Familija   

 

Pljačkanje fondova Udruženja ratnih vojnih i mirnodopskih invalida Srbije (3)

Pokojni Vule preferira pikado

   Upravi kriminalističke policije Beograda prosleđena je početkom ove godine prijava protiv nekoliko lica koja su opljačkala imovinu Doma ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije i novac Republičkog odbora RVMI Srbije. Mala grupa ljudi dugi niz godina pljačka dotacije koje dolaze iz republičkog budžeta, iz budžeta grada Beograda i svih opština u Srbiji, a imovina Republike Srbije, vredna nekoliko desetina miliona evra, postala je njihov privatni posed. U ovom, trećem nastavku opisujemo nove bestijalnosti Branke Stojić i Slobodana Vukašinovića, kao i reagovanje invalidskih udruženja

Milica Grabež

   Otkako je magazin Tabloid pokrenuo opsežno istraživanje o skandaloznoj pljački koja od strane nesmenjivog rukovodstva Doma RVI u Beogradu traje više godina, redakciji se javilo više desetina članova invalidske organizacije i korisnika ovog objekta, sa željom da istina o uzurpatorima ove ustanove jednom dođe do šire javnosti, policije i pravosuđa.

Dugogodišnja upravnica Doma RVI u Beogradu Branka Stojić i predsednik Saveta Doma Slobodan Vukašinović, inače žilava starina u devetoj deceniji života, pretvorili su zgradu na Savskom trgu u bastion samovlašća i kriminalnih radnji, što potvrđuje i obimna dokumentacija kojom raspolaže redakcija Tabloida.

U pismu koji je uputio jedan od potpredsednika Saveta Doma, Petar Grahovac, piše:  "...U Savetu Doma preovladava samovolja, javašluk, podmitljivost i korupcija".

U istom pismu Grahovac kaže da se Branka Stojić ne predstavlja više kao upravnik Doma RVI, nego kao direktor Doma, a da je Slobodan Vukašinović (napunio je 86 godina života)  kao dugovečni predsednik Saveta Doma doživeo poremećaj ličnosti, jer uporno tvrdi: "...Ja sam Tito i dok sam ja živ u Domu će biti kako ja kažem, a ne Savet".

 

Sve u fond večne mladosti

 

Iznoseći niz dokaza o kriminalnim radnjama uzurpatora Doma RVI, a zapravo privatnog preduzeća Stojić-Vukašinović, Grahovac kaže da su "prestupi takve vrste i težine da se krivci moraju pozvati na odgovornost", dodajući kako je samo u dve godine (2006-2007) njihovom politikom obezvređeno oko dva miliona dinara predviđenih za renoviranje četiri sale i kupovinu portirnice.

Takvih i sličnih primera ima na desetine, ali kako je njihovo lično preduzetništvo koncentrisano na ugostiteljstvo i rentiranje poslovnog prostora, i to na najatraktivnijoj lokaciji u Beogradu, lako je zaključiti da su im investicije u Dom RVI sporedni izvor prihoda.

Uostalom, firma Stojić-Vukašinović i postoji radi lične koristi a ne opšteg dobra, o čemu svedoče i lažni godišnji finansijski izveštaji i niz pravnih i statutarnih prestupa koje su počinili (zamrzavanje rada Saveta Doma na dve, a Skupštine čak na osam godina!).

Nedozreli osnivači raznih nevladinih organizacija u Srbiji imali bi šta da nauče od preduzeća Stojić-Vukašinović, posebno kako treba širiti fantomske delatnosti i kako iz državnog budžeta potrošiti novac na njih.

Prikazivanje godišnjih troškova za rad raznih sekcija (plivačka, šahovska, književna, kuglaška, streljačka, auto-moto, ribolovačka, likovna, pikado, sekcija za društvene igre...) i realna potrošnja, nikako se ne slažu. Ima i krajnje smešnih stavki poput one koja se zove "Troškovi održavanja Skupštine Doma" (50.000 dinara, prim. aut.), mada Skupština ne funkcioniše već punih osam godina. Iako je svaka od živih i mrtvih sekcija predviđena u budžetu Doma RVI, postoji i stavka koja se zove "Troškovi zajedničkih aktivnosti sekcija", pa je u jednom izveštaju o finansijskom planu prihoda i rashoda pomenuto da će za te potrebe u 2007. i 2008. godini biti utrošeno blizu 7.000 evra. Kako i gde je taj novac trošen, svedoči u jednom svom obraćanju javnosti i državnim organima potpredsednik Saveta Petar Grahovac podsećajući, između ostalog, i na to da je Dom (odnosno njegovi uzurpatori Stojić-Vukašinović) uzimao zakupninu od objekta u Boljevcu, koji je izdat jednom privatniku, a da prihod od toga nigde nije prikazan.

