Feljton

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (4)

 

Možda i mi doživimo svet bez nafte

Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. veka. Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna energija" - nuklearna.

Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

Naftni prihodi ne služe samo razvoju. Koriste ih i za sukobe u regionu, koji redovno izbijaju, kao i za pothranjivanje brojnih kriza. Tokom rata Iraka i Irana, Irak je koristio naftne prihode za kupovinu oružja, dok je Iran doživeo velika oštećenja svojih infrastruktura za eksploataciju. Rat u Kuvajtu, uključujući i intervenciju savezničkih snaga, finansiran je zahvaljujući nafti i Saudijska Arabija se tim povodom znatno zadužila.

I alžirski građanski rat je puno koštao, istovremeno u devizama i u razaranju. Naftni "hleb nasušni" nije uniforman i uviđaju se velike nejednakosti među državama, dok arapski svet istovremeno govori o velikoj međusobnoj solidarnosti. U tome postoje flagrantni kontrasti naseljenosti i razvoja. Tako je 2003. naftna renta iznosila 16.000 dolara po stanovniku godišnje u Kataru, naspram 3.600 dolara u Arabiji, i samo 300 do 400 dolara u Alžiru.

Čemu služi "hleb nasušni"?

Sedamdesetih i osamdesetih prošlog stoleća, zemlje proizvođači imaju svest o tome da poseduju ograničene resurse. Nafta im onda pruža finansijsku moć, kao i sirovine koje će moći da služe kao osnova razvoja industrijskih grana, poput petrohemije.

Ideologija razvoja spopada tada lidere tih zemalja. Oni žele "da poseju naftu", kako bi nastavili da žanju svoje plodove kada ona bude iscrpljena.

Tu leže ambiciozne političke ideje o razvoju i modernizaciji. Sve zemlje su angažovane u tim diversifikovanim politikama, kao u razvoju naftne privrede. Na primer, zemlje nastoje da valorizuju izvoz, transformišući i rafinirajući naftu na licu mesta pre izvoza. Region tako drži 14 posto kapaciteta rafiniranja u svetu. Razvila se petrohemijska industrija. Rođene su i grane za etilen ili za azotna gnojiva (namenjena azijskim tržištima). Zahvaljujući naftnim dolarima, zemlje se iskušavaju u industrijskim diversifikacijama, poput grane aluminijuma u Arabiji.

Pojavljuju se i politike industrijalizujućih industrija (kao u Alžiru pod Bumedijenom) na osnovu primorskih polova. Saudijska Arabija je 2009. izvezla više nafte Kini, nego SAD-u, kako je pisao "Njujork tajms" u martu 2010. Suprotno uvreženom mišljenju, takva razvojna politika nije nadahnuta primerom SSSR-a, već Francuske, gde su kadrovi novih nezavisnih država bili školovani. Takve politike imale su za cilj da stvore gusto industrijsko tkivo i da razvijaju razmene između polova regiona.

U Alžiru je, međutim, neuspeh očevidan. Nasuprot tome, Irak Sadama Huseina (na vlasti od 1969) doživljava izvanredan razvoj. Ovaj "hleb nasušni" je takođe služio za bolje kontrolisanje prostora, što nas upućuje u srce geografskih problema.

Brojni regionalni rukovodioci dospevaju na vlast manje-više regularno i potrebna im je legitimacija. Izgradnja, uređivanje i integrisanje teritorija su politički činovi koje im daju državničku boju. Tako su započete i infrastrukturne politike, putne, telefonske, aerodromske. Čak i po Sahari se grade putevi i aerodromi, primer je alžirski Transsaharski put. Urbanizacija je snažna i u pustinjama.

Naftni prihodi su takođe hranili međunarodne finansijske krugove. To je i važan izvor deviza za arapske zemlje koje nisu proizvođači nafte i gasa, a koje zahvataju deo toga zahvaljujući deviznim pošiljkama u zemlju radnika gastarbajtera sa Bliskog istoka. U stvari, naftna proizvodnja i industrija zahtevaju moćnu radnu snagu, što prouzrokuje važan ruralni egzodus. Gastarbajteri su pozvani da pomažu sela koja gube stanovništvo.

