Kontranapad

Povodom godišnjice Žurnala i smrti Zorana Kurteša

 

Koga nema, bez njega je - sramota

 

 

Kakvi smo to ljudi i šta se sa nama dešava? Da smo tako olako zaboravili postulate ljudskosti... Poštenje, radinost, čestitost, iskrenost, dobrota, solidarnost... Kao da su vrline ljudskog karaktera izašle iz pakla! Savremenici ih se klone i beže od njih kao da su kazna zbog koje se ispašta. Podsmevaju se onima koji o tome govore, koji ih još uvek nose u sebi uprkos promenjenom vrednosnom poretku odlutalom u suprotnost

 

Miroslav Vislavski

 

Primetih ovih dana da je jedan od dnevnih sportskih listova obeležio dvadesetogodišnjicu svog postojanja. Prava prilika da se jubilej proslavi sa onima koji su doprineli formiranju lista, tradiciji, ugledu, uticaju... Kako običaji nalažu, pozvani su ugledni gosti i veterani. Sa pažnjom sam analizirao fotografije i likove koji su se osmehivali u svečarskom ambijentu učesnika jubileja, tražeći neke drage sa kojima sam bio iz vremena ranih radova Sportskog žurnala. Razvoj i prilike u listu sam pratio uglavnom kao revnosni čitalac. Ali rado se sećam pionirskih dana kada sam bio domaćin ili suorganizator nekih promotivnih akcija  koje su ljudi Žurnala zajedno sa nama priređivali u Novom Sadu, Bačkoj Palanci i okruženju. Akcije na terenu su dale rezultat. Doprinele su približavanju Žurnala čitaocima. Istovremeno i uvećavanju dnevnog tiraža, sa zatečenih 7.000-8.000 primeraka na 35.000. Od tih ljudi, sa slavljeničkih fotografija se osmehivao samo Miodrag Simeunović. Ništa neobično, jer nam je svakodnevno poturao svoj lik. Da znamo ko je glavni i odgovorni!

 

Lakoća zaborava

 

Utisak je da je on bio važan u pozivanju učesnika svečanosti. Njegov sledbenik, postao je glavni i odgovorni na način koji je tužna tradicija u Sportskom žurnalu. Najčešće, čelnik se nameštao odlukom nevidljivih, a ne po volji redakcije. Takav je i "slučaj Sarić". Zato on formalno nosi odgovornost zašto se na fotografijama ne vide neki koji su stvarali istoriju Sportskog žurnala. Suštinski, "demokratski" autokrata koji vlada "najuticajnijim sportskim listom na Balkanu", "zaboravio" je neke svoje saborce i "neprijatelje" koji su nezaobilazna deonica istorije lista.

Dakle, nisam primetio Zorana Šećerova, nekadašnjeg zamenika glavnog i odgovornog i pokretača svega što je u "ranim radovima" davalo impuls progresu i napretku. Ili Momčila Dabića, direktora marketinga sa kojima je Simeunović predstavljao - tim uspešnih.

Još je veće iznenađenje da su selektivno pozivani nekadašnji glavni i odgovorni. Ako je pozvan Aleksandar Tijanić, nema razloga i opravdanja zašto je zaobiđen Momčilo Jokić. Zar samo zato što je došao na mesto posle Miodraga Simeunovića? Zajedno sa Šećerovim, pokojnicima Batom Gvozdenovićem, Nikolom Simićem i Dragutinom Kostićem, od prvih je dana bio u Sportskom žurnalu. Na mestu glavnog i odgovornog je bio nepune četiri godine noseći sva iskušenja istorijskog perioda u kome je obavljao tu dužnost, od kojih je nezaboravnih 78 dana pod bombama okupatora 1999. u kojima se nije dogodio dan bez Sportskog žurnala. O njegovim novinarskim i rukovodećim sposobnostima i vrednostima je izlišno govoriti, jednako kao u slučaju Zorana Šećerova. Pomislih: da je živ Nikola Simić, da li bi ga pozvali kameleoni? Bez obzira na to što mu mesto nije među prevrtljivcima. Teško je poverovati onima koji su takvu novinarčinu i jednog od osnivača lista, na večni put ispratili sa nekoliko redova koje mu je posvetio Ratko Dmitrović u svojoj knjizi "Fudbalska mafija u Srbiji".

