Natrag

Feljton

Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (II)

 

Svakom svoji banditi

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

U sledećim brojevima Tabloida, iz knjige Pere Zlatara, saznajemo šta iza svega krilo, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

 

 

 

Posle kraćega žamora i iskašljavanja Krajačić efikasno i pragmatično odredi:

"Anti Paveliću ćemo izmisliti kodni naziv. U međusobnom dopisivanju zvaćemo ga, recimo... senor Pablo. Ne zvuči loše: senor Pablo! - oduševio se španskim imenom kojim je upravo policijski pokrstio poglavnika. Podigavši ruku najavio je kako nije završio izlaganje. Obratio se Šilji i Petru: "Muchachos, držim da otmicu možete izvesti jedino ako vam se zvezde budu idealno poklopile. Ali unapred upozoravam da bi to bila i suviše opasna akcija. Prema tome, ići ćete pre svega da likvidirate Antu Pavelića, to nam je i svrha. Ponavljam i podvlačim: ukaže li vam se prilika za otmicu - ali uz uslov da ne bude ni najmanjeg rizika da nam akcija propadne ili bude kompromitovana - nemojte je propustiti... Pored jugoslovenskog diplomatskog pasoša spremićemo vam pasoše još nekih država... Tebi ćemo, Šiljo, izmeniti ime i prezime, a i lični opis..."

"Kako lični opis, jebo te..." - smuti se pukovnik i nervozno mahne da otera dosadnu muvu koja mu se obrušavala na lice.

"Ne boj se, compadre, nećemo te poslati na plastičnu operaciju. Samo ćeš od danas početi da puštaš bradu i brkove, to ti je partijsko zaduženje, dok ćeš u Argentini nositi naočare. Shvataš, za svaki slučaj, zato što poznaješ milion ljudi. Lako je moguće da te neko prepozna na ulici ili u restoranu... Bilo bi gadno sranje ako neoprezno naletiš na nekog emigranta ili, gore od toga, ustašu koji zna kojim se poslom uistinu baviš, entiendes? A ti ćeš, Petre, ostati Chileno. Petar Rak, to što jesi. S čileanskim pasošem nećeš biti sumnjiv u Argentini. Predstavljaćeš se za Šiljinog sekretara i prevodioca..."

 Šiljo se nestrpljivo usprotivi:

"Nije mi jasno, Stevo, kako ću objasniti osoblju naše ambasade u Buenos Ajresu - jer gotovo sam siguran da tamo rade i neki ljudi koje znam, a i neki koji mene znaju, a ja njih ne - da sam doputovao pod lažnim imenom? Ko mi može garantovati da me neko od njih neće otkucati nekom stranom obaveštajcu. U tom slučaju plan bi nam bio provaljen, dok bi mene, ako me otkriju, zatvorili, osudili bar na pet godina zbog krivotvorenja i lažnog predstavljanja i na kraju proterali. Vojna hunta, to znaš, više je nego kruta kad odobrava ulazne vize a naročito duži boravak državljanima komunističkih zemalja. Uprkos tome što smo se odavno odvojili od sovjetskoga bloka, Argentinci još ne žele da nas razlikuju, pa Jugoslaviju i dalje uporno svrstavaju u istu ravan s Bugarskom, Čehoslovačkom, Mađarskom, Mongolijom, Rumunijom, Kinom, Poljskom i ostalim satelitima Moskve, takozvanim državama narodne demokratije. Kao i one, i mi smo, po argentinskoj krajnje desničarskoj administraciji, još iza gvozdene zavese."

Neuralgično središte

 

Tek nakon trećega pokušaja, Krajačić je napokon uspeo da zaskoči Šilju:

"Momentito, por favor, amigo. Da si se strpio, ćutao i saslušao me još samo pola minute, čuo bi da se zbog tajnovitosti Operacije Pavelić ni ti, a ni Petar ne smete javiti jugoslovenskoj ambasadi... Vas dvojica dioskura morate biti oprezni. I jako paziti da ne pređete preko mosta čiji su balvani truli, shvataš..." - zaškrguće.

