Tabloid istražuje

Rudolf Dizel: Čovek koji je mogao da zaustavi globalizaciju

 

Motor koji je prošao doping kontrolu

 

Od misteriozne smrti Rudolfa Dizela, izumitelja jedne vrste motora sa unutrašnjim sagorevanjem, 29. septembra ove godine navršava se 97 godina. Ta misterija nije rešena ni do dan danas, ali s obzirom da je nafta danas potpuno istisnula biljno ulje kao gorivo, kako je to zamislio Rudolf Dizel, nije teško zaključiti kome je on smetao i zbog čega naprasno "skočio" sa palube broda u talase Severnog mora. Posebno ako znamo da su kontrolori naftnog biznisa danas u čitavom svetu organizovani kao moćan kartel koji ima odlučujući uticaj na globalnu politiku poslednjih 100 godina. A da je Dizel ostvario svoje planove i usavršio svoj dizel motor onako kako je planirao da to učini, svet bi danas svakako bio drugačiji

 

Ivona Živković

 

Rudolf Dizel je zapravo usavršio motor sa unutrašnjim sagorevanjem i to bez paljenja goriva bacanjem varnice. Ovakav motor je smišljen već ranije, čak i patentiran, ali je Dizel praktično veoma povećao pritisak. Njegova mašina je mogla je da se pokrene na bilo koju vrstu ulja, čak i na ulje od raznih vrsta povrća. Za to je dobio patent 1892. a funkcionalni prototip motora je napravio 1897. Njegova zamisao je bila da pomogne poljoprivrednicima koji bi zemlju obrađivali pomoću mašina koje bi se pokretale uljem od useva koje su uzgajali. Objavio je 1893. i svoj rad Teorija i konstrukcija racionalnog toplotnog motora. Svoj prvi motor Dizel je napravio da radi na ulje od kikirikija. Demonstrirao ga je veoma uspešno na svetskom sajmu tehnike 1900. godine.

I Henri Ford je ovakvu ideju o motoru sa unutrašnjim sagorevanjem biljnog ulja u potpunosti usvojio i planirao da svoje automobile pravi upravo sa ovakvim motorima, s tim što je umesto ulja od kikirikija planirao ulje od konoplje, i to od vrste cannabis sativa. To je upravo ona vrsta konoplje koja je kasnije dobila naziv marihuana i čije se uzgajanje danas u mnogim zemljama sveta strogo kontroliše, a kod nas u Srbiji je u potpunosti zabranjena. Već naslućujete zašto, zar ne?

Poznata je izjava Henrija Forda iz 1925. da je "etil alkohol gorivo budućnosti". Za Forda gorivo je moglo da bude načinjeno od svega što može da fermentira. "Postoji gorivo u svakom parčetu povrća koje može da se podvrgne fermentaciji. Toliko je alkohola u jednogodišnjem prinosu jedne akre krompira da se može voziti mašinerija potrebna za kultivaciju polja narednih stotinu godina, " tvrdio je Ford.

Konoplja kao gorivo

Za Amerikance bi korišćenje konoplje kao goriva bio tada pun pogodak, jer je za američke farmere konoplja bila industrijska biljka broj jedan. Ona proizvodi više proteina, ulja i vlakana od bilo koje druge biljke na svetu. Konoplja je čak bila osnovna u ishrani naših predaka.

Konoplja je odlično uspevala na celoj teritoriji Sjedinjenih Država. Bilo je nemoguće da rod podbaci. Za razliku od nafte, za koju postoji tvrdnja da je resurs koji je ograničen (mada zapravo nije i stalno se stvara duboko u Zemljinoj utrobi) konoplja može da bude deficitarna samo ako iz nekog razloga nestane obradivog zemljišta.

Po nekim proračunima stotine galona biodizela bi se dobilo po akri za dve godišnje žetve konoplje. Dizel motori koji se danas koriste (iako se ovaj dizel danas dobija od nafte) po nekim tvrdnjama mogu raditi i na čisto konopljino ulje bez ikakvog konvertovanja. Možete ovo probati ako imate konopljino ulje, naravno, ali teško ćete do njega doći.