Ovaj neprekinuti niz prevara prepoznatljiv je na svakom koraku. Recimo, prema godišnjem obračunu za 2006. i 2007. godinu potrošeno je 114.356 dinara za sednice Saveta Doma, a prema argumentima Petra Grahovca plaćena su samo dva ručka u visini od 20.000 dinara, dok je sve ostalo, u visini od 1.000 evra prema današnjem kursu, otišlo u džep preduzeća Stojić-Vukašinović. Ili, kad Dom odluči da kupi dve olimpijske vazdušne puške pa prikaže lažni trošak od 220.000 dinara, a prava cena tog oružja je 160.000 dinara, onda je 60.000 dinara takođe otišlo u fond večne mladosti Branke Stojić i Slobodana Vukašinovića.

 

Obaveza Javnog pravobranilaštva 

 

Rukopis njihovog otimanja ukazuje na veliku veštinu slobodnog prihodovanja manipulacijom državnih para. Jer, nigde, i ni pod kakvim okolnostima, ovo dvoje vanvremenskih komesara ne krade upadljivo velike sume, barem ne za zvanično knjigovodstvo. Uvek i na svakom mestu u pitanju je govor malih brojeva ili, žargonom lopovske manufakture rečeno, važno je da kaplje, ne mora da curi. Međutim, kad kradu na veliko, onda je to pokriveno takozvanim potrebama Doma (prodaja zatečenih umetničkih dela u zgradi na Savskom trgu i slično...).

Mada nisu vlasnici poslovnog prostora od više hiljada kvadratnih metara poslovnog prostora, uzurpatori Doma RVI i interesa invalida, i izdaju i naplaćuju ali nigde ne prikazuju prihod od ove neobične rente.

O drskosti Branke Stojić i Slobodana Vukašinovića svedoči i podatak da je u ime Doma RVI podneta tužba protiv SUBNOR-a Srbije i SUBNOR-a Beograda, kojom se traži da Dom RVI bude upisan u zemljišne knjige kao korisnik oko 10.000 kvadratnih metara poslovnog prostora! Sud je podnetu tužbu odbio kao neosnovanu. To preduzeću Stojić-Vukašinović ne smeta da i dalje izdaje u zakup ovaj ogroman prostor, čiji je vlasnik u stvari Republika Srbija, a korisnik SUBNOR Srbije i Beograda!

Javno pravobranilaštvo Srbije još se nije oglasilo tužbom protiv uzurpatora imovine od nekoliko hiljada kvadrata, koja je uz to i legat, i ne može se otuđivati, niti namenski koristiti.

 

 

 

 

 

 

Svedočenje: Uzurpatori Doma RVI u akciji izolovanih zabava, ili zašto je invalid Medić nepoželjan

 

Mirko, sve je zauzeto!

 

Dana 4. decembra 2008. godine od 16 časova je održavana priredba u Sali Doma ratnih vojnih invalida u Beogradu. Priredbu su organizovali civilni invalidi rata ili rada. U te svrhe zakupili su salu na 24 sata, o čemu je sačinjen ugovor o zakupu sale.

Nije mi poznato ko je i sa kim sklopio ovaj ugovor, ali upravnik Doma Branka Stojić uveravala me je da je ugovor o zakupu sale sačinio-zaključio Savet Doma i da je to u njegovoj nadležnosti; mislim da je ovo čista izmišljotina i laž, jer, koliko je meni poznato, Savet Doma se ne sastaje, niti održava sednice više od dve godine.

Odluke i vlast donosi i vrši apsolutista i uzurpator Slobodan Vukašinović, predsednik Saveta, poznat kao pokojni Vule Jevtić ili Lešinar.

Ja sam na ovu priredbu pozvan od jedne članice Republičkog odbora vojnih invalida Srbije.

Stigao sam na zakazanu priredbu u 16 časova, a na ulazu u hodnik sale dočekala me nekulturno i drsko Vera, šef sale, i rekla "...Mirko, ovo je sve zauzeto, zakupljeno, ne možeš ući u salu, niti se ovde zadržati". Ja sam odgovorio: "...Kako zakupljena kad je potpuno prazna, a samo je ostala muzika koja svira?" Ona je odmah otišla kod lešinara Vukašinovića i od njegovog stola dovela do mene tog invalida kao zakupca sale, koji me se obratio rečima: "Gospodine, izvolite, šta želite?"

Odgovorio sam da želim da sednem za sto i slušam muziku. On mi je odgovorio: "...Može, ali prvo morate meni platiti 100 evra". "Zašto i ko si ti", rekao sam, "i neću da platim!" Počela je polemika između nas i na moje reči: "...Kako te nije sramota te izgubljene ruke, i da li imaš morala?", on me potapšao po ramenu i rekao: "...Gospodine, slobodno sedite i slušajte muziku i možete ostati koliko želite i slušati muziku". Tako da sam ostao do kraja. Bilo je skoro 20 sati kada je muzika završila svoj program.

