Esej

Disidentsko pismo: književna i ljudska drama u epohama različitih dogmi, ideologija i rezima (2)

 

Kad su silovatelji otkrili Devičanska ostrva

 

Pisac i disident Ivan Ivanović, u detaljnom preispitivanju književnih dostigunuća i posrnuća, nastalih u vreme različitih autokratija i partokratija, rečito govori o vanvremenskoj snazi umetnosti ali i o kontinuitetu zla koje neizbežno vreba sve ono što je dobro, plemeniti i prosvetitetljsko

 

Ivan Ivanović

 

Već 1948. godine dolazi do velikog potresa u zemlji, do međukomunističkog obračuna. Naime, komunistički apostoli, Tito i Staljin, na mrtvo ime su se zavadili i u sukob uvukli svoje države. Tito je imao sreću, ali i znanje, da mu glavu spasi truli i gnjili kapitalistički Zapad, što je doprinelo da i mi njegovi podanici preživimo. (Tito je ovo stanje iskoristio da se obračuna sa rivalima uglavnom u armiji - ubijen je general Arso Jovanović, načelnik njegovog štaba u revoluciji. Za svoje političke protivnike, ali i za nasumice odabrane neprijatelje, formirao je specijalni logor, Goli otok u Jadranskom moru u Hrvatskoj, pakao na zemlji. (O Golom otoku su lepu literaturu napisali Dragoslav Mihailović, Antonije Isaković, Miroslav Popović... Dobrica Ćosić nije, a odeljak u "Vremenu vlasti" samo je bleda senka Antonija Isakovića.) Bila je to druga velika čistka u zemlji.

Međukomunistička svađa je imala dve dobre posledice: titovci su zemlju bar malo pomerili ka Zapadu, a nas četničke potomke koliko toliko ostavili na miru. (Ljudi su mogli da se zapošljavaju, deca da se školuju.) U isto vreme su fingirali demokratiju. Jedan od njih, sa samog vrha, Milovan Đilas, dotle najžešći kritičar Zapada, verovatno se preračunao kad se otvoreno u člancima u partijskom listu Borba založio za liberalizaciju i demokratizaciju društvenog života. Sledila je kazna, Đilas je počišćen iz Partije, a sa njim mnogi liberalni komunisti, koji nisu shvatili da je Tito isto što i Staljin. Bila je to treća čistka u zemlji.

   Žrtva međukomunističkog obračuna je bio i najbolji partizanski pisac Branko Ćopić. On je u "Jeretičkoj priči" kritikovao novu klasu (Đilas), zbog čega je došao pod udar lično Tita i jedno vreme bio na ledu. Za razliku od Đilasa, Ćopić je prihvatio kritiku, vratio se svojim partizanskim korenima, pa je nekako opstao. Đilas je nastavio sa kritikom, krijumčario svoje tekstove na Zapad gde su objavljivani, zbog čega je dopao dugogodišnje robije. (Više je robijao pod Titom nego pod kraljem!)

  

Čistka za čistkom

 

Za ove poslove bila je potrebna jaka politička policija, Udba. (Imala je razna imena - Ozna, Udba, DB..., u narodu se odomaćilo njeno ima Udba, pa ću ga nadalje i ja upotrebljavati.) Udba je izbacila srpskog komunistu Aleksandra Rankovića u sam vrh države i dala mu moć i nad Titom. Stari kominternovski lisac, verovatno učesnik čistki nad srpskim komunistima u Moskvi, Hrvat Josip Broz Tito (dotad se izjašnjavao kao Jugosloven, sad je prihvatio da je Hrvat), na vreme je prepoznao opasnost da na vrhu partije i države Srbin zameni Hrvata, pa je politički likvidirao Rankovića na jednom od moskovskih plenuma održanom na Brionima u leto 1966. godine. Dokazi o zaveri su pri tom bili isfabrikovani, kao i oni protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa u Solunu 1917. godine, kad je regent Aleksandar Karađorđević odlučio da likvidira vođu ilegalne Crne ruke. (Ranković je, za razliku od Đilasa, prihvatio status političkog umrtvljenika pa je ostatak života proveo u vili u Dubrovniku a ne u kazamatu u Sremskoj Mitrovici.) Padom Rankovića bili su pogođeni neki srpski komunistički pisci, pre svih Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, koji će kasnije sloviti za opozicionare i napisati romane u čast svog političkog vođe. Iz Udbe i države Srbije počišćeni su svi kadrovi koji su mogli da budu povezani sa njim, rankovićevci. To je bila četvrta velika čistka u zemlji.

