Red i mir

Mogu li organi reda i mira da tuku, paze i spasavaju, a da se toga kasnije niko ne seti

 

Slučaj policija nije slučajan

 

Ako se kaže da se 5.600 policajaca našlo protiv 5.000-6.000 "građana", pri čemu je među žrtvama pet-šest puta više policajaca, onda za analizu nisu "građani" nego policajci. Zašto je u Srbiji policija uvek žrtva, čak i kad okrvavi ruke

 

Ivan Molotok

 

Uopšteno uzevši, policija je deo sistema organa uprave pojedinih država zaduženih za održavanje zakona i javnog reda. Kao takva, dakle kao opšta stvar, služba od opšteg interesa, funkcioniše još od antičkog doba i na svim meridijanima, bez obzira na to što je taj tzv. opšti interes često bio sve samo ne opšti, čak ni većinski, nego manjinski, grupni ili pojedinačni. Sve do interesa pojedinca.

Takvog opšteg okvira i pogleda na policiju nisu pošteđene ni Srbija ni njene državotvorne prethodnice. Ne treba zaboraviti ni to da je formalno sve do prvih dana 1997. godine (u toku čuvenih zimskih protesta), kada je od milicije nastala policija, ova - prema do tada prihvatanim uopštavanjima - "organizacija za javnu bezbednost kojom rukovodi sekretarijat za unutrašnje poslove" tretirana kao vidno ideološko-politička služba, kao "narodna vojska", tj. "naoružani narod, za razliku od stalne ili kadrovske armije". Da je taj ideološki otklon - pa još dodatno u "narodno-vojnom" kontekstu - zaista bio okosnica ustrojstva civilnih snaga reda i mira, bilo je jasno posle uvođenja vojničkih činova u miliciji na samrti (1996), tačno godinu dana pre nego što je postala policija. (Inače,  kolokvijalno se smatra da je razlika između milicije i policije u odnosu profesionalizma i ideološke indoktrinacije; milicija, navodno, prevashodno podrazumeva zaštitu ideologije i režima, a policija - zakona i ustavnih državnih institucija.)

Jasno je da se ove i ovakve sistemske nedoumice rešavaju prve, kada se udara formalno-pravni temelj unutrašnjeg bezbednosnog sistema zemlje. Činjenica je, međutim, da se pitanja istovetnog sadržaja: "čija je policija", "čije interese štiti", "koga od koga i zbog koga brani", pa čak i "kako da se policija zaštiti od onih koji štite nju i koje ona štiti" u Srbiji redovno, u kratkim vremenskim intervalima, bez obzira na organizaciono preustrojstvo i prenamenu, kao i periodična kadrovska talasanja i prilagođavanja, postavljaju na isti način već punih 20 godina, od 1990, od "zavođenja" demokratije i višestranačja, kada je po logici stvari i policija (tada milicija) u svakom smislu, pa čak i "spontano" trebalo da postane nešto sasvim drugo.

 

I za medicinu

 

Kako je rečeno, policija (milicija) je kao malo koja u savremenom svetu imala priliku da pokaže sva svoja moguća lica (i svojih nalogodavaca), namere i sposobnosti, počev od prvih masovnih sukoba s opozicijom u toku predizbornih mitinga pred prve parlamentarne i predsedničke izbore 1990. godine, potom tokom velikih martovskih demonstracija opozicije i studenata 1991 (koje su na različite načine odredile sudbinu rata i mira tokom sledećih dvadeset godina), pa devetomartovskih i vidovdanskih demonstracija tada već uveliko ratne 1992, pa junskih događanja 1993, pa velikih tromesečnih zimskih protesta 1996/97, pa u toku pune dve godine neskrivenog državnog terorizma kada su redom ubijani novinari, politički neistomišljenici, sudije, bivši predsednici država, pa u toku poluratnog angažmana na Kosovu 1998/99, pa za vreme petooktobarske revolucije 2000, preko višemesečne operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana Đinđića 2003, sve do nedavnih masovnih sukoba s protivnicima gej parade, kakvih je bilo i ranije, ali su tek sada postavili i pitanja funkcionisanja policije u netipičnim situacijama, koje su kombinacija svih prethodnih.