"Ali, baćo, kako da se ne javimo našoj ambasadi kad ćemo u Buenos Ajresu glumiti predstavnike jugoslovenske firme koja sklapa poslove s Argentincima..." - ponovo se pobuni Šiljo.

"Nemoj tako! Ko ti kaže da ćete biti jugoslovenski predstavnici, hombre? Zašto ne biste bili biznismeni iz Lihtenštajna, Monaka, San Marina, Luksemburga ili Švajcarske? Zar nam je teško izraditi njihove pasoše? Jezici ti, hvala na pitanju, teku, francuski, italijanski, španski, nemački... I problem je rešen, caramba! O Petrovom južnoameričkom izgovoru neću trošiti reči. Pa zato sam vas i odabrao da odradite ovaj poslić u kome ćete, kao savesni trgovci, ukloniti gnjilo voće, joder.." - Krajačić je sejao vedar duh i ohrabrenje.

Šiljo ipak nije odstupao:

"Svejedno mislim da treba da imamo vezu s jugoslovenskom ambasadom. Bar s nekima iz službe koji tamo rade, a umeju da ćute. Oni koji su zaduženi da prate Pavelića. Ti momci svakako znaju kuda se on smuca, šta radi, s kime se sastaje..." I još upita: "Pojma nemam ko je ambasador u Buenos Ajresu..."

"Slavoljub Petrović Đera iz srpskoga kadra, Nišlija, rođen 1920. Tamo je od oktobra 1953, a sa trideset tri godine bio je naš najmlađi ambasador. U diplomatiju je došao iz Armije, s pukovničkim činom... Verovatno ga odnekud znam, ali površno. I sumnjam da bih ga prepoznao i setio se njegove face kad bih ga video... Rekli su mi da je taj momak sposoban. Da nije, ne bi ga drug Tito poslao u neuralgično središte kakva je Argentina, gde se naselilo 13.500 ustaša i gde danas izlazi čak 26 njihovih listova i časopisa." -  prosopće Stevo.

"Ima li u ambasadi ko od policajaca iz Hrvatske?" - kopkalo je Šilju.

Stevo vrhom jezika nakvasi desni kažiprst i ubrzano krene da prelistava uredno složenu hrpu, rukom i mašinom gusto ispisanih papira:

"Našao sam ga... Prvi sekretar je izvesni Predrag Grabovac. Istovremeno je stupio na dužnost kad i ambasador Petrović. Ne verujem da sam ga upoznao..." - pucne usnama i udari se zvučno po bedru kao da se kažnjava zato što mu se u nepunoj minuti omakla i druga lična greška. Da ne poznaje ni drugog od dvojice čelnih službenika ambasade u Argentini.

Pomogao mu je Srećko Šimurina:

"Ja ga izvrsno znam, druže Stevo. Predrag Grabovac je radio u sinjskoj i splitskoj UDB-i. A posle preporuke druga Vice Buljana povukli su ga u Beograd, u Ministarstvo spoljnih poslova..."

"Kakav je taj Grabovac?" - živne Šiljo.

"Pouzdan, radišan, akademski obrazovan, diplomirao je pravo u Zagrebu. Iz ugledne i poštovane sinjske revolucionarne porodice, koja je dala više boraca. Igrao je dobro fudbal, pre rata bio je prvotimac u subotičkom prvoligašu ŽAK-u. Predrag i ja borili smo se u istoj partizanskoj jedinici 1943. Bio sam mu politički komesar" - Šimurina je neštedimice čvrsto hvalio saborca i dalmatinskog zemljaka. "Divno peva, duhovit je, sjajno priča viceve i oponaša glasove i zato je omiljen u društvu."

"Je li Grabovac diskretan?" - pitao ga je Šiljo.