   Ova promena je nužno vodila u dalju liberalizaciju političkog života. Nastaje vreme izvesnih političkih sloboda, od komunista prozvano liberalizmom. Na čelo republičkih komunističkih partija dolaze novi ljudi, počinju priče o komunizmu sa ljudskim likom, proklamuju se privredna i društvena reforma. Posle dugogodišnjeg letargičnog sna bude se studenti, postaju nova društvena snaga, dolazi do velike pobune, gotovo revolucije, Tito se drma. Studenti traže povratak Marksu, ističu sistem vrednosti Francuske revolucije, slobodu, bratstvo, jednakost (jedinstvo je proklamovala komunistička revolucija), pravdu. Veliki ciljevi, uzbudila se čitava Evropa. Što je najvažnije, studentska revolucija je svetska, kosmopolitska, humanistička. Ali, onaj isti lukavi lisac, kominternovski đak, koji je nadigrao sve svoje rivale, prevario je i studente: sve im je obećao a ništa im nije dao! Četiri godine kasnije (1972) uzeće im i obećanje! (Priču da je studentska pobuna bila levičarska, trockistička, anarhistička, antireformska... lansirali su oni koji su je marginalizavali i umrtvili. Po tim titoistima ispada da su studenti sprečili društvenu i privrednu reformu!)

Paradoks ovog liberalističkog perioda bio je u tome da je u njemu bilo najviše zabrana knjiga, časopisa i novina, što daje kontroverznu sliku o tim događajima. Stoga neki analitičari smatraju da to nije bilo vreme liberalizma nego dogmatizma. Živojin Pavlović, filmski reditelj i pisac (jedan od najvećih srpskih reditelja i odličan pisac, neopravdano zapostavljen od postmodernista), smatrao je da se ovaj period može porediti sa Periklovom Atinom i da predstavlja zlatno doba srpske kulture. Problem je u tome što je to bilo vreme dvovlašća: liberalna i konzervativna struja u srpskoj Partiji bile su u stalnom sukobu. Knjige su mogle biti zabranjivane zato što su - štampane! U ranijem periodu nekomunističke knjige nisu ni mogle da ugledaju svetlost dana, pa nije bilo zabrana.

   Ovaj period je trajao do 1972. godine, a onda je Tito izvršio partijski i državni udar u Srbiji i oterao liberale s vlasti. Razume se da je to uradio uz pomoć trojanskih konja u srpskom rukovodstvu, a njihova imena su bila Petar Stambolić, Draža Marković, Radovan Pantović... (Ovog poslednjeg, koji se može učiniti nevažnim, ističem zbog zabrane moje knjige, gde je on odigrao ključnu ulogu kao potpredsednik Skupštine zadužen za unutrašnju bezbednost.) Nastaje nova čistka, peta po redu, tzv. seča liberala. Udba ponovo dobija glavnu ulogu. Zemlja se vraća u dogmatizam koji, sa malim prekidima traje sve do raspuštanja Saveza komunista i raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, deset godina posle Titove smrti. I posle Tita - Tito!

 

Sramne Miloševićeve godine

  

U ideološkom smislu u ovom periodu najznačajnija je Kumrovečka škola (u Kumrovcu, gde se rodio Josip Broz Tito). Tu su okupljani najperspektivniji omladinci da se izuče za buduće upravljače Jugoslavije. Školovali su ih da nastave Titovu Jugoslaviju, a oni je rasturili! Da budu nosioci mira, a oni postali tvorci rata. (Bilo bi zanimljivo da se napiše istorija Kumrovečke škole, koja je njena uloga u stradanju Jugoslavije.)