Bez obzira na to što je i ovaj narod za proteklih 20-ak godina preživeo više, gore i "raznovrsnije" nego mnogi drugi narodi u viševekovnoj istorije, pa je "viko bez golema mrijeti jada", pomenute policijske "masovke" uz desetine drugih, i po svetskim standardima veoma obimnih akcija, gotovo bez izuzetka su kao "slučaj" eksponirali baš policiju i njeno ponašanje, dakle ne državna i politička vođstva i nalogodavce, nego policijsku masu neposrednih izvršilaca, najčešće prepuštenih, pokazalo se, vlastitoj inicijativi i improvizaciji. Gotovo da nije bilo prilike a da se uporedo s policijskim žrtvama nije govorilo i o policiji kao žrtvi, pokatkad i većoj nego što bi dopuštalo čak i karikiranje ove problematike.

Da je postavljanje ovakvih pitanja umesno, pokazuju i brojni za poslednjih mesec-dva nagomilani događaji koji su na razne načine u vezi sa policijom i sistematski je, ne njenom krivicom, predstavljaju kao "slučaj", politički, profesionalni, a po mnogim merilima i psihijatrijski. 

 

Uvredljiva slika

 

Bez zalaženja u dublju analizu uzroka i posledica dovoljno je podsetiti se da su povodom gej parade na ulicama Beograda, 10. oktobra, a prema evidenciji Prvog opštinskog suda, pred kojim se vode postupci protiv osumnjičenih za nerede, zvanično povređena 22 građanina i 147 policajaca. Govoreći o "celom" oktobru (u kojem su, pored gej parade, zabeleženi i visokorizični dolazak Hilari Klinton i fudbalski meč Crvana zvezda - Partizan) ministar policije Ivica Dačić pominje 31 povređenog "građanina" (petoro teško) i 173 povređena policajca (šestorica teško), a pored civilnih vozila (35) i objekata (24) oštećena su čak 42 policijska vozila. Dačić kaže da je za potrebe regulisanja gej parade angažovano 5.600 policajaca, za obezbeđivanje američke državne sekretarke 4.000, a za utakmicu između Zvezde i Partizana 4.300. Poenta neuobičajenog iznošenja u javnost konkretnih brojki (jer "vojna tajna" najčešće nije šta i ko nego - koliko i kakvo) sadržana je u poruci da "Beogradu nedostaje 2.000 policajaca", a da su oni koji su na broju uglavnom gladni, žedni, goli i bosi. Tačnije, socijalno nezbrinuti, a profesionalno-tehnički još manje.

Čak i provizoran pregled epiloga sličnih sukoba između policije i demonstranata ("građana") širom sveta, pogotovo onih u Francuskoj, Italiji i Engleskoj, govori o tome da sa "našima" nešto nije u redu, i u pogledu medijskog i analitičkog tretmana i u pogledu profesionalno-fizičkih efekata. Naime, ako se i policija i posmatrači slažu da je agresivnu masu tokom gej parade pravilo "pet-šest hiljada" ljudi, da na njihovoj strani nije bilo vatreno oružje, a da je angažovano pomenutih 5.600 policajaca, onda je proporcionalna zastupljenost povređenih na strani policajaca i demonstranata katastrofalna za policiju, u svim relacijama i po svim parametrima. Takav debakl po zapadnim policijskim merilima nije moguće opravdati niti karakterom naređenja i uputstava, niti izbegavanjem fizičkih kontakata sa demonstrantima (jer bi to onda bilo iznad granice krivičnog dela rukovodstva u odnosu na izvršioce), ali jeste subjektivnim slabostima koje potiču od neorganizovanosti, neukosti i nemotivisanosti policije i nedoraslosti komande taktičkim potrebama situacije na terenu. Čak ni najmaligniji laici nisu mogli da se načude kako su objektivi gotovo svih TV kamera u svakom trenutku bili puni onesposobljenih oklopnika, pod punom opremom pripadajućom za upravo takvu vrstu sukoba, što je bilo uvredljivo i ponižavajuće i za gledaoce i za policiju.

