Tragom

Banke: najprofitabilnija grana privrede u Srbiji su bankarske špekulacije koje podržava i plaća država

 

Lopovske piramide u srpskom Eldoradu

 

Kada je ukidao četiri velike, ali i druge manje banke pre desetak godina Mlađan Dinkić je najavio da će doći strane banke sa zdravim kapitalom i da će zbog povećane konkurencije interesi na pozajmice padati, a rasti kamate na štednju. Desilo se upravo suprotno, a od ulaska stranog kapitala najviše smo videli bežanje domaćeg u inostranstvo preko istih tih banaka koje je ondašnji DOS dovukao

 

Milan Malenović

 

Cela srpska privreda beleži blagi, gotovo jedva primetni rast, a jedino banke uspevaju da naprave skokoviti napredak. U zemljama u kojima je finansijski sektor okosnica privrede, kao što je to na primer Švajcarska, ova vest bila bi očekivana, ali Srbija, na žalost, nije Švajcarska. Izuzetan porast prihoda banaka, koji ne stoji ni u kakvoj korelaciji sa razvojem privrede, kod nas nameće neke druge zaključke.

Uprošteno posmatrano, banke su preuzeća koja prodaju specifičnu vrstu robe - novac. Da bi jedna banka mogla da isplaćuje kamate na štednju ona mora na drugoj strani da zaradi sredstva koja daje štedišama.

Najjednostavnije rečeno: banka novac poveren joj na štednju mora da plasira tamo gde će da prihoduje bar onoliko koliko treba da plati za kamatu na štedne uloge. Isto važi i za sredstva za koja se banke zadužuju na tržištu slobodnog kapitala, budući da su i tako prikupljena sredstva, isto kao i štedni ulozi, svojevrsna pozajmica koja uz određenu kamatu mora da bude vraćena.

 

Da li smo uopšte rizični

 

Pre desetak godina je Srbija izvela Vartolomejsku noć u bankaraskom sektoru likvidiravši preko noći najveći broj starih domaćih banaka. Izgovor Mlađana Dinkića, egzekutora srpskih banaka, bio je da se ne isplati sanacija tih banaka, već da je bolje iste ugasiti i tako osloboditi prostor za dolazak zdravog stranog kapitala koji će da revitalizuje ne samo domaći bankarski sektor, već i celu privredu.

Kada su posle toga, zaista počele da dolaze strane banke u Srbiju desilo se nešto što nije bilo najavljeno u vreme seče domaćih banaka. Umesto da povećana konkurencija snižava kamatne stope na kredite i poboljšava uslove za štednju, desilo se upravo suprotno. Srbija danas ima najviše interese na zajmove u regionu.

Izgovor bankara je dugo vremena bio da Srbija slovi za zemlju visokog rizika, zbog čega i krediti u njoj moraju da budu skuplji od onih u zemljama nižeg rizika. Da li je Srbija baš toliko rizična?

S obzirom na činjenicu da su u prvih devet meseci prošle godine banke uvećale svoj profit za čak 22 odsto u odnosu na 2009, a celu prošlu godinu su završile sa povećanjem od deset odsto i zaradom od 25,4 milijarde dinara, Srbija teško da spada u red zemalja rizičnih za plasman kapitala.

Kada su u jednom trenutku kamate na kredite postale neprihvatljive za domaće učesnike u ovoj otimačini para, u pomoć bankama je pritekla srpska država. Umesto da bankari kamatne stope usklade sa kretanjima na našem tržištu i realnim mogućnostima srpskih dužnika, država se ponudila da plaća subvencije na veliki broj kredita.

Zahvaljujući tome banke su i dalje mogle da plasiraju svoje zajmove po kamatnoj stopi (za kredite u evrima) od sedam do čak 15 odsto, pri čemu je država novcem prikupljenim kroz porez od građana kamatne stope za korisnike kredita snižavala na nekih pet odsto na godišnjem nivou.

Trik sa subvencijama je u tome da banke i dalje ostvaruju enormni prihod, ali im novac ne dolazi od dužnika, korisnika kredita, već od svih građana Srbije. Kako se velika većina banka nalazi u rukama stranaca, na ovaj način su se budžetska sredstva iz Srbije preselila u inostranstvo.

