Francuska-Italija

Izbeglice: Sitniš za potkusurivanje

 

Sužnji koje mori glad, uđite i raskomotite se

Nikada do sada nije bilo sličnog prepucavanje između dve desničarske vlade kao što se ovih dana događa između Italijana i Francuza. Obaranje ruku traje od Nove godine. Na sceni su Sarkozi i Berluskoni, kao dva klovna, atipični lideri koji u mnogome imaju identične poglede na svet, ali koje dele suprotni politički interesi. Zbog toga su i morali da se sretnu i licem u lice pokušaju da se nagode, kao neki kumovi oko ilegalnog šverca izbeglica

 

Mile Urošević

dopisnik iz Francuske

 

Poznato je da se birači Sarkozija i Berluskonija od svih tragedija sveta najviše plaše side, zemljotresa i barki prepunih izbeglica iz Afrike. Za sada je Italijan u prednosti jer ima i robu i papire pa može da ucenjuje. Ovo se uglavnom odnosi na Sarkozijevu imperiju, kao bivšu kolonijalnu silu, koja se na sva usta hvali da je demokratska, multietnička i da obožava sve Arape i sve crnce sveta. Ako je stvarno tako, u čemu je razlog straha od stranaca.

 Ipak, izgleda kao da je sve ovo samo jedna neslana Berluskonijeva osveta za malu Rubi, ili izliv ljubomore zbog velike Karle, ako to možda nije neka nova šovinistička farsa ili komedija del arte. Sve je u znaku žarke želje da komšiji pocrkaju sve krave.

Na jednoj strani kavaljere kao da pokušava da diskredituje malog arogantnog Francuza i da mu izmakne fotelju u narednim izborima, koji su u mnogome povezani sa strahom od emigracije. Nije ovih dana tek tako odlučeno da se smanji broj legalizovanih stranaca u Francuskoj i da se sa dosadašnjih 200.000 pređe na samo 180.000 godišnje. U ovu statistiku ne ulazi i nepoznat broj stotina hiljada onih koji ulaze tajno. Sa druge strane alpskih planina, mali Napoleon pali sveće i baca čini ne bi li karabinjeri najzad odveli u bajbok komičnog plej-deku Silvija Berluskonija. Odmah je jasno da se ovde zapravo radi o ozbiljnom komšijskom inatu probuđenim arapskim prolećem i pojačanim zbacivanjem vlade u Tunisu i Egiptu, kao i ratom u Libiji.

Svi lideri koji su imali ulogu čuvara velikog zatvora pali su u nemilost i sada su vrata i prozori Afrike širom otvoreni. Ptice beže iz kaveza i traže slobodu, što je i normalno. Već na prvi pogled na mapu sveta jasno je da je Afrika na par zaveslaja od italijanskog ostrva Lampeduza, koje je opet, Bog zna zašto, sastavni deo ne samo Italije već i cele EU u isto vreme.

 Imajući u vidu da je severni deo Afrike već mesecima u ratu i da su bombe, beda i besposlica uvek bili najveća inspiracija za daleka putovanja i krstarenja po morima, nema razloga da bilo ko ostane na crnom kontinentu, pogotovo ako vam u bogatoj i naivnoj Evropi odmah po iskrcavanju udele dozvolu boravka i sve šengenske papire za slobodno razgledanje Evrope. Još se pride dobije i najlon kesa sa dve hladne pice i flašom kisele vode za srećan put. Samo što im ne daju i vodiče po Parizu. Ovaj turizam je tako postao veoma popularan u Tunisu, koji se, kao što svi znaju, preko noći sam oslobodio i odjednom postao prava demokratska država. Svima za primer i imitaciju. Ako je već tako, sasvim je normalno da Francuska kao najveća turistička sila sveta, sa oko 80.000.000 posetilaca godišnje, privlači i najveći broj ovih novih turista. Njih tridesetak hiljada mladih. Šta je to za silnu Francusku koja vodi tri rata odjednom i interveniše na još osam drugih vrućih terena širom sveta. Ova omladina je takoreći jedna jača školska ekskurzija. Deset puta više uđe onih koje niko ne broji.

Turistička agencija Kavaljere

U Jelisejskoj palati stvar je shvaćena vrlo ozbiljno. Francuski ministar policije Klod Geon (Claude Gueant), proveo je nekoliko dana u Italiju ne bi li na licu mesta ubedio svoje kolege da ne čačkaju mečku i ne šalju svoje izbeglice u tuđu avliju. Ako su ušli u Italiju, oni su italijanski problem i - to je zakon. Ne mogu nepoželjne izbeglice tek tako da švrljaju po zemlji ljudskih prava i slobode i to iz čisto izbornih razloga. Ministar je naglasio da italijanska viza boravka nije dovoljna za boravak u Francuskoj i da je on već naredio policiji da proverava da li svaki kuždravi turista ima originalna lična dokumenta, neku adresu ili obezbeđeno prenoćište, kao i dovoljno novca za život. Ko ne ispuni uslove ili ne dokaže neki drugi opravdan razlog putovanja, biće vraćen u Italiju.