"Čoveče, pa da nije, zar bi bio u Argentini, koja je, kako ju je drug Stevo s pravom nazvao, neuralgično središte!" - uz smireni uverljivi osmeh Šimurina odmeri Šilju, a onda se okrene Stevi tražeći potvrdu svoje tvrdnje. Utišavši glas skromno prodahće: "Propustio sam vam reći da su mene pitali za konačno mišljenje o drugu Grabovcu pre nego što mu je ministar spoljnih poslova drug Koča Popović početkom 1953. potpisao odluku o imenovanju za konzula u Montevideu. Napisao sam mu besprekornu karakteristiku. Bez preuveličavanja, isključivo po zasluzi."

"Zašto si pitao Srećka je li Grabovac diskretan?" - uneo se Stevo Šilji.

"Pre nego što ti odgovorim voleo bih, druže Stevo, da nam otvoreno kažeš: stoji li ovo o čemu sam počeo da razmišljam i što me sve jače kopka..."

"A to je?" - kruto ga sreže Stevo, a Šiljo bez izmotavanja brekćući krene izlagati šta ga je navelo na neočekivano razmišljanje:

"Budući da Petar i ja treba da provedemo više meseci u Argentini, a da o tome ambasada ne sme biti obaveštena, došlo mi je da pomislim kako Operaciju Pavelić nameravamo da sprovedemo sami. Bez znanja savezne službe. Jesam li u pravu?"

"Jesi!" - ne oklevajući potvrdi Stevo.

"Teško bi mi bilo da poverujem da je došlo do razmirica među našim službama, ali me na takvu primisao tera to što sada skrivamo naše planove pred Beogradom... Da smo se dohvatili za guše, ja bih to, pretpostavljam, saznao..." - nakostreši se Šiljo, spreman da se do smrti ucveljeno namusi na Stevu ako bi tek danas, s velikim zakašnjenjem, čuo da su se iz njemu nepoznatih razloga posvađale i razišle beogradska i zagrebačka policija. I da su njega pri tom potcenjivački zaobišli i ostavili u mraku i neznanju kao autsajdera, budalu i govno. Takav neverovatan zaokret dočekaće kao najbezobrazniji akt nepoverenja prema njemu. Zar mu je Stevo Krajačić neobjašnjivo okrenuo leđa i potezom pera ga precrtao s liste svojih najpouzdanijih dugogodišnjih saradnika pred kojim nije imao tajni? U tom slučaju ne bi bilo sile koja bi ga i jedne jedine sekunde duže zadržala u službi.

 

Traži se poverenik

 

Stevo prizemlji preosetljivoga Šilju:

"Odnosi su nam odlični, bolji ne mogu biti, hombre. Idealni, idilični, rekao bih. Među nama, naglašavam, nema ni najbezazlenijeg spora. No mi ćemo se, queridos amigos, u Operaciji Pavelić držati pravila koja su nam još 1945. nametnuli drugovi Tito i Ranković. Ono nalaže da se svaka služba bavi svojim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima. Srbi Srbima, Hrvati Hrvatima. Srbi četnicima, a Hrvati ustašama... Svako svojom političkom emigracijom. Neću širiti priču izvan ovih zidova, iz puke bojazni da možda nehotice zbog nečijeg neopreza naš za sada top secret plan postane javni, a trud nam ode u vražju mater i pukne kao balon probušen čačkalicom. Zato ovo o Paveliću znamo samo nas šestorica. Ne znaju čak ni drugovi Tito i Ranković! Čuće na vreme!" - bio je odsečan...

Stevo ponovo upita Šilju: - "Nisi mi odgovorio, amigo, zašto si pitao Srećka Šimurinu je li Predrag Grabovac diskretan?"

"Mislim da bi nam neko ko se već uhodao u Argentini i obavešten je o svakom zakutku u kojem boravi Pavelić silno pomogao i uštedeo nam vremena i novaca kad bi nas izbrifovao o njemu i usmerio nas: gde ga potražiti, kako ga pronaći, kada i gde ga srediti... Taj naš čovek u Buenos Ajresu nesumnjivo bi mogao biti drug Grabovac. Sretna je okolnost što ga Srećko odlično poznaje, što su bili saborci, što je njegov sud odlučio o Grabovčevom diplomatskom imenovanju i što mu on, kako čujem, veruje. Zato mislim da bi bilo dobro naći se s Grabovcem izvan ambasade i čuti kakva su njegova iskustva s Antom Pavelićem. Neka ga Srećko veže rečju da neće ništa zucnuti ni saveznoj službi, a ni ambasadoru Petroviću." Šiljo okrene pogled ka zatečenom Šimurini: "Hoće li Grabovac ćutati o Operaciji Pavelić?"