Međutim, znatno prisustvo stranaca je danas problematično, jer u periodima jakih tenzija prisustvo manjina može da postane izvor sukoba. Iz tog razloga, mnoge zemlje ostavljaju svesno ovo prisustvo u senci. Tako od 1985. ne postoji pouzdana procena o prisustvu tih manjina u Saudijskoj Arabiji. S druge strane, naftni viškovi (tj. ono što preostane u kesi posle namirivanja svih troškova) recikliraju se u međunarodnim finansijskim tokovima.

Prema ekonomistima, u ovim zemljama ima više rentijerske privrede, nego proizvodne privrede. U njima hidrogoriva predstavljaju 97 posto izvoza, 60 posto fiskalnih prihoda (što objašnjava mala odvajanja za stanovništvo, kao u Libiji, gde stanovništvo to ne plaća) i 30 do 40 posto BND. Rentu takođe kaptiraju socijalne grupe: velike porodice, vojnici, neke privatne organizacije, verske fondacije vezane za državne interese. Novac je takođe plasiran na Zapadu i pothranjuje međunarodne finansijske tokove.

Kriza eksploatacije i proizvodnje

Stručnjake aktuelna svetska situacija podseća na onu koja je vladala 1973. i 1979., tokom dva naftna šoka, na najavu trećeg naftnog šoka.

Danas izgleda da je OPEC blizu maksimuma svojih proizvodnih mogućnosti. Elastičnost ponude zasniva se na margini od oko 75 miliona tona! Razlozi ove situacije su brojni. Saudijska Arabija ne može više, ili ne želi više da usklađuje svoju proizvodnju sa vrlo dinamičnom potražnjom.

Ujedinjeni Arapski Emirati čuvaju svoje rezerve, ili nisu dovoljno investirali kako bi povećali svoju kvotu. Irak je daleko od toga da ponovo uspostavi svoj proizvodni kapacitet od pre drugog Zalivskog rata.

Međutim, posle rata u Zalivu, arapske populacije najurene su, jer je njihovo prisustvo procenjeno kao preopasno u slučaju nestabilnosti. To je imalo znatne posledice po devizne pošiljke u razne zemlje regiona. Sastav radne snage se promenio i danas je čine Azijati sa 2/3.

Sada u Indiju i Pakistan odlazi najviše deviznih doznaka gastarbajtera sa Bliskog istoka.

Međutim, smatraju drugi stručnjaci, sadašnja neuravnoteženost tržišta rezultira iz velike potražnje naspram elastičnije ponude, dok su naftni šokovi ranije došli prvenstveno zbog drastične redukcije ponude.

Iran preti upotrebom nafte kao geostrategijskog oružja, kako bi opravdao svoje nuklearne ambicije. Nigerija, glavni afrički proizvođač, uzdrmana je socio-političkim nemirima i njen doprinos još nije kompenzovan uzletom novih afričkih proizvođača.

Bogatstva okoline Kaspijskog mora i ogromni potencijal Sibira ulog su rivaliteta između Rusije i SAD s jedne, i Rusije, Japana i Kine, s druge strane. Svetska potražnja je pothranjena rastućim potrebama Indije, posebno Kine, koje su najzavisnije od svog uvoza. Cena barela je uvećana berzanskom spekulacijom vezanom za slobodno naftno tržište, koje dodaje 10 do 15 dolara, precenjujući geopolitičke rizike. Najzad, tu je i šireći strah od naftnog špica. Naftaši sada sve više obraćaju pažnju na dva geografska tipa prostora. Duboke morske vode: duboki of-šor (-500 m) i ultraduboki of-šor (-1.500 m), koji isporučuju već trećinu nafte i više od četvrtine prirodnog gasa u svetu. Do 2015. ovaj tip proizvodnje treba da se proširi za četvrtinu za naftu, i tri četvrtine za gas. Široki prostori: resursi u hidrogorivima često su podvodni u Arktiku. Od Aljaske, ostrvlja Sahalin, preko Velikog Severa Kanade, Grenlanda, Norveške i Sibira, uspostavlja se budući pojas hidrogoriva, čija bi fizička pristupačnost trebalo da bude olakšana klimatskim otopljavanjem. Ono snažno povlači sante i ostavlja nadu za otvaranje, na srednji rok, američkog pomorskog puta severozapada. Skupa nafta valorizuje nekonvencionalna hidrogoriva. Najzad, i stare bušotine su ponovo u opticaju, produbljene su radi izvlačenja više nafte.