Druga Srbija koja traje u okviru Savezne Republike Jugoslavije (čine je samo dve republike, Srbija i Crna Gora) bila je u znaku novog diktatora, Tita posle Tita, Slobodana Miloševića. Pošto je nadigrao svog srpskog komunističkog rivala Ivana Stambolića još u velikoj Jugoslaviji (drugog nikog nije mogao, svi su njega pobedili!), ovaj novi srpski vožd (Karađorđe i Miloš u isto vreme - kako su mu tepali najveći srpski pisci), svakako uz pomoć svoje frustrirane supruge Mire Marković, uspeo je da za deset godina upropasti sve ono što su Srbi stvarali dva veka nove istorije: od najpozitivnijeg naroda (posle Prvog svetskog rata) uspeo je da načini najnegativniji narod Evrope, kakvo mišljenje o nama vlada danas na Zapadu. Tako je komunista Milošević, lažno optužen da je četnik, sproveo šestu čistku u Srbiji.

Druga Srbija se ne može nazvati totalitarnom, čim nije jednopartijska. Posle mnogo muka i natezanja, došlo je do formiranja novih stranaka u Srbiji i Slobodan Milošević to nije uspeo da spreči, odnosno, školski, nije mogao da zaustavi točak istorije, ma koliko to želeo. To nije uspela da uradi čak ni njegova supruga, koja je formirala novu levicu sa očiglednom namerom da zaustavi demokratizaciju Srbije. Ali oni su učinili nešto što istorija dosad nije znala: uveli su jednopartijski višepartijski sistem! Naime, bračni par je prigrabio svu vlast u Srbiji, privatizovao državu, zaveo diktaturu bez diktature.

U naznačenom tekstu iz 2008. rekao sam u NIN-u: "Postkomunistička država, nastala na ratnim ruševinama svoje prethodnice, nastavila je njen kontinuitet i zadržala njen vrednosni sistem. Novina je bila u tome što je njen novi vožd, novi Tito, Slobodan Milošević, razvio ratni barjak i pozvao pod njega sve nacionalne snage da bi vodio nove balkanske ratove. U taj ratni stroj su stali i neki proslavljeni pisci. "Mnogi srpski pisci su zaluđivali srpski narod, među njima je bio, nažalost, i Borislav Mihajlović Mihiz!" (Mihiz u "Memoarima o drugima"). Danas tu nemam šta da oduzmem niti dodam.

Tih deset Miloševićevih godina su najsramnije godine nove srpske istorije. Šta je sve uradio Srbiji ovaj monarh sa Dedinja? Najpre je zavadio Srbe sa drugim jugoslovenskim narodima (da se razumemo, ti narodi su bili radi kavzi, jer su videli da će raspad Jugoslavije da ide njima u korist), a onda sa celom Evropom (od podrške Rusije nije imao nikakve vajde). Kako su mu za ratove bile potrebne ogromne pare, najpre je opljačkao dijasporu, potom je potrošio narodnu ušteđevinu, opustošio penzijski fond, na kraju proizveo inflaciju valjda nezabeleženu u ljudskoj istoriji. Obmanuo je Srbe u Hrvatskoj da se dižu na oružje, a onda im nije pomogao, pustio ih je niz vodu. Pobunio je i Bosnu, gde je proizveo stravičan verski rat, kao reprizu onog iz 1941. Poput Nerona koji je zapalio Rim da bi za to okrivio hrišćane (ako je to tačno), zapalio je Jugoslaviju da bi je kobajagi gasio. (Jedan njegov satrap iz Niša predložio ga je za Nobelovu nagradu za mir!) Rezultat je bio taj da su Srbi u Hrvatskoj ostali bez domovine, a Srbi u Bosni nisu dobili državu. (Uopšte ne treba sumnjati da će dejtonska Bosna da pukne kao versajska Jugoslavija).