U ovome leži i objašnjenje zašto je u prošloj godini došlo do prividnog, naglog pada profita banaka u zadnjem kvartalu.

 

Eldorado za mutivode

 

Kao što smo videli, prvih devet meseci u 2010. banke su poslovale sa profitom od 22 odsto u odnosu na kraj 2009. godine, ali su godinu završile sa porastom profita od "samo" deset odsto. Gde se izgubilо ostalih 12 odsto?

Da bi investirale u Srbiju, strane banke se nominalno zadužuju u svojim centralama u inostranstvu. Taj dug se vraća, po pravilu, krajem godine kada se rade bilansi poslovanja. Ovo znači da je u poslednjem tromesečju 2010. godine iz Srbije, samo po osnovu povećanog vraćanja dugova nastalih pozajmicama za plasman na ovdašnjem tržištu kapitala, iz Srbije u inostranstvo isteklo preko 25 milijardi dinara, odnosno 250 miliona evra.

Kao što rekosmo: ovo je samo povećanje u odnosu na sveukupnu svotu koja se ionako otplaćuje, a koja je daleko viša. Isti taj novac početkom ove godine ponovo se vraća u Srbiju, ali ovoga puta kao kapital samih banaka, iako je iz Srbije, godinu dana pre toga, dobrim delom došao iz republičkog budžeta. Još jedna privatizacija na srpski način, samo ovog puta novca, a ne preduzeća.

Već ovaj primer pokazuje da Srbija ne da nije rizično područje za banke, već je svojevrsni Eldorado za strane mutivode. Dokaza za ovu tvrdnju ima više nego dovoljno.

U Beogradu se osniva udruženje za zaštitu korisnika stambenih kredita uzetih od Pireus banke, koju njeni nezadovoljni klijenti već nazivaju Kradeus banka. Inicijativni odbor već broji šezdesetak članova.

"Rata mi je u junu 2008. godine bila 45.000, sada je to 83.000 dinara", žali se Milorad Toković iz pomenutog Inicijativnog odbora.

Pre tri ili četiri godine, banke su se takmičile koja će ponuditi što povoljnije kredite u švajcarskim francima. I pored upozorenja da su to rizične pozajmice, mnogi su ih uzeli. Samo posle nekoliko meseci, pojedine banke su drastično povećale kamatu, tačnije svoju maržu. Potom je švajcarska valuta ojačala i prema evru i prema dinaru. Posle dve godine otplate, mnogi duguju više nego kada su uzeli kredit.

Miroslav Aničić, još jedan član Inicijativnog odbora, kaže da kada bi sada prevremeno morao da vrati kredit, trebalo bi da plati više para nego što je uzeo, bez obzira što je kroz otplatu kredit već morao da bude smanjen. Najveći problem je jednostrana odluka Pireus banke da poveća kamatnu stopu.

Banka je na to imala pravo po osnovu ugovora koji je potpisala sa korisnicima kredita. Klauzula koja se odnosi na ovo tako je vešto sastavljena, da kod klijenta stvara utisak da će kamata da se usklađuje sa eventualnim nepredviđenim skokom inflacije švajcarskog franka, dok u suštini znači da će da se usklađuje sa svakim poskupljenjem kredita na slobodnom finansijskom tržištu.

Prevedeno na srpski ovo znači da se banka za visinu kredita koji je dala svojim korisnicima zadužila po povoljnijim uslovima, a da sada želi od klijenata da naplati i naknadno nastalo poskupljenje kredita na svetskom tržištu. pa tako da ostvari ekstraprofit.

 

Siromašna Srbija finansira bogati Zapad

 

Banke još uvek mogu ovako da se ponašaju, jer nije donet zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji bi trebao da postavi jasna pravila igre u ovom inače u Srbiji neregulisanom segmentu. Zakon je na snagu trebalo da stupi još u januaru, ali do sada nije prošao ni vladu, a kamo li ušao u skupštinsku proceduru.

Mala je verovatnoća da će Mlađan Dinkić i bratija koja je svojevremeno učinila sve da u zemlju dovede belosvetske bankarske hohštaplere, i za to inkasirala debelu proviziju, sada smoći hrabrosti da istim tim svojim sponzorima ograniči pravo na krađu.

