Tabloid istražuje

Američki ambasadori kao faktor političke sudbine

Batina prijatelja mog

   Nijedan američki diplomata u Beogradu, od Drugog svetskog rata do danas, nije bio samo diplomata. Zbog toga bi srpskoj spoljnopolitičkoj birokratiji dobro došlo da razmisli o tome šta je danas moguće a šta nemoguće u odnosima sa ovom, još uvek velikom silom 

Nikola Vlahović

   Mada to danas izgleda prilično neverovatno, pre manje od jednog veka Srbija je imala SAD kao saveznika i prijatelja. Srpska delegacija koja je tada tražila podršku od Amerike za proboj Solunskog fronta i ujedinjenje Južnih Slovena, ne samo što je dobila velikog zaštitnika nego je čak i predsednik Vilson pročitao poznatih 14 tačaka o preuređenju mape sveta posle rata, gde u tački 11 insistira na tome da  okupatori napuste njenu teritoriju, te da Srbija obavezno dobije izlaz na more!

Od kraja 1941. pa sve do 1944. godine, SAD podržavaju izbegličku vladu Kraljevine Jugoslavije u Londonu i generala Dražu Mihailovića o kome je snimljen čak i jedan pravi holivudski film koji četnike predstavlja kao hrabre komandose u borbi protiv fašizma.

Nakon Drugog svetskog rata, SAD snažno podržavaju Jugoslaviju i Tita, pa je zahvaljujući toj ljubavi, između 1951. i 1971. godine na ovaj deo Balkana stiglo preko dve milijarde dolara ekonomske i vojne pomoći. Ova zvanična brojka nezvanično je barem deset puta veća, ali to je već neka druga priča...

Čekajući kraj balade

 

Šta su narednih pola veka radili američki ambasadori u Beogradu, koji su im bili zadaci, kako su obavljali svoje dužnosti, kome su bili naklonjeni a kome nisu, i šta će njihova uloga biti u budućnosti?

Prvi američki diplomata posle Drugog svetskog rata koji se pojavio u Beogradu u svojstvu otpravnika poslova zvao se Harold Šauc, i na tu dužnost imenovan je 20. februara 1946. Ali, prvi ambasador SAD, Kenon Kevendiš, koji je u julu 1947. godine stupio na tu dužnost, nije ni slutio da će prisustvovati, za ono vreme neverovatnom, raspletu događaja - sukobu Tita i Staljina, ali i strašnom progonu onih koji se nisu slagali sa Titovom politikom, takozvanih "informbirovaca".

Posle njega, funkciju je preuzeo ambasador Džordž V. Alen, koji je praktično doneo u Jugoslaviju prve kontingente ogromne američke pomoći (izvesno vreme vlada FNRJ uopšte nije htela da čuje za ovu pomoć!). Već od 1953. godine, ambasador SAD u Beogradu je Džejms Ridlberger, koji će imati priliku da vidi kako prvi reformator sovjetske imperije posle Staljina, Nikita Hruščov, dolazi na pomirenje kod Tita.

Godine 1958, dolaskom ambasadora Karla Rinkina, inače zgranutog posmatrača Prvog kongresa nesvrstanih (1961), prvi je poslao izveštaj svojoj vladi "da se Jugoslavija udaljava od SAD", te da postaje "antiamerički faktor" kao lider nesvrstanih. Upravo zbog toga, posle Rinkina na mesto ambasadora SAD u Jugoslaviji dolazi jedan mnogo obrazovaniji gospodin, u istoriji diplomatije poznat kao vrhunski poznavalac Sovjetskog Saveza i Rusije. Bio je to Džorž Kenan, koga će kasnije naslediti (u martu 1963. godine), ambasador Čarls Elbrik. Njegova služba u beogradskoj ulici Kneza Miloša potrajaće punih šest godina. Jedan od njegovih "spoljnih momaka" u to vreme bio je mladi Voren Cimerman, koga će Srbija i Jugoslavija upoznati tek na kraju svoje istorijske balade.

Posle Čarlsa Elbrika, u leto 1969. godine za ambasadora dolazi izvesni Viljem Lonhart, koji je tu bio tek da sačeka tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona, prilikom njegove jedine posete Beogradu.

Holivudski tretman

 Između 1971. i 1975. godine u Beogradu je službovao malo primetan, ali uvek prisutan ambasador Malkolm Tun, ali će pravi cirkus nastati tek kad se bude pojavio njegov naslednik, Lorens Silberman, koji je na sva usta kritikovao i Tita i Jugoslaviju da ne poštuju ljudska prava, da je socijalističko samoupravljanje jedna sprdnja od društvenog uređenja, da to nema veze sa slobodnim tržištem i slično.