 

Konačno priteran

 

U političkom smislu Milošević je takođe bio veliki inovator. Pošto nije mogao sam da dobije izbore, iz opozicije je izvukao prebega iz Bosne Vojislava Šešelja, koji je došao u Srbiju da Šumadincima prodaje srpski četnički pokret, ali bez ravnogoraca i bez monarhije, a ovi to prihvatili i krenuli za njim kao ovce za ovnom predvodnikom ili, bolje, kao Srbi za Vođom u sjajnoj satiri Šumadinca Radoja Domanovića. Tako je nastala crveno-crna koalicija, valjda kao kopija one iz 1939. godine između Hitlera i Staljina, koja bi donela Evropi vrli novi svet (Adols Haksli) da Hitler nije bio neveran. A da bi nagradio svoju suprugu, svoju ledi Magbet, koja ga je pokrenula da osvoji vlast, Milošević joj je podario privredne resurse zemlje, pa su u njen JUL pohrlili novobogataši, pljačkaši naroda, tajkuni, da politički overe svoje imperije.

Crveno-crna koalicija, sa JUL-om kao udarnom pesnicom, smislila je još jednu inovaciju: da krade izbore! Verovatno je Milošević računao da mu izmrcvareni srpski narod to neće zameriti. Ali, pošto je 1996. godine još jednom pokrao izbore, desilo se nešto na šta nije računao: dogodili su se građani! Stanovnici najvećih srpskih gradova, u kojima je pobedila opozicija, organizovali su tromesečne proteste da bi zaštitili svoj integritet. (Sa ponosom ističem da sam bio protestant!) Uhvaćen u krađi, priteran u ćošak, diktator je na kraju priznao krađu, doneo je specijalni zakon, lex specialis, kojim prihvata da je opozicija pobedila u najvećim gradovima, i pozvao španskog socijalistu Felipe Gonzalesa da to overi.

Kao što se razlivena voda vraća u korito reke, tako su se i ratni događaji vratili u Srbiju. Dogodilo se Kosovo! Albanci (Arnauti, Šiptari... neka ih zove ko kako hoće) u južnoj srpskoj pokrajini digli su se na ustanak, koji Milošević nije mogao da uguši. Pre toga je Albancima uzeo autonomiju, a sam gotovo celu deceniju držao glavu u pesku tako da nije video da mu na Kosovu novi albanski lider, pisac Ibrahim Rugova, otima vlast praveći paralelnu državu. Kad se opasuljio, Albanci su već imali Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) i svoju intifadu. Da stvar po Srbiju bude gora, Albanci su uspeli da problem internacionalizuju. Selo kao selo (svet kao globalno selo!), jedni su stali na jednu, drugi na drugu stranu. Zapad je stao na albansku stranu, valjda mu je bilo dosta balkanskog kasapina. I - druga Srbija je dobila nešto što nije nijedna zemlja na svetu: neprekidno bombardovanje od gotovo tri meseca od strane najjače vojne alijanse na svetu, NATO pakta.

   Teško je odgovoriti na pitanje zašto Milošević nije odmah kapitulirao. Nije valjda očekivao da će sankcijama međunarodne zajednice uništena Srbija moći da se odupre najjačoj vojnoj mašineriji sveta? Ili se nadao, ispostavilo se bez pokrića, da će majčica Rusija zarad njega i njegove supruge da uđe u Treći svetski rat, kao što je Zapad zarad Poljske ušao u Drugi svetski rat 1. septembra 1939. godine? Noju je bilo potrebno tri meseca da izvadi glavu iz peska i shvati da je zemlja čiji je on predsednik pobeđena. Onda je potpisao kapitulaciju u Kumanovu i povukao vojsku sa Kosova proglasivši pobedu! Taj bračni par ništa nije razumeo: ni da je srušen Berlinski zid, ni da je raspušten Varšavski pakt koji je umarširao u Budimpeštu 1956. i Čehoslovačku 1968. godine, ni da nema više Sovjetskog Saveza, ni da Rusija neće u rat radi Srbije. Jednostavno je poklonio Albancima Kosovo koje će oni desetak godina kasnije da proglase nezavisnom državom. (Njegov bankar Dragoslav Avramović, super deka koji je prekinuo inflaciju, slikovito je to opisao: Prvo ne da ništa, na kraju svlači gaće!)

