Razaranje

Najvećoj kulturnoj aferi od II svetskog rata naovamo ne vidi se kraj  

 

Muzej mora pasti

 

Kako su pripadnici "velike lože" Tatjane Cvjetićanin pokušali da onemoguće novi konkurs za projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja? Kako je propalo prikupljanje potpisa za apel? Ko je organizovao prikupljanje potpisa na Filozofskom fakultetu? Kako su u vremenskoj iznudici u pomoć priskočile porodične manufakture? Kako su peticiju potpisivale male ćerke velikih arhitekata? Ko su opskurni likovi čija je sujeta pogođena odbacivanjem projekta? Čiji džepovi su ostali prazni?

 

Stanislav Živkov

 

Najpoznatija beogradska kulturološka sapunica, višedecenijsko pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu, nedavno je dobila još nekoliko epizoda koje predstavljaju kapitalan doprinos istoriji beščašća i nemorala.

Naime, na adresu predsednika Srbije Borisa Tadića, premijera Mirka Cvetkovića, ministra kulture Nebojše Bradića i predsednika skupštinskog Odbora za kulturu Vesne Marjanović upućen je apel kojim se tražilo hitno obustavljanje novog konkursa za izradu projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja iz Beograda i vraćanje osporenog projekta arhitekte Milana Rakočevića. Naravno, potpisnici apela sve su ovo propratili neuspelom medijskom halabukom pošto su svoju paskvilu uputili svim medijima u Srbiji, misleći da će time nešto postići, ali se na kraju pokazalo da se ne zna šta je opskurnije: sam sadržaj apela ili popis njegovih potpisnika.

Tako se, pre svega, pokazalo da je tzv. "apel" potpisalo svega 216 ličnosti skupljenih sa konca i konopca, pošto niko normalan nije želeo da se kompromituje podržavajući sve muljaže i nezakonitosti koje su doskora bile zaštitni znak rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. Sadržaj tzv. apela predstavlja najobičnije bacanje prašine u oči javnosti sa jedinim ciljem da, po ko zna koji put, ekipa raspikuća i štetočina okupljena oko direktorke Narodnog muzeja Tatjane Cvjetićanin sama sebe abolira od svih vrsta štete koju su tokom decenija svog štetočinskog delovanja pričinili. Podsećanja radi, stalna postavka Narodnog muzeja ne radi skoro deceniju, isto toliko vremena zgrada muzeja se ne održava i propada iz dana u dan. Straćen je novac na loš projekat rekonstrukcije, sklopljen je štetan ugovor o zakupu magacina sa kumom direktorkinog muža, a, nažalost, do danas vinovnici ovog nečuvenog skandala nisu krivično odgovarali. Osim toga, i dalje obavljaju svoju funkciju, uglavnom se i dalje baveći štetočinstvom.

O tome koliki je nemoral i beščašće pripadnika "velike lože" Tatjane Cvjetićanin najbolje svedoči sadržaj apela. Naime, na samom početku se konstatuje kako je tokom protekle tri godine projekat arhitekte Milana Rakočevića postao predmet medijsko-političkih manipulacija, nestručnih osuda, blaćenja, čak i povod za nedostojna šegačenja u žutoj štampi.

Sve ovo predstavlja najobičniji falsifikat, pre svega, zbog toga što je još 2007. godine ukazano na sve nezakonitosti u vezi sa naručivanjem projekta rekonstrukcije, predstojećom devastacijom zgrade, nezakonitim ugovorom za zakup depoa, nepotizmom i svim drugim finansijskim akrobacijama pripadnika "velike lože" Tatjane Cvjetićanin. O tome da istina zaista boli najbolje svedoči činjenica da je krajem 2007. godine, na izričit zahtev Tatjane Cvjetićanin, ugašen forum Baština Srbije, na kome je prvi put bilo javno govora o svim tim problemima. Istovremeno su upućivane pretnje svim retkim novinarima koji su uopšte imali petlje da javnost upoznaju sa kontroverznim projektom i svim ostalim nezakonitostima.

