Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Gde su pare?

 

Milovan Brkić

 

Palestinski predsednik Jaser Arafat umro je 11. novembra 2004. godine u pariskoj vojnoj bolnici Persi Klamar u 75. godini života, nakon što je dopremljen avionom iz Ramale, zbog pogoršanja bolesti.

I dok su Palestinci širom sveta plačom i uzvicima "volimo te, Abu Musa" dočekali vest o smrti svog vođe, rukovodstvo Fataha i Palestine mučila su pitanja - ko će naslediti nekoliko milijardi dolara na Arafatovom računu. Novac je bio namenjen Palestini i njenoj upravi, a vođa ga je držao na svojim inostranim računima. Mlada udovica Jasera Arafata, koja je živela u Parizu, odvojena od muža, bila je odlučna u stavu da novac, kao zakonitom nasledniku, pripada njoj! Ona je bila fiktivna žena Abu Muse, kako je bilo ratničko ime Jasera Arafata.

Novac je, na žalost palestinskog rukovodstva, pripao njegovoj udovici. A reč je o parama većim od palestinskog budžeta!

Legendarni palestinski vođa, koji je, čini se, imao devet života, i preživeo više atentata, uključujući i pad aviona u pustinji, umro je u pariskoj vojnoj bolnici od side! On je više voleo muškarce, i sećam se priča naših starih obaveštajaca da je pokojni Tito voleo da sluša snimke dok Jaser bludniči sa svojim telohraniteljima u hotelu Jugoslavija, gde je odsedao u svom apartmanu, i vrišti kao jarac.

Palestinci su verovali da je Abu Musa otrovan, optužujući izraelski Šimbet i Mosad, i tražili su istragu. Palestinske vođe diskretno su ćutale o uzrocima vođine smrti. Tek je 19. jula 2007. godine vođa Narodnog fronta za oslobođenje Palestine Ahmed Džibril, koji živi u izgnanstvu u Siriji, u intervjuu za televiziju libanskog Hezbolaha rekao da mu je u razgovoru sa aktuelnim palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom i njegovom pratnjom u Damasku povereno da su im francuski lekari dostavili medicinske dokaze da je Arafat umro od side.

U godini u kojoj je umro Jaser Arafat, u Beogradu je, nekoliko meseci ranije, za predsednika Srbije izabran Boris Tadić.

Tek posle dobijanja drugog predsedničkog mandata počelo je da se priča o dečjim bolestima predsednika Tadića, o anemiji, o tome da se u njegovoj blizini ne može pušiti duvan...

O predsednikovim sklonostima prema raspusnom životu, o njegovoj ljubavi prema mladićima (nekada i prema devojkama), nije se pričalo niti pisalo. Osim mene, kome se u početku nije baš mnogo verovalo. Mi smo takvi, gajimo kult veličanja svih vođinih poroka.

Bogatsvo predsednika Tadića procenjuje se na preko dve milijarde evra, koje drži na svojim inostranim računima. Da mu se nađe, zlu ne trebalo.

Pred kraj prošle godine propagandna mašinerija srpskog predsednika polako nas je pripremala za Vođinu bolest. Prikazivan je Boris kako ide sa štakom, zbog pucanja Ahilove tetive. Priča za malu decu. I medicinske sestre znaju da kada pukne Ahilova tetiva, ide se na operaciju, ili stavlja gips. I kada pukne tetiva na levoj nozi, ne oslanja se bolesnik na štaku pored desne ruke!

I predsednik je operisan, uspešno, saopštili su nam njegovi savetnici, a njega su, pet dana nakon operacije, u kolicima, i sa zavijenom nogom, doveli u zgradu Predsedništva, da naciji čestita Novu godinu. Kolica nisu prikazali, uslikali su mu samo glavu do ramena.

Oni koji su imali bilo kakvu operaciju, znaju koliko je bolno navlačiti pantalone na operisanu nogu. Predsedniku su odsekli prste na levoj nozi, kakva tetiva, kakvi bakrači. Odavno se zna da predsednik boluje od lupusa, sistemske bolesti.

Pre dve godine, dok mu je menjana krv u jednoj vojnoj bolnici u SAD, ustanovljeno je da predsednik Srbije ima i sidu.

Dok ispisujem ove redove, a to je 17. januara, predsednik je još u bolnici, na VMA. Barem tako pretpostavljamo, ako ga savetnici nisu odveli negde na bolje mesto, u neku svetsku bolnicu.

Predsednik ne živi više sa svojom suprugom i dvoje dece u rezidenciji, i oni ga ne posećuju, a njemu do toga, očigledno je, i nije stalo.

Ko će naslediti naše pare na predsednikovom računu, pitanje je koje, osim mene, brine još mnoge gladne građane ove zemlje.