 

"Turska" restauracija

 

Treća Srbija, prva srpska demokratska država posle komunizma, nastala petooktobarskim promenama 2000. godine, trebalo je da bude moja država, odnosno država u kojoj ću se osećati čovekom i umetnikom a da se ne bojim za svoj opstanak. U poznim godinama u kojima sam, ozbiljno sam strepio da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj (Branko Miljković). Srcem sam želeo novu, demokratsku Srbiju, ali mi je razum govorio da od toga neće biti ništa. Pobeda Demokratske opozicije Srbije (DOS) nije značila raskid sa komunističkom prošlošću, niti početak nove istorije Srbije. Sve je isto, samo njega nema! - osvanuo je grafit na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Nije bila potrebna neka naročita pamet da se to predvidi: na ovim prostorima se uvek ostvaruje negativna utopija. Da pokušam da u najkraćim crtama opišem tu demokratsku državu.

DOS je bio sastavljen, čini mi se, iz osamnaest partija! Na čelu tih partija bili su komunisti, generali, debejci, Miloševićevi gradonačelnici, karijeristi. Koliko znam, samo tri čelnika DOS-a nisu bili članovi Saveza komunista: Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić i Vladan Batić. Prva dvojica potiču iz komunističkih porodica, a nisu bili partijci samo zato što su se mangupirali, jer im se to moglo. Treći, Vladan Batić, bio je iz četničke porodice (valjda su mu oca ubili komunisti) i samim tim bio je antikomunista. Kako mu je baš 5. oktobra umrla majka, dao je veliku čitulju u Politici: Mama, kaži tati, pobedili smo!

Ništa nije bilo od Batićeve pobede! Kako čovek gradi delo prema svom liku, lideri DOS-a napravili su osamnaest komunističkih partija! Umesto jedne dobili smo više totalitarističkih partija, nedemokratskih, autokratskih, piramidalnih. Umesto demokratije dobili smo partokratiju, u kojoj je vlast glavni cilj i smisao života. Stari komunisti su mogli da likuju i da trljaju ruke: ne samo da nisu izgubili vlast, nego su je ponovo osvojili. Pošto su svukli svoje stare crvene košulje, obukli su nove crne, plave, žute, šarene... i ovladali državom. Titovi komunistički kadrovici, sekretari partijskih komiteta, Stambolićevi karijeristi, raznorazni neokomunisti, Miloševićevi direktori, julovci, sve je to pohrlilo u demokratske partije i situiralo se na glavne pozicije. Pogotovo su julovci zajahali na čelo kolone, jer su još za Miloševićeva vakta preoteli društvenu svojinu i strpali je u sopstvene džepove (Karići, Beko, Drakulić... kako se već zovu). Treća Srbija je postala njihova svojina!

Istorija će morati da odgovori na pitanje ko je odgovoran što se ugovor s narodom pretvorio u prevaru naroda. Spolja je bilo vidljivo da se dva novostvorena vlastodršca, predsednik države Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Zoran Đinđić na svakom koraku konfrontiraju i zavađaju dve sestre, Demokratsku stranku i Demokratsku stranku Srbije. Sukob predsednika i premijera najnegativniji je ishod srpske plišane revolucije iz 2000. godine. Zemljom Srbijom (izdvajanjem Crne Gore nestalo je Jugoslavije) zavladale su partije. Partije (stranke) su restaurirale turski feudalni sistem, sa ministrima kao pašama, nedodirljivim i neprikosnovenim u svom pašaluku (ministarstvu). Propale su sve nade disidenata da će sloboda umeti da peva kao što su oni pevali o njoj.

 

Vraćeni da parališu

 