 

Očigledne mahinacije

 

Poput francuske sobarice, nevini pripadnici "velike lože" ostrvili su se i na Ministarstvo kulture, koje je tek u sadašnjem sazivu imalo snage i volje da se uhvati u koštac sa štetočinstvom Tatjane Cvjetićanin, Milana Rakočevića, Marice Šuput i ostale bratije, tako da se u tzv. apelu konstatuje kako su destruktivne aktivnosti, podsticane od Ministarstva kulture, dovele do toga da je Narodni muzej iz pravno i stručno nesporne pozicije bačen u sivu zonu donošenja improvizovanih i nekompetentnih odluka i rešenja, nerealnih procena i olako datih obećanja bez ozbiljne stručne podrške.

Naravno, ovo je samo dimna zavesa kojom se pokušava da se, u stvari, prikrije činjenica da je čitav posao rekonstrukcije Narodnog muzeja donedavno bio idealan primer kako se burazerskim dogovaranjima, verovatno u sedištu "velike lože" Tatjane Cvjetićanin u restoranu Little Bay radilo upravo u sivoj zoni improvizacija, nekompetencije i diletantizma. Tačna je konstatacija izneta u apelu, kako se ustanova dovodi u bezizlaznu situaciju i gura u neizvesnu budućnost, ali ne zahvaljujući Ministarstvu kulture koje je reagovalo na očigledne mahinacije, nego upravo zahvaljujući Tatjani Cvjetićanin i njenoj "velikoj loži", čiji su pripadnici organizovali potpisivanje apela.

U nastavku potpisnici apela čak optužuju Ministarstvo kulture da kao glavni vinovnik blokade rekonstrukcije Muzeja nastoji da teret sopstvene odgovornosti za trogodišnji nerad i zastoj planiranih poslova na uređenju Narodnog muzeja prebaci na već prihvaćeni projekat, pri čemu zaboravljaju da je upravo zahvaljujući ovom sazivu Ministarstva otkriven čitav niz nezakonitosti, čija je kulminacija trebalo da bude upravo realizacija odbačenog projekta Milana Rakočevića, nad čijom gorkom sudbinom su baš sada organizatori potpisivanja apela našli da lamentiraju kako bi odvratili arhitekte da učestvuju na novom konkursu!

Stoga se čini da ova "velika loža" ima očigledne sado-mazohističke sklonosti, pošto je njihov jedini cilj, u stvari, nanošenje štete državi, produžavanje agonije Muzeja, kao i nepotreban odliv novca poreskih obveznika kako bi se izlečio težak duševni bol prouzrokovan razotkrivanjem njihovog štetočinstva! Tako se jedna najnormalnija rekonstrukcija kulturnog dobra, po tipičnoj srpskoj praksi pretvorila u svoju suprotnost. Naime, ako je Muzej zaista u tako lošem stanju i ako je potrebna rekonstrukcija i obnova, nikome nije odgovaralo da se to uradi na najracionalniji način, nego su umesto toga pravljene direktne višemilionske nagodbe po sistemu "ja tebi grofe - ti meni vojvodo". Sa dvorskim arhitektima, kućnim prijateljima i kumovima, namerno su birana najskuplja i najneracionalnija rešenja koja bi omogućila višedecenijsko izvlačenje novca poreskih obveznika, jer su besposlenu operativu i biroe po potkrovljima mnogo više zanimali kolač od 50 miliona evra i razvlačenje radova nego kvalitetno rešavanje postavljenih zadataka. Naravno, tu je i bulumenta predvođena Tatjanom Cvjetićanin, koja je htela da se smesti po novim kancelarijama u sobi sa pogledom, tu je i priča o bezbednosti da se zamažu oči da bezbednost daje kum Tanjinog muža, i to za 40.000 evra mesečno, a koga briga za posetioce kojima su slike namenjene. "Velika loža" nikada nije beknula ni slovca da je ta luksuzna zgrada obložena trajnim mermerom, jer je bila banka, da ima sve što joj je potrebno i da se mogu zameniti parket i okrečiti zidovi za 100 puta manju sumu. I, naravno, dovesti nekoliko svežih obrazovanih ljudi da vode ceo muzej umesto dosadašnjih. E, zato nikome nije odgovaralo da se raspiše bilo kakav konkurs i zato je sve to tako stojalo više od 10 godina, jer nikome nije pao na pamet javni interes, u ovom slučaju da rekonstrukcija bude najkvalitetnija, najbrža i najekonomičnija, niti interes struke i odgovornost prema profesiji.

