Feljton

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (5)

 

Sledi okršaj kod Oil korala

Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. veka. Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna energija" - nuklearna.

Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

Svet ima rezerve fosilne energije od oko 800 milijardi tona, od čega 500 za ugalj, što je za oko 200 godina sadašnje proizvodnje. Ostatak se deli jednako na gas (60 godina) i naftu (35 godina).

Olivije Aper, predsednik Francuskog instituta za naftu, opominje da ove procene "ne treba da nas liše razmišljanja o energetskoj tranziciji". Ovakvi podaci su žestoko osporavani, posebno od bivših naftnih geologa firme Aspo (Association for the Study of the Peak Oil & Gas), koji predviđaju opadanje proizvodnje sirove nafte tokom naredne decenije.

Cifre proizvodnje su "izmanipulisane", a one o rezervama "vrlo su politične", zaključuje Žan Laerer, bivši tehnički direktor istraživanja u kompaniji Total, danas član ASPO.

Logično je da se rezerve ipak iscrpljuju. Uprkos novim nalazištima koja obećavaju, poput novootkrivenih u Meksičkom zalivu, dokazane reserve povećavaju se tek za jedan posto godišnje (naspram 4,5 posto tokom osamdesetih). A bareli otkriveni od 1999. kompenzuju tek 45 posto onih utrošenih u tom periodu. Resursi u naftnoj industriji odgovaraju količinama hidrogoriva, koja se mogu, ili ne mogu, pokupiti, i koja su sadržana ispod zemlje. Rezerve su, strictu sensu, formirane iz identifikovanih akumulacija koje su, ili će biti, pokupljene u tehničkim i ekonomskim uslovima današnjice, iz ležišta u eksploataciji, ili u toku razvoja. Rezerve nafte koje se nazivaju dokazanim, procenjuju se na oko 1.000 milijardi barela (između 1 i 1,3), to jest na oko 150 milijardi tona, iliti proizvodnju od četrdesetak godina sadašnjim ritmom.

Referentna svetska grupa za promišljanje energetskih problema CERA (Cambridge Energy Research Associates), u svojoj studiji iz 2007. negira peak-oil. Mnoge referentne svetske institucije počele su da menjaju svoje poglede 2006. i naglašavale su tu promenu u 2007. godini. U 2010. izgleda da je peak-oil ne samo politički, ili problem "iznad tla", već i ideološki problem.

Mada niko od njih ne bi smeo da iznosi sve cifre, pošto su u svim zemljama pod kategorijom državne tajne (osim u SAD, Velikoj Britaniji i Norveškoj). U tonama ekvivalent nafte, gasne rezerve predstavljaju volumen istog reda veličine kao i onaj naftnih rezervi, ali količine odgovaraju rezervama proizvodnje za više od 60 godina.

Rezerve nafte danas su procenjene između 1.000 i 1.200 milijardi barela, tj. za 40 godina eksploatacije sadašnjim ritmom. Presušiće, smatra većina stručnjaka, pre kraja ovog stoleća.

Geopolitika i lokalne smetnje koče razvoj novih kapaciteta, tvrde ove grupacije stručnjaka, redovno povezane sa najvećim multinacionalkama nafte i gasa. Piter Robertson, potpredsednik Chevron Corporation, o perspektivi buduće naftne proizvodnje kaže: "Glavni uzrok nije količina nafte koja je u zemlji, već pre 'iznad površine' geopolitičkih rizika. Nedostaju investicije u proizvodne sposobnosti u mnogim od najvećih svetskih nacija-proizvođača nafte. Smatra se da će cene nafte i gasa ići vrlo visoko. Lideršip SAD i sveta treba da načine veliki napredak u efikasnosti i da možda uspore rast potražnje. Ima dovoljno i gasa i nafte da se cene drže znatno ispod današnjeg nivoa."

Pitanje je hoćemo li imati pristupa tim resursima, hoće li biti investiranja, i kako će izgledati potražnja. U mnogim zemljama koje poseduju te resurse, investiranja nisu postojala. Ni u Rusiji ih nije bilo koliko je trebalo, ni u Meksiku, ni u Venecueli, ni u Kuvajtu i Iraku. Ono što se dešava na tim mestima definisaće cene nafte i gasa za narednih 10 ili 15 godina.