U poslednjih deset godina, od likvidacije starih banaka do danas, u Srbiju se kroz bankarski sektor slilo 40 milijardi evra. Gde je taj novac? U Srbiji svakako nije.

Kao što se vidi, strane banke ovaj novac nisu knjižile kao investiciju koju žele da obrću u Srbiji, već kao pozajmicu iz inostranstva koju sa sve kamatama i ostalim troškovima treba vratiti prekograničnom poveriocu. Na ovaj način se iz Srbije ne samo odlila pomenuta svota od 40 milijardi evra, već bar još jedno deset milijardi na ime kamata.

Opet siromašna Srbija finansira bogati Zapad.

Još jedan negativan aspekt ovako postavljenog bankarskog tržišta je plasiranje kapitala. Pošto se banke kratkoročno zadužuju u svojim stranim centralama, a kratkoročni krediti su i najskuplji, one u Srbiji moraju i kratkoročno da investiraju i to u visoko prihodovne poslove.

Zbog ovoga se najviše ulaže u uvoz robe široke potrošnje koju je lako prodati u kratkom roku i tako vratiti dug. Za dugoročna, strateški osmišljena ulaganja u domaću proizvodnju strane banke jednostavno nemaju vremena.

Jedan od osnovnih razloga ostvarenog zavidnog poslovnog rezultata u 2010. godini je i suzdržanost poslovnih banaka pri finansiranju privrede i stanovništva u prošloj godini. Mere Narodne banke Srbije i Vlade Srbije su donekle podstakle veće plasmane poslovnih banaka, međutim, to još uvek nije dovoljno za ostvarivanje nivoa poslovanja od pre dve godine.

Ovo nam govori da banke izvore svojih prihoda traže na drugim mestima, izvan klasičnog bankarskog sektora. Jedan od izvora je kupovina državnih obveznica.

Da bi pokrila deficit u budžetu, država je za prva dva meseca ove godine emitovala hartije vredne tridesetak milijardi dinara. Narodna banka Srbije je istovremeno prodala zapise za 140 milijardi, a na svemu tome bankari će zaraditi 700 miliona dinara.

Umesto da kreditiraju privredu, banke kreditiraju bankrotiranu državu.

Najveći procenat plasmana banaka u domaću privredu otpada na špekulativnu trgovinu hartijama od vrednosti poznatijim pod nazivom akcije. Banke su u poslednje vreme daleko najvažniji učesnici trgovanja na Beogradskoj berzi, gde kupuju akcije kod kojih se očekuje brzi rast vrednosti, a zatim iste prodaju najčešće drugim bankama.

Odatle, iz berzanskih špekulacija i trgovinom državnim obveznicama i potiče najveći deo prihoda banaka koji se zatim kroz kamate na štednju delimično vraća građanima, ali se u daleko većoj meri izvozi centralama u inostranstvu.

Zbog ovakvog načina poslovanja, nema para ni za revitalizaciju domaće proizvodnje, a i kupovina deviza pred kraj godine, kako bi se vratile "pozajmice" iz inostranstva, redovno dovodi do paničnog pada domaće valute baš u vremenu kada, zbog velikih poseta gastarbajtera, evra na domaćem tržištu treba da bude i više nego dovoljno.

S obzirom da je gotovo zamrlo kreditiranje kako građana tako i privrede, zastrašujuće deluje podatak da su kamatne stope na deviznu štednju u Srbiji najviše u regionu. Jer, kao što se zna, ta kamata mora negde da bude zarađena da bi mogla da bude isplaćena štedišama.

Prosečna kamata na devize oročene na jednu godinu u bankama u Srbiji iznosi od 5,5 do sedam odsto. Za istu takvu štednju u Crnoj Gori biste dobili pet odsto, u BiH između četiri i pet odsto, Hrvatskoj 3,5 do 4,5 odsto, a u Sloveniji samo 2,5 do tri odsto. Po ovome ispada da je plasiranje novca u Srbiji skopčano sa najvišim profitom, što i jeste slučaj s obzirom na astronomske kamate koje banke naplaćuju za kredite.

