Pomor

Subotica: Agonija Fidelinke, još jednog bivšeg privrednog velikana

 

Pekari u rudnike

 

Fidelinka AD samo je jedan od primera kako su se domaći tajkuni zaleteli misleći da će gladni narod bar hleb morati da kupuje, pa sada iz gotovo mrtve privrede pokušavaju na brzinu da izvuku svoj kapital       

 

Igor Milanović

 

Izgleda da su se domaći tajkuni žestoko preračunali i dali sebi više od jednog autogola. Bežanija iz Srbije je počela i to glavom bez obzira.

Dominantnog proizvođača brašna i prerađevina Fidelinku AD, koja pokriva oko jedne trećine srpskog tržišta, svojevremeno je kupio Mineco Holding iz Bazela. O ovoj kompaniji smo već pisali kada smo obrađivali propast Navipa, još jednog nekadašnjeg giganta koji je kupljen istim parama Geneksove mafije.

U međuvremenu je u celu priču ušao i Branislav Grujić, naš tajkun iz Rusije, koji je već ojadio male akcionare u Jugodrvu, preduzeću iz koga je ponikao i za čije je pare posle izgradio sopstvenu imperiju.

U ta srećna vremena, 2007. godine, cena jedne akcije Fidelinke dosegla je 5.000 dinara. Nedavno je pala na svoj istorijski minimum od 242 dinara. Šta je uzrok ovom sunovratu i očekivanom stečaju?

Jedni veruju da je glavni krivac za propast Fidelinke rukovodstvo, koje je manje kvarno, a daleko više nesposobno. Drugi nalaze paralelu sa pomenutim Navipom, koji je Mineco pretvorio u običnu nekretninu na rasprodaji.

U jesen 2007. većinski vlasnik Fidelinke je na skupštini akcionara progurao ideju o dokapitalizaciji, čime je još više povećao svoj udeo. Početkom 2009. počinje sunovrat vrednosti ove akcije, mada je ona već posle dokapitalizacije skliznula na 3.400 dinara. Pre nekoliko dana na skupštini je progurana ideja o još jednoj dokapitalizaciji, kojom bi bili pokriveni trenutni dugovi Fidelinke. A oni nisu mali, jedino što sada nema nikog ko bi dokapitalizaciju i odradio.

Račun Fidelinke je u neprekidnoj blokadi već oko godinu dana. Krajem februara je ukupni dug iznosio 638.442.217,50 RSD, odnosno oko 6,5 miliona evra po tada važećem kursu. Posle poslednje dokapitalizacije, većinski Mineco je uz sadejstvo Grujića prodao lanac prodavnica peciva Bread & Co austrijskoj kompaniji Capexit. Za koliko je para ovo potpreduzeće prodato nije poznato, ali se zna da je odmah posle toga dva miliona evra uloženo u rekonstrukciju i modernizaciju Fidelinke pekare.

Inače, izgleda da su i Austrijanci naučili naše običaje, pa su ubrzo pozatvarali sve prodavnice (njih dvadesetak na broju), radnike otpustili kući i sada čekaju srećnija vremena da prodaju nekretnine. Prodaja i proizvodnja peciva ih, očito, uopšte ne interesuju.

Ni ljude koji stoje iza firmi većinskih vlasnika Fidelinke proizvodnja posebno ne zanima. Miki Aksentijević, pravi vlasnik Mineca, pare je stekao nasledstvom od svog oca, bivšeg direktora Aviogenexa, jedne od ćerki nekada moćnog Geneksa. Branislav Grujić, čije se nazoviruske firme pojavljuju pored Mineca na strani većinskih vlasnika, do novca je došao čerupajući nekadašnje društveno preduzeće Jugodrvo, čije je predstavništvo u Rusiji preuzeo već oprobanom metodom "ti meni pare i poslovne kontakte, ja tebi gubitke". Ovakvi nisu naročito spremni na dugogodišnje ulaganje u proizvodnju, već im je miliji brzi obrt ionako na prljav način stečenog kapitala.

Aksentijević je to već pokazao i u drugim poslovima, posebno u Makedoniji gde mu je prijatelj i partner bio Jason Mika, zgodno pozicioniran i na mestu savetnika Borisa Trajkovskog. Posle Aksentijevićevih investicija hiljade radnika su u Makedoniji ostale bez posla, a većinu kupljenih firmi danas krasi katanac na vratima.

Blokadu Fidelinkinih računa izazvalo je istovremeno puštanje nekoliko menica koje su u svom posedu imale domaće banke. Time se pokazalo da je osnovni problem Fidelinke prezaduženost, a ne poslovanje. Sve ove godine kompanija posluje sa dobitkom, ali je rukovodstvo odlučilo da se zadužuje i to je na kraju preduzeće dovelo do praga stečaja. Krediti, sa druge strane, nisu išli u širenje proizvodnje, već u nabavke i to od preduzeća koja pripadaju većinskim vlasnicima. Tako se, u suštini, sav investirani novac tajkunima vratio.

U celoj priči će, kao i obično, deblji kraj da izvuku radnici i mali akcionari. Sama Fidelinka AD, kojoj preti stečaj najkasnije krajem jula, predstavlja jedino poslovnu zgradu ovog negdašnjeg društvenog kombinata. Sve ostalo što vredi već je preneto na desetak ćerki firmi čiji računi nisu blokirani i preko kojih se još uvek odvija odliv kapitala u privatne džepove.

 

 

 

 

 

Kome je do hrane?

 

Iz nekog razloga je Geneksova mafija pokazivala posebne sklonosti ka metalima i - pekarskoj industriji. Zoran Drakulić, nekadašnji Geneksov čovek na Kipru, između ostalih poseduje i Beogradsku pekarsku industriju. Valjda misle da gladan narod mora bar hleba da jede?