Zagovornici korišćenja konoplje kao goriva najviše ističu da njeno uzgajanje bar nije opasno za okolinu kao bušenje nafte, koje se više puta izlivala u more. Gorivo od konoplje je u potpunosti biološki razgradivo, tako da bi u slučaju njegovog prolivanja, recimo prilikom transporta, ono delovalo kao đubrivo za zemljište. (U stvari istina je i da je i sirova nafta biorazgradiva, jer postoje bakterije koje se kamenim uljem hrane i žive u dubini Zemljine utrobe. I ne koriste kiseonik). Ipak, najvažnije je da sirova nafta nema takvu oktansku moć da bi služila kao gorivo, pa se dodaju određene hemikalije koje bi ga zapalile i koje su veoma toksične. Upravo njihovo sagorevanje oslobađa toksične materije kao što su sumpor dioksid i benzen.

Sirova nafta nije toksična. Sagorevanjem konopljinog ulja taj problem ne postoji, a emitovanje ugljen monoksida, na primer, kod biodizela je daleko manje. Ukoliko bi danas u SAD prešli na korišćenje Dizelovih motora na konopljino ulje, to bi u potpunosti promenilo američku spoljnu politiku, koja je danas u potpunosti zasnovana na očuvanju naftnog biznisa, otimanju naftnih resursa ratovima širom sveta obezbeđivanju naftnih puteva. Američka ekonomija bi naglo procvetala i ogroman nacionalni dug i sve veće siromaštvo bi bili brzo eliminisani. Ali, to se naftnim korporacijama ne bi dopalo. Baš kao što im se neke ideje Rudolfa Dizela nisu dopale pre 97 godina.

Naime, nafta koja je otkrivena 1901. na području tadašnje Mesopotamije i Persije, bila je za moćan međunarodni trgovački i bankarski kartel (koji je radio pod okriljem rimokatoličke crkve) viđena kao "zlatno tele" koje bi im moglo doneti istinsku kontrolu nad čitavim svetskim tržištem. Zato su moćne bankarske dinastije, koje su predvodili najjači među njima, a to su Rotšildi i Rokfeleri, dobili zadatak da investiraju u naftna nalazišta.

Za razliku od konoplje i kikirikija, koje je mogao da gaji svako, kopanje nafte je bilo moguće samo onima koji su imali ogroman kapital. I to je značilo da samo vlastela drži vitalno važnu polugu u svojim rukama. Zato je najpre krenula po Americi kampanja kompromitovanja svih zakonskih predloga kojima bi se konopljino ulje koristilo kao pogonsko gorivo u dizel motorima. Preko kontrolisanih medija, koje je držao ovaj bankarski kartel, i plaćenih "ekonomskih stručnjaka" i masonerije plasirana je tvrdnja o perfidnom planu američke vlade da subvencioniše uzgajanje konoplje oporezivanjem građana, a da zapravo vlada želi da "građane opljačka kako bi se farmeri obogatili".

Najjači udarac je konačno bio kompromitovanje same biljke cannabis sativa, koja je proglašena opasnim narkotikom i smišljeno joj je ime "marihuana",a samo jedne specifične supstance koju je sadržavala i koja izaziva psiho efekte, ali koja je do tada upravo zbog toga veoma uspešno korišćena u medicini.

 

Čerčil u službi naftaša

 

Zato je upravo Natenijel Rotšild, koji je bio član parlamenta, bio najžešći zagovornik "jačanja" britanske Kraljevske mornarice, koja je početkom 20. veka koristila ugalj. "Jačanje mornarice je uvek popularno kod svih društvenih klasa", uveravao je svoje francuske rođake 1908. Natanijel Rotšild kada je u jednom svom govoru podržao gradnju osam bojnih brodova. Naravno, pod pojmom "jačanje" Rotšildi su očekivali uvođenje u mornaricu novih pogonskih motora koji bi radili na naftu. Davanje kredita za ovaj veliki državni posao bio bi izuzetno profitabilan za banku Rotšilda i čitav međunarodni bankarski kartel. Plan je bio da se ovaj novac onda njima vrati, tako što bi britanska vojska od njih kupovala naftu, naravno onu koju bi oni dopremali sa svojih izvorišta na Srednjem istoku. Ovim novcem bi onda finansirali veliki ratni sukob koji bi im omogućio da ovu naftu mogu u budućem dužem periodu eksploatisati i transportovati do najvećih potrošača. Za to im je bio potreban najpre Prvi, a zatim i Drugi svetski rat.

