Teror

Kad nećeš da budeš zločinac ili kriminalac

 

Čovek koji je promašio narod

 

Vojin Vučković je rođen u Priboju na Limu, Republika Srbija, i trebalo bi da bude državljanin Srbije. To pravo ne može da ostvari jer je odbio da bude kriminalac za račun srpske vlasti i Haškog tribunala

 

Igor Milanović

 

Vojin Vučković, koji je rođen 1962. u Srbiji i u njoj oduvek imao stalni boravak, predstavlja izuzetak od zakona. Krajem devedesetih on se nakratko odjavio iz Srbije, čiji je državljanin već tada bio, i prijavio u Republici Srpskoj. Pri pokušaju da se ponovo prijavi u Srbiji, počinju njegove muke sa administracijom. Razlog ovome je njegova ratnička prošlost na strani - Srba.

Aprila 1992. Vojin je bio u obezbeđenju poslanika iz redova SRS Miroslava Bogdanovića. Njih dvojica su u pratnji Vojinovog brata Dušana i Milorada Semića, kako se tada zvao, poznatijeg kao Milorad Ulemek Legija, otputovali u Zvornik na jedan sastanak. Tu su ih zarobili pripadnici muslimanske vojske.

Sa noževima pod grlom ova četvorica odvedena su u policijsku stanicu u Zvorniku, gde su zverski pretučeni. Ondašnji načelnik krim-službe u Zvorniku, a kasnije zaštićeni svedok na suđenju Vojislavu Šešelju, sklonio ih je u svoju kancelariju kako bi ih sačuvao za razmenu zarobljenika sa srpskom stranom.

Konačno ih je iz Zvornika izvezao Mustafa Jahić i predao pripadnicima JNA. Iz zahvalnosti za ovaj čin, Vojin je Jahićevu porodicu izvukao iz Zvornika koji su zauzele srpske snage.

Posle ovog iskustva Vojin odlučuje da se prijavi kao dobrovoljac. Kasnije postaje poznat kao komandant specijalnog odreda Žute ose. Vojin je, međutim, od početka pokazivao da u rat nije krenuo iz ličnih ili materijalnih razloga, već da bi odbranio srpsku nejač.

Kada mu je od strane tadašnjeg DB-a ponuđeno da sa sedmoricom svojih najboljih diverzanata učestvuje u izvlačenju navodnih dokumenata iz Hrvatske, on je to odbio. Razlog je bio što su diverzanti radili na procenat od 10 odsto, pa je Vojin odmah shvatio da se ne radi o dokumentaciji već o nečemu drugom. "Mi smo vojnici, a ne lopovi", odbrusio je tadašnjem komandantu Centra za bezbednost Jovi Ostojiću.

Pošto je kao komandant Žutih osa osujetio šverc automobila iz BiH za Srbiju i saradnju bandi koje su pripadale različitim zaraćenim stranama, Vojin je definitivno postao neupotrebljiv za tadašnje gospodare rata i 1992. vratio se u Srbiju. Već sledeće godine kreće prvi veliki talas čistki svedoka kriminalnog delovanja struktura vlasti, koji nisu bili spremni za saradnju.

Vojin je bio na samom vrhu, jer nikako nije želeo da postane saučesnik u kriminalu tadašnje vlasti i vrha SDB-a. Nuđeno mu je jednom prilikom da za potrebe službe likvidira i jednog svog rođaka, visokog funkcionera policije, koji je takođe radio na sprečavanju šverca u Srbiju. U jednoj noćnoj akciji pomenuti rođak, inače general policije, zaplenio je robu i novac u vrednosti od pet miliona tadašnjih maraka i sve to predao na depozit, umesto da podeli sa policijskim i kriminalnim vrhom tadašnje Srbije.

Vojin je, dosledan sebi, odbio da preuzme ovaj zadatak, iako je zauzvrat trebalo da dobije i visok čin u SDB-u i finansijski isplative poslove. Radije je ostao da živi u nedovršenoj porodičnoj kući u Umci, na kojoj su vrata morala gredom da se podupiru. Siromašan, ali pošten.

Godine 1993. srpska policija hapsi i Vojina i njegovog brata Dušana pod optužnicom da su počinili ratne zločine. Sud Vojina oslobađa, a Dušan postaje prvi Srbin osuđen u Srbiji za ratni zločin i u zatvoru provodi celu kaznu od deset godina, bez i dana skraćenja. Dušan 2005. po nalogu Haškog tribunala ponovo biva priveden za isto krivično delo za koje je već odslužio kaznu. Istražni sudija u ovom procesu bez presedana u svetskoj sudskoj praksi bio je Alimpić, a glavni postupak vodila je Tatjana Vuković. Postupak je obustavljen pošto je Dušan na misteriozan način umro u pritvoru. Izveštaj o autopsiji još uvek predstavlja službenu tajnu i do dana današnjeg nije dostavljen porodici.

U to vreme Vojin je dao veoma detaljnu izjavu na osnovu koje je Haško tužilaštvo moralo da povuče 12 od 14 tačaka optužnice protiv Vojislava Šešelja. To je, verovatno, i bila kap koja je prelila čašu strpljenja nove kolaboracionističke vlasti u Srbiji. Da je Vojin teretio Šešelja ili bilo kog drugog srpskog optuženika u Hagu, danas bi imao i državnu penziju i sve neophodne dokumente.

Umesto toga on već više od 100 meseci čeka na izdavanje ličnih dokumenata na opštini Čukarica u Beogradu. Kada god pita kada će administrativni postupak biti okončan, Vojin dobija odgovor kako se na predmetu još radi. Istina je drugačija: po nalogu "odozgo" kompletan predmet sakrila je izvesna službenica Kasalica, koja je odmah posle toga unapređena u načelnicu Uprave za upravne i opšte poslove.

Vojinova supruga i deca su bez problema dobili sva dokumenta koja im pripadaju. Oni su i zvanično državljani Srbije. Vojin nije, jer nije hteo da postane lopov i plaćeni ubica. Diskretno mu je pre nekoliko meseci rečeno da se u kompjuteru MUP-a vodi da je u knjige državljanstva upisan u MZ Leštani u Kaluđerici, gde nikada nije boravio, i to na strani 70. U pomenutoj knjizi, međutim, još do kraja nije ispisana ni strana 69, dok na strani 70. nema ni jednog jedinog upisa.

Bez dokumenata, bez posla, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, Vojin živi u kući koja prokišnjava i spava na improvizovanom krevetu bez nogara. Kao nagradu što je svedočio u korist Srba osumnjičenih za ratne zločine Vojin je dobio samo pretnje, pritiske i zastrašivanje.