Posle njegovog odlaska od mene, za moj sto dolazi i seda, bez mog odobrenja, Slobodan Vukašinović - Lešinar, i pita me kako sam mogao doći nepozvan i kako me nije sramota, i da je jedan od tih novih gostiju rekao za mene: "Evo onog grebatora".

 Vukašinović je nastavio i dalje da me vređa i ponižava, na šta sam ja žustro reagovao, ali se on i dalje drsko ponašao, vređao me i ponižavao rečima: "Budi ti srećan što tebe ovaj zakupac-invalid nije prebio i izbacio iz sale". Ja sam mu tada rekao: "Diži se, lešinaru, iza moga stola, bedniče i lešinaru jedan!"

Dana 24. decembra 2008. godine, posle 13 časova, opet se održavala priredba u sali Doma vojnih invalida i opet je sala bila zakupljena na 24 časa.

Priredbu su organizovali ratni vojni invalidi ovog zadnjeg, etničkog, verskog i prljavog rata. Da će ova priredba biti održana telefonom, javio mi je moj zemljak Nikola iz Knina i pozvao me da dođem da zajedno slušamo muziku. Međutim, ja sam došao tek u 14.30, a već me na prijavnici čekao ratni vojni invalid Grujić Pavle iz Ripnja da mu pružim pravnu pomoć u vezi sa dopunskom ličnom invalidninom.

Mi zajedno krećemo u hodnik sale gde nas opet dočekuje drsko i nekulturno gospođa Vera, šefica restorana, rečima: "Mirko, sve je zauzeto". "A šta je sa malom salom?", pitam. "I ona zauzeta".

Pitam ko je zauzeo i da toga ko je zauzeo dovede kod mene. Sa njom dolazi isti onaj invalid bez desne ruke, što me je ranije proganjao, a ja ga pitam da li je slobodna mala sala, ili je i ona zakupljena. On mi odgovara: "Gospodine, slobodna je, i možete ići u malu salu, a ove su dve sale zauzete, odnosno zakupljene i ovamo ne možete ući".

Pošto sam iz sale čuo muziku, obukao sam se i krenuo u salu, koja je bila potpuno prazna, jer su svi otišli, osim ovih dvojice mafijaša koji su sedeli za istim stolom sa lešinarom Slobodanom Vukašinovićem. Muzika i dalje svira, ja prilazim praznom stolu da sednem, opet je tu Vera i kaže: "Mirko, ne možeš sesti za ovaj sto, jer je sve zauzeto, zakupljeno", a ja odgovaram: "Kako zauzeto kad nema gostiju, a sala prazna, samo svira muzika?"

Vera odlazi kod Vukašinovića i tog vojnog invalida bez desne ruke koji je, navodno, zakupio salu. Taj invalid ustaje i sa njegovim menadžerom prilazi meni. Ja još nisam seo, već stojim oslonjen na moje dve štake. Ovaj invalid-siledžija unosi mi se u lice i kaže mi: "Napolje, sala je zakupljena 24 časa!" Ja odgovaram: "Kako može biti zakupljena kad je prazna, i ja ću izaći kad ja budem hteo, a ti me nećeš izbaciti!"

 U tom momentu on me hvata levom rukom ispod brade za jaknu i čvrsto steže jaknu oko moga vrata tako da nisam mogao da dišem, zatim desnom njegovom rukom, patrljkom, a ja nisam imao snage da se oduprem, niti da zovem u pomoć.

 U međuvremenu, dok on mene guši, dolazi portir, izvesni Đuro Pjevač, verovato ga je neko pozvao da me on izbaci iz sale. Đuro ovog siledžiju odvaja od mene rečima: "Čoveče, šta to radiš? Zašto daviš gospodina Medića? Pusti ga odmah!"

Zatim ga je odgurnuo od mene. Napad se desio prema uputstvima Slobodana Vukašinovića.

Činjenica je da nisam jedini koji je ovo doživeo kao ratni vojni invalid, već su to doživljavali i drugi vojni invalidi. Ovim kriminalcima i pljačkašima se mora stati na put, jer je ovo Dom ratnih vojnih invalida I i II svetskog rata, a ne očevina Branke Stojić, pokvarene Vere i lešinara Vukašinovića, koji su zloupotrebili službeni položaj i svu vlast uzeli u svoje ruke. Godinama Savet Doma ne zaseda, niti rešava probleme, mada je za to jedini nadležan kao izvršni organ Skupštine Doma ratnih vojnih invalida.