U engleskom parlamentu su tako počela da se lome koplja. Uvođenjem nafte koju Engleska nije imala, značilo bi da čitava britanska mornarica, koja je bila tada najmoćnija u svetu, zavisi od resursa koji se nalazi na Srednjem Istoku i koje su držale privatne kompanije. Pri tom bi zamena motora na ugalj značila da ogroman broj engleskih rudara ostane bez posla.

Zato je u jeku ove debate moralo da se dogodi nešto što bi bilo veoma ubedljivo za one koji su se nafti protivili, a Nemce videli, ne kao potencijalne neprijatelje, već kao saveznike. Tako je Englezima najpre pažljivo preko medija plasirano mnoštvo informacija o velikom naoružavanju i tehnološkom usavršavanju nemačke vojske. Onda je jula 1911. nemački car Vilhelm, slobodni zidar (što znači na službi i raspolaganju Vatikanu) dobio zadatak od Bratstva da pošalje ratni brod nazvan Panter u luku Agadir, na atlantskoj obali Maroka. To je bila čista vojna provokacija britanskih interesa.

Javnosti je bilo jasno stavljeno do znanja da se sa Nemcima ne može računati kao sa saveznicima. Čista "koincidencija" je učinila da drugi Rotšildov agent, takođe član masoneruje, odmah nakon ovog incidenta bude stavljen na čelnu poziciju britanskog admiralata. Njegovo ime je bilo Vinston Čerčil, a njegova kvalifikacija za ovaj posao je bila - nula. Ali, on je imao samo jedan zadatak - da lobira za uvođenje nafte kao goriva. Čerčil takođe potiče iz masonske bratske "familije", a majka mu je bila Jevrejka iz porodice Džerom.

Čerčil je tako u jednom govoru iskoristio Hamletove stihove: "Je l' lepše u duši trpeti, pljačke i strele sudbe obesne ili na oružje protiv mora nevolja dići se i borbom učinit im kraj...", pa je formulisao svoju rečenicu: "Predati mornaricu neopozivo nafti je zapravo uzeti oružje protiv mora nevolja". I Englezi su naseli. O tome kako su glasali parlamentarci na platnom spisku Rotšilda ne treba ni govoriti.

Ali, obezbediti rafinerije, bezbedan transport i stalno snebdevanje naftom bilo je zaista "more nevolja". Sve to je tek trebalo uraditi i samo odabran klan ljudi oko ovog poslovnog kartela (opasanog masonskim bratstvom) znao je koju perfidnu igru će igrati na globalnom nivou narednih sto godina, tako što će preko svojih dinastija, političkih piona (članova masonerije koje su uspeli da postave na državničke funkcije), vući političke poteze tako da u potpunosti osiguraju svoj krvavi profit.

Strategija za pljačku

Za ostvarivanje postavljenih ciljeva bilo je neophodno milione ljudi u čitavoj Evropi gurnuti u dva svetska rata, podeliti Persiju na manje države (Iran, Irak, Jordan), slomiti Tursku i obezbediti preko njene teritorije put preko Dardanela do Crnog mora i Rusije (bitka za Galipolje) i oteti joj latifundije bogate naftom. Slomljena je carska Rusija i uništena tada najbogatija porodica na svetu, Romanovi.

Kako je Nemačka bila daleko moćnija od Britanije, Rotšildi su organizovali preko svog Brata piona na mestu američkog predsednika Vudrа Vilsona (Balforova deklaracija) da se i Amerika uključi u ovaj evropski sukob na strani Engleza, iako za to nije imala nikakvog interesa. Baš kao ni u Drugom svetskom ratu.