Sveukupne of-šor bušotine (na moru), poput one koja je izazvala najveće zagađenje mora u istoriji SAD, u Meksičkom zalivu, predstavljaju danas gotovo trećinu svetske proizvodnje nafte.

Tvrdi se da proizvodnja nafte treba da se stabilizuje na oko 95 Mb/j pre 2020. godine. Potražnja naftnih proizvoda moraće, navodno, da se prilagodi ponudi prisiljenoj na nivo od oko 100 Mb/j pre 2020. Udeo fosilnih energija biće na nivou blizu 75 posto oko 2030., 81 posto za fosilne energije, od čega 35 posto za naftu i 21 posto za gas. Tako će 21. vek biti, tvrdi se čak, zlatno doba nafte, koja će doživeti svoj svetski maksimum proizvodnje (peak-oil) oko 2020., ali će i dalje biti glavna energija na kraju stoleća. Ovo stoleće, kažu, trebalo bi da bude stoleće braka hidrogoriva i nuklearnog. Biće takvi brakovi pre svega tehnološki. Brakovi baština biće udaljeniji, "slobodne unije" biće zadugo dominantne. I obnovljive energije moći će, takođe, da se kombinuju sa hidrogorivima i/ili nuklearnim, ali će one igrati ulogu "marginalnih veza", osim većih tehnoloških proboja, mogućih suštinski za solarnu energiju.

Postnaftno doba

Emirat Dubai započeo je postnaftno doba, priprema ga. On preuzima svoju staru funkciju raskrsnice i platforme razmene u Zalivu. Najviše ga brine ne kraj nafte, već pre pitanje vode. U Arabiji se pumpa fosilna voda za poljoprivredu. U Libiji se gradi velika veštačka reka od 800 do 1.000 kilometara za razvoj poljoprivrede i napajanje obalskih gradova.

Danas volumen petrodolara raste, posle urušavanja osamdesetih. Viškovi su omogućili da se refinansira dug i razvoj najsiromašnijih zemalja (Afrika, Azija ili Brazil). Atentati izvedeni u Americi 9/11 prouzrokovali su masovnu reorganizaciju protoka kapitala i njegov povratak u region, što treba dovesti u vezu sa razvojem islamskih banaka, koje poštuju preporuke koje je oglasio Prorok u oblasti kredita. Prva takva banka osnovana je 1984., a danas one drže više od 200 milijardi dolara u kapitalima. Taj trend prate zapadne banke, koje su zainteresovane za ovo sočno tržište, pa i same stvaraju unutar sebe islamske filijale.

Naftni prihodi služe poukama vezanim za korišćenje vode, pa je na vidiku alimentarna bezbednost. Naftna privreda je naglasila prehrambenu zavisnost ovih zemalja od ostatka sveta. Razvoj aktivnosti vezanih za naftu izazvao je veliki ruralni egzodus, koji nije bio kompenzovan prilagođenim poljoprivrednim politikama. U regionu gotovo da nema više seljaštva. Štaviše, urbani rast je praćen oksidentalizacijom alimentarnih praksi. To znači da stanovništvo više voli blago zrno, na uštrb oštrog zrna, i više troši meso. Nedostatakom zemljišta i lošom klimom tumače se teškoće obrađivanja zemlje, pritom se ne računa da se grad koji se razvija širi na uštrb poljoprivrednih kultura (što se dešava i kod nas, i svuda drugde na planeti).

"Postindustrijska revolucija" a la "Bilderberg" fabrikovana prevara

Svojevremeni cilj grupe "Bilderberg", da se postigne cena nafte na tržištu od 200 dolara, približava se ostvarenju. Cena sirove nafte ciklično izaziva paniku u privrednim krugovima sveta, ali treba znati da je "Bilderberg" sve ovo odavno planirao. Izveštaj moćne finansijske grupe "Goldman-Saks", od 5. maja 2008., predviđao je da će 2009. i 2010. godine cena nafte biti od 150 do 200 dolara po barelu. To je u skladu sa projekcijama šire grupacije, kojoj pomenuta po uticaju pripada - Grupe "Bilderberg". Navodni smisao ovog planetarnog poduhvata je pritisak na srednju klasu smanjivanjem životnog standarda zapadnog sveta, smatrala je analitička grupa "Goldman-Saks", koju je predvodio izvesni Aržun N. Murti.

