FELJTON

Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (6)

 

Smrt ih nije htela

 

   Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Karstena Alnesa, koji je sa norveškog preveo Predrag Crnković.

U knjizi su predstavljeni događaji od 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, zasnovani na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo od onoga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, a delom i zato što su tako važne informacije zadržane u tajnosti

...

 

Izašli su iz poslastičarnice, neopaženo, jedan po jedan. Prvo se Muhamed iskrao na vrata. Zatim Vasa, pa Nedeljko. Šunjao se ulicom, nizvodno.

Na uglu Nedeljko srete starog školskog druga.

"Gde si krenuo", upita prijatelj.

"Idem da gledam povorku s nadvojvodom", odgovori Nedeljko. "Ali prvo idem kod fotografa."

"Kod fotografa? Ali fotografske radnje su danas zatvorene. Nedelja je."

"Zakazao sam", rekao je Nedeljko. "Hoćeš li sa mnom?"

"Ne mogu", rekao je prijatelj. "Nemam para."

"Platiću za tebe. Platiću svoju poslednju fotografiju, a platiću i tvoju da me se sećaš."

Prijatelj ga pogleda. Da li je poludeo? Ali, ipak je pošao za Nedeljkom, iza ćoška; prešli su preko trga i ušli kod fotografa koji je, baš kao što je rečeno, otvorio radnju za zakazano slikanje.

"Obukao si se kao za praznik", primeti fotograf kada je spazio Nedeljka.

"Pa zar danas nije praznik? Istakli su zastave po čitavom gradu. Zvone crkvena zvona. Prozore su ukrasili cvećem, a po zidovima su okačili vezene ćilime."

"Da, bo'me baš tako", reče fotograf. "Ali hoćeš li da učestvuješ u slavlju? Mislio sam da to nije za tebe."

"Naravno da nije za mene. Naprotiv", rekao je i stao ispred aparata.

 

Slike za uspomenu

 

Fotograf se zagnjurio u crni ogrtač koji je pokrivao zadnji deo kamere. Zatim je otkrio glavu i pažljivo ga pogledao. Posmatrao je sveže ošišanu kosu, koja je u crnim talasima pokrivala visoko čelo i brze, pomalo upale oči koje su izgledale kao da su odustale od svih nadanja da će preživeti ovaj vedar dan. Mali, štucovani brci pod nosom, kao da su pokušavali da učine usne odlučnijim, ali bez uspeha, i spuštena, pomalo pognuta ramena. Objekat slikanja bio je neuobičajeno dobro odeven - retko bi se koji srpski patriota ovako udidio za istaknute goste - u novo crno odelo, belu košulju s visokom kragnom, i s kravatom od turske svile. Ali ipak je nešto kvarilo besprekoran utisak.

"Sako ti je nabrekao na jednoj strani", reče fotograf. "To će da se vidi na fotografiji. Mislim da treba da izvadiš to što imaš u džepu od sakoa. To kvari sliku."

Nedeljko izvadi novine Narod koje su donosile veliku sliku srpskog kralja.

"Ne mislim na spoljni džep već na unutrašnji", reče fotograf. "To je nešto veliko što baš ne izgleda lepo, to se ispupčilo."

"Nema veze", odgovorio je Nedeljko, "neka to ostane. Izgledaće kao da imam mišiće."

Fotograf nije ništa rekao, već se opet zagnjurio ispod crnog ogrtača.

Blic je sinuo. Fotograf je izvukao glavu iza kamere, a zatim je slikao i Nedeljkovog prijatelja. Lampe su bljesnule, oči na trenutak nisu mogle da vide obrise stolice, pozadine koja je bila okačena iza slikanih ljudi, veštačkog cveća na stolu.

"Sada je gotovo", rekao je fotograf.

"Možeš li odmah da ih razviješ?"

"Sada?"

"Da, platiću ti dodatno."

"Trebaju li ti slike danas, u nedelju?"

"To treba da bude poklon", rekao je Nedeljko. "Za baku. Nikada ne znaš kada će neko da umre."

Fotograf je kao začaran zurio u njega.

"Istina je to što kažeš", rekao je. "Napraviću ti slike. Ali, da li stvarno čitaš Narod?" Novine sa slikom srpskog kralja bile su na stolu, zauzimajući centralno mesto. Nedeljko ih vrati u unutrašnji džep.

"Moraš da budeš u toku", odgovorio je.

Pola sata kasnije slike su bile gotove. Nedeljko je dve razvijene slike stavio u koverat i zamolio prijatelja da ih odnese baki, kasnije, istog dana. Ovaj je obećao. Zatim su obojica pošli putem koji je vodio do reke. Kada su bili blizu Ćumurija ćuprije, naišli su na dve devojke koje su poznavali iz gimnazije.