Silberman se nije libio ni od otvorenog obračuna u obaveštajno-diplomatskoj zajednici SAD, raspoređenoj u ondašnjoj Jugoslaviji, te je neke ljude znao da pošalje kući, a neke sebi bliske, poput savetnika Štajnera, pozove u pomoć. Kad je Titu prekipelo, označio je Silbermana kao vođu akcije CIA na Balkanu, koja je imala zadatak da "destabilizuje Jugoslaviju". Usred leta 1977. godine Silberman je proglašen personom non grata te je ispraćen iz Beograda uz saglasnost zvaničnog Vašingtona.

Posle njega na mesto ambasadora dolazi jedan od najpopularnijih i najpoznatijih američkih ambasadora u Beogradu i Jugoslaviji, Lorens Iglberger Lari, koji je kumovao razvijanju poslovnih odnosa između SAD i Jugoslavije, izvozom prvog socijalističkog i samoupravnog automobila marke jugo, čija će legendarna nesavršenost postati predmet viceva američke radničke klase, ali i predmet koji je rado upotrebljavan u nekim holivudskih filmovima poput Die Hard (Umri muški).

Iglberger je voleo Skadarliju i ćevape, odlično je poznavao politička kretanja, disidente, a doveo je u Beograd i tadašnjeg predsednika SAD Džimija Kartera. Američka javnost bila je tom prilikom šokirana brojem mercedesa koje je Tito "izveo" na beogradske bulevare, da bi parirao pratnji Ričarda Niksona.

 Čim je Tito 1980. godine umro, na Larijevo mesto došao je ambasador Dejvid Anderson, koji je za pet godina službovanja sebi izgradio reputaciju vrhunskog balkanologa, kome je kasnije zbog toga obezbeđeno i mesto u čuvenom Aspen institutu gde je postao neprikosnoveni autoritet u ovoj oblasti.

Svedok "juga"

 Već 1985. godine SAD šalju ambasadora Džona Skenlona, koji je već poznavao i Beograd i Jugoslaviju i odlično govorio srpski, pa je ta epoha američke diplomatije bila višestruko korisna, jer on lično, za vreme svog mandata, podstiče razvitak ekonomskih odnosa između dve države. Uostalom, Skenlon je bio visoki operativac CIA i poznavao je detaljno sve potencijale Jugoslavije.

Skenlon se znatno kasnije pojavljuje u Beogradu (1996. godine) i to kao direktor Američkog poslovnog saveta za SRJ i visoki konsultant farmaceutske kompanije Milana Panića ICN! Upamćene su i njegove nostalgične i blagonaklone izjave te izrazi divljenja narodu koji je "propatio zbog uticaja rata i sankcija".

U vreme njegovog mandata, slučaj kragujevačkog juga nazvan je "projektom veka", te je Skenlon smatrao za potrebno da se baš u njemu malo provoza do zgrade CK.

Ali, slučaj je hteo da američki ambasador nije mogao u njemu da opruži noge kako je navikao u velikim američkim automobilima, te je seo napred, a pozadi, na "ekskluzivnom mestu" našao se ekonomski ataše Ričard Majls (znatno kasnije, u vreme Slobodana Miloševića, otpravnik poslova i "donosilac loših vesti"). Protokol je poverovao da je Majls glavna ličnost, te je tako bio i pozdravljen.

Poslednji ambasador SAD u nekadašnjoj Jugoslaviji, Voren Cimerman, zvanično je bio perjanica Džordža Buša starijeg, čiju ideju o očuvanju Jugoslavije nije uspeo da ostvari. Naprotiv, mnogo toga je govorilo i suprotno. U znak protesta zbog izbijanja rata, Buš je 1992. godine povukao Cimermana sa dužnosti.

Cimerman je nekoliko godina kasnije napustio diplomatsku službu u znak protesta zbog oklevanja predsednika Bila Klintona da interveniše silom kako bi se zaustavio rat u Bosni. Čuveni su bili njegovi redovni i bezuspešni mesečni pokušaji da bude primljen kod Slobodana Miloševića (prema nekim izvorima, čak 11 puta!). Uprkos njegovim upozorenjima da će i njega i Srbiju to skupo koštati, niko ga nije shvatao za ozbiljno, a jedan narodni poslanik koji je imao običaj da na skupštinska zasedanja dolazi sa leptir-mašnom, dobio je nadimak "Cimermanov konobar".

Montgomerijev lagodan život

 Posle petooktobarskog prevrata, ambasador SAD Vilijam Montgomeri, koji je prethodno službovao u Sofiji i Zagrebu, došao je u Beograd. Pojedini krugovi iz dojučerašnje srpske emigracije smatrali su ga lakim za korumpiranje, a skandali njegove estradne supruge Lin, poput obračuna sa njegovom sekretaricom zbog ljubomore, doveli su do Montgomerijevog povlačenja iz aktivne diplomatske službe.