I dalje svet zavisi od iscrpljivih resursa, koje generišu zagađenja i otpatci, i to sa 90 posto energetske potrošnje.

Grupa "Bilderberg" očito je ovim najnovijim potezima želela da poveća cenu nafte do "pucanja" standarda života srednjih klasa planete, tvrdili su i analitičari, poput Pola Džozefa Votsona. Tako bi Zapad počeo da tone ka svetu očajnika, tzv. "četvrtom svetu", a planetarne elite bi postale još moćnije i bogatije, kako politički, tako i finansijski. Diskretni timovi oko grupe "Bilderberg" su pravi konzorcijum moćnika političkog, finansijskog, bankarskog, univerzitetskog profila. Njihov redovni povremeni skup, kao u maju 2005. u Minhenu, desio se u vreme kada je barel nafte koštao samo 40 dolara. Tokom te konferencije, saznali su najuporniji tragači za unutrašnjim događajima u "Bilderbergu", govorio je i jedan od članova sa višedecenijskim stažom, stara lisica dr Henri Kisindžer. Navodno je on tada izgovorio svojim kolegama "kako je elita odlučila da osigura da se cene nafte dupliraju tokom narednih 12-24 meseci".

 I upravo se to i dogodilo. Tokom "Bilderberg" skupa u Otavi, prestonici Kanade, grupa se saglasila da pokuša da dosegne 105 dolara po barelu pre kraja 2008. godine. Ovakva informacija s teškom mukom je došla do novinskih istraživača koji "rode mečku" svaki put kada treba da dođu do novosti iz "sveta Bilderberga". Zanimljivo je da je "zadata" cena iz Otave, početkom juna 2008., već za 35 dolara nadmašena, dosegla je 140 dolara po barelu. Činjenica koju su analitičari uočili je nesporna: poslednjih godina, cene nafte su gotovo u cent sledile planove "Bilderberga".

Sve ukazuje da je projekat dosezanja cene nafte od čak 200 dolara po barelu ostvariv. Neki od analitičara "Bilderberga" su već u ranijim prilikama signalizirali, uz poslovično prećutkivanje medija, kako je prava zakletva "Bilderberga" da se ostvari "postindustrijska revolucija".

Podsetimo da je upravo taj termin svojevremeno upotrebio i Hoze Barozo, predsednik Evropske komisije i, naravno - član grupe "Bilderberg".

Tako bi naftni šok, sa "špicom" od 200 dolara, zapravo predstavljao fabrikovanu prevaru naftnih kompanija radi veštačkog stvaranja nestašice i povećanja dobiti transnacionalnih kartela nafte. A kada se o njima govori, onda se prvenstveno misli na američke "naftaše" poznate i pod imenom Big four (Chevron Texaco, ExxonMobil, British Petroleum, Royal Dutch Shell).

Paralelno, Amerikanci još uvek delaju kroz elemente perioda tzv. Cheney Presidency. Politika Bušovog ultradesnog potpredsednika Dika Čejnija zasnivala se na obezbeđivanju direktne globalne energetske kontrole svih svetskih velikih naftnih regiona, kao i velikih polja prirodnog gasa. Pomenimo pritom još jednu važnu činjenicu: u SAD firme vladaju državom, što izuzetno pogoduje grupi "Bilderberg" u ostvarivanju planova, a zna se da su u njoj sve sami ljuti zagovornici najtvrđeg kapitalizma - dranja kože građanima. Njih uopšte ne zanima socijalna politika sveta budućnosti.

Ogroman je ekonomski i politički rizik u održavanju energetskog snabdevanja zasnovanom na nafti. Nesumnjivo je da će, kada dođe trenutak u bliskoj budućnosti, zemlje poput Francuske i Japana, imati privilegovanu poziciju na svetskoj sceni, zahvaljujući svojim ambicioznim nuklearnim programima.

Danas u domenu energije akteri napreduju maskirani. Nevini diskursi o spasavanju i očuvanju planete, o borbi protiv siromaštva i ekonomskih neuravnoteženosti, dolaze od onih koji najcrnje eksploatišu planetu I uništavaju je. Realnost je, kao i obično, mnogo prozaičnija.