 

Nekome dosadno

 

Tek u tom kontekstu dobija na značaju i ono što se kasnije dešavalo povodom ali van bojnog polja, u postupcima protiv privedenih demonstranata. A tamo je, na primer, sudija Raša Janković u obrazloženjima za produženje pritvora navodio da to čini jer se okrivljeni suprotstavljao zapadnim (valjda moralnim) vrednostima, što ima posebno negativnu konotaciju pred dolazak dvojice evropskih funkcionera... itd. Idiotskim, u suštini staljinističko-fantastičnim sadržajem ovakve presude, dostojnim Danteove Božanstvene komedije, baviće se pravna i medicinska struka, a za priču o policiji od značaja je činjenica da je sledeći logiku tog obrazloženja srpska policijska (makar vizuelno) elita iskasapljena, osramoćena i o trošku poreskih obveznika zloupotrebljena za odbranu nekih vrednosti, o čijoj neprikosnovenosti i zaštićenosti srpska javnost do sada nije bila obaveštena. Ta činjenica i vlast i policijsku komandu čini zavereničkom u odnosu na narod, jer ni jedan jedini pozitivni zakonski propis, uključujući i Ustav, te vrednosti ne notira, niti ih na bilo koji način definiše. Van svake metafore, lako je pretpostaviti da je i policija bila svesna da ne štiti ni državu ni narod, ni javni red i mir, nego nečiju mentalnu fiksaciju i odgovarajuću procenu, što je posledično i dovelo do njenog "kosovskog" posrnuća  usred Beograda. Kada se na to nadovežu drugi segmenti policijskog posla, preliminarne radnje, obaveštajna i izviđajna delatnost, analitičke procene, za koje se podrazumeva da su prethodile tom debaklu, lako je dokazati da je zahvaljujući nekome ili nečemu policija i ovaj put (po ko zna koji put za poslednje dve decenije) naprosto žrtvovana i da za to krivicu snosi onaj stručno-profesionalni rukovodeći kadar policije.

 U ovom trenutku štrajk policije nije opozvan, koji je za 12. novembar zakazalo sedam policijskih sindikata sa ciljem da se policajci izbore za osnovne materijalno-tehničke uslove za rad, isplatu zaostalih dnevnica, toplog obroka i regresa, rešavanje stambenog pitanja uz subvenciju države, manje deklarativnu a više praktičnu  brigu države za policajce koji su, na primer, izgubili zdravlje u borbenim dejstvima itd. I u prošlom broju Tabloida jedan policijski sindikalni lider ukazao je na: koruptivnost, nepotizam, bahatost, neuviđavnost i neodgovornost policijskih funkcionera u odnosu na potrebe i delikatnost poslova "širokih policijskih masa" i bezgraničnu brigu za sopstvenu karijeru i privilegije. Unutar takvih odnosa policajci se sukobljavaju i sa svojim rukovodstvom, i među sobom i sa narodom, a da ne znaju u ime kojih vrednosti, pa ni za koji novac to čine. Zbog svega toga se svaka reorganizacijska inovacija unutar policije, poput najavljenog izlaska komunalnih policajaca na ulice, s ovlašćenjima i nadležnostima koje bi u našem bezbednosnom sistemu trebalo da budu mala revolucija, ne vidi drugačije do kao nova parada kiča i smeha, koju će neko da gura dok mu u bahatosti ne postane dosadna i ne kaže - dosta.

 

Kad mi procenimo

 

Kako rekosmo, gotovo ni u jednom segmentu policijskog života (izuzev u pojedinim delovima tehničko-tehnološkog osavremenjavanja ljudstva i tehničkih sredstava, što nije ničija posebna zasluga veća od redovnog čitanja novina) stvar se nije pomerila ni za dlaku već punih 20 godina. Za više nego verodostojnu ilustraciju ove tvrdnje, autor ovih redova predlaže "službenu" kuknjavu, pred službenim organima, najviših policijskih funkcionera posle demonstracija opozicije od 9. marta 1991. godine, a svaka sličnost sa stanjem dvadeset godina kasnije samo je dokaz o kojem je reč. 

