnosno izdvoje od svog profita na ime "indulgencije", definitivnog istorijskog oprosta za sve pretpostavljeno loše što su uradili, te da li bi im se time status u društvu, zahvaljujući i novom statusu u sistemu društvene solidarnosti, zaista promenio? Gotovo plebiscitaran odgovor je: ne bi! Ne bi jer se za dvadeset godina u suštini nije promenila tehnologija vladanja, a tek nešto malo se promenila tehnologija bogaćenja, svi institucionalni i sistemski prekidači kojima se uključuju i isključuju mehanizmi za pravljenje i ukidanje tajkunskih uslova profitiranja i dalje su na istim mestima i u sličnim rukama. I tajkuni i javnost svesni su da nikakav solidarni procenat za opšte dobro, pa makar to bila i cela polovina profita, ne mogu od tajkuna da naprave stub društva i moralnu vertikalu. Ali ne zbog toga što se ne veruje tajkunima, jer se njih može prisiliti na to (ili ih neće biti), nego zbog toga što bi to bio dodatni stub za podupiranje nakaradne i neobuzdane politike koja ne može bez tajkuna i koja će insistirati da se oni ne menjaju. Zbog toga ni tajkuni ne preduzimaju ništa čime bi svoj imidž kriminalne klike, koji se objektivno nije promenio već decenijama, osavremenili i prilagodili evropejskom imidžu aktuelnih vlastodržaca. Jer znaju da su aktuelni vlastodršci u regularnim i transparentnim poslovima niko i ništa, pa je samim time to neprihvatljivo. A i tajkunima je, valjda, preko glave neprihvatljivih stvari.

 

 

 

 

Tajkuni i domaći kapitalisti

 

Naš vrli i predobri saradnik Branko Dragaš ponudio je svojevremeno verovatno najoriginalniju teoriju na svetu o razlici između tajkuna i poštenih domaćih kapitalista. Evo je:

Domaći kapitalisti i tajkuni nisu isto. Postoji ogromna i nepremostiva razlika.

Domaći kapitalisti nastaju na tržištu. Tajkuni nastaju političkom odlukom režima.

Domaći kapitalisti zarađuju na tržištu. Tajkuni se bogate na političkim privilegijama.

Domaći kapitalisti stvaraju novu vrednost. Tajkuni otimaju od države i građana.

Domaći kapitalisti su izloženi konkurenciji na tržištu. Tajkuni monopolizuju tržište.

Domaći kapitalisti uče. Tajkuni kradu.

Domaći kapitalisti štede da bi investirali. Tajkuni troše da bi bili viđeni.

Domaći kapitalisti zalažu svoju ličnu imovinu. Tajkuni se kockaju imovinom države i građana.

Domaći kapitalisti beže od politike. Tajkuni ne mogu da opstanu bez politike.

Domaći kapitalisti su vlasnici svoje privatne imovine. Tajkuni su plaćeni čuvari tuđe imovine.

Domaći kapitalisti imaju čast i ugled domaćina. Tajkuni su političke sluge svih režima.

Domaći kapitalisti se plaše Boga. Tajkuni se plaše promene režima i revolucije.

I lične osobine razlikuju domaće kapitaliste od tajkuna.

Domaći kapitalisti su vredni, radni i marljivi. Tajkuni su lenjivci i paraziti.

Domaći kapitalisti su iskreni, otvoreni i dobrodušni. Tajkuni su podli, licemeri i prevrtljivi.

Domaći kapitalisti su vukovi. Tajkuni su hijene.

Domaći kapitalisti su suri orlovi. Tajkuni su lešinari.

Domaći kapitalisti su vitezovi. Tajkuni su mekušci.

Domaći kapitalisti su širokogrudi. Tajkuni su šibicari.

Domaći kapitalisti daju. Tajkuni otimaju.

 

 

 

 

Ništa nije od juče

 

Jedan komentator je u srpskoj istoriji pronašao dva odlična mala primera sprege države i privatnih poslova, odnosno teze da tajkuni ne mogu ništa ako nemaju oslonac u vlasti.

Tako je godine 1811. (završna faza Prvog srpskog ustanka), zbog turskog pritiska, dugog ratnog stanja i austrijske blokade granice na Savi i Dunavu, Srbiji zapretila ozbiljna glad, a cene hrane su skočile u nebo. Veoma selektivna trgovina preko granice bila je moguća samo uz odobrenje nadležnog austrijskog komandanta. Zanimljivo je da je te godine taj komandant, general Hiler, odobrio pojedinačne molbe trojici članova Karađorđevog Sovjeta (dakle vlade), Jakovu Nenadoviću (ministar unutrašnjih poslova), Dimitriju Jankoviću i Anastasu Živkoviću iz Beograda, da svaki uveze određenu količinu brašna i žita u Srbiju, kupljenu u Petrovaradinu. Još je zanimljivije da je general svome pretpostavljenome ovu odluku obrazložio činjenicom da će "ona biti od većeg efekta nego da su pomenute srbijanske starešine podmićene novcem".

