Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Moćni i prezreni

 

Milovan Brkić

 

 

Prošle nedelje ulicom kojom sam žurio prođoše crne limuzine, sa zastavicom. Štrecnuh se i stadoh u stavu mirno. Ko zna da li će me kroz zatamnjena stakla ugledati amabasadorka Meri Brus Vorlik, ili neki drugi guzonja iz Američke ambasade. Može, iziritiran, poslati depešu u Vašington, u kojoj će me, po meri američkih vrednosti, proglasiti za kurvinog sina ili bulšit (goveđu balegu) i predložiti da Srbiju, zbog loših manira njenih građana, ponovo bombarduju.

U dvorištu Ujka Sema vodi se bespoštedni rat centara moći i obaveštajnih službi kojim se, ciljano, kompromituju ministarstva koje kontrolišu hladnoratovske snage u administraciji predsednika Obame, kao što su potpredsednik Bajden, državna sekretarka Hilari Klinton i ministar odbrane Robert Gejts.

U ovom bespoštednom ratu protiv portala Vikiliks, koji je osnovan specijalno za potrebe ovog psihološko-propagandnog obračuna, otkrivene su borbene aktivnosti i (ne)moral američke vojske, spisak američkih agenata po svetu, kao i uličarski jezik američkih diplomata koji vršljaju po celom svetu, preteći atomskim oružjem i prljajući strane državnike, opisujući ih kao kriminalce, stanične kurve, psihopate...

Posmatrao sam nedavno špartanje ambasadorke Meri Vorlik po Srbiji. Učinilo mi se da je pristojna, uljudna i vaspitana. I zamišljam kako ona, kada se vrati u zgradu Ambasade, šalje depeše, koje, otprilike, glase: "Dragan Šutanovac je kurvin sin, nezajažljivi je pljačkaš, dajte mi instrukcije kako da se ponašam u njegovom slučaju''. A onda se setim depeša koje njen kolega Kameron Voker otprema u Pentagon, opisujući Šutanovca kao ''dobrog momka koji bi izgazio i utrobu majke svoje, samo da dobro bude plaćen, i da je spreman, sve dok ga ludi Srbi ne smaknu, da pljačka Srbiju i potpuno uruši njen bezbednosni sistem''.

Milijarde ljudi su minulog stoleća, širom sveta, sanjale američki san. Toliko gladnih usta očekivalo je pomoć u hrani, u novcu, sužnji su gajili nadu da će ih iz zatvora diktatora njihove zemlje spasti američka intervencija, vojna ili diplomatska.

Šta se to desilo sa onima koji su u svetu slovili kao velesila koja podstiče razvoj demokratije, bori se protiv tortura, a za ljudska prava?

Da li je poslednjih sto godina američka administracija mogla da ostvari svoje ekonomske interese, tako što bi u afričkim, azijskim, latinoameričkim, pa i nekim evropskim zemljama, podsticala stvaranje institucija, podržavala pokrete i pojedince koji su težili tom cilju, umesto što je odvajala bezbrojne milijarde dolara bez pokrića, kojima je plaćala protuve poput Sadama Huseina, Norijege, Somose, Pola Pota, Osame bin Ladena, Viktora Juščenka, Mihaila Sakašvilija, Borisa Tadića i njegove kamarile, koji su pristajali da opljačkaju svoju zemlju do gole kože, za račun američkih kompanija i uticajnih lobista iz Vašingtona.

Obračuni unutar američkog društva, centara moći i obaveštajne zajednice, očigledno imaju za cilj da promene odnos američkih institucija prema drugim zemljama i narodima i večnim vrednostima.

Nije ni čudno što danas američki građani skoro nigde na planeti nisu dobrodošli. Razumljivo je i što se američke diplomate kriju po blindiranim vozilima, kao pacovi.

Poluludi sekretar odbrane Gejts, međutim, smatra da ostali narodi i države moraju da sarađuju sa SAD-om, jer ih se boje, oni su najjači, i nezamenljivi su, te da on ne vidi ništa loše u dosadašnjoj praksi američke diplomatije i njene armije. Razumljivo je otuda, što ruski obaveštajci, sa ovakvim moralom političke elite SAD, lako ulaze u predsedničke odaje, u ministarstva, i s lakoćom špijuniraju pijane od vlasti i moći američke velmože.

Američko-srpski državljanin i reprezentativac Srbije u plivanju Milorad Čavić, nakon osvojene medalje, upitan od voditelja CNN-a šta bi želeo da mu se u životu još ostvari, odgovorio je da bi voleo da njegove dve zemlje (SAD i Srbija), ne budu više najomraženije na svetu.