Tako, na primer, Radomir Šujeranović, tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, priznaje da je epilog analiza, promišljanja i očekivanja trusta policijskih mozgova bio da će se na najavljenom mitingu opozicije pojaviti između 2.000 i 3.000 ljudi (od toga 1.000 iz unutrašnjosti). A pojavilo se, kaže on, 40.000 (iako ni tada ni kasnije nije bilo nijednog ozbiljnog posmatrača koji broj mitingaša nije procenio na 100-150.000), od toga 3.000 iz unutrašnjosti. I tih 40.000 se pojavilo, po Šujeranoviću, "niotkuda", u toku jednog sata, što je za policiju bilo "šokantno". 

U to vreme je u Beogradu bilo 2.100 milicionera iz aktivnog sastava, što je prema proceni "policijskih stručnjaka" bilo više nego dovoljno da to malo demonstranata, "prema planu", skrene prema Ušću, i da ih još ostane za druge poslove.

Pored toga, ti očekivani demonstranti procenjeni su kao "uglavnom poznate siledžije delije itd., koji su se i ranije pojavljivali gde god su bili nekakvi neredi. To su ljudi koji su svuda prisutni, bez obzira na to da li je neki skup političkog karaktera ili nije. Oni su podeljeni u grupe. Oni imaju razne grupe i svaka grupa ima drugi naziv!"

Tako je čak i dok su trajale demonstracije dovlačena policija s Kosova i iz unutrašnjosti transportnim vojnim avionima, autobusima i transporterima.

Rečeno je da su demonstranti od policije veoma brzo oteli nekoliko radio-stanica i tako praktično onemogućili komunikaciju unutar policijskih jedinica. Naime, pošto "u jednom trenutku može da funkcioniše samo jedna radio-stanica, dovoljno je da pritisnu taster na jednoj i veza se gubi... Pokušaj slanja goniometara nije uspeo, jer nisu uspeli da se probiju". Tako je policija bila izgubljena u vremenu i prostoru.

Na prostoru koji je zahtevao najmanje 15 oklopnih transportera da bi bio efikasno blokiran, bilo ih je,  pet, i to loše raspoređenih, koji su smetali jedan drugom. Na jednom od tri angažovana vodena topa bila je neobučena posada. Inače, u policiji su samo tri čoveka bila obučena za rukovanje vodenim topom.

Kaže da je na užem kolegijumu u MUP-u dogovoreno da se ne nosi dugo oružje, ali da su demonstranti za to odmah saznali, i to iskoristili. Šujeranović nije sumnjao da je informacija o tom dogovoru procurela iz kruga od tih nekoliko ljudi.

 

Sve se zapisuje

 

Zanimljivo je zapažanje drugog čoveka policije, objavljeno u tadašnjim medijima, čija logika je kasnije doprinela cepanju zemlje: "Da je ova naša milicija delovala na Kosovu ovako, oni bi sasvim drugačije to uradili - sve bi bilo razbijeno za 15 minuta. Prema tome, milicija je imala sasvim drugi osećaj prema Srbima... Sa samo 2.000 ljudi mi bismo na Kosovu ovu masu razbili, ali ovde je bilo drugačije... Na Kosovu bi bilo 100 mrtvih, ovde je bilo naređeno - ni u kom slučaju, ni pod kojim uslovima ne upotrebljavati silu!"

I ministar Radmilo Bogdanović tvrdio je da, zahvaljujući obaveštajnom radu, "nismo računali da u Beogradu treba ovako da se bijemo sa narodom... Sve smo očekivali, i na Kosovu i na drugim mestima, ali ovde da ćemo se tako biti i sukobiti s narodom - nismo".

Rekao je da "gradske brigade, koje se s takvim militantnim grupama sukobljavaju, znaju kako s njima treba postupati kada se održavaju utakmice u našem gradu. A, postojala je opasnost da se upravo tako nešto desi, oni su njih tukli na utakmicama, pa je postojala mogućnost osvete". Delije su, podučavao je Bogdanović,  "Zvezdini navijači, ali to je grupa naše dece koja ruši sve pred sobom, a kada nema s kim da se sukobi, onda se tuku među sobom".

