Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Do poslednjeg daha

 

Milovan Brkić

 

 

Posle rata se Entoni Idn, engleski ministar, požalio Vinstonu Čerčilu da nije dobro što podržava Titovu vladu u Jugoslaviji, navodeći mnoge zločine njegovih partizana. Čerčil je svom ministru odgovorio pitanjem: ''A da li ćete vi tamo živeti?''

Moćne države rukovode se Čerčilovim geslom da njihove građane neće doticati nesreća malih naroda i država, u kojima će njihova spoljna politika postavljati svoje prokonzule i podržavati male i velike diktatore, ako oni služe njihovim interesima.

Srpski predsednik, oronulog zdravlja i sa bolestima koje su sa lošom prognozom, u svom ludilu i uverenju da je mesija, ponovo putuje po svetu u nastojanju da nas uvede, putem ''bez alternative'', u Evropsku uniju.

Kriminalna grupa koja rukovodi Borisom Tadićem organizuje mu dočeke, prijeme, počasne garde, i on, iako nema nikakvih ustavnih ovlašćenja, potpisuje ugovore i međunarodne sporazume, koji ostaju mrtvo slovo na papiru.

Pravo iz bolničke postelje, još ranjiv, i nezalečen, srpski predsednik se sastaje i s Kurtom i s Murtom. On prima naše ambasadore, drži polustojeći predavanja, govore, putuje po svetu, posećuje direktora torinskog Fijata, potpisuje ugovore. U nadležnosti predsednika Srbije nisu zaključivanje bilateralnih ugovora, niti pregovori sa stranim kompanijama. Svi ti poslovi su u nadležnosti Vlade Srbije i njenih ministara.

Niko u Srbiji ne traži od predsednika Tadića da nam otvori svoj zdravstveni karton, da se uverimo od kojih sve bolesti on boluje, i da li je sposoban da bude na čelu države. On je odlučio da ide dalje.

Iza njega ostaju ''podvizi'', kao što je, recimo, ''strateško partnerstvo'' sa Turskom, Francuskom, Libijom, Jermenijom, Estonijom...! Srećom, svi ti njegovi ''podvizi'' kratko traju, ali posledice njegovog suludog delovanja mogu ostati trajne. Niko od građana Srbije ne zna šta je Tadić sve obećao Turcima i ''proevropskom'' Erdžepu Erdoganu ili Gulu, šta je sve obećao državnom rukovodstvu Hrvatske, da li im već isplaćujemo ratnu odštetu, kakve je to on odredio granice sa ovom zemljom, ili kome se, tajno, u naše ime izvinjavao.

Lopovska grupa iz vrha Tadićeve stranke i njegovog kabineta napunila je predsedniku džepove i on je, kažu upućeni, težak preko dve milijarde evra. Taj novac gospodin Tadić mora da ''odradi''. Teško bolesnog, njega kao mečku Božanu izvode na pozornicu, jer i oni hoće da zarade. Još, i još, i još...

Delegacija Srbije, koju je predvodio Tadić, učestvovala je 2. septembra u obeležavanju 40. godišnjice libijske revolucije, tokom koje je i jedan vod Vojske Srbije učestvovao u vojnoj paradi. Predsednik je imao srdačne razgovore sa Gadafijem, a po povratku u zemlju njegov ministar odbrane slavodobitno je tvrdio da od ove zemlje možemo očekivati stotine milione evra, u poslovima oko naoružanja, u građevinarstvu...

U iznenadnu posetu Parizu i na petominutni razgovor sa Sarkozijem Tadić je krenuo na nagovor francuskog agenta Žorža Urioa, koji je sredio da on proviri u Jelisejsku palatu, a da, zauzvrat, ministri Jeremić i Šuntanovac sa sobom ponesu sve planove o putevima, skloništima, fabričkim halama, aerodromima i bunkerima koje su gradila mnogobrojna građevinska preduzeća iz Srbije. Francuzi to žele da sada unište.Nekoliko meseci ranije Tadić se sagnuo da uđe u Gadafijev šator, opčinjen njegovom harizmom. Danas ga prodaje, samo da se rukuje sa Sarkozijem, makar od njega otišao kao šutnuti pas.

Koliko štete je ovim gestom Srbiji naneo Tadić, tek će se videti, kada afričke i arapske zemlje počnu listom da priznaju Kosovo. Ali, šta to njega brine! On će nas pljačkati i ružiti do poslednjeg daha. Oterajmo ga što je moguće pre.