Beli kriminal

 

Krvava mafija: Isisavanje krvi Srbima

 

I kod vampira bi prošli bolje

 

  Ništa u vezi sa Ministarstvom zdravlja nije pošteno. U krvavom poslu prodaje naše krvi u inostranstvu pa uvozu gotove plazme, Tomica Milosavljević i G17 plus zarađuju milione evra godišnje   

 

Milan Malenović

 

Krv je jedan od glavnih strateških proizvoda svake zemlje. Koristi se kako za transfuzije prilikom operacija, tako kao osnovna sirovina u proizvodnji važnih lekova. Samo iz plazme, odnosno već frakcionisane sirove krvi, dobija se oko 90 proteina koji se koriste u farmaciji, a godišnja vrednost tih preparata u Srbiji je oko - 25 miliona evra.

Krv je, zato, i veoma vredan proizvod oko koga se otimaju i oni čije interesovanje ne doseže dalje od sopstvenog džepa.

Svojevremeno je beogradski Institut za transfuziju bio peti u svetu koji je osvojio proizvodnju intravenskog gamaglobulina, nosioca imunogenog odgovora, odnosno univerzalnog prirodnog antibiotika. Danas gamaglobulin nabavljamo od čak 19 različitih inostranih proizvođača, a niko sa sigurnošću ne može da kaže da li su ovi preparati potpuno ispravni.

 

Crvena roba

 

Juna 2002. Evropska komisija je pokrenula program pomoći nacionalnoj službi za transfuziju krvi Srbije (ESNBTS). Projekat je finansiran u visini od 5,5 odnosno 7,5 miliona evra (jedan podatak daje Europaid, drugi EAR). Za rukovodioca programa biva postavljen Serž Hajman, 26-godišnji sociolog?! Bilo je to vreme kada su od krvi iz uvoza u Srbiji bebe  zaražene HIV virusom, a neki odrasli hepatitisom.

Čudnovato je da je prvobitno planirana pomoć osavremenjavanju Nacionalnog centra za transfuziju krvi naknadno promenjena u delu koji se tiče frakcionisanja ljudske plazme, što je dovelo do uslovljavanja izvoza plazme na obradu u komercijalne centre. Srbiju ova obaveza godišnje košta preko sedam miliona evra, dok je za revitalizaciju našeg nacionalnog centra dovoljno između 10 i 12 miliona evra.

Prilikom donošenja zakona iz domena zdravstva, svi naši političari su se pozivali na uputstva Evropske komisije, iako je tadašnji direktor direktorata za Zapadni Balkan pri EK Rajhard Pribe u jednom pismu izneo da je EU uložila 150 miliona evra u primarnu, sekundarnu i u tercijalnu zdravstvenu zaštitu, ali ne i u izradu zakona. Sam Pribe je ubrzo posle toga naprasno penzionisan, mnogi sumnjaju zbog korupcije, a Srbiju je Svetska banka postavila na visoko četvrto mesto u svetu po korupciji u zdravstvu. I organ Saveta Evrope za borbu protiv korupcije GREKO označio je srpsko zdravstvo kao najkorumpiraniji društveni segment.

Od pomenute donacije EU za pomoć Nacionalnom centru za transfuziju (pet ili sedam miliona evra), najmanje 1,5 miliona je otišlo konsultantskoj firmi Sofreco, koja je zdušno agitovala za izvoz naše krvi na preradu u inostranstvo. Od ostatka su nabavljeni aparati koji ili su lošiji od onih koje već posedujemo, ili nam nisu potrebni jer imaju prevelike kapacitete, ili se dobijaju - besplatno.

Jedan od nepotrebnih uređaja je onaj za automatsku kontrolu krvi. Nabavljena su četiri ovakva uređaja iako jedan ima dovoljno kapaciteta za državu veličine Ukrajine (sa 47 miliona stanovnika). Zbog nerentabilnosti, oni se ne koriste. Najčudnije je to što pomenuti opremu proizvođači ne prodaju, već poklanjaju da bi se koristili njihovi reagensi.

Francuski informativni sistem MAC plaćen je 200.000 evra i nikada nije korišćen. Kada je nabavljeno 16 kombija sa navodno posebnom opremom za prenos krvi i krvnih preparata, postalo je jasno šta se Srbiji sprema.

 

Bez krvi do ivice života

 

Sledeći korak ove svojevrsne krvave mafije u sprezi sa političarima bilo je ukidanje regionalnih centara za prikupljanje krvi i svođenje njihovog broja na četiri. Pošto je načelnica iz Užica, dr Radmila Smiljanić, javno postavila pitanje ko će da odgovara ako zbog čekanja dostavljanja krvi iz Beograda umre neki pacijent u Užicu, ne samo da je odmah smenjena već je i dan-danas izložena šikaniranju. Plaćenici "krvave mafije" javno su je proglašavali ludom, a policija je protiv njenog maloletnog deteta podnela krivičnu prijavu, jer je druga pogodilo grudvom snega.