"Ako ga uverim i objasnim mu da sve ono o čemu budemo razgovarali o Operaciji Pavelić ostane među nama, onda će Grabovac ćutati kao zid! Možeš biti potpuno miran!" - Šimurina je stavio desni kažiprst preko zatvorenih usta kako bi najuverljivije dokazao da će Sinjanin Predrag Grabovac, prvi sekretar ambasade Federativne Narodne Republike Jugoslavije u Buenos Ajresu, ćutati kao zid i da neće ugroziti tajnu nad tajnama hrvatske službe, upravo nazvanu Operacija Pavelić.

"Briljantno, baćo!" -  raspoloži se Šiljo. "Čini mi se da bi nam neobično koristilo kad bi ti, Srećko, pre Petra i mene otišao u Buenos Ajres kao prethodnica i izvidnica, tamo kao ratni drug izveo Grabovca na večeru i šapnuo mu šta tražimo od njega. I da Petru i meni ugovoriš sastanak s njime, u šest očiju, ali o kojem on nikome neće progovoriti..." Obrati se zatim Krajačiću: "Šta kažeš, Stevo, o toj ideji?"

Umesto Krajačića, reči se domogao Šrećko Šimurina:

"Nema potrebe da idem u Buenos Ajres, druže Šiljo. Predrag Grabovac početkom sledećega meseca dolazi na odmor i ostaće mesec dana. Svakako će mi se javiti da bismo se videli."

Ali Stevi Krajačiću se nije čekalo do jula:

"Zovi Grabovca još sutra u Buenos Ajres. Reci mu da se morate sresti. Izmisli nešto... Recimo, zbog dogovora za drugarski sastanak boraca vaše partizanske jedinice. Ionako će drug Grabovac na proputovanju u Dalmaciju sleteti u Zagreb. Dovedi ga meni, a zatim ćemo ga povezati sa Šiljom i Petrom."

"Mislim da je to najbolji put" - složio se Veljko Drakulić.

"Slažem se!" - flegmatično zamrsi i najćutljiviji od njih, Dalibor Jakaša Maljčik, koji dotle gotovo da i nije progovorio.

 

Vežbaj gađanje!

 

Krajačić je odredio da će Operaciju Pavelić u Zagrebu duhovno voditi Srećko Šimurina, a Dalibor Jakaša Maljčik biće mu desna ruka. Maljčik će tri dana pre konačno utvrđenog datuma (atentata ili otmice) odleteti u Buenos Ajres i pridružiti se Šilji i Petru. A bude li potrebno, otići će i ranije da im se nađe pri ruci. Ivan Krajačić i Veljko Drakulić biće dvadeset četiri sata dnevno dostupni Šilji, Petru, Srećku i Maljčiku, a oni će ih uredno izveštavati o najbitnijim detaljima.

Operacija Pavelić prerastala je u stvarnost.

Krajačić im je uglavio kratki sastanak u sredu, 20. juna, u osam ujutro u svom kabinetu. Tada će Šiljo obavestiti skup koliko mu je potrebno da se pripremi i kad potom s Petrom Rakom namerava da pođe u Buenos Ajres:

"Ti, hijo" - Stevo je zaštitnički potapšao Petra po ramenu - "objavi da ćeš od prekosutra na godišnji odmor. I više nemoj dolaziti na posao. Onima u kadrovskoj najavi kako ćeš odmor, uz saglasnost druga Milića, iskoristiti da spremiš ispite na Pravnom fakultetu. Tvoje će - od sada i sve do odlaska u Argentinu -jedino biti da vežbaš u izolovanoj streljani, u milicijskoj školi u Šimunskoj cesti. Reći ćeš koji su ti pištolji potrebni, a osiguraćemo ti i metke u neograničenim količinama. Bude li te iko gnjavio: zašto puno pucaš, otkači ga i kaži mu da s mojim dopuštenjem treniraš za sportske igre pripadnika unutrašnjih poslova. Claro?"