"Evo idu dve devojke", rekao je Nedeljkov prijatelj.

"Devojke su dobre", odgovori on. "Devojke treba da ljubiš i mesiš."

"Mesiš?"

"Da, mesiš."

"Jeste li izašli da slavite?", upita jedna devojka i nasmeši im se.

"Ove su lepe", reče Nedeljko. "Tako su lepe da lice bridi."

"Je l' to pričate o nama?"

"Naravno da pričamo o vama. Ni o kome drugome nego o vama. I o tome kako ste lepe. Zar ne znate da ste lepe?"

Stidljivo su se nasmejale i razmenile poglede.

"Ti sigurno mnogo pričaš o devojkama", rekla je jedna od njih.

"Kako to?"

"Bar tako ljudi kažu."

"Ljudi kažu da mnogo pričam o devojkama?"

"Da."

"Misliš li da su u pravu?"

Devojke se nasmejaše.

"U svakom slučaju ste lepe", reče Nedeljko. "Ili previše pričam o devojkama, ili uopšte ne pričam o devojkama, ali bez obzira, lepe ste mi. Lepe devojke na lep dan. Zar to nije fino?"

"Da, fino je", reče prijatelj. "Osim toga, slikali smo se. Nedeljko je platio. Dobio je pare."

"Bili ste kod fotografa?"

"Da, bili smo, jeste. Da, možete da dobijete po jednu sliku", rekao je Nedeljko i izvadio fotografiju iz koverta. "To je uspomena", rekao je. "Uspomena o momku koji priča o curama, ili to ne radi."

Devojke se pomalo nesigurno zakikotaše. Zatim ih je obe pozdravio, zagrlio, a s prijateljem se rukovao i pošao dole do mosta Ćumurija.

 

Umaći smrti u neudobnom krevetu

 

Na trenutak se nije osećao dobro. Misli se zgusnuše, tabani mu postadoše ledeni. Odmah pored mosta nalazile su se velike zgrade gimnazije, pokrivene crepom. Od prozora iza gvozdene ograde odbijala se svetlost, a veliki jablan nasred školskog dvorišta bio je okupan suncem.

Gorko osećanje poraza i gubitka ga je ispunilo kada je video niz prozora, a pogled mu se digao do ćoška na zapadnom krilu u kojem je godinu dana sedeo u učionici s vršnjacima, sinovima trgovaca i službenika iz celog grada. Časovi latinskog i matematike su bili dosadni, neugodni i zaista ih se plašio, naročito časova s trigonometrijskim funkcijama i diferencijalnim računom. Nastavnici su bili poslušne sluge u austrijskoj mešalici koja se zvala latinska škola: poslušnost, pokoravanje i pristajanje na sve bile su tri zvezde vodilje koje su učenici morali da slede. Goli, ružni zidovi, ustajao vazduh, prašina, beživotne ilustracije i mape, dosada koja ubija. Ali to je bio put do poštovanja i bogatstva, govorio mu je otac. Bekstvo od kafane i ustajalog vazduha počinjalo je tu, u zgradi od crvene opeke, i vodilo putem do arhitektonskih kancelarija, sudnica, poreskih ureda i zbornica.

Upotrebi sada snagu civilizacije da osvetliš taj afrički mrak koji vlada tvojim mozgom - govorio je nastavnik matematike. Drugovi iz razreda bi prsnuli u smeh, a nastavnik se zadovoljno smešio svojoj neočekivanoj elokvenciji. Neko od drugova se prijavio u udruženje Mlada Bosna, pa je dozvolio da ga namame da se i on učlani. Roditelji su se žalili zbog đačke knjižice koja je izgledala sve sumornije; te sive kreature iza katedri, ta napast ljudska, ta zlobna lica su izgledala sve odvratnija, a stid zbog poraza je na kraju od školovanja načinio samo veliku patnju. I dalje je osećao kako velika, ogromna gimnazijska zgrada isijava ponižavanje i izaziva u njemu nelagodu.

Ljudi su duž obale stajali načičkani. Reka je šumela, iznad obala se dizala izmaglica, što je ukazivalo da će dan biti neouobičajeno vreo. Ovog proleća padalo je malo kiše i vodostaj je bio daleko niži od uobičajenog. Na drugoj obali dominirala je stara turska palata, rezidencija generalnog guvernera, baš kao zamak iz bajke. Zastave su bile oklembešene na kopljima, boje su vrištale sa zastavica i girlandi koje su postavljene iznad puta. U pokrajnim ulicama stajale su mnoge kočije, tik jedna uz drugu; imućni građani iz kućica s baštama vedro su napuštali čeze da bi prisustvovali svečanostima, na nekoliko mesta gruvala je pleh muzika, konji su vrteli glavama  bolje nisu znali,  a kočijaši su vadili vreće s ovsem i prinosili ih konjskim gubicama.