Budućnost nafte, stanje rezervi

Francuski političar Edgar For je o nafti govorio da nije reč o "običnom artiklu u bakalnici, već o artiklu međunarodne politike". Andre Žiro danas kaže: "Nafta je sirovina jake odbrambene, diplomatske, fiskalne vrednosti u manjoj meri, na podređen način energetska."

I pored konkurencije sa drugim izvorima energije za proizvodnju električne struje i grejanja, nafta ostaje nezamenljiva za transporte i vitalna za veoma isplativu industriju petrohemije. Potrebe za naftom neprestano se povećavaju korelativno sa industrijskom ekspanzijom koja je došla posle Drugog svetskog rata.

Više fenomena povećavaju zavisnost industrijalizovanih zemalja od naftnog računa koji direktno opterećuju trgovinski balans zemalja uvoznica. Šok će biti još brutalniji za nerazvijene zemlje koje nisu proizvođači nafte i gasa.

Na početku 21. stoleća, nafta pokriva i dalje više od 40 posto energetskih potreba sveta i njen udeo, prema svim procenama, ne bi trebalo znatno da opadne narednih decenija. Trenutna povećanja cene nafte spadaju u kontekst razređenja rezervi, čak i ako je njihova procena još izvor rasprava. Kada cena nafte znatno skoči, eksploatisanje novih bušotina postaje rentabilno, kakvo smo već videli prilikom prvih naftnih šokova, kada su priznate bušotine, još neeksploatisane, mogle da budu stavljene u proizvodnju.

Napredovanja u prospekciji tehnologija eksploatacije omogućuju, ili obećavaju, eksploatisanja najtežih ležišta za pristup, poput onih u Kaspijskom basenu, duboko u Meksičkom zalivu, u Brazilu i Gvinejskom zalivu, što treba da donosi po nekoliko desetina hiljada barela dnevno. Na kraju bi zahvatanje nafte sadržane u ležištima moglo jednako da se poveća sa sadašnjih 35 posto na 50 posto. Potrošnja ipak napreduje brže od otkrića nove nafte. U stanju današnjih tehnika proizvodnje, svet raspolaže sa četrdesetak godina ekstrakcije. Zato će nafta i dalje poskupljivati.

To se desilo sa bušotinama u Severnom moru, za koje cena proizvodnje, međutim, može da dosegne 15 dolara po barelu, kada nafta Bliskog istoka proizvodno staje jedan dolar.

Nikola Sarkis, direktor pariskog Arapskog centra za naftne studije, blizak je slavnom francuskom generalu Pjer-Mari Galoa, koji je predsedavao njihovom Istraživačkom serklu, zanimljivoj francuskoj grupi za promišljanje (ili, kako Anglosaksonci kažu: think tank). U jednom od svojih izlaganja na Serklu, Sarkis je izneo ovakvo svoje viđenje energetske tendencije prve decenije 21. stoleća: "Od 2003. cene nafte su skoro udvostručene, prešavši 40 ili 45 dolara za barel. Uzrok ovog skoka su strukturalni i konjunkturalni faktori: politički problemi u Venecueli, Rusiji i na Bliskom istoku; atentati u Iraku; na ovo se dodaje rastuća potražnja za potrošnjom, naročito u Kini; na strani ponude, uočavamo zasićenost proizvodnih kapaciteta, rafinisanja i transporta; mešetari (posrednici) razmenjuju na papiru 7 do 8 puta fizički volumen proizvodnje...Prema Međunarodnoj agenciji za energiju, nafta će ostati barem tokom 30 godina glavni energetski izvor. Potražnja do 2030. treba da poraste šest posto godišnje... Svetska aktuelna potrošnja od 82 miliona barela na dan preći će na 120 miliona barela dnevno 2025, što je pet posto više nego danas. Dok će drugde proizvodnja opasti, zemlje Bliskog istoka su pozvane da pokriju najveći deo potražnje u svetu i da takođe isporučuju prirodni gas. Njihova proizvodnja nafte trebalo bi da se udvostruči do 2025... Energetska zavisnost biće snažnija. SAD, koje uvoze 65 posto svojih potreba, preći će na 70 posto, Kina će od 31 posto preći na 73 posto, a Zapadna Evropa od 51 posto na 69 posto..."