Postavljam pitanje ko je Branki Stojić odredio platu od 1.000 evra ili 80.000 dinara? Zatim, ko je Veri konobarici odredio platu u iznosu od 50.000 dinara? Verujem da ovo nije rešavao Savet Doma, jer nije nikad ni održavao sednice, već ih lešinar Vukašinović po svom aršinu nagrađuje.

Od Saveta, kad jednom bude zasedao, tražim da protiv njih podnese krivičnu prijavu Javnom tužilaštvu, a protiv siledžije koji me po nagovoru lešinara Vukašinovića fizički napao i davio podneću krivičnu prijavu.

Molim zamenika predsednika Saveta, kome ovu prijavu predajem, da hitno traži i zakaže sednicu Saveta Doma na kojoj će se razmatrati moja prijava i odlučivati o njoj.

Ni u snu nisam sanjao da ću ja u svojoj 81. godini, kao težak trajni ratni vojni invalid IV grupe, 80 odsto invaliditeta, doživeti da mene kriminalci i zlikovci bez ikakvog osnova fizički napadaju i izbacuju iz Doma ratnih vojnih invalida.

 

Mirko Medić, ratni vojni invalid

 

 

 

 

 

 

Pismo Udruženja ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Srbije iz Kragujevca, povodom teksta "Dom i njegovi domobrani", Tabloid br. 201

 

Kako istopiše kvadrate

 

Sadržaj teksta upućuje na zaključak da su upravnica Doma RVI Beograd i predsednik Saveta Doma privatizovali tuđu imovinu i sve interese vlasnika i korisnika Doma podredili vlastitim interesima, čineći niz krivičnih dela, ali bez utvrđivanja krivične odgovornosti i zakonskog sankcionisanja.

Iznete optužbe su potkrepljene izvesnim podacima i argumentima, ali bez navođenja konkretnih dokaza. Iskreno se nadamo da autorka teksta i redakcija te dokaze i poseduju.

Da bi se stvar u javnosti rasvetlila, neophodno je da se postavi nekoliko pitanja i pribave odgovori. Mi ih pribaviti ne možemo, jer za to nemamo ovlašćenja, dok Vaše glasilo i novinari imaju.

Ta pitanja bi se mogla definisati i grupisati u sledećem obliku:

Šta sve čini invalidsku imovinu ratnih vojnih invalida Srbije, kakvo je njeno poreklo, ko je bio prvi vlasnik, kolika je kvadratura izgrađenih objekata, kolika je približna vrednost, na koji način je država postala vlasnik a na koji SUBNOR korisnik.

U vašem tekstu je navedeno da Dom ima 4.000 kvadrata, što je samo delimično tačno. Dom je pre grabeži i otimačine, po završetku gradnje, imao 10.700 kvadrata. Vašim tekstom Vi ste samo pokrenuli kamičak.

Kada je Dom RVI Beograd osnovan, koja Udruženja su osnivači i na koji način učestvuju u upravljanju Domom, kakva je njihova odgovornost za opisano stanje, te da li su upravnica i predsednik Saveta Doma imali svesrdnu logističku podršku?

Ako su odnosi i stanje u Domu onakvi kako su opisani u tekstu Tabloida onda se postavlja pitanje kakva će biti sudbina preostale neopljačkane imovine invalida, s obzirom na trenutne društvene odnose, tajkunske apetite i u tekstu ukazanu atraktivnost lokacije poslovnog prostora?

Što se našeg Udruženja tiče mi smo Vam iskreno zahvalni što skrećete pažnju javnosti na deo problema sa kojima se ratni vojni invalidi sudaraju.

Pored navedenog, neposredan povod za ovo naše reagovanje je u tome, što se naše Udruženje, kao zakonita organizacija koja predstavlja ratne vojne invalide Srbije, 19. januara 2009. godine, obraćalo upravi Doma RVI Beograd sa molbom da nam se omogući korišćenje poslovnog prostora za sedište i rad. Umesto da nam se izađe u susret, uprava Doma nas nije udostojila ni bilo kakvog odgovora. A sada u vašem glasilu čitamo, ko i na koji način raspolaže i rukovodi sa invalidskom imovinom?!

Još jednom se iskreno nadamo da vaši navodi nisu paušalni i bez osnova. Pri tome se nadamo da će optužena upravnica i predsednik Saveta Doma dobiti priliku da dokumentovano demantuju navedene optužbe. Ako pak to ne učine, u tom slučaju da krivično odgovaraju.

Pri svemu tome, od najvećeg je značaja da nikakvo pisanje o bilo čijim delima ili nedelima ne sme ničim dovoditi u pitanje prava invalida da raspolažu i upravljaju svojom imovinom, koja je plaćena najvećom mogućom cenom, krvlju koja je prolivena u ratovima Srbije.

 

 

U Kragujevcu,

16. marta 2010.               

 Predsednik

Radiša Milivojević