 

Stranački kadrovi

 

Očito je da je Srbija postala idealna podloga za rast parazita, pa bili oni i direktorka Narodnog muzeja ili članovi Visokog saveta za obnovu i Upravnog odbora, jer je očito da doskora nije bilo nikakve kontrole, a ni dezinfekcionog sredstva pa Tatjana Cvjetićanin, uprkos svemu, do danas nije smenjena. U konkretnom slučaju mediji i potom Ministarstvo kulture omeli su dobro užirenu bratiju i interesnu kliku koja je sada reagovala okupljanjem oko peticije ili apela! Naravno, nikome od pripadnika "velike lože" Tatjane Cvjetićanin nimalo ne smeta što su mnoge generacije mladih u Beogradu odrasle i bez muzeja i bez saznanja šta je uopšte muzeologija. Danas se još manje zna šta je uopšte i zaštita spomenika kulture, a kako bi se i znalo kada se upravo oni koji po profesiji treba da se zalažu za očuvanje kulturnog dobra svesrdno zalažu za njegovu devastaciju i pretvaranje u šoping mol.

Trebalo bi još nešto da se zna: kao što je muzej blokiran za rad sa građanima i posetiocima, kojima je nedostupna bilo kakva postavka, tako se i iza vrata muzeja ništa ne radi sve ove godine. Dočekali smo da stasava generacija kustosa, koji pojma nemaju šta se sve nalazi u fondovima, niti kako bi praktično trebalo da rade na zaštiti materijala koji im je dodeljen. Oni nisu krivi što su ljudi od kojih je trebalo da uče neznalice i lezilebovići koji se bave preventivnom konzervacijom u nekakvom Centralnom institutu za konzervaciju umesto da se bave zaštitom muzejskog materijala u Muzeju. Prema tome, očito je da su danas muzejski direktori nestručni i neradni, kao i bilo koji radnik u nekoj javnoj službi u Srbiji. Dakle, ta priča da se "iza vrata" nešto bajagi radi čista je glupost, a ovo važi kako za Narodni muzej, tako i za ostale muzeje, pre svega, zahvaljujući činjenici da je nekadašnja "nedemokratska" institucija konkursa danas zamenjena "demokratskom" tekovinom imenovanja po stranačkoj pripadnosti!

Sve ovo što se događa u vezi sa Narodnim muzejom naprosto je fantastično, jer savršeno oslikava današnju Srbiju. Kada dođe neko sa strane, ko želi da upozna ovu zemlju i mentalitet ljudi u njoj, biće dovoljno da mu se pokaže Narodni muzej i objasni šta se s njim dešava. Ovaj i ovakav "apel" prava je bruka i sramota. Neshvatljivo je da se najveća muzejska kuća i možda najlepše zdanje u Srbiji na ovaj način šikaniraju i sa njima se pijačari već deset godina zbog nečijih bednih i ličnih interesa. Stoga je sigurno da se nekadašnji zadužbinari prestonice koji su gradu, kulturi, studentima poklonili velelepna zdanja, danas kao ventilatori prevrću u grobu zahvaljujući raznim Tanjicama, Maricama i ostalim eminencijama. Sigurna je ipak jedna stvar - činjenica da među potpisnicima ima puno časnih i poštenih ljudi, upravo ljudi koji su poverovali na reč onima koji su im poturili peticiju na potpis, govoreći pri tome dovoljno ubedljivo.