Koliko su policajci bili obavešteni o onome čime se bave govori i sledeća anegdota. Prvo je, naime, pomoćnik ministra Šujeranović u nekom kontekstu pomenuo Briškina kao ličnog čuvara - telesnu gardu Vuka Draškovića. A reč je o Đorđu Božoviću Giški, koga su tada poznavala i mala deca. Potom je Nedeljko Bucalo, načelnik Uprave za suzbijanje kriminaliteta SUP Beograd, nabrajajući "kriminalce i siledžije" oko Vuka Draškovića, na "prvo mesto" stavio " Đorđa Božović, zvanog Miško (pomenuti Giška!) pa Zvonka Osmanića (Osmajlić, prim. red.), pa "čuvenog Matrića, tj. Belog (Branislav Matić Beli, prim. red.)".

Ni 9. marta 1992. godine policija nije znala ni koliko demonstranata može da očekuje, ni koliko policije može da angažuje, pa je za bitku protiv tadašnje opozicije angažovala ne samo radikale nego već i miliciju iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, kasnije nikad formalno ne priznavši da je to učinila. Pravno je, međutim, Srbija "provaljena" na način na koji nije očekivala, preko Haškog tribunala. Reč je o tome da su tokom nekoliko procesa protiv Srba optuženih za ratne zločine pred Hrvatskim sudovima, optuženi sudu ponudili alibi: u to vreme (vreme izvršenja zločina koji im se pripisuje) bili su službeno angažovani u Beogradu na suzbijanju demonstracija opozicije, uz odgovarajuće dokaze. Ni jednom od njih taj alibi nije uvažen, ali su te činjenice ušle u anale Haškog tribunala uz priče o ratnim afinitetima i delatnostima srpske policije.

Osamnaest godina kasnije, jedan pripadnik policijskih eskadrona smrti, Milorad Ulemek Legija, u zatvorskoj knjizi Revolution - između razuma i srca, fantastično precizno opisuje duh i moral takve policije povodom revolucionarnih oktobarskih događanja 2000. godine. Govoreći o tome kako se "država bukvalno raspala za nekoliko sati", tvrdi da su "određene struje u policiji odradile medveđu uslugu ovima iz opozicije... Milošević se više svima smučio. Svi su bili potpuno ravnodušni prema onome što se danas odigralo, od visokih funkcionera, pa do onog zadnjeg policajca... Devedeset osme i devedeset devete mnogi su policajci rat osetili na svojoj koži. Videli su šta znači uložiti i žrtvovati sebe, a onda biti izigran, izdat, samo jednim potezom olovke, od onog koji te je u taj rat i poslao".

Tvrdi da je "vrh policije prodao policiju. S jedne strane su svesno povlačili poteze da puč uspe, a s druge su slali policiju na ulice, ne razmišljajući o tome da može da dođe do masakra..."

 

Slomiće se

 

Nema nikakve sumnje da sadašnjom srpskom policijom, makar zbog socijalnog stanja u njoj,  preovladava duh iz vremena raznih ratnih siročića, siromaha i beskućnika, kojima je uhlebljenje ključni neideološki motiv postojanja. Većina je naučila da neguje vrline poslušnosti i pokoravanja, svesna činjenice da vlast dobro barata kaubojskim pištoljima i da može za čas da opozove stare, a dozove nove, još militantnije čuvare. Preživljavanje i napredovanje pripadnika ovakve "bezbednosti vlasti" zavisilo je od brzine reagovanja na zvuk pištaljke ili čak samo zapovednički pokret vođe.

Često samouki, nedoškolovani i gladni priznanja, bili su spremni da stanu na put svakoj "dekadentnoj" inteligenciji. Odrastajući uz vođe, i sami su dorasli za učitelje novih generacija policajaca, kojima je, uz siguran posao, stan i hranu, bila zagarantovana i obuka u izolovanim internatima.