Novac koji bi im Englezi dali kupovinom nafte tokom rata, Rotšildi su planirali da  preko mreže svojih lihvara unesu u ekonomski razorenu i opustošenu Nemačku, koja je bila predodređena da rat izgubi. Nemačkoj je nametnuto plaćanje ogromne ratne štete i to u zlatu, a zarad pljačke građana  u nju su nakon Prvog svetskog rata organizovano useljavane jevrejske porodice (uglavnom hazarskog porekla iz Poljske i Rusije kojima su menjana prezimena i davana nemačka), i koje su Rotšildovim parama kupovale od ekonomski slomljenih Nemaca sve što vredi po bagatelnim cenama. Zlato i dijamanti su završili uVatikanu, a bes Nemaca koji se godinama nagomilavao prema Jevrejima iskorišćen je nekoliko decenija kasnije da se na vlast dovede još jedan Rotšildov pion - Adolf Hitler. On će svojom zapaljivom retorikom među Jevrejima sejati takav strah, da će oni kao svoj jedini spas od ove tiranije nakon Drugog svetskog rata videti u selidbi u Izrael. I to je i bio takođe cilj naftnog kartela, da ima svoju vojnu bazu - državu u srcu naftom bogatog regiona. Izrael je i danas glavna vojna baza koja čuva ova naftna izvorišta i obezbeđuje transport nafte preko Sueca i preko Sredozemnog mora. izrael je sablja nad glavama Arapa. Amerikanci su, iako pobednici u dva svetska rata, danas potpuno zavisni od ovog naftnog kartela koji im kreira spoljnu politiku. I sve su siromašniji i zaduženiji.

Dakle, fantastično zamišljen scenario koji je samo trebalo ostvariti.

Ali, Nemci su pred početak Prvog svetskog rata zahvaljujući upravo izumu Rudolfa Dizela imali značajnu prednost nad engleskom mornaricom, koja je i pred sam početak rata još imala brodove koji su kao pogonsko gorivo koristili ugalj. Engleske podmornice koje su počele da koriste naftu imale su najveći nedostatak baš zbog toga, jer su morale da imaju cev kojom bi odvodile izduvne gasove na površinu. Rizik da dođe do nekontrolisanog izbijanja varnice koje bi prouzrokovala eksploziju konstantno je postojao. I takvih eksplozija je bilo više. Dizelov motor sa unutrašnjim sagorevanjem, bez paljenja varnicom, bio im je preko potreban.

Rudolf Dizel je u to vreme u fabrici u Augzburgu pokušavao da usavrši svoj motor koji bi radio mnogo bolje od benzinskog, koji bi bio efikasniji i sagorevao bi daleko veći deo goriva i time smanjio količinu izduvnih gasova. Nastojao je i da napravi motor sa manjim brojem pokretnih delova koji bi u radnom procesu mogli da zataje. Postoje i tvrdnje da je motor sa unutrašnjim sagorevanjem nastojao da pretvori u parnu mašinu sa unutrašnjim sagorevanjem, pri čemu bi se kao gorivo koristila obična voda. Država koja bi imala takav motor bila bi u apsolutnoj vojnoj prednosti. Zato se veruje da su neki krugovi u Engleskoj vojsci nastojali da do ovakvog Dizelovog motora dođu. A međunarodnom naftnom kartelu se ovo nikako nije dopadalo. I Dizel je navodno bio upozoren da se mane svog projekta. Ali, iako je nekada bio bogat čovek, Rudolf Dizel je vremenom zapao u teške dugove upravo zato što je sam finansirao unapređenje svog motora. Novac mu je bio preko potreban i verovao je da je moguće da sa Englezima napravi dobar ugovor.

 

Dizel mora da nestane

 

Dizel se 29. septembra 1913. u Belgiji, u Antverpenu, ukrcao na brod SS Dresden i krenuo preko Severnog mora u Harvič u Engleskoj. Tu je, po zvaničnim tvrdnjama, trebalo da prisustvuje otvaranju jedne fabrike dizel motora. Planirano je i da bude počasni gost na jednoj večeri sa eminentnim zvanicama. Istovremeno, navodno je trebalo i da se sastane sa predstavnicima Consolidated Diesel Manufacturing Ltd iz Londona. To je uključivalo i nekoliko sastanaka u vezi sa daljom saradnjom.

Oni koji su lično poznavali Dizela kažu da je bio veoma razdragan zbog mogućeg pozitivnog ishoda ovih pregovora. Nakon večere na brodu, Rudolf Dizel je navodno kupio pomorandže i otišao u svoju kabinu oko 10 sati uveče. Naručio je buđenje u 6.15 ujutro. I niko ga više od tada nije video. Njegova kabina je bila prazna i zaključana iznutra.

