Stav

 

Ološ

 

Piše: Branko Dragaš

 

POLITIKA - Nešto sistemski ne valja u demokratiji. Nešto što se mora hitno menjati. Umesto vladavine građana, dobili smo vladavinu političkog ološa. Građanin je pretvoren u konzumenta kome se sistematski prazni glava svakojakim medijskim glupostima i budi primitivizam i vulgarnost najgore vrste, da bi se on, tokom političke kampanje, na najbrutalniji način zastrašivao i potkupljivao. Izmanipulisani, uplašeni, osiromašeni, kontrolisani i porobljeni građanin nije sposoban da rasuđuje i nije sposoban da samostalno donosi odluke. Tako se demokratija pretvara u partokratiju. Posledica je potpuna apatija građana. I poslednji izbori u Velikoj Britaniji su to jasno pokazali.

O lokalnim izborima u Srbiji ne vredi više ni pisati. Razlike su samo u načinima manipulacije, pretnje i korupcije. Kada Klovn tranzicije obuče rudarsko odelo i stavi šlem na glavu, tokom lokalnih izbora u Boru, onda je to dokaz da je putujući politički cirkus daleko od istinske demokratije i vladavine prava. Građani postaju apatični jer su prevareni medijskim špekulacijama izbornih štabova da oni, u stvari, ništa ni ne odlučuju, nego da su odluke donete već na nekom drugom mestu. U našem slučaju, to su Brisel i Vašington. Građani su tu samo kao dekorativna zavesa u političkom pozorištu u kome je sve unapred režirano i gde su uloge već podeljene.

Opet, s druge strane, proterivanjem morala iz politike, ko hoće moral neka ide u crkvu, forsiranjem makijavelističkog pragmatizma i japijevskog mešetarenja u transferima političkih igrača, sve je dozvoljeno ili menjam mišljenje u zavisnosti od visine novčanog transfera, potpuno odsustvo savesti, pristojnosti, znanja i stida, doveli su demokratiju do vladavine ološa. Umesto da najbolji, najstručniji, najpošteniji i najpožrtvovaniji predstavljaju građane i vode zajednicu, dobili smo okrutne prevarante, bitange, pataloške lažove, kriminalne tipove i spinovane mediokritete da vladaju nama. Zašto se onda čudimo što nam je civilizacija postala debilna?

Pogledajte, molim vas, ko su danas političari. Cirkusant Berluskoni, tupavi Buš, iskompleksirani Sarkozi, isprazni Obama, blazirani Bler, klovn Tadić i predsednik EU čije ime niko ni ne zna. Nažalost, ovoj skupini se sve više približava Putin koji je od državnika spasioca, družeći se sa oligarsima, postao panslovenski plejboj. Ako ovakvi političari ostanu da vladaju svetom ne piše se dobro civilizaciji. Ne treba se čuditi, kada budu masovno bankrotirale evropske države, ako se pojavi neki novi Demagog i povede razočarane građane. Postoji opasnost da ponovo uđemo u Veliko Klanje, koncentracione logore, vojne parade i smotre, kongrese i Vođe. Stadu je u toru uvek bilo toplije. Šta treba uraditi da se ipak to ne desi? Moramo se vratiti istinskoj Demokratiji. Moramo ustati u odbranu Republike. Početak je - vraćanje Morala u politiku. Dobri ljudi vode dobru politiku. A dobri ljudi moraju da se udruže i da se Organizuju. Ako se ološ povezao i organizovao u odbrani svoje prevare i zločina, dužnost čestitog i poštenog sveta je da se odupre tom zlu svojim dobrim delima.

EKONOMIJA - preporučujem vam izvanrednu knjigu Lorete Napoleoni - Ološ ekonomija - Tamna strana novog svetskog poretka. Sve ono što dve decenije javno pišem i govorim sažeto je u toj knjizi. Neoliberalni koncept je doveo do takvog ropstva, kako piše gospođa Napoleoni, da danas jedan rob košta deset puta manje nego u doba antičkog Rima - i to nije slučajno - jer u ono doba koncept demokratije nije ni postojao. Niko, dakle, antičkog roba nije ubeđivao da je slobodan čovek.

