Do koske

 

Biće skoro propast sveta

 

 Mada je Srbija još pre dvadeset i kusur godina bila umorna od lidera, prema tvrdnji jednog tadašnjeg, takođe, umornog lidera, ovaj današnji lider je neumoran, i ništa njegov suludi optimizam bez pokrića ne može da uništi, ni ignorancija ozbiljnih i velikih država, ni prezir onih kojima uporno hoće da se dopadne, ni zemljotresi, ni poplave... Sve je spreman da podnese zarad vere u neverovatno

 

 

N. Vlahović

 

Od današnjeg Slankamena pa sve do Segedina beše nekad kratkotrajno carstvo (1525-1526) lažnog srpskog cara Jovana Nenada, koji je tako lažan probudio i lažnu nadu kod "prečanskih" Srba da će imati svoju državu u Austrougarskoj. Naravno, to se čudo nikada nije desilo, pa je tek padom Austrougarskog carstva 500 godina kasnije Vojvodina postala autonomna oblast, ali samostalna država - nikada.

Savremeni lažni srpski car koji nudi lažnu nadu, predsednik je republike i nema monarhističkih ambicija, barem zvanično, ali carskih apetita i atributa ima na pretek.

I nije toliko problem što su mu apetiti toliki nego što je količina te lažne nade kojom hrani svakodnevno preostalo stado naivnih podanika jednostavno nepodnošljiva.

Jer, ko još može da svari tu masnu laž da će Srbija za deset godina ući u Evropsku uniju, kad ni sama EU nije sigurna u opstanak, koliko ni njena labilna valuta, od čijeg plivanja zavisi i opstanak ovog megalomanskog transdržavnog i transnacionalnog projekta. Pa čak i da je naš novi lažni car u pravu, ovakvom politikom koju on vodi u Srbiji, nismo ni za tamo ni za ovde. Nešto od ovoga treba i njemu da je jasno, jer zašto bi inače počeo svoj decembarski stand up show izjavom da će izbori biti u proleće 2012. godine, baš nekako u vreme propasti sveta koju zagovaraju pojedini proroci i vidovnjaci?

Biće da je svakom lažnom caru najvažnije da mu se veruje, pa je onda vreme za pripreme novih lažnih obećanja presudan faktor.

Patološki strah od izlaska na sledeće izbore, doveo je do toga da već sada ovaj savremeni lažni car počinje sa "širenjem baze", te se brže-bolje setio Vuka Draškovića i njegove slave iz devedesetih, te kako je harao gradskim trgovima suvereno, terajući nečiste sile ondašnjeg režima.

Pa je onda poslao ostarelog ali još krepkog poljoprivrednog novinara Zaharija Trnavčevića, koji je koliko do juče bio član Demokratske stranke, da se pridruži i stavi na čelo novoformirane Ujedinjene seljačke stranke...

Tako je, veli "duboko grlo" iz njegovog kabineta, naš savremeni car krenuo u osvajanje još neosvojenog biračkog tela: bivših članova SPO, uspavanih ravnogoraca, i naravno, seljaka, koji su uvek dobrodošli kad treba glavu dati za domovinu u ratu i neki glas za stranku na vlasti dok traje kratkotrajni mir.

U međuvremenu, zahvaljujući suludim projektima carevih ulizica, ali i samoga cara, neki Srbi su se zahvalili i na pomoći i njegovoj partiji i njegovoj državi, te su odlučili da, kad je već sve lažno i naopako, glasaju za nasilno otcepljenu državu Kosovo, te tamo sebi potraže bolji život. Na Jedinstvenoj srpskoj listi, nalazi se 56 kandidata za poslanike u parlamentu nepriznate države, čime je taj narod poslao poruku svojim dosadašnjim gospodarima u Beogradu, da su gori i od albanskih tlačitelja pod čijom vlašću se ovaj očaj i dešava. Nije daleko dan kad će ih salonske patriote iz carevog okruženja nazivati šiptarskim Srbima, kao što su devedesetih zarobljene Srbe u Sarajevu zvali Alijini Srbi, ili onako kako su prve Srbe, povratnike u posleratnu Hrvatsku nazivali Tuđmanovi Srbi.

Ali, nije ni lažni car za sve nevolje kriv, davno su one počele, mnogo pre nego što je i on sam znao šta je to politika, ali, ideja da okupi oko sebe komuniste i antikomuniste, i Jožine i Dražine, i sve manjine u Srbiji, ne govori uopšte o njegovim demokratskim namerama i raznim nacionalnim pomirenjima, nego o goloj žudnji za vladavinom, i onom narcisoidnom ludilu, u kome uživa, evo već drugi mandat. Mnogo duže, nego je lažni car Jovan Nenad u XVI veku imao državu.

Nije nikome dato da zauvek vlada, pa ne treba očekivati ni da će on biti car kad se bude navršilo  jubilarnih deset godina otkad je samostalno proglasio ulazak u Evropu, ali kako stvari izgledaju u psihologiji samih podanika, treba verovati da će se već neko njemu sličan pojaviti i povesti Srbe u obećana nebesa.

Nedavno je naš savremeni car bio u Crnoj Gori (više nije ni važno kojim povodom), baš tamo gde je stolovao lažni car Šćepan Mali, koji je duže trajao od Jovana Nenada. Nekako se odmah videlo da je on među Crnogorcima domaći i da mu tu ni ono malo protokola, koji inače ne poštuje, ne treba ni za suvu šljivu.

I ako je ta Crna Gora u poslednjih petnaestak godina postala jatak neshavćenim Srbima, onda bi već danas mogao da potraži pristojnu kuću južnije od Boke, kako bi na miru mogao da napiše sećanja na skandaloznu epizodu svoga carevanja.