Setih se ličnih iskustava devedesetih kada je jugoslovenska odbojka bila malo važnija od klikeranja. Sa Vojvodinom koja je jedina ličila na ozbiljniji klub, sa kolegom Nikolom Marićem, podržan Rajkom Kijcem, Vladimirom Šiškom, Markom Milićevićem, Branislavom Panićem i Branislavom Novakovim, Nedeljkom Šipovcem, Đorđem Mihajlovićem, prof. dr Borišom Vukovićem, Dobrivojem Antonićem i nekolicinom sportskih entuzijasta, udarao sam temelje i osnove profesionalizma odbojkaškom sportu. Lansirali smo vrednosti poput pokojnog Žarka Petrovića, braće Grbić i Slobodana Kovača, Đorđa Đurića i Vladimira Bateza, Slobodana Boškana, Andrije Gerića, Vase Mijića, Veljka Petkovića, Igora Vušurovića. Oni su doneli pregršt najsjanijih medalja za jugoslovensku odbojku. U tome su podržani doprinosom od Brđovića, Tanaskovića i Vujevića, a kasnije i Miljkovića. Vojvodinini treneri Zoran Gajić i Milorad Kijac su bili uzor uz koje su stasali sjajni Bogdan Sretenović, Jovica Cvetković, Veselin Vuković... Skauting Nedžada Osmankača, koji je prvi primenio laptop kao sredstvo za statističku obradu utakmice bio je vodilja drugima. Podigli smo jugoslovensku odbojku. Kopirali su nas Budvanska rivijera, podgorička Budućnost, Smederevo, Mladi radnik iz Požarevca, Ribnica iz Kraljeva, Ivanjica... Odbojka se rađala na svakom koraku i jačala svoju materijalnu osnovu. Rasli su ugovori, jačali su profesionalni odnosi... U tom periodu, osam godina sam predsednikovao Udruženjem klubova saveznih liga, a četiri godine Odbojkaškim savezom Srbije.

Danas kada su "večiti vladari" vratili relacije u klupskoj odbojci na njihov nivo amaterske odbojke, ne smeju da me pozovu na protokolarne i svečarske skupove, a "odbojkaški poslenici" se ponose reprezentativnom odbojkom koja je pala u rezultatskom smislu, iako je sastavljena od naših "stranaca". Ligaška odbojka je na ivici ponora, a "oni" se slikaju i smeju...

 

Bednici nemaju stida

 

Početkom maja, iz rumunske Konstance je poput groma odjeknula užasna vest. Umro je Zoran Kurteš! Izuzetan rukometni stručnjak koga je poput mnogih velikana podigao Rukometni klub Jugović iz Kaća. Osvojio je šampionat i druge naslove u Srbiji sa Partizanom, Vojvodinom, Sintelonom. U Egiptu i Rumuniji - takođe! U svojoj bogatoj karijeri je bio selektor nacionalnog tima. I prvi stručnjak u PIK Segedu, jednom od najuglednijih evropskih klubova. Sve je to postigao u samo 45 godina. Toliko je imao u trenutku koji ga je oteo i odveo u večnost srpskog i evropskog rukometa.

Odlazak takvih velikih ljudi poput Zorana Kurteša u legendu, nažalost uskraćuje pravo na privatnost njihovim najbližim i najdražim. Njihova dela su javna svojina i pravo na emociju, čak i onima koji ih lično ne poznaju. Ona su vrednost koja nam postavlja koordinate kuda hodimo u životu, zašto živimo i kako da prepoznajemo sposobnost od nesposobnosti, kako da razlikujemo uspeh od neuspeha, zašto da se borimo i ne mirimo sa prosekom,  kako da se određujemo prema smislu i besmislu života i rada...