Danas, naprotiv, savremene robove ubeđuju da su slobodni građani. Danas savremenih robova ima na pretek, njihova vrednost na tržištu zbog velike ponude je minimalna, jer se oni posmatraju kao obavezan trošak u međunarodnom biznisu. Antički narodi su visoko cenili robove kao retko blago koje su skupo plaćali. Multinacionalne kompanije na radnu snagu gledaju kao na nužan trošak. Prezir i mržnja prema, recimo, našim radnicima može se videti u tekstovima plaćenih novinara, koji iznose mišljenje tajkuna i političkog ološa. "Ološ i banditi su dali pečat ekonomiji tokom najveće tranzicije u istoriji", ističe Napoleoni.

Danas se ekonomijom bavi ološ zato što se u društvu dešavaju duboke promene. Najviše žrtava nije bačeno u ropstvo, kupljeno i prodato od inostranih profitera, već su to učinili njihovi sunarodnici. Zato pišem o okupaciji iznutra. I ova neočekivana, perverzna veza demokratije i ropstva, direktna je posledica onoga što je Napoleoni nazvala - ološ ekonomijom. Radeći skoro tri decenije na tržištima u Srbiji, regionu i svetu, mogu iz prakse da potvrdim da je pobedila ološ ekonomija. Politički ološ je tražio svoje igrače na tržištu i tako je nastala ološ ekonomija. Posledica vladavine ološ ekonomije je ova kriza koja ulazi u svoju drugu fazu. Nijedan sistemski problem u ekonomiji nije rešen, svi falsifikuju statističke podatke, međusobno se lažu i umesto da rešavaju suštinu ekonomskih problema, oni štampaju evre i dolare i tako samo ubrzavaju slom sistema. Ološ ekonomija mora da bankrotira. Što se pre to desi biće bolje svima na tržištu.

Došlo je novo doba. Doba štednje, rada, učenja i razmišljanja. Ne tražite da vas neko zapošljava, jer takvih neće biti. Sami nađite svoj posao i nemojte da vas pretvore u roblje. Suluda je ideja da se potrošnjom izlazi iz krize. Krizu možemo pobediti samo domaćinskim poslovanjem i ponašanjem. Sve ostalo su kenzijanske prevare. Mit potrošnje nas je uveo u ovu strukturalnu krizu kapitalizma. Slom je siguran. Izlaz postoji.

TAJKUNI - odgovorno tvrdim da su tajkuni ološ. Poznajem ih gotovo sve. Neke znam više od dve decenije. Znam kako su nastali. Znam ko im je to sve omogućio. Znam kako funkcionišu i kako razmišljaju. I zato su ološ. Kapital koji su stvorili je nastao na kriminalnim prevarama. Nijedan jedini evro ili dolar nisu zaradili na tržištu bez političkog ološa. Uvek su bili privilegovani i tražili su monopolske pozicije. Nijednu kombinaciju na tržištu nisu uradili bez podrške političkog ološa, koji ih je reketirao. Tajkuni su ljudski loš materijal: patološki su lažovi, prevaranti, šibicari, sujetni su, ljigavi, pokvareni, neiskreni, pohlepni i mekušci koji kroz novac leče svoje bolesne komplekse. Tajkuni nemaju predrasuda, vulgarni su, prosti, perverzni, okrutni prema slabijima i potčinjenima, a ljigavi i ponizni prema moćnima.

Bio sam mladi bankar kada sam u kancelariji oblasnog komunističkog Komesara prisustvovao fizičkom i psihološkom zlostavljaju najvećeg srpskog Tajkuna, Gazde i Milijardera koji je pseći ponizno ljubio skute razbesnelog nosioca partizanske spomenice. Čuveni srpski Plejboj i Milioner je Đinđiću i meni u oktobru 1990. donosio sokove i kelnerski servilno nas služio, presretan što smo njega izabrali. Međunarodni tajkun za otimanje i preprodaju struje, Milijarder i Čovek iz senke, Finansijer svih režima, nije u leto 1992, kada sam prvi izvadio novac za kampanju nesretnog Milana Panića protiv Despota, mogao na zajedničkim sastancima poslovnih ljudi, koji su podržavali opoziciju, da sastavi nijednu složenu rečenice koja nije počinjala sa: "Kao što kaže moj drug Branko".