Tako banke novac koje prikupe od slovenačkih štediša za kamatu od tri odsto u Srbiji plasiraju za interes od desetak i više odsto, a razlika čini upravo sastavni deo astronomskog profita koji je prikazan krajem prošle godine.

Da taj profit zatim ostaje u Srbiji niko se ne bi bunio, ali iz bilansa banaka vidimo da se on na različite načine odliva u inostranstvo. Konačno, mnoge od najvećih stranih banaka u Srbiji najavile su ili zamrzavanje svojih aktivnosti ili čak potpuno povlačenje sa ovog tržišta, koje je, po njihovim procenama, potpuno iscrpljeno i iz koga nema više šta da se uzme.

 

 

 

 

 

Desperadosi

 

Danijel Cvijetičanin, nekadašnji saradnik dr Dragoslava Avramovića, u jednom svom novijem intervjuu dao je nimalo ružičasta predviđanja daljih kretanja na domaćem finansijskom tržištu i implikacija koje će ona imati na opšte stanje naše privrede:

"Gledajući zemlje čije su marionetske režime u periodu tranzicije ali i pre toga takođe formirali gospodari globusa, možemo naslutiti kako izgleda naša ekonomska budućnost. Pogledajte, na primer, Kosovo, to čedo evroatlantske brige, gde su se slile ogromne količine novca sa Zapada poslednjih dvadesetak godina. Taj novac je i tamo, kao i ovde, spiskan u potrošnju, u uvoz, u konsultantske i druge usluge evroatlantskih gospodara... Ogromne su socijalne napetosti, industrija je slaba, a kriminal i korupcija cvetaju. Cveta trgovina oružjem, ljudima, pa i njihovim organima, kao i droga, kocka, prostitucija... Ne kažem da su to najvažnije privredne grane, ali blizina NATO baza podstiče baš ovakve aktivnosti. Nije u svetu mali broj zemalja sa sličnom "strukturom" privrede. Plašim se da takvu sudbinu, u budućnosti, ne doživi i Srbija, koju kompradorska vlast svesno gura u tom smeru, licemerno se zaklanjajući parolama o tobožnjem evropskom putu."

 

 

 

 

Nekom raste, nekom pada

 

Poslovne banke koje su ostvarile poslovne dobitke (njih 22) zabeležile su u 2010. godini profit od 34,5 milijardi dinara. Najveće profite su ostvarile Banka Intesa (8,5 milijardi dinara), AIK banka (6,2 milijardi dinara) i Unicredit banka (3,9 milijardi dinara). Banka Intesa je ostala poslovna banka sa najvećim profitom u Srbiji, dok je AIK banka zadržala mesto najprofitabilnije banke, obzirom da je svoj profit ostvarila sa daleko manjim resursima od najvećih poslovnih banaka u Srbiji po angažovanom kapitalu. Profite veće od dve milijarde dinara su ostvarile Raiffeisen banka, Komercijalna banka i EFG Eurobank, dok su profite između jedne i dve milijarde dinara ostvarile Societe Generale, Poštanska štedionica, Agrobanka i Volksbank.

Najveći rast rezultata u odnosu na 2009. godinu je zabeležila Banka Intesa (1,8 milijardi dinara), dok su najveće pogoršanje rezultata imale Hypo Alpe Adria banka sa smanjenjem poslovnog rezultata od 1,45 milijardi dinara i Vojvođanska banka sa smanjenjem poslovnog rezultata za 1,3 milijardi dinara.

 

 

 

 

 

Gubitaši

 

Jedanaest poslovnih banaka ostvarilo je gubitke u 2010. Gubitaši su u 2010. godini ostvarili devet milijardi dinara gubitka, što je povoljnije od 11,1 milijarde gubitka, koliko je bilo zabeleženo u 2009. godini. Istovremeno se smanjio i broj poslovnih banaka koje su ostvarile poslovne gubitke u odnosu na 2009. godinu sa 13 na 11. Najveće negativne rezultate su ostvarile OTP banka (3,1 milijardi dinara gubitka), Alpha banka (2,8 milijardi dinara gubitka), Credit Agricole banka (1,5 milijardi dinara gubitka) i Vojvođanska banka (1,1 milijardi dinara gubitka).

 

 

 

 

 

Pravilo ili izuzetak

 

Pireus banka, protiv koje se nezadovoljni klijenti organizovano bore, mogla bi da ima odlučujuću ulogu u hapšenju beogradskog preduzimača Dejana Dragojlovića zbog navodne prevare teške 12,5 miliona dinara u poslu u kome on nije ni učestvovao.

Ovakav razvoj događaja Dejan Dragojlović je i naslućivao, zbog čega je redovno sastavljao pisane izjave o svim aktivnostima, koje je zatim overavao na sudu i deponovao na sigurno mesto. Posle njegovog hapšenja u martu ove godine, iste su dostavljene našoj redakciji.

U svojoj izjavi napisanoj 19. jula 2010. i istog dana overenoj u Drugom osnovnom sudu u Beogradu od strane službenice Biljane Gajić, Dragojlović je opisao i jedan razgovor obavljen 15. jula 2010. u prostorijama Pireus banke u Beogradu.

Sastanak je organizovan po nalogu centrale te banke iz Atine radi prevazilaženja međusobnih sporova. U jednom ranijem razgovoru Dragojlović je potpisniku ovih redova ispričao da sa Pireus bankom vodi spor oko naknade štete, budući da je ova banka, navodno, aktivirala deponovane garancije na osnovu falsifikovanih dokumenata priloženih od strane nepostojećeg poverioca.

U svojoj sudski overenoj izjavi Dragojlović o sastanku piše:

"Sastanku su u ime banke prisustvovali Konstantinos Vagiotis, Milan Tomić, jedno lice iz pravne službe i Maja Stanković, koja mi je poznata jer je ranije bila zaposlena u EFG banci. Na sastanku nije postignut nikakav dogovor, a Maja Stanković mi je naposletku rekla da će sada ponovo aktivirati priču oko čekova misleći na aferu sa navodno falsifikovanim čekovima koje sam naplatio kod EFG banke. Rekao sam joj da sam zbog tih čekova bio lišen slobode od strane policije 48 sati, na šta se ona nasmejala i rekla da to zna."

Odmah nakon tog sastanka Dragojlović je otišao u SBPOK kod inspektora Nebojše Adamovića, kome je obećao da će u narednim danima da mu dostavi sav materijal koji poseduje o, kako u njegovoj izjavi stoji, "kriminalu i falsifikatima od strane Pireus banke".

Neposredno posle ovog razgovora Dragojlović dobija rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2-215/2010 kojim je odbijena žalba njegovog preduzeća protiv rešenja Višeg suda u Beogradu da nema mesta sprovođenju istrage protiv Branimira Markovića, Tatjane Vasin i Gorana Radevića, službenika Pireus banke, zbog krivičnog dela prevare u službi.

Iz izjave koju je Dragojlović sastavio, potpisao i overio 28. jula 2010. u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, vidi se da je on sve materijale koje je imao u vezi sa eventualnim mahinacijama i falsifikatima u Pireus banci predao inspektoru Adamoviću iz SBPOK-a. Umesto istraživanja ovog slučaja, SBPOK je pod pojačani nadzor stavio samog Dragojlovića.

U svojoj poslednjoj pismenoj izjavi koja nam je dostavljena, a koju je 2. avgusta 2010. overio službenik Drugog osnovnog suda u Beogradu Tomislav Nikolić, Dragojlović je napisao:

"Nakon ovih događaja, kao i informacija koje sam kao informacije od javnog značaja dobio od raznih tužilaštava i sudova u Srbiji, postaje jasno da je krajnji cilj ovih radnji i pritisaka moje uklanjanje, odnosno krivični progon i pritvaranje, upravo zbog moje delatnosti na raskrinkavanju kriminalne aktivnosti pojedinaca i grupa iz Pireus banke..."

Posle svega, a s obzirom na žalbe velikog broja korisnika kredita ove banke da su prevareni, moramo da se zapitamo na koji način ova grčka banka stvara profit u Srbiji. Ima li i nečeg zakonitog i moralnog u njenom poslovanju?

Nameće se i pitanje da li je u ovakvom vidu poslovanja Pireus banka izuzetak ili pravilo kada su u pitanju strane banke u Srbiji.