Istraga

Tajkunski Šabac: zašto bogati polukriminalni polusvet najbolje uspeva baš ovde a ne na nekom drugom mestu

 

Kakva fela: misle balega, kažu karamela

 

Šabac je mali grad u odnosu na velike milijardere koji su iz njega potekli. Iza svih njih, kao i iza samog grada, stoji Dušan Petrović koji štiti i svoje i interese Demokratske stranke. A oni koji se pobune protiv eksploatacije dobiju batine od pripadnika organizovanih kriminalnih grupa

 

Milan Malenović

 

Šabac i Valjevo su geografski dva bliska grada, a u svakom drugom pogledu kao da su na dva različita kraja sveta. Valjevo stagnira i polako propada, dok se Šabac razvija. Tako je već duže, još od onda kada se Valjevo stavilo na stranu Slobodana Vuksanovića u njegovoj borbi za primat u Demokratskoj stranci. Šapčani su bili mudriji - njihov izbor je bio i ostao Dušan Petrović, jedan od potpredsednika DS-a i prvi demokratski gradonačelnik Šapca.

U Valjevu su nekada radila preduzeća kao što su Srbijanka, Krušik, Gradac i sl. Sva su ona ili propala ili su na putu da propadnu. Gradonačelnik Valjeva Zoran Jakovljević ne krije da je mnoga rešenja o poreskim povlasticama prepisao od svog šabačkog kolege Miloša Miloševića. Jedino, ono što funkcioniše u Šapcu nikako da proradi i u Valjevu.

 

Uvek se nađe spasilac

 

Skupština malih akcionara nekada poznatog valjevskog preduzeća Gradac, koju kontroliše većinski vlasnik Dušan Sekulić, donela je nedavno odluku da se sedište firme preseli u Zrenjanin, zbog toga što se "lokalna samouprava stavila na stranu štrajkača". Sekulić, nekadašnji rukovodilac i predstavnik Progresa u Moskvi, kupio je 2006. Gradac za 81 milion dinara (tada nešto preko milion evra), a u oktobru prošle godine direktor Gradca Branko Radojčić firmu je procenio na nekih sedam miliona evra.

Odmah posle kupovine, Sekulić je preduzeće zadužio kod firme Skab sa britanskog ostrva Man, za 1,4 miliona evra i skoro milion dolara. Pošto Gradac nije mogao da plaća dugove, Trgovinski sud u Valjevu je na predlog Skabovog pravnog zastupnika Dejana Papića uveo stečaj. Vlasnik preduzeća registrovanog u britanskom poreskom raju je Dušan Sekulić, koji je tako zadužio sebe kod samoga sebe, doveo preduzeće u nelikvidnost i pokrenuo stečaj kako bi se ratosiljao radnika koji ga samo nerviraju i traže plate.

U Šapcu ovakvih problema nema. Tamo ne može da se desi da lokalna vlast stane na stranu radnika.

Kada su decembra 2009. radnici Zorke - Mineralna đubriva započeli štrajk glađu tražeći isplatu zaostalih plata, opštinari su samo slegli ramenima i pravili se da se ništa nije desilo. U Zorki je, za razliku od Gradca, sve izvedeno mnogo perfidnije. Fabrika je prvo vešto dovedena u stečaj, a onda se kao "spasilac" pojavila Viktoria grupa, koja je preduzeće preuzela uz obavezu da pokrene proizvodnju, ali ne i da radnicima isplati višegodišnje zaostatke u platama. Uz to, Viktoria je preuzela manje od 70 radnika od preko 100 koliko ih je bilo pre stečaja. Otpušteni nisu dobili ni dinara otpremnine, podrazumeva se.

Čivijašima je lako da se ovako poigravaju, jer iza Viktoria grupe stoje klasični mafijaši, na čelu sa Šapčaninom Stankom Popovićem. Stanko je karijeru započeo još devedesetih prošlog veka kao vlasnik STR Narcis Popović. Stanko Narcis se tada bavio prodajom konzumnih jaja koja je nabavljao od Krmivo produkta iza kojeg je stajao surčinski klan i vrh Demokratske stranke.

 

Privatizacija bezbol palicama

 

Stanko Narcis, rođen 3. oktobra 1973, slovi za oštrog poslovnog čoveka koji propuste ne prašta ni sopstvenim rođacima. Upornošću, bezobzirnošću i odličnim političkim vezama probijao se na sam vrh. Njegova firma je Sojaproteinu (SJPT) svojevremeno dugovala 58 miliona dinara, što je tada iznosilo 10 odsto vrednosti ovog bečejskog preduzeća. Umesto da vrati dug, Narcis je pustio da SJPT dospe na prag stečaja i da ga onda povoljno kupi. I to, opet, ne za svoje pare.