Posebno mi je drago što je Ideolog verbalnog legalizma, Koštunica dr Vojislav, političar koga ne zanimaju novac i ovozemaljski materijalni problemi, prikazan kao politički prevarant koji uzima provizije, rasprodaje privredu, dogovara se sa tajkunima, pristaje da proda najunosnije srpske kompanije osvedočenim srpskim neprijateljima, kako ih je nazivao u svojim političkim kampanjama; posebno mi je, dakle, drago da je ovim iskazima dokazano da i on pripada tom političkom ološu.

MEDIJI - politički ološ i tajkuni su stavili pod kontrolu sve medije. To im ni nije bilo preterano teško. Nikada veća medijska blokada nije bila u Srbiji za sve nas koji mislimo svojom glavom. Nikada mediji nisu bili tako besramno poslušni i ponizni. Posebno su mi odvratni oni koji su bili najveći medijski satrapi u vreme Despota, a danas glumataju osvedočene borce za slobodu i demokratiju.

Ništa manje prezrenja nemam ni prema medijskim talibanima koji su udarna pesnica propale neoliberalne ideologije. Taj medijski ološ su plaćene ubice demokratije, pravde i slobode. To su mucavi i nepismeni žandari političkog ološa i tajkuna koji se represivno obrušavaju na radničku klasu, socijalnu ulogu države i pravdu kao prevaziđenu kategoriju. Jednog od tih skotova sam pune dve godine finansirao da bi on i njegova porodica preživeli hiperinflaciju. Toga se danas ne seća, jer nije tržišno isplativo biti dobar i pošten. Otišao je toliko daleko u svom besramnom služenju tajkunima, da se u dva nastavka režimskih novina obrušio na mene, uzimajući od lokalnog kragujevačkog bandita novac za to spinovanje javnosti.

KULTURA - nekada je za nas, koji smo bili deca Krleže i Pekića, Moma Kapor bio laki pisac. Danas je pokojni Moma Kapor klasik prema ovom vulgarnom i perverznom ološu što sve monopolizuje u kulturi i otimaju novac na kriminalan način... Dobitnika NIN-ove nagrade, izreklamiranog mladog pisca bez ikakvog talenta i umeća, prestao sam da čitam na dvanaestoj stranici. Najčitanijeg mladog buntovnika i pisca koji obećava sam prestao da čitam na dvanaestom redu. Ološ u kulturi prezire svoj narod i zemlju u kojoj je rođen. Ali ostaju da parazitiraju na budžetu. Nemaju hrabrosti da svoj talenat dokažu u svetu. Na slobodnom tržištu. Tamo bi shvatili svoju beznačajnost.

INTELEKTUALCI - srpske intelektualce je uhvatila plesan i apatija. Povukli su se i ćute. Čekaju da prođe povodanj. Ćeraju se, brabonjaju, mrsomude i seire samo oni isti dobitnici komunističih Sedmojulskih nagrada za stvarlaštvo, koji su preko noći postajali ideolozi krvi i tla, koji su spremni da gurnu čitavu naciju u nestanak samo da se odbrani kosovski zavet i njihove akademske titule. Taj ološ je isto ostrašćen i isključiv kao i japijevci na fakultetima, savetnici režima, neoliberalni ideolozi koji veličaju tržište, parazitirajući na parama poreskih obveznika.

KRIMINALCI - oni su i najpošteniji. Ne kriju da su ološ. Žive na crti. I brzo umiru. U odnosu na ostali ološ, oni jedini imaju kodeks. Pridržavaju se svojih pravila. Preziru ostali ološ i čude se kako ti mekušci i ljige uspevaju da vladaju.

U čoporu vukova nikada ološ vuk ne može da bude vođa. Ostali ga odmah ubijaju. Vođa može da bude samo onaj koji radi za zajednicu i koji se odriče u korist zajednice. Ljudska zajednica mora da se vrati ovim načelima života.