Godine 1924. je Kraljevina SHS na ime ratnih reparacija od Nemačke dobila 17.500 goveda i 60.000 ovaca. Ovu stoku je Ministarstvo finansija, bez naplate carine i bez "tendera", odmah prodalo firmi Omnium Serb po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1.510 dinara za kravu. U to vreme je u Vojvodini cena jedne ovce bila 200 dinara, a jednog krave 3.000 dinara. Još je zanimljivije da je jedan od vlasnika Omnium Serba bio sin premijera Nikole Pašića Rade Pašić, koji je bio i glavni akter tadašnjih afera, železničke, šećerne i duvanske. Isti je, na primer, pri posredovanju u isplati državnog duga od 62 miliona dinara jednoj fabrici lokomotiva i vagona iz Češke, za svoju uslugu naplatio 15 miliona dinara.

 

 

 

Samo našima tuđe g.... miriše

 

Možda najbolji primer licemernog odnosa vlasti prema "tajkunima" pokazan je prilikom pokušaja prodaje RTB-a Bor.

Na dva poništena tendera pobedile su strane firme, prvi put Kuprom iz Rumunije, drugi put Atek iz Austrije. Pokazalo se da se u oba slučaja radilo o "šaljivim" pobednicima, bez ikakvog poslovnog digniteta i sa očiglednom namerom da RTB Bor zaposednu prevarom.

Iako je to bilo očigledno oni su bili predodređeni da pobede, jer su im konkurenti bili "tajkuni", srpski Zoran Drakulić i ruski Oleg Deripaska.

Tokom samog postupka prodaje sticao se utisak da Drakulić, da je ponudio pet puta bolje uslove od pobednika, ipak ne bi prošao. Više poverenja organizatorima prodaje ulivao je neki Mirko Kovač, tajkun pod austrijskom zastavom, koji je zastupao Atek.

RTB još tavori.

 

 

 

 

Plejada

 

- Vuk Hamović, predsednik energetske kompanije EFT Group sa sedištem u Londonu

- Milan Janković (Filip Zepter), vlasnik firme Zepter International sa sedištem u Švajcarskoj

- Miroslav Mišković, predsednik Delta holdinga, 4. po veličini kompanije u Srbiji sa oko 16.000 zaposlenih. Bavi se uvozom i uvozom robe, bankarskim uslugama, osiguranjem, prodajom dobara, zastupanjem stranih kompanija...

- Petar Matić, vlasnik MPC Propertiesa, koji se bavi prometom nekretnina i trgovinom

- Predrag Ranković Peconi, vlasnik Inveja, koji čini brojna preduzeća: Monus, Rubin, Vital, Albus, Milan Blagojević, Medela, Ratar, Sunce, Stari grad, TV Košava, Pančevačka pekara i pančevačka luka...

- Petar Matijević, vlasnik Industrije mesa Matijević, oko 15.000 ha zemljišta, poljoprivrednih preduzeća Bezdan, Ravnica u Bajmoku, Vlatica u Vlatici, Galad kod Kikinde, Ribnjak iz Novog Kneževca...

- Milan Beko, vlasnik više desetina firmi i investicionih fondova

- Zoran Drakulić, vlasnik multinacionalne kompanije East Point, sa sedištem na Kipru

- Stanko Subotić Cane, vlasnik kompanije Bonareks, sa sedištem u Švajcarskoj, i niza drugih manjih kompanija

- Miodrag Kostić, vlasnik MK komerca, poljoprivreda i investicije

- Đorđe Nicović, predsednik grupacije Irva Nic Ko, u okviru koje su i Niteks iz Niša, Rudnik iz Gornjeg Milanovca, pirotski Prvi maj...

 

 

 

 

 

Tajkuni ne postoje nezavisno od države i politike, nego su njihov sastavni deo i eksponent. Tajkun je kriminalac onoliko koliko i politika koja ga sponzoriše i koju on sponzoriše.

 

 

 

Protiv tajkuna nisu potrebne nikakve vanredne ili revolucionarne mere. Dovoljno je primeniti zakon. 

 

 

 

Nema većih i gorih tajkuna od političara. Oni su direktni tvorci svih zakonskih uslova za neometano delovanje tajkuna.

 

 

Ako je tajkun učinio krivično delo ili se na bilo koji drugi način ogrešio o zakon, u zatvor s njim. Ako nije, dalje od njega.

 

 

 

Tajkuni se regrutuju iz, u svakoj državi, iznimno male grupacije preduzetnički dragocenih građana. Da li će se razviti u kriminalnog ili poštenog kapitalistu uglavnom zavisi od okolnosti unutar političkog i privrednog miljea.