Kao što smo već pisali, lično je tadašnji premijer Zoran Đinđić svom odanom saradniku Bebi Popoviću naredio da otkupi Sojaprotein, a Beba je za izvršioce uzeo Narcisa Stanka i tada još jedinstveni zemunsko-surčinski klan. Novac je obezbedio jedan od vlasnika Viktoria grupe, Zoran Mitrović, rođen 16. jula 1967, koji je devedesetih figurirao kao nosač para za Mlađana Dinkića i G17 plus (setimo se afere Hejvard kompani sa Kipra i HVB banke iz Mađarske). Nominalni vlasnik akcija danas je Viktoria grupa, dok njima upravlja Ružica Đinđić.

Mali akcionari, odnosno radnici Sojaproteina, pobunili su se 2001. protiv ovakve privatizacije njihove veoma solventne firme, jer je Viktoria odmah založila svu imovinu SJPT kod Hipo-Alpe-Adria banke, a novac potrošila na sopstvene potrebe. Tada su na scenu stupili pripadnici zemunsko-surčinskog klana koji su u krug fabrike uleteli u nekoliko hamera i džipova dobijenih od JSO i bezbol palicama i metalnim štanglama brzo ubedili radnike da prekinu pobunu i prihvate privatizaciju.

Šapčanin Stanko Narcis Popović, okuražen podrškom državnog i vrha podzemlja, nastavlja da bespoštedno otima firme u postupku takozvane privatizacije. Zorka - Boje, fabrika koja se sredinom devedesetih godina izdvojila iz holdinga, u Šapcu je među prvima privatizovana. Fabriku su na aukciji 11. jula 2002. godine, kao fizička lica, kupili Miroslav Aleksić, vlasnik preduzeća TAŠ, i Stanko Narcis Popović za 232 miliona dinara. Posle toga, Zorka - Boje i austrijska firma BMR (vlasnik je iz ovdašnjeg sela Petlovača!) 30. jula 2003. kupuju za 58,47 miliona dinara preduzeće Zorka - Oprema. Iste godine, takođe na aukciji, Popović je kupio preduzeće Mačva-promet.

 

Znao je da će se isplatiti

 

Poslovno carstvo Viktorie, koja nominalno ima osnivački kapital od oko 17.000 evra, podosta je naraslo u poslednje vreme. U okviru nje, ili u privatnom vlasništvu trojice suvlasnika - Stanka Narcisa Popovića, Zorana Mitrovića i Milije Babovića, posluju i: Fertil d.o.o. iz Bačke Palanke, Victoria Oil a.d. iz Šida, SP Laboratorija a.d. iz Bečeja, Veterinarski zavod Subotica a.d. iz Subotice (posredno učešće 34,50 odsto), Luka Bačka Palanka a.d., Victoria Biodizel iz Novog Sada, Sinteza Invest Group a.d. (brokerska kuća preko koje je išla kupoprodaja akcija Sojaproteina), Vobex Intersoja d.o.o. iz Moskve, MI Lala Stanković iz Bogatića, Victoria Logistic d.o.o. iz Novog Sada, Victoria Phosphate d.o.o. iz Bosilegrada, itd.

Iz Šapca je još jedan aktuelni milijarder i tajkun, Miroslav Bogićević, vlasnik poslovne imperije pod nazivom Farmakom MB. Miroslav rano ulazi u saradnju sa Stankom Narcisom Popovićem preko Zorke. U međuvremenu on je postao vlasnik sledećih preduzeća: Mlekara Šabac AD Šabac (100 odsto), FAS Sombor (100 odsto), PIK 7. juli Debrc (88,85 odsto), IK Guča (100 odsto), Livnica Požega (65 odsto), RIT Zajača (100 odsto), Zorka Standard (100 odsto), Rudnik antimona i cinka Ruda Raška (100 odsto), Rudnik olova i cinka Lece - Medveđa (100 odsto).

"Hemijske analize su pokazale da u rudniku Lece u toni olovnog koncentrata ima 160 grama zlata", tvrdio je Bogićević. On je objasnio da je tona tog koncentrata skuplja nego ista količina katodnog bakra.

Koncern Farmakom MB kupio je rudnik Lece zbog sopstvenih potreba, pre svega u proizvodnji akumulatora, čiji je najpoznatiji brend black horse, pa tako posredno saznajemo da je Bogićević vlasnik i Fabrike akumulatora u Somboru, iako tih podataka nema na sajtu APR-a. Tu se Bogićević navodi samo kao jedan od zastupnika kompanije i kao predsednik Upravnog odbora.