"Si senor!" - otme se Petru na španskom. Kad bi ga Ivan Krajačić s vremena na vreme očinski pozvao u svoju vilu na porodični ručak, ćaskali su na španskom ne mareći što ih ostali ukućani ne razumeju. Petar je sve lakše i spretnije u sebi menjao ploču i s hrvatskoga jezika prelazio na kastiljanski.

Spuštali su se s Jordanovca. Pukovnik Milić upita Petra Raka, koji nije skrivao da je pod snažnim utiskom malopređašnjeg sastanka s Krajačićem:

"I onda, kako se osećaš, Petre?"

"Možete misliti. Iskreno, kao da sam se prenuo nakon što sam sanjao vampira Drakulu kako mi sisa krv. Ili kao da su mi navukli olovne gojzerice! Otkako nam je drug Stevo otkrio šta nam je činiti u Buenos Ajresu, počinjem verovati i u neverovatno, a vas i sebe već zamišljam kao usamljene kauboje. Bićemo sami protiv svih" - nagađao je zloslutno Petar, a iz očiju mu sevnuše munje.

"Samo što ćeš ti, baćo, biti usamljeni kauboj, a ne i ja. Jer ti si taj koji će potegnuti pištolj na brisanom prostoru. I koji mora odraditi posao dobro kao na filmu, kao Gari Kuper u Tačno u podne...!"

Petar Rak se odsutno zagledao u dečkića pegavog lišca, u mornarskoj bluzi, kratkim pantalonama i s dokolenicama ukrašenim plavocrvenim šarama. Gužvao je kapu u ruci i kao kostur na vetrometini klatio se sredinom puta. Opazivši mercedes koji je pukovnik oprezno vozio, lecnuo se i koliko ga noge nose otrčao u stranu:

"Čeka nas tvrdi rad, druže pukovniče. Un trabajo muy duro" - Petru se otme razvučeni uzdah. Postalo mu je ugodnije nakon što mu je jako sunce zašlo iza leđa.

"Rekao si pravu stvar, Petre. I tvrd rad, ali i još tvrđi rat! Ti i ja ćemo u Buenos Ajresu izmeniti istoriju. Više ti, nego ja. Dan i sat koji budemo odredili za završni udarac ostaće navek zapisan u političkim hronikama. Zapravo, termin će odrediti tvoj predosećaj, tvoj killers instinct. Doći ćemo na naslovnice vanrednih izdanja novina i biti danima prva svetska radijska vest. Programi će biti prekinuti, break news, kad će spikeri dramatično objaviti koga si pogodio. Sve će potanko opisati. Reći će da je to rukopis profesionalnoga gunmana koji je od prve naciljao u metu. Ali pri tom se, u vavilonskoj pometnji koja će nastati, neće saznati ko je napisao scenario za tu dramu, koje režirao i ko su bili glavni protagonisti. Lako ćemo prigrliti sam vrh, za javnost ćemo ostati nevidljivi, bezimeni junaci bez lica. Majstori iz tame, koji su zamesili paklenu boju, ukus i miris Pavelićevog smrtnog časa." Zafrkantskim prizvukom Šiljo je mesio svoje proročanske misli nabijene preteranim patosom.

"Ojala" - zvizne Petar Rak. Na španskom je kazao: dabogda ili njoj sličnu frazu, a potom zaćutao.

Šiljo i Petar otišli su na kafu u kafanu hotela Dubrovnik.