Svaka sledeća generacija policajaca opismenjavala se kako bi mogla da u retkim prilikama pročita data pisana naređenja. Poslušnost kao princip preživljavanja je opstala, osposobljavajući se u razbijanju kojekakvih "terorističkih" i antidržavnih saveza. Uvežbavani od starešina starog kova, odnegovanih na veštinama "čupanja noktiju", potkradanja i seksualnog ponižavanja političkih zatvorenika, mnogi  današnji viđeniji policajci izrasli su u neustrašive šerife kojima je policija zamenila sve članove porodice iz koje su istrgnuti. Dobili su novo naoružanje, komunikacionu tehniku, pse i cinkaroše, naučivši da privredni i obični kriminal treba zanemariti pred mnogo opasnijim "političkim", ili onim na koji pretpostavljeni upre prstom, danas sve češće - moralnim. I među njihovim žrtvama postojale su one koje su "donosile" veća ovlašćenja i nagrade za inventivnost u oblasti kažnjavanja i prevaspitavanja.

Ipak, nekritičko pokoravanje policije principima vlasti, i isto takvo odustajanje od nje, ne može se pripisati samo greškama psihopatski sazdanih pojedinaca ili uvrnutih generacija. Greške su sistemske, a u (para)totalitarnim sistemima samo najjači preživljavaju, rukovodeći se tezom o tome da je čovek čoveku krvni neprijatelj. Zato su, valjda, najčešće i najbrže napredovali baš oni kojima je delikt "u krvi", ponoseći se pozicijama kriminalaca s druge strane žice. Ne želeći da se kontrolišu, oni su potezali pištolj već na prvi znak sopstvenog straha.

Najveći deo običnog policijskog sveta nije ni napredovao ni nazadovao. Takvi policajci upućivani su na zadatke o kojima ništa nisu znali sve dok se ne bi našli na licu mesta, gde su, u paničnom strahu od onoga što ih je snašlo, bodreći jedni druge, usplahireno kretali u juriš. To je moglo da se vidi u brojnim situacijama proteklih decenija, ali i tokom nedavne gej parade. I ovog puta su ljudi iz raznih krajeva unutrašnjosti, neispavani, koji se još nisu oporavili od prethodnih zadataka, prosto bili bačeni u grad koji ne poznaju i koji ne mogu ni da vole, jer nije njihov. Kada im je objašnjeno šta je cilj a šta nije, šta je preporučljivo a šta zabranjeno nije se imalo ni kako ni kuda pobeći. A osim toga, tu je i vrhovni zakon, božanski ustav zvani - naređenje.

Oni policajci koji su sačuvali ljudskost odbijajući da poslušaju priglupa naređenja, skidali su gas-masku i odbijali da stave šlem protiv kamenica, ne reagujući na izlive besa ljudi koje su prethodno ponižavale i tukle druge kolege. Rizikujući da zbog toga i sami budu ponižavani, progonjeni i izopšteni ti policajci su dospeli u poziciju nalik na onu u kojoj su se našli nemački vojnici koji su odbijanje da streljaju nedužni narod platili glavom. Najveći deo njih je među povređenim policajcima i zato ih ima relativno mnogo.

Ako je samo jedna trećina od onih 5.600 pripadnika "antigej" policije uspela da očuva humanost i odbije poslušnost u oktobarskom sukobu, onda će i čitav sistem tipa "obučen da ubije" morati da se slomi.

Jedini je problem što se ovakve priče ispredaju iz godine u godinu. Samo se menjaju imena u sistemskim rubrikama za izvođače. Niko neće da izbriše sistem koji proizvodi pogrešne stvari i - invalide. 

 

 

Kada je policajcima objašnjeno šta je cilj a šta nije, šta je preporučljivo a šta zabranjeno nije se imalo ni kako ni kuda pobeći.

 

 

 

"Da je ova naša milicija delovala na Kosovu ovako - sve bi bilo razbijeno za 15 minuta. Na Kosovu bi bilo 100 mrtvih, a ovde je bilo naređeno - ne upotrebljavati silu!"

 

 

 

 

Koruptivnost, nepotizam, bahatost, neuviđavnost i neodgovornost policijskih funkcionera u odnosu na potrebe i delikatnost poslova običnih policajaca i bezgranična briga za sopstvenu karijeru i privilegije - dirljivi su.

 

 

Uporedo sa policijskim žrtvama uvek se govorilo i o policiji kao žrtvi, pokatkad i većoj nego što bi dopuštalo čak i karikiranje ove problematike.