Jedno novinarsko istraživanje od leta 2010. pokazalo je da je republički Fond za razvoj od ukupno 17 milijardi dinara, koliko je imao na raspolaganju za kreditiranje malih i srednjih preduzeća, Bogićevićevim firmama dao ukupno 380 miliona dinara uz kamatne stope od 0,5 do 2,5 odsto. Korisnici su bili:

- Farmakom MB, svrstan od strane APR-a u velika preduzeća, 270.000.000;

- Mlekara Šabac, razvrstana od strane APR-a u velika preduzeća, 100.000.000; i

- Livnica Požega, nedostupni podaci APR-a, 10.000.000.

Glavni zaštitnik bogatog apotekara sa višom upravnom školom bio je Dušan Petrović, bivši ministar pravde i pravi gazda Šapca. U vladi Vojislava Koštunice Dušan je Bogićevića predlagao za sva moguća mesta pokušavajući tako da opravda visoke svote novca koje je od ovoga uzeo na ime donacija za stranku, mada je veći deo zadržao za sebe. Ovaj nezvanični stranački reket Bogićević je rado plaćao znajući da će mu se Dušanova zaštita itekako isplatiti.

Slaviša se preračunao

U detinjstvu i tokom školovanja, drugovi su Dušana zvali Dupe, ne zna se da li zbog potrebe da vrcka ili zbog stepena inteligencije. Posle su mu nadenuli nadimak Deset Odsto, po visini procenta koji je uzimao za sebe od svakog posla u čijoj je realizaciji pomogao. Dok je pokretima, glasom i rečnikom imitirao Zorana Đinđića razgaljeni Šapčani su ga zvali Karamela.

Dušan je poslovnu karijeru započeo u maloj šupi koja je prokišnjavala, a u koju je smestio svoju advokatsku kancelariju. Bavio se u to vreme zastupanjima seljaka koji su tužili komšijine krave zbog ulaska na njihove livade. Posle toga je došao njegov politički i finansijski uspon.

Sa mesta predsednika Opštinskog odbora DS-a Dušan dolazi na mesto prvog demokratskog čelnika Šapca, pa samim tim raste i njegov ugled u samoj stranci. Zoran Đinđić ga nije naročito zarezivao, ali je Boris Tadić odmah uočio njegove lopovske kvalitete. Pošto je izvesno vreme bio ministar pravde, ziljavi Dušan se ponovo povlači u ilegalu, daleko od očiju javnosti. Tako je mogao više da zaradi i za sebe i za nezasiti partijski vrh.

Slaviša Purić je još jedan kontroverzni biznismen iz Šapca koji je godinama učestvovao na aukcijama. Poznat je kao vlasnik firme Intereksport, ali i kao kupac brojnih preduzeća koja su privatizovana poslednjih godina. Zbog nepoštovanja kupoprodajnog ugovora, Agencija za privatizaciju mu je oduzela vlasništvo nad četiri preduzeća, poput aleksinačke Betonjerke, koju je kupio za 290 miliona dinara, i lajkovačke krečane Kolubara IGM.

Najveći Slavišin greh je bio što nije hteo da sarađuje sa Dušanom Petrovićem, niti sa DS-om. Bio je glavni finansijer DSS-a i za vreme njihove vladavine bukvalno je radio šta je hteo. Kada je DS došao na vlast, otvoreno su mu rekli - ili da i njih finansira, ili će ići u zatvor. Slaviša nije hteo da im plaća i evo šta se desilo.

Slaviša je prvi put bio uhapšen 26. juna 2009. zbog sumnji da je zajedno sa još šest osoba organizovao nezakonito vađenje 300.000 kubika peska iz Save i Dunava, čime je oštetio državu za dva miliona evra. On, Radomir Jokić, Snežana Tanasković i Milan Brankov, uhapšeni su ponovo 27. novembra 2009. Odlukom Višeg suda u Beogradu od 26. decembra 2010. od Slaviše i njegovih saradnika biće privremeno oduzeto 17 preduzeća.

Od Slaviše privremeno se oduzima preduzeće za trgovinu na veliko drvetom, građevinskim i sanitarnim materijalom Obala iz Beograda, u Ulici Stojana Protića 52. On je vlasnik 100 odsto ovog preduzeća, dok je njegov dvadesettrogodišnji sin Stevan Purić direktor. Od njegovog sina se uzima preduzeće Slap Posavina, čiji je stopostotni vlasnik.

Na spisku imovine za koju će Purić morati da dokaže da ju je legalno stekao naći će se 15 stanova u Beogradu, Šapcu i Banji Koviljači, što onih koji se vode na njegovo ime, što na firmu Intereksport.

Šabac je, dakle, grad multimilijardera i puke sirotinje. Sredine nema. A za ove vlasti je neće ni biti. Svoj uspon ovaj grad duguje odličnim vezama koji su pojedinci imali u samom vrhu Demokratske stranke i najjače mafijaške organizacije na ovim prostorima. Iz dnevnog boravka Zorana Đinđića stizali su izvršni nalozi šta treba da se kupuje, a šta da se prodaje. Posle toga je komande u svoje ruke preuzeo Dušan Petrović, svestan da mu je pozicija sigurna dokle god stranačkom vrhu daje njihov deo. I dok je na vlasti i slobodi žuta lopovska družina sa svojim saborcima iz narko-kartela.