Budući svet po dr Brokorensu

Doktor nauka Univerziteta Mons-Eno Patrik Brokorens je 10 godina vršio istraživanja u oblasti hemije i materijala na bazi molekula i polimera, proisteklih iz nafte i prirodnog gasa. Belgijski naučnik nas razložno suočava sa bliskom budućnošću u kojoj će biti znatno manje nafte, a svi će morati dobrano da promene svoje životne navike, čestu neracionalnost u potrošnji, i neobaziranje na one pored nas. "Svakog dana širom sveta, milijarde individua, industrijalaca i političkih ličnosti planiraju svoje živote, investiraju, donose odluke kao da je era obilate i jeftine nafte večna. Ipak, brojne indicije govore da je ta era u kojoj smo rođeni i odrasli pred okončanjem. Ovaj istorijski preokret se zove Špic nafte, tj. moment u istoriji čovečanstva kada proizvodnja nafte ne može više da raste i započinje svoje opadanje. S obzirom na centralnu ulogu nafte u našoj civilizaciji, posledice će biti neprocenjive.

Kada se zamišlja svet sa manje nafte, najpre se pomišlja na prevoz. Moraće da se uspostavljaju načini transporta koji su efikasniji. Za lični prevoz, to će značiti korišćenje performantnijih vozila, zajedničku vožnju, zajedničke transporte, bicikl, i pešačenje. Transport robe biće skuplji, lokalniji, što će izazvati pad drumskog i avionskog transporta, u korist broda i voza. Teži prevozi okončaće globalizaciju.

Reorganizacija rada biće neophodna, pošto je mobilnost zamenjena pristupačnošću (rad putem telefona - tele-rad, veb-konferencija...), isto kao i preorijentacija ekonomskih prioriteta, izvesnih sektora koji ulaze u zaoštrenu krizu (agrobiznis, vazdušni transport, masovni egzotični turizam, automobilska industrija, plastična industrija i multinacionalke generalno, vrlo zavisne od transporta), dok će se drugi razvijati (energije, organska poljoprivreda, biomaterijali, reciklaža, reparacija, preduzeća i lokalne trgovine). Za uređenje teritorije i ono što se gradi moraće da se plati.

Stanovništvo će više voleti da se okuplja u gradskim centrima nego u predgrađima koja su loše opsluživana i udaljena od svake usluge, dok će pasivne kuće, ili kuće sa dve fasade, biti omiljenije od bungalova sa četiri fasade, onako kako su koncipirane osamdesetih i devedesetih. Ishrana će biti lokalnija, sezonska i manje raznolika. Iako su ove stvari navedene u brojnim vladinim izveštajima o efektima Špica nafte na savremena društva, mnogi smatraju da je reč o naučnoj fantastici.

Na primer, pominjanje bicikla ili pešačenja kao rešenja nasmejaće brojne ljude, u vreme kada se i očekuju pojavu haj-tek auta na hidrogenski pogon. Ali, neće individualni auto prestati da bude dostupno sredstvo prevoza za sve zbog nepostojanja drugih izvora energije osim nafte, jer električni automobili već postoje. Razlog je što progresivno nestajanje nafte znači značajno smanjenje naše kupovne moći. Naime, nafta je istovremeno i izvor guste energije i neporeciva sirovina. Kada ekstremno jeftin karakter nafte i njena raspoloživost u izobilju budu iščezli, onda će i za sva potrošna dobra cene skočiti, jer danas gotovo 100 posto svega što kupujemo u prodavnicama zavisi direktno ili indirektno od nafte.