Čak je i britanski Sandej tajms tih dana pisao kako ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri odlazi u prevremenu penziju zbog toga što je njegova supruga, u napadu ljubomore, ugrizla njegovu ličnu sekretaricu, te da je ova četrdesetpetogodišnja gospođa bila veoma popularna u beogradskim visokim krugovima, da je gajila ljubav prema dekoltiranim haljinama i lumperajkama do sitnih sati, i da je organizovala brojne dobrotvorne balove na kojima su prikupljana sredstva za bolnička odeljenja u kojima se leče deca obolela od raka. Sandej tajms je doslovno ovako završio svoj tekst o ambasadorovoj supruzi:

 "...I dok je njen suprug pokušavao da pomogne Srbiji da prebrodi traume koje su pratile pad Slobodana Miloševića, platinasta plavuša je šokirala javnost kontroverznim kolumnama u lokalnim novinama u kojima je opisivala igranje na stolovima u beogradskim restoranima...

 Neočekivano saopštenje američke ambasade o odlasku Montgomerijevih krajem februara, ostavilo je domaćim medijima prostor za spekulaciju da je odlučujući faktor za ovakvu odluku zvaničnika u Vašingtonu  bio incident koji se jula prošle godine dogodio u ambasadi, a u kojem su učestvovali Lin Montgomeri i ambasadorova sekretarica Biljana Jović. Montgomerijevi, koji uporno demantuju ova nagađanja, iduće nedelje organizuju oproštajnu zabavu, a među gostima će se naći i princ Aleksandar Karađorđević, jedan od navodnih plesnih partnera Lin Montgomeri..."

Domaći izvori su bili detaljniji pa tako nije ostala nezapažena ni reakcija napadnute Biljane Jović, inače američke državljanke. Prema tim svedočenjima, ona je "...odmah spakovala omanji prtljag i zaputila se u Vašington, tačnije Stejt department, gde je podnela tužbu. Ubrzo se u Beogradu pojavila komisija koja je sačinila zapisnik o incidentu, koji je, osim u sedište američke diplomatije (Stejt department), prosleđen i nadležnom sudu u Vašingtonu. Lin Montgomeri je dobila meru zabrane prilaska (tzv. "restraint order") Biljani Jović, što je u praksi značilo i zabranu ulaska u ambasadu!"

Od brojnih zgoda i nezgoda koje imaju veze sa Montgomerijem, posebno su zanimljive one vezane za slučaj Đukanović-Pukanić. Naime, svojevremeno je na teniskim terenima zagrebačkog hotela Interkontinental u neobaveznoj atmosferi, upravo pokojnom Ivi Pukaniću kazao: "...Nažalost, možda smo malo prekasno shvatili kakav je tip kriminalca postao". Pukanić je tražio od Montgomerija da bude malo precizniciji pa je dobio ovakav odgovor: "...Znali smo da je bio umešan u stvari krijumčarenja, ali mislili smo da će se on zadovoljiti sa pet-deset miliona dolara u džepu, međutim, po onome što znamo, na svojim računima širom svijeta ima 130 miliona dolara".

Samo jedan dan nakon ubistva Ive Pukanića i Nike Franića u Zagrebu, Milo Đukanović daje intervju za Jutarnji list u kome ispoveda da mu je ambasador Montgomeri u vezi sa tekstovima o duvanskoj mafiji u Nacionalu, doslovno rekao sledeće:  "Gledam vas u oči i govorim da sa tim natpisima nemam nikakve veze".

Iako su Montgomerijevi u međuvremenu polako počeli da liče na Srbe, pre svega po načinu poslovanja i estradnim manirima, vlast u Hrvatskoj nalazi za shodno da im pokloni jednu staru vilu na moru, u Cavtatu, koju su oni kasnije prodali da bi potom u Beogradu razvili posao fizičko-tehničkog obezbeđenja.

Manterove mantre

    Njegov naslednik, malo poznati diplomata Majkl Polt, otvoreno je krivio Srbiju zbog odnosa prema Kosovu i Metohiji, a političkoj čaršiji je "nagazio na žulj" kad je u jednom poluintimnom razgovoru sa srpskim ministrom Mlađanom Dinkićem predložio da američka vlada pomogne Srbiji, ali da Srbija zaboravi na vojnu neutralnost i na reformu vojske. 

Polt završava svoj kratki boravak u Beogradu aferom Novinar, kada je napravio amatersku grešku zatraživši (na nagovor nekih beogradskih "kolega") da glavni urednik Tabloida bude kažnjen zabranom bavljenja novinarstvom! Bilo je to dovoljno za jednu veliku kompromitaciju i kraj diplomatske karijere.