Lično sam doživeo da mi je odvojeno od teksta poturen list na koji je trebalo da, ne gledajući sadržinu peticije, stavim potpis kako bi jedna žena bila izbačena iz jedne važne ustanove kulture, tužena sudu i na sve moguće načine ponižena. Peticije su sramna izmišljotina u našoj režiji, jer se pomoću njih utiče na javno mnjenje. Tobožnji intelektualci, polaskani prilikom da se makar na peticiji pojave potpisom, rado ih podržavaju, a ne pitaju se zbog čega, u stvari, Muzej od 1990. praktično ne radi, jer sanduci sa materijalom nisu ni raspakovani. Ne pitaju se kakvo je i čije sve nedomaćinsko ponašanje raznih direktora manekena, npr. Nikole Tasića, dovelo do propadanja zgrade u celini, a lepe želje nabeđenih velikana naše kulture i njihove ocene projekta su u odnosu na nagrađeni projekat po burazerskom principu potpuno nevažne.

Kako se vidi, ono nekoliko potpisanih arhitekata, apsolutno osim diplomom nemaju ni moralnog ni materijalnog prava da se potpišu na apel, jer, na primer, Dragoljub Acović ima briljantnu salonsku karijeru u salonu građanina Aleksandra Karađorđevića, a drugi, Đorđe Bobić, ima dovoljno putera na glavi koji je zaradio kao glavni arhitekta Beograda, jer su posledice njegovog rada samo za njega korisne, a Beograd još uvek rešava probleme koje mu je napravio svojim štetnim delovanjem.

Ako je više od 60 grupa projektanata predalo konkursne radove, ne može se reći da je motiv tih ljudi obezbeđenje stranačkog profita pošto je očito da je motiv mnogo jasniji, a to su malverzacije u vezi sa dosadašnjim rabotama oko projekta o kojima pričaju i vrapci na grani, a koje su jasne i zaposlenim u muzeju, a okolnost da samo nepristrasni sud to ne vidi je pokazatelj koji to potvrđuje. Kakva je slučajnost da su potpisnici ovog apela upravo oni koji su najviše doprineli rasipanju novca i izradi katastrofalno lošeg i preskupog projekta: članovi nekadašnjih Upravnih odbora Narodnog muzeja, Visokog saveta za obnovu redom okupljeni oko Balkanološkog instituta i Filozofskog fakulteta.

 

Porodične manufakture

 

O tome koliko je ovo lepo organizovano društvance najbolje svedoči činjenica da je projektant odbačenog projekta Milan Rakočević slučajno kućni prijatelj predsednika Visokog saveta za obnovu Aleksandra Acovića koji je sa Irinom Subotić i Maricom Šuput organizator potpisivanja apela. Inače, malo je poznato da je pre dovođenja Milana Rakočevića u igri bio i eminentni arhitekt Milan Pališaški, ali je na Acovićev predlog Pališaški eliminisan pod izgovorom da je u poodmaklim godinama života i pitanje je da li bi doživeo završetak rekonstrukcije Muzeja.

Kada se pogleda lista potpisnika apela, odmah se mogu uočiti sledeće činjenice: iako je brojka od 216 potpisnika naoko impresivna, podrobnijom analizom se vidi da su organizatori potpisivanja apela bili u ogromnim teškoćama kako bi uopšte napabirčili ovu brojku, o čemu najbolje svedoči činjenica da je među potpisnicima veliki broj pripadnika raznoraznih porodičnih manufaktura i bračnih parova. Takođe se pouzdano može rekonstruisati ko je i kako unaokolo nosao peticiju radi potpisivanja. Tako je prof. dr Marica Šuput, inače višestruko propali kandidat za članstvo SANU i  bivša predsednica Upravnog odbora Narodnog muzeja i glavni apologeta Tatjane Cvjetićanin, organizovala potpisivanje na Odeljenju za istoriju umetnosti na četvrtom spratu Filozofskog fakulteta, te su peticiju tamo potpisali njen epigon i omiljeni naslednik katedre dr Ivan Stevović, njena naslednica na mestu dekana dr Vesna Dimitrijević, potom dr Jelena Erdeljan, koja je peticiju poturila i svom ocu novinaru Borivoju Erdeljanu. Na istom odeljenju peticiju je potpisala i dr Simona Čupić, ćerka čuvene Cice Knežević, inače bebisiterke porodice Marka Miloševića, kao i dr Jerko Denegri.