Nedeljko je zauzeo svoje mesto, tik uz jarbol, oprezno napipao kutijicu s otrovnom kapsulom, izvadio je i stavio u šaku, pogledao oko sebe i stavio kapsulu u usta, onako kako je naučio. Našla je svoje mesto uz desni. Jedan griz i pući će, i otrovna tečnost će ga paralisati za samo dve-tri sekunde. Mrtvi mrak će ga zaslepiti. Osetiće gorući ubod u srcu i potonuti u bezdan. Svet će nestati, budućnost će nestati, nikada više neće videti sunce, svetlo, reku ili drveće. Žubor reke je sada slušao poslednji put u životu, vedar zvuk duvačkog orkestra i uzvici oduševljenja uskoro će utihnuti. Za njega ovo nije ništa, i pri toj pomisli osetio je veliko olakšanje, čak ushićenje. Umaći smrti od tuberkuloze. Umaći smrti u neudobnom krevetu u sobi, u polutami, dok mu daju samo čorbu od ovsa. Moraš da jedeš, da papaš sada, jedi! Svi su znali da je to uzaludno. Niko se nije usuđivao da to i kaže. Ležao bi, s noćnom posudom ispod kreveta, i čekao. Drugove, koji bi ga, možda, obišli. Kašalj, uvek taj kašalj, ne može da spava od kašlja i krvi koja mu ispuni usta onda kada se tome najmanje nada. Užasni tragovi skorele krvi na požuteloj posteljini. Ne! Znao je šta ga čeka.

Osetio je kapsulu vrškom jezika. Sada je najvažnije - ubiti, ne umreti. Sada je važila parola jedan za sve i svi za jednog. Stajali su u nizu duž Apelove obale i još poniže prema Gradskoj većnici. Neki s pištoljima, ostali s bombama. Šestorica spremnih da oslobode otadžbinu od tiranije. O toj stvari se sada radilo.

A onda je pristigla kolona s automobilima. Uzvici "ura" išli su nagore, ulicom, poput velikog talasa; ljudi su pokuljali iz kafana, bistroa i slastičarnica, očevi su podigli decu da mogu bolje da vide. Sada je prvi automobil iz kolone već dospeo do mosta Ćumurija. On se uspentrao na balustradu da bolje vidi. Mirno sada, mirno, izgledaj kao i obično. Policajac ga je sumnjičavo pogledao. Isto je učinio i jedan čovek odmah preko puta njega, a devojka s maramom, plavih očiju, zurila je u njegovu svilenu kravatu gotovo zaljubljeno. Sada je već imao utisak kako svi zure u njega. Stajao je pored drugog muškarca koga je poznavao; bio je to vlasnik prodavnice kolonijalne robe, i čovek je povremeno ćaskao s Nedeljkovim ocem. Obojica su se svakako radovala nadvojvodinoj poseti, jer su imali crno-žute trake na reverima sakoa.

 

Oslobodilačka bomba

 

Sada Muhamed treba da baci bombu. Sada automobil broj tri treba da odleti u vazduh.

Ali ništa se nije dogodilo. Da li je kolona stala? Naslonio se na stub ulične svetiljke. Oko njega su stajali policajci, oficiri i vojnici. Dugmad na uniformama su sijala na suncu, crveni turski fesovi policajaca su sijali, opipao je sako da se uveri da je bomba tamo gde treba, srce mu je tuklo tako da ga je osećao u ušima, znoj mu je curio iznad gornje usne, mlada devojka ga je intenzivno gledala i smešila se.

Ali zašto se više ništa ne dešava? Zašto Muhamed nije bacio bombu i zašto to nije uradio ni Vasa?

U tom zagrmeše topovi i ljudi uzviknuše pozdrave. Prvi automobil se približava, i odjednom je shvatio kako sve zavisi od njega. Došao je i automobil broj dva; u njemu je sedeo gradonačelnik, Fehim Efendi Ćurčić, musliman kao i nekadašnji ugnjetači tokom pet stotina godina, kojim upravlja vlast koju sultan i Istanbul preko vezira vrše u ovoj provinciji, i sada je taj lik bio nešto između, ni islam ni hrišćanstvo,  nešto između Orijenta i Zapada, između starog i novog doba; bio je postavljen milošću Austrijanaca i stoga omražen kod svih onih koji su branili staru srpsku otadžbinu.