Konačni rezultat rada Tomice Milosavljevića i njegovih "krvavih mafijaša" je nestanak ne samo domaćih instituta za preradu krvi već i samih dobrovoljnih davalaca krvi. U najskorijoj budućnosti Srbija će zapasti u potpuno ropstvo prema zemljama koje su sposobne ne samo da prikupe dovoljno krvi nego i da je obrade.

Kako su već pokazala iskustva Rumunije i Bugarske, dobrovoljno davanje krvi skoro potpuno zamire kada dobrovoljni davaoci shvate da se njihovom krvlju trguje, upozoravao je pre nekoliko godina predsednik Udruženja dobrovoljnih davalaca krvi (UDDK) Stevo Požega. Slanje krvi na obradu u inostranstvo je komercijalni posao, koji nema nikakve veze sa humanošću ili altruizmom. Zbog toga u Srbiji već postoje tri grupe davalaca krvi: dobrovoljni, prinudni i plaćeni.

Prinudni davaoci krvi su oni koje sam pacijent mora da dovede ako želi da se nad njim izvrši operacija koja zahteva transfuziju. To su obično pacijentovi rođaci i bliski prijatelji. Onaj ko nema mogućnosti da se tako snađe može da se prošeta do nekog od sabirnih mesta srpske najamničke sirotinje, kao što su Vukov park ili Pančevački most u Beogradu. Među do gladi dovedenim radnicima koji tamo nude svoje usluge uvek će se naći dovoljno onih koji su u stanju da prodaju svoju krv. Pola litra se plaća stotinak evra, pa pošto u Srbiji nema centralnog registra dobrovoljnih davalaca krvi, mnogi od siromaštva skoro izbezumljeni nesrećnici prečestim davanjem krvi svesno sebe dovode do ivice smrti.

Da je krv i te kako vredna roba pokazuje i primer privatnih klinika koje uvek imaju dovoljne zalihe krvi. Krv, istina, po zakonu mora da bude prodavana isključivo po nabavnoj ceni, ali se zato papreno naplaćuju usluge koje nužno prate transfuziju.

Trenutno u Srbiji ima oko 200.000 dobrovljnih davalaca krvi koji mogu da podmire potrebe Srbije, a one iznose između 50 i 60 tona plazme godišnje. Pitanje je samo koliko dugo će oni pristajati da besplatno daju svoju krv na kojoj kasnije mnogi enormno zarađuju.

 

 

 

 

Ne diraj mi u krv

 

Koliko Tomica Milosavljević, nesmenjivi ministar zdravlja, nema pojma o čemu priča neka posluži i ovaj primer. Narodna poslanica NS-a Zlata Đerić postavila je negde 2003. poslaničko pitanje šta će Ministarstvo da učini povodom slučaja kada je devetomesečno dete dobilo hepatitis transfuzijom krvi iz uvoza.

Ministar Milosavljević je tada javno obećao da će obeštetiti roditelje nesrećnog deteta. Problem je bio u tome što je pomenuto dete iz Zvečanske i što mu se ne znaju roditelji. Umesto da dobro prouči ceo slučaj, Tomica je hteo da obešteti roditelje deteta bez roditelja!?

Kao odmazdu, G17 plus je kasnije pri formiranju koalicione vlade sa narodnjacima insistirao da Zlata Đerić nema nikakvu državnu funkciju. Nedodirljivi Tomica i njegova "krvava mafija".

 

 

 

 

Brojke dovoljno govore

 

Vrednost ESNBTS programa - 5,5 ili 7,5 miliona evra jednokratno.

Ugovorno frakcionisanje krvi u inostranstvu preko sedam miliona evra godišnje.

Provizija konsultantu koji je lobirao za izvoz krvi po ESNBTS programu je 1,5 miliona evra, zvanično. Realno je isplaćeno preko dva miliona evra, što znači da je razlika otišla u džepove visokih funkcionera Ministarstva zdravlja.

Kompletna revitalizacija našeg Centra za frakcionisanje krvne plazme pri Institutu za transfuziju krvi u Beogradu iznosila bi 12 miliona evra, što znači da bi se isplatio posle godinu i po.

 

 

 

Vozanje

 

U skidanje kajmaka sa krvi svojevremeno se uključila i televizija B92 koja je skupljala priloge za kupovinu posebnog vozila (autobusa) za transfuziju.

Predsednik UDDK Srbije Stevo Požega, koji je sam preko 180 puta dobrovoljno dao krv, tvrdi da je na taj način prikupljeno 200.000 evra. Autobus nikada nije nabavljen, niti je ikada više pomenut.

Niko od nadležnih tokom cele akcije prikupljanja para, a koja je trajala nekoliko meseci, nije se uključio da nam objasni ko je uopšte doneo odluku o neophodnosti nabavke ovog, inače, potpuno izlišnog vozila.