Primera je bezbroj. U autu su gume od nafte, komandna tabla takođe, sedišta takođe, kao i brisači, patos. Za izradu šoferšajbne i karoserija se troši nafta, gas i ugalj. Od nafte su i putevi (asfalt), ili se koristi prirodni gas (za proizvodnju betona). Nafta i prirodni gas su prisutni u hiljade proizvoda svakodnevnog života: šamponi, sapuni, deterdženti, kozmetika, parfemi, lakovi, boje, premazi, lekovi, konzervansi, koloranti, izolacioni materijali, tekstili i sintetički tepisi, plastike, itd. Savremena industrijska poljoprivreda je i sama mašina za transformaciju fosilnih energija u hranu. One intervenišu u izradi insekticida, pesticida i gnojiva, u funkcionisanju poljoprivrednih mašina, irigaciji, konzervaciji, transportu, tretiranju, ambalaži, pripremanju poljoprivrednih živeži. Više studija je pokazalo da je neophodno 7-10 kalorija fosilne energije za dovođenje jedne kalorije hrane od polja do tanjira. Najveći problem postnaftne ere biće, dakle, ishrana, mnogo više nego transport. Ma koliko gunđali da je cena benzina na pumpama bezobrazno visoka, da nas pljačkaju proizvođači nafte i države, suština je da je nafta previše jeftina, tvrde stručnjaci. Preko motora, jedan litar benzina je u stvari kadar da izvrši rad ekvivalentan trideset i jednom satu non-stop manuelnog rada. Ako ni ovo nije ubedljiv primer energetske gustine nafte, sledeći put kad krenete na posao, gurajte malo auto, umesto da ga vozite.

U Belgiji se svakog dana potroši 72 miliona litara benzina, 6,8 l po stanovniku, što je ekvivalent miliona nevidljivih robova koji rade za našu dobrobit, i koji su učinili mogućim, između ostalog, i globalizaciju, nebodere, jagode u decembru, čileansko vino i kivi sa Novog Zelanda na našim trpezama, odmor na Kanarskim ostrvima, plaćeni godišnji odmor, penziju, i osiguranje u slučaju nezaposlenosti.

Ljudi se i dalje nedovoljno pripremaju za novo postnaftno doba, najviše zbog odsustva svesti o ulozi nafte u celokupnom savremenom životu.

Impresionirani neprestanim tehnološkim inovacijama, većina ljudi u svetu je ubeđena da će nauka naći rešenje za sve aktuelne probleme. Ali, energija uhvaćena po jedinici površine je ekstremno slaba, kada govorimo o alternativnim energijama. Solarni panoi na bazi silicijuma imaju, na primer, učinak od 15-20 posto.

U dve godine funkcionisanja, oni će proizvesti količinu energije ekvivalentnu onoj koja je bila potrebna da se utroši za njenu izgradnju. Solarni pano mora da funkcioniše tako ogromno vreme kako bi proizveo veoma malu količinu energije, a ti panoi su i dalje ekstremno skupi. To objašnjava zašto fotovoltaička i eolska energija predstavljaju tek 0,03 posto energije potrošene u Belgiji i 0,34 posto potrošene u Evropi.

                                                  Nastaviće se

 

 

Nove nafte

Jedino biomasa formira obnovljivi izvor tečnog goriva i sirovina za hemijsku industriju, ali je ona ograničena na nivou eksploativih površina. Specijalisti tipuju danas na "nove nafte", koje čine hidrogoriva sadržana u bitumenskim sedimentnim lisnatim stenama, ili asfaltnom pesku, ili pak u metanu zarobljenom u velikim okeanskim dubinama. Ovakva prevarantska politika velikih "naftaša" postindustrijskog Zapada ima i svojevrsnu istoriju. Nju je započeo 1956. godine M. King Hjubert, iz kompanije Shell, koji je tada tvrdio da je ostalo još samo 1,25 triliona barela sirove nafte. Ta cifra je pređena još 2006. godine i jasno je da bi planeta, po tim proračunima Hjuberta, već od 2007. trebalo da proizvodi poslednje kapi nafte. 

 

 

 

 

Sveukupne of-šor bušotine (na moru), poput one koja je izazvala najveće zagađenje mora u istoriji SAD, u Meksičkom zalivu, predstavljaju danas gotovo trećinu svetske proizvodnje nafte.

 

   Izveštaj moćne finansijske grupe "Goldman-Saks", od 5. maja 2008. godine, predviđao je da će 2009. i 2010. godine cena nafte biti od 150 do 200 dolara po barelu.

 

 

 

 

Knjigu dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", ali i druge knjige ovog autora, možete kupiti u Institutu za političke studije, Krfska 7, Beograd, ili poručiti na telefon 011/240-3440.