Razaranje

Slučaj zgrade Generalštaba: Opsesivni pokušaji da se remek-delo srpske arhitekture sruši ili proda

 

A milionima gađaju satelite

 

 

Prof. Dobrović je školske 1961-62. godine održao jedno predavanje na Arhitektonskom fakultetu o svom objektu i o tome kako je ta vizija nastala i šta ga je rukovodilo prilikom oblikovanja pomenutog prostora i objekta. Predavanje je započeo fotografijom kanjona Tare. Od tada je silueta grada iz osovine Nemanjine ulice obogaćena ovim remek-delom koje već 11 godina propada dok politikanti licitiraju o daljoj sudbini ovih objekata. Kome je stalo da se sa oštećenih zgrada skine režim zaštite spomenika kulture kako bi se one neometano srušile? Zašto služba zaštite do sada nije preduzela ama baš ništa na praktičnoj zaštiti spomenika? Šta je važnije - zaštita spomenika ili stručno usavršavanje u Braziliji? Životno delo genijalnog arhitekte Nikole Dobrovića ili šoping-mol sa hotelom?

 

Stanislav Živkov

 

Zgrade kompleksa Generalštaba u Beogradu sagrađene su od 1956. do 1965. godine prema projektu jednog od naših najvećih arhitekata - Nikole Dobrovića - i, nažalost, njegovo su jedino delo sagrađeno u Beogradu.

Dobrovićev projekat izabran je na konkursu krajem pedesetih godina. Tokom gradnje, na zahtev investitora projekat je unekoliko izmenjen te je kula objekta B, sa prvobitnih 12 spratova narasla na 18, dok je samo uređenje enterijera objekta izvedeno bez Dobrovićevog nadzora. Gradnja je završena i zgrade su useljene 1965. godine. Arhitekta Nikola Dobrović je za ovo ostvarenje dobio Oktobarsku nagradu grada, a Beograd je dobio važnu arhitektonsko-urbanističku dominantu, pre svega zbog izraženih kaskadnih formi koje vizuelno uokviruju prodor Nemanjine ulice ka Slaviji. O tome koliko je ovaj urbanistički motiv bio i ostao značajan najbolje svedoči nova zgrada Narodne banke Srbije, gde je njen projektant Grujo Golijanin, ovaj motiv nakon 25 godina ponovio.

 

Velika greška

 

Kompleks zgrada Generalštaba prepoznatljiv je po fasadnoj oplati od ružičastih bunjasto klesanih ploča specijalno naručenih iz nalazišta u Đurićima u Boki Kotorskoj, koje su u skladnom kontrastu sa partijama poliranih ploča krečnjaka sa ostrva Brača. Otada je svojim likom obogaćivala Beograd i obeležavala metropolu, bila je znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradiciji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljala je ogroman iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora, jer je kompleks Generalštaba sa obe strane Nemanjine ulice bio i jeste jedno od najznačajnijih dela jugoslovenske arhitekture u Srbiji, koji i sada, urušen i zapostavljen, zrači istu energiju jer takve vrednosti u svom trajanju ne poznaju vremensku dimenziju. Zdanje je obeležilo epohu, i arhitekta Dobrović je postavio referentnu vrednost koja je postala vrednosni sud za stvaranje arhitekata decenijama posle tog događaja.

Zbog svoje arhitektonske vrednosti, zgrade kompleksa Generalštaba uvršćene su u sve značajne preglede savremene jugoslovenske i srpske arhitekture dvadesetog veka, ali nažalost tek 2005. godine, dakle šest godina nakon oštećenja u ratu 1999. godine, proglašene su za kulturno dobro. Naime, iako je mnogo ranije pripremljena odluka o proglašenju i prikupljena sva neophodna dokumentacija, ovo je u svom karakterističnom bahatom stilu sprečio lično potpredsednik vlade dr Vojislav Šešelj odbivši da potpiše Odluku o proglašenju za kulturno dobro pod jeftinim demagoškim izgovorom da bi to bila nepotrebna potrošnja budžeta. Ako se zna da je na listi objekata previđenih za zaštitu, osim zgrada Generalštaba, bilo gotovo 200 objekata novije arhitekture, postaje sasvim jasno kolika je zapravo šteta takvim ponašanjem dr Šešelja načinjena, jer je činjenica da tokom bombardovanja nijedan objekat sa liste kulturnih dobara nije bombardovan te uopšte nije isključeno da je Šešelj i zbog toga u Hagu, a da ni mi ni on ne znamo.