Više nisu prozborili nijednu o Operaciji Pavelić. Govorili su o skoroj turneji Dinama u Zapadnoj Nemačkoj i Švedskoj i o sjajnoj formi obećavajućeg napadača Dražena Jerkovića. Nastavi li davati golove kao na poslednjim susretima, savezni kapiten Aleksandar Tirnanić napokon će biti prisiljen da ga pozove u reprezentaciju:

"Da sam na Tirnanićevom mestu, Draža bi mi odavno igrao!" - uverljivo reče Petar Rak. Zanosio se fudbalom. U Čileu je fanatično drukao za prvaka, Colo Colo iz Santjaga, a u Zagrebu se još dvoumio kojem će se prikloniti carstvu. Ocu je pisao da u starom kraju zbog njega dalmatinski vatreno drži stranu Hajduku (papa mu je više puta ponosno kazivao da su splitski bili, dve godine pre njegovog rođenja, 1930, gostovali u Čileu, da ih je dočekao kad su luksuznim parobrodom doplovili u Valparaiso, rukovao se ponaosob sa svim igračima, vođama puta i trenerom Lukom Kaliternom, i gledao ih u Santjagu, na utakmicama s Colo Colom). Svog nadredenog, pukovnika Đuru Milića, Petar je uverio kako mu je, zahvaljujući njemu, najmiliji klub jugoslovenske prve lige postao Dinamo. A devojci, Mostarki Rahimi, ulagivao se i obmanjivao je rekavši joj da je njoj za ljubav svim srcem za Velež. Ali izistinski, Petar Rak se ni izdaleka nije grizao i strepeo ni zbog Splićana, ni zbog Zagrepčana, ni zbog Mostaraca onako kao što je kod kuće drhtao za Colo Colom.

Večeras će s Rahimom od osam u bioskop. Živaca napetih kao strune, već lupa glavu kako će ona progutati izmišljotinu koju će joj istresti pre nego što na jesen bude odleteo preko Atlantika u Južnu Ameriku. Naravno, neće smeti da joj oda kako će mesecima službeno boraviti u Buenos Ajresu. Da vidovita pametnica štogod ne posumnja kad eterom bude grozomorno odjeknulo i globusom protutnjalo da se dogodilo ono što će se dogoditi. Rahima je uverena da njen Petar radi u miliciji kao instruktor gađanja. I kao dokazani vanserijski strelac usavršava pripadnike službe u pucanju iz pištolja.

 

Sunčani dani

 

Visoka Rahima Kasimbegović, studentkinja arhitekture druge godine, očarana je Mostarom. Njegovim čistim vazduhom  - havom; prolećnim mirisima kad drveće, cveće i bašče beharaju; Neretvom i vitkim Starim mostom, koji je u šesnaestom veku podigao najčuvemji neimar Hajredin mlađi; i fudbalskim klubom Veležom, čiji su najbolji igrači Haldum Hrvić, Vlado Zelenika, Muhamed Mujić, Vlado Slišković i Gordan Irović među najzgodnijim mladićima u gradu.

Pored mostarskih lepota, opčinjavajuće je obuzeta i oniromantijom - tumačenjem snova, i u tome je, a u što se Petar više puta uverio, bila začuđujuće uspešna. Rahimina atraktivna pojava, svestrana ličnost, inteligencija, načitanost i duhovitost, ostavili su u njemu dubok otisak. Kći krupnog posednika, kome je nova vlast zaplenila imovinu, likovala je dok je isticala starovremenu begovsku lozu Kasimbegovića, utisnutu i u njihovom prezimenu:

"Tvoji komunistički feudalci su nas opljačkali. Uzeli bi nam i ono malo crnog ispod nokta da smo i to imali. Ali ti dotični nam ne mogu oteti begovstvo, mili moj Petre! Nismo mi tikve bez korena. Naprotiv, postojimo vekovima u sultanovim fermanima" - prkosno je govorila vazda nasmejana Rahima. Petar joj je u trenucima razneženosti govorio hvalospeve: da joj se smeju i oči i da su joj nasmejani čak i istureni beli zubi. U nekoj turističkoj reportaži pročitao je kako je u Nici čak trista sunčanih dana u godini i taj podatak ga je nadahnuo da joj pesnički kaže:

"Ako Nica ima trista sunčanih dana u godini, onda ti, Rahima, imaš trista šezdeset pet nasmejanih dana u godini. A ove prestupne 1956. podigla si ih za dan više - trista šezdeset šest".