Organizovanje potpisivanja na istom spratu, ali na Odeljenju za arheologiju išlo je preko pripadnika klana Tasić: bivši direktor Narodnog muzeja Nikola Tasić, za vreme čijeg direktorovanja je čitav skandal  u vezi sa rekonstrukcijom i zakuvan, potpisao je zajedno sa svojim sinom prof. dr Nenadom Tasićem, inače rukovodiocem opskurnog Centra za digitalnu arheologiju na Filozofskom fakultetu, a prof. dr Aleksandar Palavestra,  bivši član Upravnog odbora Narodnog muzeja i Tanjicin kućni prijatelj potpisao je zajedno sa svojim ocem, Tasićevim najboljim prijateljem akademikom Predragom Palavestrom, kao i izvesnom penzionerkom Natalijom Palavestrom. Kako bi i ostali spratovi Filozofskog fakulteta bili makar simbolično zastupljeni, peticiju su potpisali i dr Živan Lazović, profesor na odeljenju Sociologije, inače bivši dekan i bivši upravnik tog odeljenja koji je umešan u nekoliko monumentalnih skandala u vezi sa šikaniranjem i izbacivanjem dr Jasne Šakota-Mimice i Aleksandra Gordića sa Fakulteta, o čemu je Tabloid već pisao.

Takođe je tu prof. dr Leon Koen, Lazovićev pajtaš u istim tim skandalima, a Odeljenje za andragogiju zastupa izvesna prof. dr Snežana Medić. Kao pridruženi pripadnik ovog sprata peticiju je takođe potpisao i izvesni Branislav Gojković, poznatiji kao Bane Lopov, vlasnik knjižare-kafane Plato, kome već više od 20 godina Filozofski fakultet nezakonito izdaje veliki deo zgrade Fakulteta i koji je upropastio Zbornik radova Filozofskog fakulteta, čiji je poslednji broj štampan u svega 172 primerka.

Ni arhitekti se nisu proslavili svojim potpisivanjem peticije pošto su peticiju potpisale uglavnom malobrojne sive eminencije sa raznih strana. Tako se tu našao neizbežni prof. dr Branislav Milenković sa Arhitektonskog fakulteta, te bračni par Nađa Kurtović-Folić, ćerka daleko uspešnijeg arhitekte Ive Kurtovića, projektanta Narodne biblioteke, te njen muž Radomir Folić, oboje inače sa Tehničkog fakulteta u Novom Sadu. Još jedna mala ćerka velikog oca takođe je potpisala peticiju: Milica Bogojević Bobić, ćerka proslavljenog arhitekte Rate Bogojevića, graditelja Doma štampe na Trgu Republike, potpisala je zajedno sa svojim mužićem Đorđem Bobićem, bivšim gradskim arhitektom Beograda, koji je za sobom ostavio trajan dubok trag u urbanističko-mafijaškoj devastaciji Beograda i svesrdno podržavao devastaciju пalate Uprave fondova.

 

Bilo i podmetanja

 

Peticija nije uspela ni u krugovima arhitekata konzervatora, te je među potpisnicima svega nekoliko bisernih imena predvođenih zvezdom-padalicom Miladinom Lukićem, bivšim pomoćnikom bivšeg ministra kulture, stručnjakom za gradnju nefunkcionalnih klozeta i nakaznih konaka, koji je takođe zloupotrebivši položaj u Ministarstvu učestvovao u dodeli posla Milanu Rakočeviću. Kako se Lukić ne bi osećao usamljen i pojačalo se prisustvo konzervatora, peticiju je potpisala i mr Olivera Kandić, konzervator u penziji, zahvaljujući čijem štetočinstvu se iz crkava u Gradcu i Sopoćanima decenijama cedi voda, a freske doslovce raspadaju.

