Zakonopravila

Radovanovićevo tužilaštvo iznad zakona

 

Uz ovakve tužioce i branioce Đinđić bi se i sam ubio

 

U predvečerje skupštinske rasprave o pokretanju rada Anketnog odbora da bi se pronašli "politički inspiratori" ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni savetnik OEBS-a, istražio je ovu temu iz ugla koji nije po volji "nosiocima zvanične istine"

 

Josip Bogić

 

Suđenje bivšem beogradskom okružnom tužiocu Radetu Terziću - zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj uticanjem da iz pritvora budu pušteni pojedini pripadnici zemunskog klana 2001. godine - nastavlja se u nedogled bez vidljivog kraja. Upravo oni koji su "spakovali" ovakvu optužnicu u julu 2007. godine, spakovali su izgleda i sami sebi, ne vodeći računa da batina ima dva kraja i da će ih kad-tad sustići.

Na početku suđenja Terzić je negirao krivicu i odbacio sve navode optužnice tvrdeći da on nije uradio ništa nezakonito. Istakao je da se protiv njega vodi politički slučaj, koji je izmišljen pod plaštom razotkrivanja političke pozadine ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića.

Optužnicu protiv Terzića podiglo je Opštinsko tužilaštvo u Smederevu, posle dugog sporenja o nadležnosti više mesnih tužilaštava, ali i sudova.

Bivšem beogradskom okružnom javnom tužiocu na teret je stavljeno da je "preduzimao radnje, na koje je ovlašćen zakonom" kako bi za organizatore i pripadnike zemunskog klana ishodovao povoljniji "krivično-procesni" položaj.

Optužen je da je kao okružni javni tužilac direktno, usmeno i pismeno, naložio tužiocu tadašnjeg Četvrtog opštinskog suda i njegovim zamenicima, da u postupku istrage protiv pripadnika zemunskog klana istražnom sudiji "sugerišu" njihovo puštanje iz pritvora, iako je znao da za to nije bilo zakonskog osnova.

Niko se, međutim, nije pitao po kom to članu ZKP-a postoji ovlašćenje tužioca da izdaje naredbe nižim tužiocima.

Terzić je, prema navodima optužnice, svoju tužilačku funkciju direktno stavio u "funkciju omogućavanja zločinačkog delovanja zemunskog klana", a posebno delovanjem naloga opštinskom tužiocu tadašnjeg Četvrtog opštinskog suda, da se Luković, kao jedan od vođa ove grupe, "pusti iz pritvora", obrazlažući to kao "jedan od osnovnih razloga protesta Jedinice za specijalne operacije novembra 2001. godine".

Njihovim puštanjem na slobodu omogućeno je organizovanoj kriminalnoj grupi da nastavi da planira i izvršava ubistva i otmice, sve do samog atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića, marta 2003. godine.

Terzić je optužen i da je kao okružni javni tužilac 2002. godine naložio svom zameniku da kod postupajućeg sudije "odustane od krivičnog gonjenja Legije", optuženog za izazivanje opšte opasnosti i sprečavanje službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti, kao i nanošenje teških telesnih povreda pripadniku Interventne brigade SUP-a Beograd.

Reč je o incidentu sa proslave rođendana poznate folk pevačice u klubu Stupica, juna 2001, kada je Milorad Ulemek pucao, i kada je došla policija a on se opirao hapšenju i povredio jednog specijalca. Ulemek je tada, iako pripadnik Resora državne bezbednosti i komandant JSO, bio i jedan od vođa zemunskog klana.

Visoki savet pravosuđa, neposredno potom, iznenadio je kragujevačkog sudiju Slobodana Radovanovića unapredivši ga na mesto vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca. Odmah zatim Radovanović je imenovao Miljka Radisavljevića, zamenika okružnog tužioca u Kruševcu, na mesto specijalnog tužioca za organizovani kriminal. Pravosudni karneval mogao je odmah da počne...

 

Ako je znao, u čijem interesu je ćutao

 

Hapšenjem Terzića desilo se nešto važno za tužilačku praksu. Naime, Uprava kriminalističke policije (UKP) pokazala je veoma jasno, preko lokalnih televizija, kako dvojica njenih maskiranih pripadnika, hapse - Terzića. Sutradan su novine bile pune vesti o "osumnjičenom pripadniku ozloglašenog zemunskog klana".

Najavljenu akciju ispitavanja političke pozadine ubistva premijera Đinđića tužilac Radovanović je pok renuo hapšenjem svog nekadašnjeg kolege stavljajući mu na teret osnovanu sumnju, kako se u javnosti stekao utisak iz prezentacije policijskog saopštenja, da je omogućio puštanje na slobodu glavnih ljudi zemunskog klana 2001. godine, što je u krajnjem ishodu dovelo do ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. godine. Već tada on "otvara" političku pozadinu ubistva premijera preko medija a ne u sudnicama!

Ta praksa će biti nastavljena do današnjih dana...

Od trenutka kada je Terzić priveden na saslušanje, u medijima se pojavila informacija i o tome šta piše u Zahtevu za sprovođenje radnje saslušanja koji je policija podnela protiv njega.

 U tom izveštaju postoji procena policije da je osumnjičeni prekoračio "granice službenog ovlašćenja i izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359, stav 1 Krivičnog zakonika RS".

Postavlja se pitanje, međutim, s kakvim pravom policija vrši procenu u krivičnom postupku, ako je notorna stvar da policajci nisu procenitelji.