Da je bio prisutan na brodu jedini dokaz su bili njegov šešir i kaput koji su nađeni na palubi broda, što je nagoveštavalo da je skočio u more. Tako su počela nagađanja da je verovatno u nastupu depresije izvršio samoubistvo skokom u vodu. Nikakvi nacrti motora i projektna dokumentacija nisu nađeni.

Neki holandski ribari su 9. oktobra 1913. pronašli u Severnom moru poluraspadnut leš. Uzeli su navodno iz džepova stvari koje su našli (a koje su ostale u džepovima valjda da bi bile dokaz nečega) i onda po pomorskim običajima leš vratili u more. Ove stvari je kasnije sin Rudolfa Dizela identifikovao kao predmete koji su pripadali njegovom ocu.

Praktično nikada nije dokazano da je to bio njegov leš. Ipak, mediji su objavili priču nekih poznanika koji su tvrdili da je Dizel bio veoma utučen i depresivan čovek. Objavljen je i detalj kako je na brodu u to vreme navodno boravio jedan agent nemačke obaveštajne službe, uz spekulacije da Nemačka nije mogla da dozvoli da projekat Dizelovog motora (možda na vodu?) dođe u ruke Engleza. U svakom slučaju, njegov projekat je ukraden.

Nakon njegove smrti, njegov dizel motor je prepravljen tako da ide na dizel gorivo koje se danas dobija - iz nafte (kamenog ulja). Još se naziva i petrodizel i dobija se u specifičnom procesu frakcione destilacije sirove nafte na visokoj temperaturi i u skupim industrijskim postrojenjima. Za dobijanje ove temperature, oko 200 stepeni Celzijusa, zagrevanje se vrši - pogodite čime? Naravno, naftom.

   Da sve bude u "familiji" novi biodizel je mešavina ovog sa uljem soje. Znate takođe ko kontroliše proizvodnju soje?

 

 

 

 

Protivnici korišćenja biodizela

Mnogi misle da bi korišćenje konoplje kao goriva učinilo da se ogromne površine obradive zemlje koriste za uzgajanje konoplje za ove namene, jer bi to bilo daleko profitabilnije nego uzgajanje pšenice i drugih useva za ljudsku ishranu. To bi zato moglo ugroziti proizvodnju hrane. Tako je neko izmerio da bi u slučaju da čitava Velika Britanija u potpunosti pređe sa nafte na biodizel, za to bila potrebna dvostruko veća površina obradivog zemljišta nego što ga ona ima danas. Nedavno uvođenje proizvodnje etanola od kukuruza dovelo je do velikog porasta cene kukuruza i njegove smanjene raspoloživosti za potrebe ishrane. Evropska unija propisima obavezala zemlje članice da do kraja 2006. sva dizel goriva koja se proizvode i distribuiraju na prostorima EU moraju da sadrže najmanje pet posto biodizela (misli se na mešavinu sa sojom). Predviđeno je da se do 2020. godine čak 20 posto svih energetskih potreba zemalja članica podmiruje korišćenjem različitih vrsta biogoriva, među kojima je i biodizel. Konoplja se nigde ne pominje.

 

 

 

 

Dizel DELTA HOWK

Nova generacija američkih bespilotnih vojnih letilica delta howk biće pokretana na dizel gorivo, kao kamioni. Tako će se dizel u aviopogon vratiti ponovo, iako je izbačen još tridestih godina prošlog veka. Kompanija Delta Howk Inc i njeni inženjeri na čelu sa Daglasom Doersom razvili su novi tip dizel motora za ove letilice, koji je potpuno načinjen od aluminijuma. Dizel gorivo kod ovih špijunskih letilica nudi mnoge prednosti, pored toga što je cena daleko pristupačnija. Motori su jednostavniji i snažniji nego benzinske i turbinske mašine koje se trenutno koriste. U novom dizel motoru nema ventilske komore, pa nema ni bregaste osovine. Ne postoji sistem za paljenje, što je veoma značajna prednost u borbenim dejstvima, jer svećice stvaraju elektromagnetno zračenje koje može da ometa navigacione sisteme na letilici i tako je učini vidljivom za neprijateljske projektile. Ne postoji ni pogonska osovina s obzirom da je propeler letilice direktno vođen radilicom.