Saučestvovanje u bolu koji prevazilazi porodične i prijateljske okvire prilikom odlaska velikih, zaslužnih i nesvakidašnjih ljudi često razvija poseban osećaj ponosa u suočavanju sa spoznajom da ih poštuju i cene oni koji ne pripadaju najužem okruženju. Ali ponekad nanosi još veću bol svima onima koji istinski i iskreno doživljavaju takve gubitke kada se i u takvim situacijama pokazuju i manifestuju naše naravi, naši loši karakteri.

Zoran Kurteš je nesumnjivo deo istorije rukometnog sporta koja prevazilazi nacionalne granice. To su potvrdili svi oni koji su potreseni tragedijom porodice Kurteš podelili sa njima najtananija osećanja boli, patnje, poštovanja... Komemoraciji na kojoj su bili oko 400 prijatelja sporta i poslednjem ispraćaju velikog sportsmena su prisustvovali svi igrači, stručno i klupsko rukovodstvo Rukometnog kluba Konstanca. Sa njima je samo dan pre smrti, Zoran slavio osvojeni šampionat Rumunije.

Na ispraćaju su bili i zamenik gradonačelnika grada Konstance, prvi čovek regiona i predsednik kluba Konstance, novinari rumunskih medija... Dirljivi su bili oproštaji kapitena ekipe i zvaničnika kluba, grada i regiona... Predsednik Rumunije Basesku je uputio porodici Kurteš telegram saučešća!

I dok su Rumuni pokazali najdublja osećanja tuge i bola, brigu i zahvalnost u najtežim trenucima porodice Kurteš i rukometnog sveta koji je došao da oda počast zaslužnom stručnjaku i čoveku, od novosadskih vlasti nije stigao ni telegram saučešća! "Veliki" gradonačelnik Igor Pavličić (visok oko dva metra), niti njegov tim koji vodi grad Novi Sad nije ispoštovao svog zaslužnog sugrađanina, koji je zadužio novosadski rukomet sa jedina tri naslova (dva kupa i prvenstvo) u istoriji ovog sporta u srpskoj Atini. Nije ispoštovao ni protokolarnom pažnjom svog kolegu iz Konstance koji je predvodio masovnu delegaciju na poslednjem ispraćaju velikana rukometa i našeg sporta.

Da li primereno ili ne, ali veoma je primećeno odsustvo gradskih zvaničnika na komemoraciji. Zbog toga su se odmah po završetku komemoracije (trajala 50 minuta!) čuli glasovi: "Očitali su nam Rumuni lekciju o poštovanju i ponašanju... Takvi smo mi Srbi prema našim vrednostima", a na račun gradskih čelnika se moglo čuti: "Bednici, nemaju stida... Osramotili su Novi Sad..."

Velikom broju časnih sportskih ljudi koji su svoj gnev iskaljivali pogrdnim i ozlojeđenim komentarima i porukama, Novosađanima koji svoj grad ne doživljavaju sa pozicije vlasti i osionosti primerenoj neljudima ostaje uteha u mislima blagopočivšeg patrijarha Pavla, čijih se reči sećamo uvek onda kada se suočimo sa bahatošću vlastodržaca, reči koje nas umiruju poput blagosti pokojnog patrijarha: "Nismo birali ni zemlju gde ćemo se roditi ni narod u kome ćemo se roditi ni vreme u kojem ćemo se roditi, ali biramo jedno - da li ćemo biti ljudi ili neljudi". Novosadske vlasti su odabrale ovo drugo! Sramota!

 

 

 

 

 

 

Tako to rade oni

 

Pred prepunim amfiteatrom novosadskog Spensa, Rumuni su saopštili da je uprava Kluba odlučila da se deci pokojnog Zorana Kurteša obezbedi pokriće troškova do završetka njihovog školovanja, da se porodici isplati pun iznos ugovora koji ističe 2011, da se već od sledeće godine u Konstanci organizuje u budućnosti tradicionalni memorijalni turnir posvećen tragično preminulom Zoranu Kurtešu. Na njega će pozivati sve klubove koje je Zoran trenirao... Gradski parlament Konstance je doneo odluku o posthumnom proglašenju Zorana Kurteša za počasnog građanina Konstance.