Na sektorskom planu, ovaj rast svetske potrošnje nafte proizilazi dve trećine iz transporta, posebno iz drumskog. U 2000. taj udeo je bio 50 posto, a 2030. bi trebalo da dosegne i 60 posto.

Nafta je teško zamenljiva u transportu, jer taj sektor zavisi čak sa 97 posto od naftnih proizvoda.

Između 2002. i 2006. cena nafte je utrostručena (2006. barel je 78 dolara). Eksplozija cene je rezultat kombinacije ekonomskih, geopolitičkih, tehničkih i klimatskih faktora.

Pre najnovije ekonomske krize, to je period očite ekonomske obnove sveta i povećane potražnje za naftom iz Azije i SAD. Bliski istok je na geopolitičkom planu ostao glavni faktor tenzija naftnih tržišta, pre svega zbog rata u Iraku i iranskog nuklearnog programa. U Latinskoj Americi i Rusiji snažno se vratio "naftni nacionalizam." Na meteorološkom planu, cikloni "Rita" i "Katrina" su 2005. izazvali velike štete u SAD, pokazali su nedostatak proizvodnih kapaciteta, nedovoljno oruđa za rafinisanje i očito starenje proizvodnih infrastruktura generalno. Na ovaj ekonomski kontekst "lepi" se problem smanjivanja svetskih emisija ugljen-dioksida, što se veže opet za energiju i kontroverznost oko iscrpljivanja svetskih rezervi.

Naspram ogromnog skoka sirove nafte, OPEC je izgubio svoj prvenstveni uticaj na naftnom tržištu, i to je tendencija koja je započela još 1973, kod prvog "naftnog šoka". Da bi parirale eventualnom prekidu snabdevanja, države članice EU i Međunarodne agencije za energiju prisiljene su na stvaranje stokova sirove nafte i gotovih proizvoda. Zato zapadne zemlje uvode praksu politike diversifikovanja izvora energetskog snabdevanja i ovladavanja potražnjom energije. Verne sopstvenoj energetskoj politici uvoza, obezbeđuju rute energetskog snabdevanja i svetskih naftnih tokova, zahvaljujući razvijanju svojih vojnih baza po svetu, posebno u Saudijskoj Arabiji.

Iako se sve češće smatra običnom sirovinom, čije trgovanje sledi tržište, nafta ostaje neophodna za ekonomski razvoj planete i poseduje i dalje strategijsku vrednost za glavne države izvoznice i potrošače. Zbog toga se čine pokušaji uspostavljanja tzv. "svetskog vladanja".

Vreme naftne psihoze, ulog pitanja naftnog vrhunca

Iz geoloških i tehničkih razloga, svaka proizvodnja nafte sledi sledeću generalnu shemu. Proizvodnja raste posle prvih bušenja, postiže maksimum - "vrh" - kada je oko polovine rezervi mogućih za ekstrahovanje proizvedeno, potom se progresivno smanjuje do nule. Ova shema važi kako na lestvici individualnog naftnog polja, tako i za skup svetskih naftnih resursa. Sa ekonomskog gledišta, sam trenutak kada više neće biti nafte, malo je važan. Važan je trenutak kada će je biti manje. U stvari, kada prođe Vrhunac proizvodnje, "špic", pojaviće se rastuća neuravnoteženost između potražnje koja raste i proizvodnje koja se smanjuje svake godine, povlačeći za sobom najpre halapljivost i rast cena, a onda i nestašice.

Brojne naftne kompanije vide svoju proizvodnju kako doseže plafon, ili je u opadanju. Primer je evolucija proizvodnje u periodu 2001- 2005. značajnih kompanija: Exxon - (minus) 1 posto; Shell - 5 posto; BP (van ruske participacije) - 14 posto; Chevron - 15 posto; Repsol - 18 posto. Od 48 glavnih zemalja proizvođača nafte, 33 imaju proizvodnju u potvrđenom opadanju.

Od 2000. godine, brojne zemlje su prošle vrhunac proizvodnje nafte. U odnosu na predviđanja Međunarodne agencije za energiju (IEA) i Administracije za informaciju o američkoj energiji (EIA), godinama ranije vrhunac su dosegli: Norveška (pet godina pre), Oman (devet), Velika Britanija (deset), Meksiko (dvadeset i šest), Severna Amerika (dvadeset i osam) i Australija (trideset).

Od 2005. svetska proizvodnja stagnira.