Rekla mu je odakle joj potiče ime i šta znači:

"Rahima je na arapskome milostiva. Žena iz koje zrači milost. Eto, to sam ja. Milostiva. S naglaskom na o."

Obećao joj je da će je - nakon što bude uštedeo od plate u službi i od honorara za sve valjanije plaćene prevode s hrvatskog na španski - odvesti u Valparaiso i predstaviti je roditeljima i sestrama kao buduću nevestu:

"Upoznaćeš, linda, moju mamu Milu. Prefinjena je do savršenstva" - naduvan od divljenja preo je Petar. "Dvadeset i više godina koliko je gledam lice joj se nije izmenilo. Ostalo je isto, kao da je od voska. Mama je bila strahovito lepa, najpristalija devojka u Valparaisu, isklesana kao spomenik. Nagovarali su je da se 1931. prijavi na izbor za mis Čilea. Uveravali su je da će pobediti. Ali mamu je bilo stid da se pokazuje pred gledaocima u kupaćem kostimu. A s tim se nije složio i moj britki otac tvrdoglave naravi, s kojim je tada bila verena. Spektakle za izbor lepotica papa je prezirno zvao bljuvotinama, idiotskim paradama razularene malograđanštine, zaverom kiča, primitivizma i gluposti, izložbama sumnjivih ukusa... Pričala mi je da joj je ljubomorno i posesivno zapretio: Mila, ili mis ili ja!  Mama je, na sreću, mudro izabrala njega... Kažem: "mudro" - pri tom je Petar naglašeno povisio glas: - Jer da nije potisnula sujetu i nije se pokorila ocu, onda ni mene ne bi bilo. Kakva se nenadoknadiva šteta mogla omaknuti čovečanstvu i posebno tebi, linda, da mama i papa nisu otvorili fabriku za pravljenje dece i stvorili mene. Jesam li u pravu, Rahima?" - razmetao se.

"Znači da si naočit na majku kad je opisuješ kao najlepšu ženu u Čileu. Njena krv..." - razmaženo je plela Rahima flertujući privlačnim, pevušećim mostarskim izgovorom, istakavši do vrhunca milozvučni baršunasti glas koji je zapalio Petra.

Ono, nije da mu nije bilo drago što to čuje od devojke, ali zaljubljeni golub ništa nije uzvratio. Samo je pocrveneo i čedno oborio glavu.

 

 

 

 

 

Nema mešanja nadležnosti

 

"I šta kad vodeći drugovi u saveznoj službi to saznaju? A kad-tad će saznati. Oboriće nos do poda zbog nepoverenja prema njima. Eto, to će nam se desiti. Pomisliće da smo ih zaobišli, jer im ne verujemo" -  oprezno je razlagao Šiljo.

Stevo Krajačić se u pravi čas dosetio i izbacio na sto najjači adut, kojim će umiriti one koji strepe od pomisli da će se beogradski kolege uvrediti:

"Pa nama drugovi iz Beograda nisu javili 1946. da pripremaju hvatanje Draže Mihailovića. Saznali smo tek kad su ga strpali u zatvor. I zar je trebalo da se mi u Zagrebu zato osetimo popljuvanima i zapostavljenima? Ne, jer je Draža bio u nadležnosti srpske OZN-e i nas se nije ticao. Da im je bila potrebna pomoć, bez brige, pozvali bi nas. Prema tome, ne vidim ni najsitnijeg povoda da drugove u Beogradu napadnu osećaji manje vrednosti zbog naše Operacije Pavelić! Srbi će se i ubuduće obračunavati sa svojim srpskim izrodima i ljudskim otpacima, a Hrvati s hrvatskim ološem. Ne znam je li ona latinska Cuius regio, eius religio, čija je zemlja, toga je i vera" - preveo je za svaki slučaj - "primerena i prilagođena ovome o čemu vam govorim, no nadam se da ste shvatili šta vam želim pojasniti. Mi se zbog Pavelića nećemo sporiti sa Srbima, jer on je isključivo naš, hrvatski problem. Claro? Ima li pitanja?"

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane