Esej

Disidentsko pismo: književna i ljudska drama u epohama različitih dogmi, ideologija i režima (4)

 

Zobi ima samo za konje koje jaše vlast

 

"...Što se mene tiče, danas mogu da kažem da sam imao čast da budem zabranjeni pisac, ali je onda to bilo krajnje dramatično. Sve vreme komunističke vladavine morao sam da se borim za goli život, a što im se potkrala greška da objavim neke knjige, to je bilo samo zato što nijedna vlast nije savršena" (iz još neobjavljene knjige eseja Ivana Ivanovića pod nazivom "Disidentsko pismo)

 

Ivan Ivanović

 

 

Padom titoizma, stanje u izdavaštvu se u nekim segmentima poboljšalo, a u nekim pogoršalo. Umetnost je proglašena slobodnom (to se desilo za vreme Miloševića), ukinute su zabrane, umetničko delo ne može biti krivično sankcionisano. Reklo bi se da je to bio veliki demokratski iskorak. Međutim, to je bio samo privid. Miloševićev ministar kulture Miodrag Đukić definisao je u jednom intervjuu koju književnost njegovo Ministarstvo namerava da materijalno i moralno podržava: samo onu koja unapređuje nacionalni interes države!

Drugim rečima, i u postkomunističkoj državi nema mesta za disidente. Usudio sam se da ministru repliciram i kažem da je on iz svoje Države prognao najznačajnije srpske pisce, kakvi su Đura Jakšić, Milovan Glišić, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Vojislav Ilić, Rade Drainac... za koje možemo da kažemo da su bili kritičari a ne apologeti države. Dakle, zobi ima samo za konje Miloševićeve! (Knjige Miloševićeve supruge Mirjane Marković štampane su o trošku države u ogromnim tiražima, a tajkuni su finansirali prevode na kineski i indijski!)

Knjige na lomaču!

 

 

Kad je došla na vlast demokratska opozicija (DOS), mi disidenti smo očekivali Periklovu Grčku, kakvu je video Živojin Pavlović u liberalističkoj Srbiji. Odmah da kažem, ništa od toga. Demokrate su oslobodile knjigu politički (što je uradio već Milošević), ali su je uništile ekonomski (što je Milošević činio samo prema kritičkoj knjizi.) Šta su uradile demokrate?

Nova vlast je ukinula knjizi  gotovo sve povlastice koje je ona imala pod komunistima. Izdavačke kuće su propale, knjižare pretvorene u kolonijalne radnje, oglašavanje u novinama postalo nemoguće, poštanski troškovi nadmašili vrednost knjige, umetnička kritika ukinuta, knjiga oporezovana kao svaka druga roba, čitav vrednosni sistem urušen. Preživeo sam tri Srbije i mogu da kažem da nikad knjiga nije bila u gorem položaju nego danas!

Da čitaocu opišem kako izgleda proizvodnja knjige danas. Pošto su propale velike izdavačke kuće, koje su držale do kriterijuma i koje su afirmisale pisce, štampanje je prepušteno kvaziizdavačima koji ne ispunjavaju elementarne uslove za proizvodnju knjige (nema lekture, korekture, dizajna). Izdavačka liberalizacija je donela raj skribentima, pisac danas može da bude ko hoće. Dovoljno je da iskopa nekakva dokumenta o svojim precima, da se priseti kako je čuvao ovce ili goveda, ili da opiše kako je doživeo NATO bombardovanje, da to sve kako-tako sklopi i - eto knjige! Potrebno je još da nađe za zbirku pesama 300, a za roman 500 evra za štampu i - eto literature. Tiraž takvih knjiga je 300 do 500 primeraka, ali to nije važno, te knjige i nisu za čitalačku publiku. Bitno je da skribenti zadovolje svoje ambicije. Ako još odvoje 200 evra za prikaz, a za te se pare može naći prikazivač, dobijamo značajnog pisca. U opštoj devalvaciji vrednosti književnost je izgubila svaki smisao. Tako je, u stvari, demokratska vlast uništila knjigu oslobodivši je!

Umesto da obnovi institucije  kulture, nova vlast je restaurirala komunističke vrednosti. DOS ne samo da nije učinio otklon od komunističkog nasleđa, nego ga je u potpunosti prihvatio. Državni pisci su ostali državni, a disidenti su se ponovo našli na crnoj listi. Kako to izgleda u praksi, pokazaćemo na primeru dodele posebnih priznanja za vrhunski doprinos srpskoj kulturi.

Ideja da se nešto uradi na poboljšanju položaja stvaraoca aktuelizovana je u Ministarstvu kulture u kojem sam ja bio pomoćnik ministra za stvaralaštvo (ministar Dragan Kojadinović). Pokušao sam i da unapredim ideju, inicirao sam razgovore sa umetničkim udruženjima o krajnje nezavidnom položaju umetnika.

Ranije je dosovska vlada (ministar kulture glumac Branislav Lečić) izbacila umetnička udruženja iz budžeta i proglasila ih grupom građana, što je praktično uništilo ove nekad veoma značajne institucije, pa je naš zahtev bio da se umetnička udruženja vrate na budžet. Takođe smo zahtevali da se knjizi vrate sve beneficije koje je imala u komunističkoj državi, da se oslobodi poreze pre svega. Tražili smo i ukidanje enormnih poreza na honorare, što je učinilo da književni život gotovo zamre. (Udruženje književnika Srbije je o tome napravilo elaborat.)

 

Ko nije protiv nas taj je sa nama

 

 Posebno je bilo problematično penzionisanje umetnika. U medijima su se pojavili napisi o bednim penzijama vrhunskih umetnika. Ti umetnici su radili u institucijama kulture u kojima su plate bile izuzetno niske ili su bili samostalni umetnici sa doprinosima na nivou osnovne škole. U najtežem položaju su bili invalidski penzioneri, uglavnom prisilno penzionisani, kao protivnici komunističkog poretka. U jednom nepravednom penzijskom sistemu mala plata je donosila malu penziju. Naročito se pisalo o slučaju vrhunskog komičara Miodraga Petrovića Čkalje, čija je penzija bila ponižavajuća.

Da bismo ispravili tu nepravdu dali smo predlog kako da se dođe do pravednih penzija umetnicima. Predložili smo da penzije umetnika treba da se kreću u rasponu od prosečne do najveće penzije. Moguće su tri kategorije. Svi članovi umetničkih udruženja stiču pravo na prosečnu penziju, recimo 200 evra. Oni koji su postigli zavidan umetnički nivo dobili bi penziju od 400 evra. Vrhunski umetnici koji su svojim delom zadužili srpsku kulturu dobili bi najveću penziju, 600 evra.

Pri tom, umetnicima bi se isplaćivala razlika od ostvarene penzije po drugom osnovu do ove projektovane. Oni koji su ostvarili po nekom osnovu veću penziju, ne bi dobili ništa. Kad smo izneli ovaj predlog imali smo u vidu da umetnici moraju da dele sudbinu svog naroda i da ne mogu biti nagrađeni bolje od njega. Ali ne treba da budu na nivou siromaštva. Zaključili smo da bi najbolje bilo da sama udruženja odrede kategorije umetnika, da se država u to ne meša.

Od svih predloga nova vlada je prihvatila samo predlog da se povećaju penzije umetnicima, ali na sasvim drugi način. Kad su se pojavili napisi u medijima o bednim penzijama, ministar para u svim demokratskim vladama, Mlađan Dinkić, izašao je sa demagoškim predlogom da nekoliko umetnika dobije nacionalne penzije, najveće u državi. Od ovoga se brzo odustalo, pa je druga Koštuničina vlada (ministar kulture glumac Vojislav Brajović) odlučila da nagradi zaslužne umetnike u penziji sa po 50.000 dinara mesečno (500 evra) doživotno, bez obzira na visinu ostvarene penzije. To je formulisano kao posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji.

Razume se da je tu glavni problem bio ko će da odredi koji su to umetnici posebno zadužili srpsku kulturu? I, Ministarstvo kulture je u ime Vlade Republike Srbije obrazovalo, u najboljem komunističkom maniru, komisiju koja će da odredi ko je ko u srpskoj kulturi. Kako je komisiju imenovalo Ministarstvo, na čelu sa ministrom, postavljeno od strane Demokratske stranke, jasno je da je to bila ideološka komisija. Na čelo te komisije je došla prevodilac sa nemačkog jezika Drinka Gojković, koja je u više navrata pokazala animozitet prema srpskoj stvari. Ta komisija je u prvom krugu bila izdašna, pa je to priznanje dobilo ukupno 308 umetnika. Ali već u drugom krugu je cifra svedena na 50, po principu Prokrustove postelje, verovatno je ministar para shvatio da je Srbija siromašna zemlja i ne može svakome da daje bakšiš. U drugom krugu iz bubnja je izvučeno sedam pisaca. U trećem krugu novi ideološki komitet, koji je imenovao ministar kulture Nebojša Bradić (G17 plus), nagradio je 19 pisaca. (Prvi put nisam konkurisao jer još nisam bio u penziji, drugi i treći  put jesam, ali sam odbijen.)

Sve u svemu, Bradićeva komisija, svakako sprovodeći volju vladajuće koalicije, nagradila je one umetnike koji su joj bliski i koji u budućnosti mogu da joj valjaju. Ponovo je bila na delu komunistička podela na podobne i nepodobne pisce (umetnike). Ministar je, u stvari, izvršio čistku. Istina, nepodobne nije poslao u Sibir ili na Goli otok (u drugim su državama!), ali ih je ostavio u siromaštvu i proglasio ih neuspešnim umetnicima, kojih srpska publika treba da se kloni. U isto vreme promovisao je državne pisce za antologije, čitanke, školske programe, svakojaku finansijsku potporu. Treća Srbija je uzela na sebe prerogative da odredi koji je umetnik vredan a koji nije u srpskoj kulturi. Tako se postavila iznad istorije, iznad vremena. Država je ta koja najbolje zna koji je umetnik šta dao i koliko je zadužio srpsku kulturu. Komunisti su zabranjivali i progonili nepodobne umetnike, demokrate ih proglašavaju neuspelim i izbacuju ih iz srpske istorije. Tako su oslobodioci od komunizma cementirali komunistički sistem vrednosti proglašavajući državne umetnike.

Sadašnja vlast je kroz sistem subvencionisanog penzionisanja umetnika efikasno zavladala umetnošću. Njena poruka mladim umetnicima je jasna: budite dobri, nemojte da nas kritikujete, a mi ćemo vas kad dođe vreme proglasiti vrhunskim stvaraocima i posebno nagraditi. Pa sad ti budi protiv ove vlasti!

Stvar je u kafanama

 

 

Da nastavim raspravu o posebnim penzijama zaslužnim umetnicima, kolokvijalno nazvanim nacionalnim (termin je pogrešan, nacionalne penzije dobijaju najviši državni rukovodioci). U stvari reč je o bakšišu!

Rastko Zakić, takođe gubitnik na konkursu, objavio je u listu Danas lepu pesmu o milosti države, "Država deli bakšiš", pa ću da upoznam čitaoca sa njom. Umetnik kome su pod stare dane / Od nemaštine gaće spale, pružio je ruku sa praznim šeširom i zamolio za milost. Kako imamo samilosnu državu, ona je odlučila, jebiga, da su i umetnici državna briga, i rešila da prosjake nagradi sa po 50.000 dinara mesečno do kraja života. Zakić na primeru pisaca pokazuje kako je to uradila država: Ko je slagao prigodne rime, / Njemu sleduje državno vime! Zar da se puste niz mutne vode / Pisci koji su sricali ode? A ko je državu šamarao - / Ko bi mu državni bakšiš dao?! Do kraja svoga nek pati veka, / Zaslužio je da dovek čeka!

Šta, u stvari, predstavlja taj bakšiš? Ministar kulture (Nebojša Bradić), dakle, čovek koji je odgovoran za taj posao, ovako ga je u jednom intervjuu obrazložio: "Nacionalna penzija nije socijalna kategorija, nego priznanje za minuli rad i neke rezultate za dobrobit naše države." Šta je praktično rekao ministar? Da oni umetnici koji nisu dobili nacionalnu penziju nisu radili za dobrobit države! Onaj koji je kritikovao državu nije radio za njenu dobrobit, dakle, ne zaslužuje penziju! Ni komunisti, iz kojih je ovaj ministar iznikao, nisu ovako dogmatski tretirali umetničko stvaralaštvo.

Kakvo dejstvo je proizveo rad Komisije za dodelu nacionalnih penzija videćemo na primeru jedne slikarke i jedne glumice.

Slikarka Džoja Ratković-Gavela je triput konkurisala i uvek je odbijena. U Politici je govorila o tome. Pošto je navela da je održala na stotine izložbi u zemlji i inostranstvu, da su o njenoj umetnosti pisali Peđa Milosavljević, Milorad Pavić, David Albahari... zaključila je da penziju nije dobila "zato što ne ide po kafanama nego je život posvetila umetnosti". Ogorčena zbog odluke Komisije, napisala je protestno pismo ministru Nebojši Bradiću, ali je dobila "šturi odgovor da je Komisija pošteno radila svoj posao". Najavljuje da će pokrenuti peticiju zbog "sramne odluke da joj, bez ikakvog obrazloženja, Komisija ne dodeli priznanje za vrhunski doprinos umetnosti".

Glumica Eva Ras takođe nije dobila nacionalnu penziju. U ispovednom intervjuu u magazinu Pečat, ova glumica i spisateljica, inače teško obolela, priča kako je pošla, kad je čula da je odbijena, na Brankov most da skoči sa njega, kao Branko Ćopić. Ali, dok je išla ka mostu, pomislila je šta je sve preživela, gubitak ćerke Krune od dvadeset tri godine, koja je smatrana čudom od deteta kad je u desetoj godini napisala roman, pa je odlučila da odustane od samoubistva. Ako je preživela crvenu izdržaće i žutu diktaturu.

Eva Ras je odbijena, ali je nacionalnu penziju dobila Neda Arnerić. Nije na meni da upoređujem ove dve glumice, ali Neda Arnerić je više igrala u partizanskim filmovima, a Eva Ras u filmovima crnog talasa, zbog čega je i bila prozvana damom crnog talasa. Zašto nije dobila nacionalnu penziju, Eva Ras to lepo otkriva. "Ko je bio dobitnik visokih odličja Titove države ima šansu, ali ko je bio prokazan u Titovo vreme, ostaće i dalje na margini, i njemu se to i danas uzima za zlo. Ja sam dvostruko kažnjena u životu, pošto me Tito nije voleo, a ne voli me ni Boris. On nije intervenisao za mene kao što se Koštunica zauzeo za pevačicu Slađanu Milošević." Dok Eva Ras o vladavini ove garniture govori kao o žutoj diktaturi, Neda Arnerić je visoki funkcioner Demokratske stranke i njen narodni poslanik. Proslavila se kad je iz Bodruma u Turskoj, gde je letovala, pružila ruku do Beograda i glasala u Narodnoj skupštini. Kad su Demokratsku stranku uhvatili na delu prevare, Stranka je pokazala lažne avionske i autobuske karte kako bi dokazala da glumica može da putuje brzinom svetlosti. I dok su mediji bili puni ove sramote, glumica je mudro ćutala bar tri godine, sve dok novi čelnik DS, Boris Tadić, nije javno priznao prevaru. Za takvo ponašanje se, razume se, dobija - nacionalna penzija!

 

Ukinuti svaku simulaciju demokratije

 

Da se vratimo Komisiji Ministarstva kulture. Ovu Komisiju formira ministar ad hoc, za jednokratnu upotrebu. Moj ministar (Dragan Kojadinović) komisije je određivao u dogovoru sa svojim pomoćnicima, ali opet improvizovano, ko koga ima i zna; za ovog ministra kažu da to radi u svojoj partiji. Komisija ima savetodavni karakter i ministar uopšte ne mora da uvaži njen rad, može da ga umanji ili uveća, zavisno od budžeta kojim raspolaže. U svakom slučaju, ministar je taj koji ima završnu reč i od njegove volje zavisi krajnji ishod. Prema tome, za rad rečene Komisije za nacionalne penzije odgovoran je ministar kulture Nebojša Bradić. On je dodelio nacionalne penzije u dva kruga. Vlada je to samo imenovala ne ulazeći ni u kakvu raspravu.

Komisija se sastoji od nekoliko članova iz raznih oblasti umetničkog stvaralaštva. Sasvim je prirodno da svaki član ima svoju oblast i da se u druge oblasti i ne razume. Ne znam kako su radile komisije, ali tvrdnja Jovana Ćirilova u Politici da je Komisija odlučivala konsenzusom besmislena je, jer kako, recimo scenograf, može kvalifikovano da se izjasni o radu jednog pisca? (Ćirilov je dobio nacionalnu penziju, možda je za njega važio konsenzus. Promašeni stvaralac, slab pisac, upotrebljivi birokrata. Kad je on bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to pozorište je izgorelo, na pamet mu nije palo da je odgovoran za to. Uvek uz vlast, tip za svaki režim.) Da bi odbranio rad ministra, Ćirilov je u Politici relativizovao ocenjivanje umetničkog doprinosa. Umetnički doprinos je nemerljiv, nužno subjektivan, prema tome Bradićeva komisija je dobro radila. Ćirilov mi je dao šlagvort da izjavim da država nema pravo da ocenjuje vrednost umetničkog stvaralaštva, pogotovo ne jedno partijsko ministarstvo, makar kakvu načinilo državnu komisiju. Ocenu može da da samo šira javnost, kritika, publika, a u krajnjoj liniji samo istorija.

Postavlja se pitanje da li je državna komisija legitimna da odlučuje o sudbini ostarelih (isluženih) umetnika? Pada u oči da praktično jedan čovek donosi tu važnu odluku: u prvoj Bradićevoj komisiji to je bio Gojko Božović, u drugoj Adam Puslojić (obojica pesnici). Da li je jedan čovek kvalifikovan da bude sudija pred istorijom? Osim toga, rad Komisije nije javan nego je tajan i ona ne daje nikakvo objašnjenje: jednostavno jedan čovek kaže da taj i taj umetnik nije dao nikakav doprinos srpskoj kulturi! Komisija ne daje nikakvo obrazloženje zašto je nekoga odbila, pa njena odluka može da bude i lična osveta odabranog sudije. Ne postoji ni institucija žalbe na odluku Komisije, što je primereno samo totalitarnim društvima.

U medijima su izašla imena nekih od odbijenih pisaca: Danko Popović, Žika Lazić, Žarko Komanin, Rastko Zakić, Dobrilo Nenadić, Miroslav Egerić, Radomir Smiljanić, Grozdana Olujić, Rade Vojvodić... Mene je naročito pogodila sudbina Radomira Smiljanića. Sa ovim piscem sam nekad sarađivao u slobodnom Ježu, osnivao nezavisnu izdavačku kuću Zapis. Na jednom skupu sam čuo podatak da njegova invalidska penzija iznosi 14.000 dinara! (Moja je bila još manja.) Sedamdesetih godina Smiljanić je napravio pravi literarni bum trilogijom romana o Hegelu. Bila je to snažna satira društvenih prilika tog vremena. Trilogija je prevedena na nemački jezik i iz Hegelove otadžbine su stigle pohvale, u stilu da Smiljanić nastavlja Svifta i Servantesa! (Preporučio bih Drinki Gojković da prevede sa nemačkog na srpski, posle Miloševićevog idolopoklonika Hajndkea, Radomira Smiljanića, tim pre što će joj posao biti olakšan jer ima original!) Takođe sam saznao da je on teško oboleo i da živi na skupim lekovima, koje od bedne penzije ne može da pribavlja. Neko je napravio poređenje sa Miloradom Pavićem. Pavić je bio prvi pisac posle Smiljanića koji je "Hazarskim rečnikom" osvojio svet. (Dozvoljavam da je Pavić to bio ubedljivije učinio od Smiljanića.) Pavić je otišao u redovnu penziju kao univerzitetski profesor, pa se čulo da ta penzija iznosi preko 50.000 dinara. Pored toga, kao akademik je dobijao dodatak od 80.000 dinara. Onda je dobio još 50.000 dinara. Kad se sve to sabere, Pavićeva penzija iznosila je oko 180.000 dinara! Uporedimo to sa Smiljanićevih 14.000 dinara! (Ne znam šta ministar kao bivši socijalista podrazumeva pod socijalnom penzijom!)

Na vest ko se sve našao u salonu odbijenih, stiglo je nekoliko komentara. Jedne novine su napisale da su u tom salonu najbolji srpski pisci! Ja ću ovde da navedem komentar u NIN-u naučnog saradnika u Institutu za evropske studije Miše Đurkovića: "Titoistički komunizam se na velika vrata vratio u Srbiju. Ako je Drinka Gojković u situaciji da Danku Popoviću i Ivanu Ivanoviću ne dozvoli da dobiju nacionalnu penziju (...) onda je potpuno normalno da se ponovo pišu bele knjige, uvode kriterijumi političke podobnosti, vraća verbalni delikt, progone srpski nacionalisti, čiste univerziteti, ukida sloboda govora... Pošteno: treba ukinuti svaku simulaciju demokratije i svaku iluziju da Srbi imaju bilo kakvu državu". Držim da je ova dijagnoza tačna.