Odjednom su titravo zasijali hrom i metal, a brujanje motora se pojačalo. Dolazio je automobil broj tri. Okolna brda samo što nisu pala na njega; eho pozdravnih salvi kotrljao se dolinom, mozaici na crkvenim tornjevima su svetlucali na suncu; pomislio je na majčine oči i zavukao ruku u džep sakoa. Ruka mu se smrzla kada je koža dotakla hladan metal; uhvatio je čvrst predmet, izvukao ga, oprezno kucnuo o stub ulične svetiljke pored njega. Podsećalo je na lulu, ali nije trebalo da se stavi u usta. Sada je oslobodio osigurač, bomba je bila spremna, a veliki kabriolet je polako vozio prema njemu; video je beli, široki damski šešir, zeleno paunovo perje, vozačevu lepu, češku uniformu, prepoznao je omraženog generalnog guvernera, i odjednom  nadvojvoda se okrenuo i pogledao pravo u njega.

Tada je, ni sam ne znajući, podigao ruku s bombom iznad glave, i sada je trebalo da pokaže da može dobaciti. Vežbao je s kamenjem pored obale i u parkovima, vežbao je u Beogradu i na drugim mestima, a sada je on bio izabran da baci bombu za slobodu. I bacio je bombu u pravcu generalskog šešira, prema tim bledoplavim očima koje su zurile u njega. Osetio je kako je frizer odmah preko puta njega, gurnuo vlasnika prodavnice i pokazao prema njemu, da je mlada devojka otvorila usta, ali i da je nadvojvodin šofer otkrio šta to šišti kroz vazduh, i dao gas. Da, vozač u češkoj uniformi je nagazio na pedalu tako da je automobil poskočio poput žapca, dok je oslobodilačka bomba letela prema svom cilju.

Trenutak se rastegao i nikada nije hteo da se završi. Osetio je vrh jezika na kapsuli s cijankalijem, čuo je neki glas kako je glasno kriknuo, čuo je jednog od oficira u automobilu kako nešto viče i kako bomba ne pogađa generalski šešir, već, zbog šoferovog manevra, pada na spušteni krov na zadnjem sedištu. Tamo je ostala da leži i da se klati na kožnom krovu, napred-nazad, napred-nazad. Ne i ne! Ugrizao se za usnu od očajanja što bomba nije pala na zadnje sedište i izvršila delo koje je imao na umu, već je tek pala s krova na kolovoz ispred sledećeg automobila i rasprsla se uz oštar udar.

"Je l' to pukla guma?", povikao je neko.

"Hvataj ubicu", povikao je policajac i pokazao na njega. Talas bolesne, mlake sreće prostrujao je kroz njega. Pritrčaše dva žandarma, frizer odmah preko puta njega zavrištao je i stuštio se prema njemu dok ga je vlasnik radnje pratio za petama; Nedeljko je pomerio kapsulu u ustima i zabio zube u nju tako da je gorki ukus potekao nepcima i grlom. Jedan od žandarma uhvatio ga je za mišicu, ali ga je on snažno udario po zapešću, otrgao se i popeo na balustradu, skočio sa zida prema obali reke. Frizer i vlasnik radnje su mu bili za petama. Zagazio je u reku i bacio se u struju. Nikada ga neće uhvatiti živog.

Ali uhvatili su ga. Toplo leto je isušilo reku, koja je bila puna mulja; ostao je da leži pod vodom na dnu, i odjednom je osetio ruke frizera i očevog prijatelja. Ubrzo zatim priskočili su pozornik i jedan policajac u civilu, dovukli su ga do balustrade, gde ga je nekoliko žandarma izmlatilo kundacima. Osetio je kako mu se vrti u glavi, sve mu se pomešalo, krv mu je curila iz nosa i usta, boleli su ga stomak i grlo, ali bio je živ. To je bilo neshvatljivo. Trebalo bi sada da niti čuje niti vidi. Ali, uspeo je da nazre grimasu lica jednog od svojih drugova i čuo je kako ljudi viču od besa. Nije mogao da veruje. Živ je. Briznuo je u plač.

 

Sofija

 

Da li su to pukle gume? Šta je to lupilo? Čula je oštar udarac, ali Franc i generalni guverner su izgledali potpuno hladnokrvno. Pre nego što su seli u automobil ispred železničke stanice, njih dvojica su razmenili nekoliko reči o raspuštanju srpskog parlamenta i mekšem pristupu nekadašnjeg liberalnog premijera Pašića koji je sada ponovo došao na kormilo. U isto vreme, sa prestola se povukao stari kralj Petar, a njegov liberalniji sin Aleksandar postavljen je za regenta. Da li je to dobro ili loše?