Brine i situacija sa gasom. SAD, Kanada, Ujedinjeno Kraljevstvo, Holandija, zemlje koje obezbeđuju 50 posto svetske proizvodnje, ušle su u neočekivano opadanje posle 2000. U to spadaju i glavna ruska ležišta.

Nafta je kapitalna za transport, presvlačenje puteva, lubrifikaciju svakog mehanizma, za proizvodnju hrane, lekova, i masovnih potrošnih dobara, grejanje stanovništva i brojnih drugih elemenata ekonomije. Američki departman za energiju tvrdi da je potrebno 20 godina za uspešno sučeljavanje sa naftnim vrhuncem, tj. sa izbegavanjem katastrofalnih posledica.

Naspram opadanja nafte i gasa treba kombinovati rešenja koja se razvijaju paralelno: ekonomija energije, alternativne energije, prilagođavanje našeg načina života.

 

 

 

Ima nafte

Uspeh tranzicije ka "svetu posle nafte" zavisiće od vremena kojim raspolažemo za uspostavljanje rešenja, jer će se taj posao ostvariti uz pomoć nafte i gasa koji nam preostaju. Tri su značajna faktora koji će igrati ulogu u ovom procesu:

1. Brz pad izvozničkih kapaciteta zemalja izvoznica u opadanju, pošto one prioritetno zadovoljavaju svoju unutrašnju potražnju, pre no što izvezu viškove;

2. Rastuće količine energije, dakle i nafte, koje će morati da se potroše za ekstrakciju nafte iz budućih ležišta, koja su teža da im se pristupi;

3. Porast broja potrošača. Poslednjih godina, kako je izračunao Francuski institut za naftu, to opadanje iznosi 1,2 posto godišnje. Do 2015. godine, raspoloživost goriva po automobilu smanjiće se za 30 posto i dalje će potom opadati.

Međutim, datum vrhunca proizvodnje biće poznat tek kada se dogodi. I svaki sukob za kontrolu naftnih resursa koji se desi u trenutku vrhunca davaće iluziju kako su problemi čisto geopolitički, a ne geološki. Pripreme za to vreme treba da budu na individualnoj lestvici, potom porodičnoj, pa komunalnoj, regionalnoj i nacionalnoj. Što pre, to bolje, jer svakoga dana imamo za 84 miliona barela nafte manje na raspolaganju, kako bismo ostvarili ovu tranziciju. Treći naftni šok, koji je svet upoznao od 2005, manje je surov nego oni iz 1973. i 1980., doveo je do malo preuranjenih analiza o "kraju nafte".

Abdala S. Džuma, predsednik nacionalne kompanije Saudi Aramco, nije tog mišljenja. "Svet je potrošio tek 18 posto svog naftnog potencijala". Što će reći, oko 1.000 milijardi barela od ukupnih rezervi od 5.700 milijardi. Njih, pak, čine konvencionalna sirova nafta, koja je već otkrivena i moguće ju je vaditi (1.200 milijardi barela), bitumenski pesak Kanade i teška nafta Venecuele (1.500 milijardi), poboljšavanje stopa taloženja (obnavljanja) nafte (1.000 milijardi) i predstojeća otkrića (1.000 milijardi).

To su, po mišljenju Džume, dovoljne rezerve za obezbeđivanje "više od 140 godina potrošnje sadašnjim ritmom". To diskredituje, po njemu, sve ranije prognoze o skorašnjem opadanju proizvodnje (čuveni peak-oil).

 

 

 

Praktično, nafta stvara grad. Saudijska Arabija je urbana sa više do 90 posto, a stanovništvo Tamanraseta u Alžiru se za 40 godina popelo sa 4.000 na više od 100.000. Tako gotovo milion egipatskih felaha živi u Iraku. Samo te devizne pošiljke predstavljaju u 2005. gotovo šest milijardi dolara za Egipat.

 

Čovečanstvo je u sto godina potrošnje nafte iscrplo već trećinu "krajnjih rezervi" nafte iz tla, što je bilo oko 500 milijardi barela od ukupno 1.600 milijardi na raspolaganju.

 

Kritičari neracionalnog trošenja energije u savremenom svetu misle pre svega na Ameriku, koja je urbanizovana, motorizovana, klimatizovana. I ne rešava problem brojne sirotinje, kojoj je potrebna energije, a nema je.