Ubistvom premijera Đinđića raspao se DOS koji je već napuštanjem DSS prestao da postoji. Velika pljačka naroda, započeta pod Miloševićem, samo je nastavljena. Takozvana privatizacija u stvari je otimanje zajedničke svojine od strane novonastalih bogataša. Miloševićev koncept privatizacije i ratovi stvorili su preko noći novi sloj bogataša. Srbija postaje zemlja koja živi bez privrede od rasprodaje nasleđenih dobara i novih zajmova. Najpre Đinđić a posle Koštunica ne samo da nisu sprečili pljačku naroda nego su je doveli do kraja. Miloševićevi lopovi, koji su novac izneli u koferima iz zemlje, sad se pojavljuju kao biznismeni sa Maršalskih ili Kajmanskih ostrva i kupuju Srbiju. Državnu administraciju osvajaju novi ljudi bez iskustva i znanja po partijskoj pripadnosti. Ne ume kolac da zašilji a postaje ministar ili direktor državne firme! Ovi drugi sebi nabijaju plate kao da su na čelu najvećih zapadnih firmi. Novi poslodavci masovno otpuštaju radnike s posla i šalju ih na buvlje pijace. Srbijo, majko, plači! - glasi jedan aforizam, mislim da se autor zove Bapsi.

Na novim izborima pobeđuje Koštunica (desni blok) i obrazuje manjinsku vladu sa podrškom socijalista iz senke. Tako se na političku scenu vraćaju Miloševićevi socijalisti poraženi na izborima 2000. godine. Oni koriste sestrinsku svađu demokratskih partija i diktiraju politički život u zemlji. Bez njih se ne može doneti nijedna odluka, prolazi samo ono što oni žele.

A kako je izgledala ta podrška pokazaću na jednom primeru, budući da sam se u to vreme našao u Ministarstvu kulture, voljom SPO-a koji je dobio taj feud. (O tome sam pisao u "Portretu umetnika u starosti", da ne zamaram čitaoca time.) Poznato je da su Koštunici bila puna usta Kosova, čak je i u Ustav ubacio odrednicu da će ono biti večito srpsko, iako je bilo pod okupacijom NATO pakta. Razume se da se Srbija mogla održati na Kosmetu samo pod uslovom da ga Srbi ne napuste kao pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. i Arsenijem Jovanovićem Šakabentom 1730. godine. Između ostalog, trebalo je spasiti gašenja kosovske institucije.

Kao pomoćnik ministra za stvaralaštvo, dobio sam zadatak da bdim nad ovim ustanovama. Nas ovde interesuje Narodno pozorište iz Prištine dislocirano praktično - nigde. (Zgradu zajedničkog pozorišta okupirali su Albanci i svoje novo pozorište nazvali Adem Jašari, po prvom njihovom ustaniku (teroristi) ubijenom od srpskih snaga bezbednosti sa celokupnom porodicom u selu Donji Prekaz.) Da bi se pozorište negde stacioniralo i da bi funkcionisalo moralo je najpre da dobije upravni odbor. Na odeljenju predložili smo četiri člana odbora a petog da imenuje samouprava. Koliko se sećam, naš predlog je bio: akademik Dragoslav Mihailović, književnik, za predsednika; glumac Ljubiša Samardžić, kompozitor Zoran Hristić i dramski pisac Dušan Kovačević za članove. Javnost je za taj predlog saznala, budući članovi UO dali su egzaltirane patriotske intervjue. Predlog je usvojio kolegijum Ministarstva i trebalo je da ga potvrdi vlada. Međutim, Okružni odbor SPS za Kosmet se nije sa tim složio, tražio je da svi članovi budu iz njihove stranke. Iz tog razloga vlada naš predlog nije usvojila, rad Pozorišta je bio paralisan i tako je ostalo do kraja mandata prve Koštuničine vlade.

 

 

 

 

 

 

 

Đilas je krijumčario svoje tekstove na Zapad gde su objavljivani, zbog čega je dopao dugogodišnje robije. (Više je robijao pod Titom nego pod kraljem!)

 

 

 

 

Knjige su mogle biti zabranjivane zato što su - štampane! U ranijem periodu nekomunističke knjige nisu ni mogle da ugledaju svetlost dana, pa nije bilo zabrana.

 

 

 

 

Pošto su svukli svoje stare crvene košulje, obukli su nove crne, plave, žute, šarene... i ovladali državom. Titovi komunistički kadrovici, sekretari partijskih komiteta, Stambolićevi karijeristi, raznorazni neokomunisti, Miloševićevi direktori, julovci, sve je to pohrlilo u demokratske partije i situiralo se na glavne pozicije. Treća Srbija je postala njihova svojina!