Sofija je imala sasvim određen utisak da Poćorek pokušava da se umili Francu. Bio je poznat kao jastreb koji je podržavao šefa generalštaba Konrada u njegovim agresivnim planovima, ali sada se pravio smeran, spreman na pregovore, neodlučan. Zli jezici su oprezno tvrdili kako želi preuzeti ulogu vrhovnog komandanta oružanih snaga, i da upravo stoga pokušava da se ulaguje prestolonasledniku. Hoće li mu to uspeti?

A onda se začula eksplozija i lica su se ukočila. Neki od onih koji su stajali duž balustrade pali su na ulicu. Videla je da jednom od njih,  ne, dvojici,  krvare rane na licu. Tek tada je pomislila da neko pokušava da ih ubije. Atentator je bacio bombu da ubije njenog Franca, da ubije nju, da ubije generalnog guvernera. On je želeo da ih izbriše sa lica zemlje, da je odvoji od male Sofije, od Maksa i Ernsta, da ih sve gurne u večiti mrak, da joj otme sve srećne sate, sve osmehe njene dece, sva milovanja njenog voljenog, svetlo, vazduh i šumu. Od tog saznanja se paralisala; drveće gore, na kosini, počelo je da svetluca, voda iz napola isušene reke narasla je u bujicu. Svetloplavi mundiri bosanskih vojnika izgubili su boju i postali sivi.

Znala je da  im preti opasnost. Prethodne večeri ih je upozorio glavni komornik. Znala je da na svetu postoje očajne ubice; lutali su ulicama, sedeli u kafanama, sastajali su se u tajnosti, međusobno su hranili mržnju i samo čekali priliku. I sada je jedan od ubica pokušao da ih ubije. Bilo je blizu. Da je bomba pala samo nekoliko centimetara dalje i da je završila na zadnjem sedištu, najverovatnije bi i ona i Franc bili mrtvi od eksplozije. Odeća bi bila pocepana na froncle, krv bi pokuljala, delići bombe bi izbušili tela, ruka ili glava bi bili otkinuti.

Takva je stvarnost. Prošle godine je jedan anarhista, plaćeni ubica, ubio grčkog kralja. Pre dve godine iz zasede su ubili španskog premijera. Carica Elizabeta takođe je pala od zločinačke ruke, ruskog premijera ustrelili su u operi; srpskog kralja i kraljicu ubili su puščanim kuršumima, isekli na komade i bacili kroz prozor na dvorski trg. I portugalskog kralja i prestolonaslednika ubili su kuršumi anarhista dok su se u automobilu bez krova vozili kroz masu ljudi koja je slavila. Sve je to ona odlično znala. Sada su ubice izabrale nju i Franca. U njoj je zaječalo. Zadrhtala je. Sve se tako zatreslo da se morala pridržati. Da sedi mirno, da se vlada kao dama, ta svi ih gledaju. Bože dragi na nebesima, daj da dođemo k sebi, daj da zaplačemo i da se zagrlimo!

                                                                               

                                            Kraj

 

 

 

 

Osetio je kapsulu vrškom jezika. Sada je najvažnije ubiti, ne umreti. Sada je važila parola jedan za sve i svi za jednog. Stajali su u nizu duž Apelove obale i još poniže prema Gradskoj većnici. Neki s pištoljima, ostali s bombama. Šestorica spremnih da oslobode otadžbinu od tiranije.

 

 

Osetio je kako mu se vrti u glavi, sve mu se pomešalo, krv mu je curila iz nosa i usta, boleli su ga stomak i grlo, ali bio je živ. To je bilo neshvatljivo. Trebalo bi sada da niti čuje niti vidi. Ali, uspeo je da nazre grimasu lica jednog od svojih drugova i čuo je kako ljudi viču od besa. Nije mogao da veruje. Živ je. Briznuo je u plač.

 

 

 

 

Sofija je imala sasvim određen utisak da Poćorek pokušava da se umili Francu. Bio je poznat kao jastreb koji je podržavao šefa generalštaba Konrada u njegovim agresivnim planovima, ali sada se pravio smeran, spreman na pregovore, neodlučan. Zli jezici su oprezno tvrdili kako želi preuzeti ulogu vrhovnog komandanta oružanih snaga i da upravo stoga pokušava da se ulaguje prestolonasledniku.