Nakon njega, na aerodromu Beograd pojavio se ambasador Kamerun Manter svečano govoreći: "...Dolazim kao prijatelj". Ubrzo će postati jasno da nije stekao mnogo prijatelja u Beogradu, ali da su mu ta prijateljstva bila više nego ugodna. Jedno od njih, koje je i više od prijateljstva, zapravo ljubavna veza sa Milicom Delević, nekadašnjom suprugom Dragana Đilasa, presudilo je njegovoj diplomatskoj karijeri u Beogradu. Naime, više svedoka je imalo prilike da vidi ovo dvoje ljudi kako se drže za ruke u nekim otmenijim beogradskim restoranima i kako su zajedno bili na mnogo "prometnih" mesta.

 - Mi godišnje trošimo 50 miliona dolara na programe pomoći Srbiji. Takođe, znamo da je US Steel najveći izvoznik u ovoj zemlji - to su sve dugoročne obaveze i to ne može značiti oproštaj. Sasvim suprotno, želimo da ima što više takvih dugoročnih planova i poslova, da bi naše prijateljstvo bilo što čvršće. Ono na šta možete računati jeste da mi ulažemo napore, zajedno sa evropskim prijateljima, da osiguramo da za Srbiju ostane otvoren put ka Evropi - govorio je Manter.

Osim što se bavio politikom, Manter je otvorio i džez festival u beogradskom Domu sindikata, pa je pokazao da zna da zasvira, ali samo u društvu američkog operativca Roberta Kokte.

Ipak, uprkos toj prijateljskoj misiji, u vreme Manterovog ambasadorovanja SAD su podržale proglašenje nezavisnog Kosova, a njegov poslednji važan posao bila je organizacija gostovanja potpredsednika SAD Džozefa Bajdena.

Posle Mantera, u Beograd stiže prva žena ambasador SAD u Srbiji, Meri Vorlik, koja je rođena na Novoj Gvineji (Papua), u kojoj su živeli njeni roditelji i gde su radili pri luteranskoj misiji. U Stejt departmentu je od 1983. kada je dobila misiju na Filipinima. U Evropu dolazi 1994, gde je četiri godine radila na ekonomskim poslovima u Nemačkoj. Od 2001. do 2004. godine radila je u Moskvi na pitanjima trgovine, investicija i energetike. Mada je udata i ima troje dece, za razliku od svojih prethodnika ne koristi porodicu u svrhe političkog i diplomatskog marketinga. Pre njenog dolaska u Beograd, predsednik SAD Barak Obama naglasio je da je mesto ambasadora u Beogradu jedno od najviših pozicija u američkoj administraciji.

Hoće li nova politika SAD, kojoj Srbija nije više na listi prioriteta (jer se njeni prioriteti završavaju sa Kosovom), i konačno osloboditi njihove diplomatske ekselencije u Beogradu od predrasude da je to "ukleto mesto za ambasadore", kako ga je svojevremeno nazvao američki otpravnik poslova u SRJ Ričard Majls? Hoće li Beograd i Srbija postati "diplomatska banja" za američke ambasadore, a ogromna američka rezidencija na Dedinju mesto za kurtoazno ispijanje čaja, ili je reč o najvećem špijunskom gnezdu na Balkanu? Delovanje i učinak američkih diplomata na ovom delu nekadašnje Jugoslavije tokom poslednjih dvadeset godina ne nudi previše nade niti uliva previše poverenja.

 

 

 

Izvlačenje na suvo

 

U februaru 1882. godine narodni poslanik Nikola Pašić nadahnuto govori o "amerikanskom pitanju", te kako Srbija treba da gleda na svoj strateški položaj u okolnostima kad je u pitanju nova velika sila:

- Amerika je jedna silna država i na suvu i na moru, koja se može meriti među najveće i najsilnije države, ona je zaključila ugovore sa Francuskom, Engleskom, Nemačkom. Dakle, što god je mogla dobiti od ovih sila, ona je dobila, a sve druge sile opet što su god mogle dobiti od nje one su dobile. Pa zar se može pretpostaviti, gospodo, da ćemo mi, ovako mala i slaba Srbija, moći nešto više dobiti i izvući od Amerike, nego što su ove druge sile dobile i izvukle?

 

 

Bilo nekad

  

   Javna je tajna da u gotovo svim ministarstvima spoljnih poslova na svetu postoji nepisana rang-lista poželjnih, nepoželjnih i onih za "bežanje glavom bez obzira" diplomatskih destinacija.

Tako se zna da je u američkom Stejt departmentu, sve do početka devedesetih godina, Beograd decenijama, trajno, za diplomate bio među prve tri najpoželjnije diplomatske destinacije na svetu, najčešće ispred Pariza, Londona, Rima, Atine... Smatralo se da uz zanimljiv diplomatski posao, Beograd nudi najviše luksuza, zabave i uopšte lagodnog života - za male ili nikakve pare. Iz obaveštajno-bezbednosnih razloga, Beograd je bio izuzetno visoko kotiran i formalno, odabirom kadrova velike specifične težine.