Kako se pak sama Kandićka ne bi osećala usamljenom, peticiju je potpisao i njen muž Borislav Kandić, novinar! Među potpisnicima se našao i Jovan Despotović, svojevremeno najuren iz Muzeja savremene umetnosti, potom pomoćnik ministra kulture, koji je odobrio predlog Tatjane Cvjetićanin da se za publiku zatvori Narodni muzej, danas savetnik u preduzeću Visan, kome je svojevremeno preko Ministarstva nabacio posao od 50 miliona dinara sa avansom od 100 odsto, koji do danas nije završen!

"Veliku ložu" Tatjane Cvetićanin takođe zastupa arh. Dragomir Acović, dvorski arhitekta građanina Aleksandra Karađorđevića sa privatnim biznisom izrade nekvalitetnih grbova. Među ostalim porodičnim manufakturama ističe se izvesni slikar Veselin Banjević, koji je peticiju na potpisivanje dao i penzionerki Olgi Banjević i studentkinji Bojani. Tu su i sestre advokatice Mina i Ružica Jovanović, kao i Ivana i Bojana Guteša; Goran i Ljiljana Dugandžija, Drina i Jovan Topalov, Spomenka i Vladan Krajčević, Mira i Dragan Vražalić, dok je porodična manufaktura Maksimović zastupljena sa čak četiri člana: Aleksandar, Jasna, Emilija i Ratko Maksimović. O tome da se u krajnjoj iznudici, zbog nedostatka šire podrške, potpisivanje apela organizovalo po kućama prijatelja, poznanika i komšija govore i potpisi Milutina i Milke Lazarević, Mihajla i Nade Blam, Marijane i Dragomira Jokića, Nenada i Božice Opačić, Boleta i Milete Miloradovića, Nevenke i Srđana Stanimirovića te kvarteta Broćilović: Nenada, Mare, Siniše i Aleksandra Broćilovića. O tome da su organizatori potpisivanja apela često podmetali kukavičje jaje potpisnicima, najbolje svedoči i činjenica da je prof. dr Kosta Čavoški nedavno izjavio da uopšte nije pročitao peticiju koju je potpisao, a i da se ne seća ko mu je uopšte to podmetnuo.

 

 

 

 

 

 

Zabrana sećanja

 

Stoga je sasvim jasno da su organizatori potpisivanja apela na ovaj način sigurno podmetali potisivanje čitavom nizu poštenih ljudi kako bi po svaku cenu odvratili arhitekte od učešća na novom konkursu. Ipak, predato je 63 konkursna rada, a pripadnici "velike lože" su ostali duboko ožalošćeni. U starom Rimu postojala je institucija damnatio memoriae, zabrana sećanja. Izgleda da bi tu praksu trebalo obnoviti specijalno za pripadnike "velike lože".

 

 

 

 

 

Žuta muzeologija

 

Pripadnicima "velike lože" najviše je zasmetala činjenica da je neko uopšte pisao o ovom skandalu te su nedostojnim šegačenjima proglašeni argumentovani tekstovi objavljivani u više novina, kao i prilozi na RTS-u. Prema tome, ako su za članove "velike lože" nezavisni mediji žuti, onda je očigledno da su sami članovi "velike lože" pobornici još žuće muzeologije!

 

 

 

Marina Andrić, član Upravnog odbora Narodnog muzeja:

 

Zapanjujuće je da na tom spisku nema arhitekata, ni muzealaca. Sigurna sam da je namerno tempirano pojavljivanje ovog pisma, da bi se arhitekte pokolebale da uzmu učešće na aktuelnom konkursu. Sedamdesetoro arhitekata i timova je preuzelo konkursnu dokumentaciju, a ovaj apel je došao smišljeno kako bi kod potencijalnih kandidata izazvao nedoumicu zašto da rade idejni projekat, kada će Rakočevićev projekat biti - vraćen. Jer, zašto to pismo nije došlo prošle jeseni kada je projekat oboren?! To je srpska iracionalnost. Svašta će se dogoditi, ali Rakočevićev projekat se vratiti neće!