Manja zgrada A ima korisnu površinu od 12.654 kvadrata, a zgrada B sa kulom površinu od 36.581 kvadratni metar. NATO je u dva navrata gađao zdanje (u noći 29. na 30. april, i u noći 7. na 8. maj 1999. godine). Najteže je stradalo ulično krilo objekta A, dok je na objektu B srušen ulazni vestibil i probijen kaskadni deo prema Nemanjinoj ulici. Od te majske noći poslednje godine prošlog veka traju polemike o tome da li zgrade treba srušiti i zidati neke druge, ili ih treba očuvati i rekonstruisati. I kako to uraditi, odakle namaći potreban novac, da li je prodati ili ostaviti u vlasništvu države? Svi pozvani i nepozvani iskazivali su svoje mišljenje i, naravno, ništa se nije dogodilo, kao da je neki mudri nevidljivi duh, uprkos brzopletim i nedorečenim namerama ovozemaljskih službenika i dužnosnika, sprečavao da se, možda, nanese nepopravljiva šteta ne samo zdanju Generalštaba već i kulturi naroda u kojoj ono zauzima uzorno i zaluženo mesto.

Zgrada Generalštaba je čekala svoj usud, napuštena i zapostavljena iza metalne ograde sa grafitima, a građani su u prolazu bacali oko i bivali gnevni što im ruševina kvari navodni ugođaj po sunčanom danu, ili su mislili sve najgore o bacačima bombi. Državni službenici su takođe, po službenoj dužnosti, pogledali na zgradu i smišljali da je prodaju na pijaci nekretnina (i umalo se to nije dogodilo), ne bi li se srušila i na tom mestu, prestižnoj gradskoj lokaciji, izidala neka druga, lepša i starija i sa više metara kvadratnih, a država dobila neki novac za svoje potrebe i oslobodila se brige o ranjenom zdanju.

 

Tajkunski procenti

 

Zahvaljujući inicijativi više arhitekata i istoričara umetnosti, a potom i napokon probuđenih nadležnih institucija koje se bave zaštitom istorije arhitekture, država je tek 2005. godine napokon donela odluku da kompleks zgrada Generalštaba uvrsti u nacionalnu kulturnu baštinu i zaštiti kao kulturno dobro. Zdanje je tako istrgnuto iz ruku komercijalno nastrojenih državnih službenika, jer odluka o zaštiti je zahtevala da se lik zdanja, fasada i lice moraju vratiti u prvobitno, autentično stanje kako ga je arhitekta Nikola Dobrović osmislio. Ova odluka naišla je na negodovanje trgovaca nekretninama koji već nekoliko godina namerno proturaju izmišljenu teoriju po kojoj bi cena obnove i rekonstrukcije bila veća nego rušenje i gradnja novog objekta, što je notorna neistina i tendenciozno plasirana laž samo kako bi se preko medija izvršio pritisak da se po svaku cenu sa objekata skine zaštita i omogući njihovo rušenje a nekome dobra zarada.

Očito je da su u ovu kampanju umešani mnogi. Na jednoj strani je država Srbija, dakle državna institucija na koju je zdanje uknjiženo, koja i dalje insistira na prodaji i traži da se zaštita kulturnog dobra ukine, jer zdanje sa "teretom" zaštite, navodno, gubi na tržištu trideset posto vrednosti koju bi inače imalo ako bi njen tretman bio slobodan i prepušten volji i želji kupca nekretnine i zemljišta istovremeno.

Paradoksalno izgleda da Ministarstvo odbrane, koje je korisnik zdanja Generalštaba, u poslednjih 11 godina navodno nema novca čak ni za najobičniju provizornu zaštitu objekata, o čemu svedoči i činjenica da, osim u delu ka Birčaninovoj ulici, sa kulom, koji je sređen, nigde ni jedan jedini razbijen prozor do sada nije zatvoren makar najlonskom folijom i u sve građevinski neoštećene prostore već 11 godina neometano prodiru prašina, kiša, sneg i smeće. Nenormalno zvuči nedavna izjava iz Vojske Srbije u kojoj se izjavljuje kako nema novca za obnovu, iako poseduje nekretninu koja nije u funkciji i koja Vojsci izgleda nije potrebna pa želi njenom prodajom da reši mnoge druge probleme, što bi u nekom normalnom društvu bio prihvatljiv i razumljiv razlog, ali pošto kod nas mnogo toga nije normalno, onda ne čude ni sva dešavanja oko Dobrovićevog remek-dela.

Ako je Ministarstvo odbrane državna institucija koje je uostalom i smešteno u delu ove palate, pa kada sama Vojska već 11 godina, umesto da zakupljuje špijunske satelite, navodno nije u stanju (čitaj: ne želi) da zdanje uredi, očito je da država, posebno kada se radi o vrhunskom delu nacionalne kulturne baštine, treba da preuzme brigu o zdanju i u okviru državnog budžeta stvori stavku sa dovoljno para (javnih para kojima država raspolaže u ime građana koji su te pare stvorili...) namenjenih rekonstrukciji Generalštaba. Treba država da rekonstruiše i obnovi zdanje čiji je vlasnik u ime svih građana, jer ozbiljna država ne prodaje kulturno blago na pijaci. Posle obnove moguće je zdanje nameniti javnom dobru, kulturi, umetnosti, univerzitetu, moguće je čak i jedan deo iznajmljivati na tržištu i od toga izdržavati deo na drugoj strani Nemanjine ulice, gde su javni i nekomercijalni sadržaji. Čini se da to nije tako komplikovano i da je sasvim dostižno i održivo. Ipak, Ministarstvo odbrane ne razmišlja o obnovi, već o prodaji u viđenom stanju. Arhitekte se ne protive prodaji i promeni namene kompleksa pod uslovom da zadrži izvorni oblik, jer je u pitanju zaštićeni spomenik kulture.

 

Neodrživa situacija

 

Osim što su ruševine delimično ograđene, na samim objektima se već 11 godina ne radi ama baš ništa, sve stoji isto kao i pre više od deceniju, ali se povremeno podgreva polemika šta sa zgradama treba uraditi, dok ovo gradsko ruglo predstavlja pravu turističku atrakciju i metu fotografa. Sada je za glavnog krivca za decenijsko nerešavanje problema obnove zgrada proglašena činjenica da su ovi objekti pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, što je navodna prepreka za investitore te je očito da se preko raznoraznih pritisaka preko medija zapravo pokreće inicijativa da se taj status promeni. O tome najbolje svedoči neformalna priprema javnosti za neophodnost prodaje objekata. Potpuno nekompetentni političari preko medija su počeli sa svesnim plasiranjem ovakvih stavova, o čemu najbolje svedoči nedavna izjava gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa: "Potrebno je što pre naći rešenje za zgrade Generalštaba, jer je sramota da više od deset godina ruševine i dalje stoje u samom centru grada. Za investitore je ekonomski neisplativo da ove zgrade kupe, ali da moraju da zadrže njihov prvobitni izgled. Bojim se da će ovakva situacija potrajati ako se i dalje nastavi sa insistiranjem na ovakvim uslovima". Iako nema nikakve veze sa ovom problematikom, svojom izjavom "proslavio" se i Oliver Dulić, ministar za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje: "Ako bude potrebno pomoći ćemo da se te zgrade renoviraju ili prodaju. Kao neko ko živi u Beogradu, smatram da su ti objekti ruglo glavnog grada, da ih što pre treba prodati, a novac upotrebiti za izgradnju novih objekata".

Međutim, kako bi se njihove želje realizovale sa objekata bi prethodno bilo potrebno skinuti režim zaštite kako bi mogli biti srušeni te je kao inicijator ove ideje pronađen Srboljub Panić, zamenik direktora Republičke direkcije za imovinu: "Na zahtev Republičke direkcije za imovinu, Ministarstvo kulture pre dve godine obratilo se Republičkom i Gradskom zavodu za zaštitu spomenika kulture da ponovo preispitaju status zaštićenih objekata. Ovu inicijativu podržalo je i Ministarstvo odbrane, ali povratne informacije nije bilo".

Međutim, u ovom kriminalnom projektu svi zainteresovani su se uveliko preračunali, jer prema važećim zakonima vlasnici zaštićenih objekata ne mogu tražiti ukidanje odluke o zaštiti spomenika. Zaštita se ukida od strane donosioca odluke i to u retkim prilikama kad se ispostavi da je vlasnik nedovoljno brinuo o spomeniku i time mu naneo štetu koja je uništila nepovratno njegova spomenička svojstva. Za svaku intervenciju na spomeniku vlasnik je dužan da se za saglasnost obrati ustanovi koja je i osnovana za brigu o spomenicima - Zavodu. Može se samo zamisliti kako bi se spomenici provodili da se odluka o njihovom rušenju prepusti nezajažljivim vlasnicima objekata na ekskluzivnim lokacijama, što je slučaj sa objektima A i B. Vlasnik se u ovom slučaju mora pozvati na odgovornost zbog nebrige o objektima koja traje već 11 godina, a sama služba Zaštite spomenika kulture zbog nepreduzimanja konzervatorskih mera koje bi sprečile dalje propadanje objekata od posledica štete od bombardovanja i namernog neodržavanja.

 

Gde sam tu ja?

 

Samo ponašanje službe zaštite spomenika kulture u ovom slučaju zapravo je u skladu sa politikom nerada Vere Pavlović-Lončarski, direktorkom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i bivšom direktorkom Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koja rad ustanova kojima rukovodi svesno koordinira sa zahtevima "struktura", što u ovom slučaju najbolje potvrđuje stav gradonačelnika Đilasa, jer je očito da je u pitanju moćnik koji misli da posle seče platana i arčenja para na podzemne tramvaje i preskupi nepotrebni most na Savi može lako da sruši remek-delo čoveka koji više nije sa nama uprkos stavu Beograđana, naučnih institucija, kulturnih ustanova i stručnjaka, čija se reč čuje i uvažava, koji se bore da spreče vandalizam koji će biti gori od onog koji su načinile bombe u ratu u kome nismo učestvovali.

O tome da je problem rekonstrukcije zgrada Generalštaba "vrući politički krompir" najbolje svedoči uporno ćutanje i nezainteresovanost same službe zaštite tako da, umesto da se angažuju na zaštiti i sanaciji objekata Generalštaba, direktorka republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski i šefica arhitektonskog odseka Brana Stojković-Pavelka o trošku države putuju na dvonedeljno stručno usavršavanje u Braziliju, kako bi proučavale problematiku i metodologiju stavljanja spomenika pod zaštitu. Iako bi bilo normalno obnoviti objekte o trošku države, s tim da se raspored prostora prilagodi programu i potrebama novih korisnika i eventualnom prodajom vratiti sredstva utrošena za radove uz primerenu zaradu, izgleda da to nekome ne odgovara, jer u toj varijanti otpada uobičajeno dilovanje sa raznoraznim tajkunima po principu "ima li tu mene".

Ove zgrade spadaju u istoriju arhitekture i kao takve ih treba i tretirati. Sve što je oštećeno može biti i obnovljeno (vidi Avalski toranj). I ovde je stvar jednostavna: treba angažovati inženjere, da naprave predlog i predračun i onda zgrade sanirati i rekonstruisati. S obzirom na to da su projektovane kao poslovne zgrade, to mogu i da budu, mogu se izdavati, mogu se premestiti svi predsednici i vlade u njih i osloboditi dvorove za muzeje. Mogu i one biti pretvorene u muzej (muzeji u Beogradu nemaju dovoljno prostora). Ali šta je problem? Problem je IMT (ima l' - tu - mene). Dosadašnje iskustvo govori da su političari prodali sve što se može tajkunima, da oni ne grade ono što nekome treba, već ono gde će narod ostavljati pare. Tako se od 1968. priča o gradnji opere, a od 1980. se gradi novi muzej na Ušću, a jedino je nikao šoping-mol jer "narod to hoće", što je cinizam nesposobnih i korumpiranih političara. Pod Titovom vlašću su se gradili domovi kulture po selima, a pod ovom vlašću ne može ni otkup malina da se organizuje po tim istim selima. A gde će onda vlast da uradi nešto pametno sa Generalštabom? Po svemu sudeći ovo je probni balon da se vidi reakcija javnosti, pa ako je nema ili je slaba, da se skine zaštita (!) i proda nekom tajkunu-parazitu da to sruši i napravi šoping-centar (pa da bude još i oslobođen poreza, jer ulaže pare "iz inostranstva", od svoje ofšor kompanije). Izjave politikanata koji vladaju ovim gradom i resorom zaštite životne sredine i urbanizma su sramne i najrečitije govore da su ova dvojica, iako o arhitekturi i zaštiti spomenika kulture pojma nemaju, verovatno već napravila listu mogućih investitora.

 

Jedva čekaju da sravne sa zemljom

 

Još strašnije je očita namera da nebriga o zaštiti objekata dokrajči ono što su počeli projektili. Nikola Dobrović bio je genijalan arhitekta, zbog svoje genijalnosti nepodoban svim vremenima, koji ne zaslužuje da o sudbini njegovog remek-dela odlučuju ljudi koji svojom tvrdoglavošću, neznanjem, politikantstvom i štetočinstvom (most na Adi, podzemni tramvaj, posečeni platani i novi zakon koji inicira ortoped), čine sve da bi što duže ostali na vlasti. Sramno. Nemar države prema ovom remek-delu je očigledan, ne samo zbog deset godina oklevanja da li da se objekti obnove ili kao ruševine prodaju, nego i zato što se dopustilo da prođe 40 godina da bi tek onda zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane bile zaštićene.

Naivno zvuči objašnjenje da je vojska nekada bila država u državi i da nije dozvoljavala "mešanje" u status dobara. Naime Zgrade su pre svega bile mažene i pažene kao i drugi vredni objekti u vojnom fondu nepokretnosti. Nije reč o tome da je neko drugome nešto branio. Zdanje je uvršćeno u nacionalnu kulturnu baštinu i više nije važno kada. Zakon o kulturnim dobrima predviđa da onaj ko krši odredbe koje štite spomenike kulture može biti kažnjen i zatvorom. Pitanje je samo da li se kod nas zakoni donose kako bi bili kršeni ili je to neophodno zbog nečijih "viših" ciljeva? Kada se u Nemačkoj kupi kuća ili stan koji ima vrednosti i za arhitekturu i za kulturu uopšte, onda stoji u kupoprodajnom ugovoru pasus kojim se kupac obavezuje da će u slučaju rušenja objekta, istom povratiti prethodni izgled. Sasvim porušeni Avalski toranj, delo arhitekata Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića, sagrađen je u istom periodu kao i Dobrovićevi objekti u Nemanjinoj, pa je eto mogao da se ponovo izgradi, pre svega svega zahvaljujući stalnom medijskom spinovanju javnosti, dok se u slučaju Generalštaba javnost spinuje u suprotnom smeru, zagovaranjem potrebe rušenja kompleksa. Čini se da su jedino arhitekte jedinstvene u tome da nikako ne treba rušiti ove objekte ili im menjati izgled. Oni smatraju da je Generalštab jedno od najvrednijih ostvarenja arhitekture na ovim prostorima čiji je autor profesor Nikola Dobrović, jedan od najčuvenijih srpskih arhitekata i član Kraljevske akademije arhitekture u Londonu!

Zgrada Generalštaba postala je brend i ne postoji ni jedan stručan časopis ili enciklopedija, a da se ova građevina ne pominje. Izgleda da je zaštita kompleksa Generalštaba sada jedina slamka spasa pred nadolazećom pretnjom političara i investitora, koji očito, ne mareći za vrednost kuća, jedva čekaju da ih sravne sa zemljom.

 

 

 

 

 

Đorđe Bobić, bivši gradski arhitekta: Nije merljivo samo novcem

 

Spoljašnji izgled Dobrovićevih kuća treba zadržati. Veoma je važno da se u urbanoj matrici očuva ta forma, jer je prepoznatljiv znak Beograda. U njihovoj unutrašnjosti neka budući investitor pravi šta želi. Bez obzira na eventualne finansijske gubitke koje bi država pretrpela da odluči da obnovi zdanje, ona to mora da podnese, jer se kulturna baština ne može meriti samo novcem. Ozbiljna država kulturno blago ne prodaje na pijaci.

 

 

 

 

Branislav Mitrović, arhitekta i član SANU: Investitorska arhitektura

 

Kao spomenik kulture, objekat se mora štititi u svom izvornom obliku. U svetu takva zdanja često bivaju izmenjena i prevrednovana. Rekonstrukcija zahteva tesnu vezu sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture. Prema novoj "investitorskoj arhitekturi" vrlo sam rezervisan. Ali ako se to radi kao autorski korektan i zaštitarski umesan postupak onda su moguće razne varijacije.

 

 

 

 

Mihajlo Mitrović, arhitekta i predsednik Akademije arhitekture Srbije: Fora kao sa Ušćem

 

 

Izmislili su da se Ušće ne može obnoviti, da je bezvredno, kupili ga za ništavne pare i napravili posao decenije, proširivši tajkunsko carstvo. Isti provereni novovarvarski sistem sprovodi se na Generalštabu. Očevidno je ugrožen duh i ponos Beograđana, a proces obezvređivanja remek-dela srpske arhitekture dugo traje.

 

 

 

 

Ivan Rašković, predsednik Društva arhitekata Beograda: Unutrašnjost može da se menja

 

Ovo delo spada u sam vrh jugoslovenske arhitekture, a njegova vrednost nadilazi nacionalne granice. To je savremena arhitektura sa autentičnim pečatom Dobrovića i njegova vrednost može da se poredi sa Avalskim tornjem. Naše mišljenje je da spoljni oblik treba da ostane, ali da se eventualno menja unutrašnja struktura, koja može da dobije neku drugu namenu. Zalažemo se za raspisivanje međunarodnog arhitektonskog konkursa kako bi se povratio stari sjaj ovom velelepnom zdanju.