 Isto tako nije policija ta koja ceni da li u radnjama nekog lica postoje elementi krivične odgovornosti, već je to tužilaštvo! Tužilaštvo je organ gonjenja a ne policija! Policija prikuplja dokaze i privodi izvršioce. Kvalifikaciju daje tužilaštvo. U mnogim uređenim državama policija samo opisuje određeni događaj i prilaže dokaze, a tužilaštvo određuje pravnu kvalifikaciju nekog dela. Očigledno je neko pobrkao lončiće ili je to učio na "onom prestižnom pravnom fakultetu".

U policijskom izveštaju se navodi da je "prijavljeni Terzić, postupajući na opisani način, naloživši usmeno i pismeno tužiocima Četvrtog opštinskog tužilaštva da se saglase sa puštanjem iz pritvora vođa zemunskog klana, iako istraga još nije završena, te direktno naloživši svom zameniku da odustane od krivičnog gonjenja protiv Milorada Ulemeka za više teških krivičnih dela iako je podignuta optužnica - izvršio pomenuto krivično delo".

U policijskom  zaključuje se da je Terzić zloupotrebio službeni položaj "prekoračivši granice službenog ovlašćenja, na nezakonit način oslobodio krivične odgovornosti Legiju, jednog od vođa zločinačkog udruženja, organizovane kriminalne grupe, stavivši ga pod direktnu zaštitu Okružnog javnog tužilaštva, na taj način mu omogućivši dalje nesmetano i plansko delovanje na vršenju brojnih teških krivičnih dela u okviru tzv. zemunskog klana, sve do neposrednog učešća u organizaciji i ubistvu predsednika vlade dr Zorana Đinđića".

Ali ako su to sve znali, zašto nisu sprečili? Sud nekoga oslobađa krivične odgovornosti a ne tužilaštvo! To dalje znači da je tužilaštvo samo prepisalo izveštaj policije u optužnicu!

 

Dušanov gospodin Legija

 

U medijskom prepucavanju s bivšim kolegama i Dušanom Mihajlovićem pomenuo je da mu je upravo bivši ministar policije tražio da pusti Legiju, koji je tada bio pukovnik policije "gospodin Legija" i "nestašni dečko".

Iz tog perioda postoje i dopisi koje je MUP slao na adrese pojedinih beogradskih medija u kojima traži da se ne piše negativno o "hrabrim pripadnicima Jedinice za specijalne operacije".

"Naknadna pamet" Miljka Radovanovića da je Milorad Ulemek bio jedan od vođa zločinačkog udruženja 2001. odnosno 2002. i vizionarstvo šta će se desiti ni u kom slučaju ne abolira ni samog Radovanovića. Šta je čekao toliko dugo? Terzića su zvali mnogi "na te okolnosti" tražeći da se pukovnik Ulemek pusti iz pritvora. Ali, Radovanović nije pozvao na odgovornost nijednog političara koji je uticao na Terzića i doveo ga na optuženičku klupu.

Da li će Radovanović ispitati ko je sve "uticao" na Terzića i koliko je takvih pritisaka bilo iz političkog establišmenta. On je temeljno okaljan zbog načina na koji je njegov "slučaj" predstavljen u javnosti, a pitanje je da li je za to zaista bilo objektivnih razloga i da li je Terzić u vreme dok je obavljao visoku javnu funkciju bio deo zločinačkog udruženja. Koje je to dokaze prikupilo tužilaštvo za svoje tvrdnje? Da li će neko za to iživljavanje da se izvini Terziću i da za ovo "pakovanje" odgovara?

Kada je Slobodanu Radovanoviću isticao mandat na mestu specijalnog tužioca za organizovani kriminal on se ovim slučajem, kao i suđenjem mafijaškim organizacijama i akcijom Mreža debelo preporučivao da ostane na tom mestu još dve godine. Terziću je određen pritvor zbog sprečavanja uticanja na potencijalne svedoke u istrazi povodom slučaja koji je Radovanović nazvao "politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića". I šta je to spektakularno otkrio? Ništa!

Čak je i bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri izjavio da ne postoje dokazi o političkoj pozadini ubistva Đinđića. Možda je Radovanović raspolagao takvim podacima za koje ni CIA ni FBI nisu znali, ali ih nije predočio kome treba? Samo je sebi i prijateljima obezbedio ostanak na mestima iako ih ni po znanju ni po rezultatima ne zaslužuju.

Najzad, ako je bilo pritisaka od strane političara na Radovanovića, on onda treba da kaže koji su to političari uticali na tužilaštvo i zašto ih on lično nije pohapsio i time dokazao da je ta institucija samostalna i nezavisna. Odgovor na to pitanje usmerio bi sumnju na suštinske podstrekače organizovanog kriminala u Srbiji, ali i na prave a ne izmišljene inspiratore Đinđićevog ubistva.

 

 

 

 

 

Skandal do skandala

 

Šta procesno znači Terzićev pismeni nalog tužiocu da se složi sa zahtevom branilaca okrivljenog Mileta Lukovića da ga puste iz pritvora gde je bio od 4. maja 2001. godine, kada je deportovan iz Francuske zbog falsifikovanih dokumenta?

 Treba znati da su falsifikovani pasoši u tom trenutku bili jedino za šta su istražni organi mogli da se "uhvate" kada je reč o "Francuzima".

Istraga koja je usledila nije donela nove dokaze sa kojima je mogla da se podigne validna optužnica, pa je najpre Krivično veće Četvrtog opštinskog suda usvojilo zahtev branioca Dušana Spasojevića da ga puste iz pritvora, a docnije se identična stvar dogodila i sa Miletom Lukovićem sredinom novembra, usred protesta JSO-a. I tu je izbio skandal - nije tužilac taj koji oslobađa pritvora ili ne. To je sudsko veće.