Oni koji su hteli da rade mimo Demokratske stranke i Dušana Petrovića, to su mogli samo u vreme dok žuti nisu bili gospodari cele Srbije. Od tada, zna se, sve ide samo sa odobrenjem dahija iz Krunske ulice.

  

 

 

 

 

Bilo lepo krenulo

Miroslav Bogićević je rođen 5. oktobra 1953. godine u Šapcu, oženjen, ima dve ćerke i tri unuka. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu, a višu upravnu školu u Sarajevu. Bavio se sportom od ranog detinjstva. Igrao je fudbal u svim selekcijama FK Mačva Šabac, a od 1969. do 1971. igrao je u FK Partizan, kada zbog povrede prekida dalju fudbalsku karijeru.

Po završetku gimnazije, od 1973. godine počinje sa radom u Stručnoj službi Zajednice zdravstvenog osiguranja radnika u Šapcu, da bi 1985. postao stručni saradnik u Opštoj službi Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja u Šapcu, a zatim 1986. nastavio kao šef iste Službe.

Preduzeće Farmakom sa p.o. osniva 1992. godine. Pretežna delatnost poslovanja su apoteke, a uporedo sa tim uvoz i izvoz.

Godine 1997. izvršena je preregistarcija preduzeća u Farmakom M.B. d.o.o. Pretežna delatnost društva postaje trgovina na veliko kao i proizvodnja sredstava za zaštitu bilja, obojenih metala i mineralnih đubriva, a sve se realizuje kroz zajedničku proizvodnju i to sa društvima u sastavu Zorke Šabac.

 

 

 

 

 

Velike ribe gaje male

 

Besprekorno čista, povremeno divlja, reka Trešnjica, koja izvire podno Povlena i na svom putu do Drine čini predivan kanjon, nadomak ušća iskorišćena je za veliki ribnjak kalifornijske pastrmke. Izgradila ga je pre dvadesetak godina tada moćna Drina inex, a potom je, u avgustu 2002, posle završenog radnog stečaja cela firma kupljena. Kupci su privatnici Borivoje Jakovljević, uvoznik komponenti za stočnu hranu iz Vladimiraca, koji je učestvovao u kupovini, zatim Stanko Popović, najveći uvoznik sojine sačme i ribljeg brašna, i generalni zastupnik turske fabrike slatkiša Kent Zoran Mitrović.

Zvanični, instalisani kapacitet ribnjaka je 100 tona kalifornijske pastrmke, a proizvodnja se neposredno pre prodaje kretala od 40 do 60 tona. Novi vlasnici su ne samo promenili ime u Riboteks već su i značajno poboljšali tehnologiju. Uveli su aeracioni sistem - vodu oplemenjuju tečnim kiseonikom.

Jakovljević je kasnije medijima objasnio da je u licitaciji otišao malo predaleko i da su možda preplatili ribnjak, ali ono što "nas je navelo na to je divota od prirode i želja da tu napravimo vrelo Srbije".

 

 

 

 

Pošlo ih odjedanput

 

Još jedan od velikih finansijera DS-a i posebno Dušana Petrovića jeste Rade Nikolić sa svojim preduzećem Interkop DOO iz Mišara. Iako je ovo preduzeće osnovano još 1991. godine, pravi bum u poslovanju doživljava tek posle petooktobarskih promena i dolaska na vlast žutih Nikolićevih benefita.

Po zvanično dostupnim podacima o poslovanju, nezadrživi uspon Interkopa počinje u vreme konsolidacije Tadićeve grupe na vrhu DS-a i Srbije. Sve više projekata finansiranih iz budžeta dospeva na realizaciju ovom preduzeću, iza koga se, to je već svakome poznato, krije poslovni interes Dušana Petrovića.

U 2006. je Interkop imao poslovni prihod u visini od 2.192.690.000 dinara, sledeće godine on narasta na 3.856.430.000, u 2008. to je već 5.092.130.000. U 2009. godini, pošto su smanjeni državni prihodi usled svetske krize, opala je i zarada Interkopa, koji tu godinu završava sa ipak impresivnom sumom od 5.049.481.000 dinara. Za samo tri godine vlasti Tadićeve ekipe, Interkop je duplirao svoje prihode.

   Koliko nam je iz nadimka poznato, udeo Dušana Petrovića bio je deset odsto, tako da je samo od Radeta Nikolića i njegove firme Interkop on godišnje prihodovao između četvrt i pola milijarde dinara.