Kraj

 

  

 

 

 

Neprijatelj po rođenju

 

Već sam napisao da  polaznu osnovu za moju antropološku literaturu predstavlja esej Nikole Miloševića "Ogled iz antropologije". U njemu pisac analizira jedan svoj ljubavni doživljaj metodom antropologije. U ovom radu ja sam pokušao da sebe objasnim tim metodom, tačnije da analiziram svoj položaj u državi Srbiji, koja mi je rođenjem majka a tretmanom maćeha. Čitaocu dugujem jasan odgovor na pitanje zašto mi je ta država priredila poluvekovni progon.

Videli smo da je još Prva Srbija, komunistička, već posle prve moje knjige, prepoznala svoga neprijatelja. Taj tretman sam imao sve vreme njenog trajanja. Moj raniji odgovor da je represija bila u prirodi te vlasti, svakako je tačan, ali nije konkretan. Ponuđeni odgovor da sam stradao zbog kritike vlasti nije dovoljan, jer i drugi pisci su u svojim delima kritikovali komunistički režim, pa nisu doživeli moju kalvariju. Branko Ćopić i Dobrica Ćosić su doživeli kritiku Partije, ali ih država nije isključila iz književnog života. Pravi odgovor za moj progon treba tražiti u ishodu građanskog rata 1945. godine.

Naime, ja sam se svojim poreklom našao na poraženoj strani. Kako su komunisti po osvajanju vlasti nastavili rat protiv klasnog neprijatelja i nastojali da unište ostatke predratnog društva, jasno je da su četnički potomci bili na stalnom udaru. Ako su nas već ostavili u životu, onda bar da nas kontrolišu!

Kad sam se drznuo da se odmetnem u pisce, što znači da sudim o njihovom delu, gotovo da sam se kandidovao za državnog neprijatelja. To znači da sam došao pod stalnu prismotru Partije i pod udar njene udarne igle, Udbe.

 

 

 

 

 

Ni Toplica nije mala, Udbu nam je dala!

 

 

Nije ni malo slučajno što su napadi na mene krenuli iz Toplice, dakle, iz mog zavičaja. Poznato je da je Toplica tradicionalno pandurska, komunistički revolucionar Ratko Pavlović Ćićko ju je nazvao srpskom Vandejom. Posle rata, Topličani su bili najbolji materijal za komunističku policiju Udbu. Jedan bivši komunistički političar (Radul Jovanović) je nedavno napisao da je Toplica dala 25 načelnika Udbe!

A jedan drugi bivši komunista (Milentije Pešaković) obelodanio je Topličkim sveskama da su se toplički partizani sastajali u kući jednog prvoborca iz Toplice (Vuka Bajovića) na Banovom brdu u Beogradu da naprave plan za moju likvidaciju. Odatle je potekla inicijativa za zabranu "Crvenog kralja", ta kuća je bila kovačnica svih napada na mene. Srećom, ni njihova nije gorela do zore, otišli su na političko groblje.

 

 

 

 

Piši kako je propisano

 

Druga, nacional-komunistička Srbija, sa Slobodanom Miloševićem kao čelnikom, odbacila je glavne principe komunizma, ali je zadržala njegov aparat. U stvari, Udba je dovela Miloševića na vlast u Srbiji! Nije to bila neka nova Udba, nego preimenovana stara Udba, kao što je i Socijalistička partija Srbije, koju je osnovao Milošević, samo preimenovana Komunistička partija. Ostali smo, dakle, na istim pozicijama: četnički pisac i komunistička Udba. Milošević je javno obustavio progon pisaca, jedno što je shvatio da od toga nema koristi, drugo što su mu bili potrebni za ratove. Moj problem je bio što sam odbio njegovu ratnu politiku, što znači da sam ostao predmet obrade političke policije. Već sam napisao kakvu je kulturnu politiku definisao Miloševićev ministar kulture Miodrag Đukić: država će da pomaže samo one pisce koji doprinose nacionalnoj stvari. Prevedeno na normalan jezik, Miloševićeva država je od pisaca tražila da budu ratni huškači.