Ovakvo tumačenje šengenskog dogovora je izazvalo podsmeh italijanskog šefa policije Roberta Maronija, koji je tom prilikom naglasio da je francusko ponašanje nezakonito i da Francuska de fakto uvodi granice koje su u Mastrihtu definitivno izbrisane. Francuska može samo da izađe iz Šengena i tek onda da traži ovakve uslove. Uostalom, ako Evropa ne želi da podeli radost dolaska izbeglica na evropsko tlo, Italija ima mašte kako da organizuje doček i kako da isprati nezvane goste. Berluskoni je to sredio sa tuniskim vlastima i pao je dogovor da se legalizuje oko 30.000 izbeglica koji su u Lampeduzu stigli pre petog aprila u ponoć. Arapi da bolje čuvaju svoju obalu, a za uzvrat da im se ne vraćaju oni koji su već preplivali more. Tako su sretnim dobitnicima italijanskih papira otvorena sva vrata kazina zvanog Evropa, gde mogu da okušaju sreću i postanu deo opšte ludnice. Eto, takav je ugovor smislio Silvio Berluskoni.

 Ovakva, pomalo mafijaška nagodba, najviše šteti Francuzima. Normalno, jer većina izbeglica je iz bivše francuske kolonije i već govore jezik ili imaju nekog rođaka ili poznanika koji je na licu mesta. Tako je ova, sve samo ne politika italijanskog premijera, kao neki bumerang kolonizacije klepila po glavi najuobraženiju i najarogantniju državu na svetu. Ovim rečima se komentarišu događaji u nekim anglosaksonskim medijima, a tako se de fakto izjasnila i sva italijanska štampa, tradicionalno specijalizovana u odbojnosti prema zapadnom susedu, koji sada ponovo izigrava novog žandarma sveta i legalnog vlasnika Afrike.

Ministar spoljnih poslova Italije Franko Fratini nema dlaku na jeziku i otvoreno priznaje da je Sarkozija strah jer je Le Penova partija trenutno jača od njegove i da zato raznim rasističkim ispadima njegovog ministra policije pokušava da sebi podigne rejting. Da privuče sve rasiste na svoju stranu. U Francuskoj je to zavidan postotak ljudi. U svakom slučaju, cela ova afera je u srcu rimskog sastanka između Sarkozija i Berluskonija. Nema te sile koja može zaustaviti svu bedu sveta da preplavi ne samo Evropu već i sav ostali demokratski svet. Takva je sudbina demokratije.

Cela ova priča liči na humoresku ili bolje rečeno na neku lakrdiju del arte i da stvar nije toliko ozbiljna možda bi bilo vrlo komično i verovatno bi poslužilo kao tema za neku koprodukciju italijansko-francuske komedije. Ali treba shvatiti da se ovde možda radi o budućnosti cele Unije, u koju još nismo kročili a ona je već na putu da se raspadne. Italija bi najradije da izađe iz ove mafijaške unije, u koju bismo mi po svaku cenu, zatvorenih očiju i isključenog mozga. Nije Italija jedina koja bi se sutra otarasila bede, tvrde mnogi nacionalisti Severne lige, i to ne samo zbog mračne ekonomske perspektive. Surova politika Dominika Štroskana, šefa Međunarodnog monetarnog fonda i, uzgred, potencijalnog kandidata i konkurenta Sarkoziju za francuske izbore 2012, samo su jedan od razloga italijanskog očaja.

Pravi razlog je na drugoj strani

Svima bi trebalo već da bude jasno da Svetska banka sistematski davi jednog po jednog člana Evrope i njima naslađuje svoje brke. Nakog grčkog suvlakija, koji su proždrali nedopečenog, i gorke irske kafe, koju su ispili do dna, sada se debeli bankari naslađuju novom poslasticom koja se zove portugalski kolač kon nata. Ovaj satirični meni svetskih bankara može da se pročita na mnogim veb-stranicama i to pogotovo u gore citiranim državama, kojima su bezosećajni bankari stali za vrat i polako piju krv. Slični komentari se čuju i u Francuskoj, kada televizija dozvoli da se neki politički nepogodan intelektualac izjasni. Takve emisije su sve ređe, ali ipak postoje. Jedina mana im je što su programirane oko ponoći, kada pošten radni svet već uveliko hrče.

Citiramo još jednu opasku nekog Portugalca koji ne može da se pomiri sa politikom Monetarnog fonda: - Portugalija je najstarija država u Evropi, koja ima iste granice osam vekova. Danas se te granice brišu i jedna banka odlučuje kolike će nam biti plate, kolike penzije i ko ima prava na radni odnos, a ko će da se nosi tamo odakle je došao. Priznaćete da je pilula gorka i dosta velika da bi se tek tako progutala. Mnogima je jasno da sve zlo sveta dolazi od ove mafijaške organizacije u kojoj je do nedavno vladao i novi predsednik Obale Slonovače, Vatara, a koga su Francuzi helikopterima i raketama postavili na presto. Za njega su sigurni da će da bude poslušniji od Bagboa, koga su ti isti Francuzi doveli na vlast u svoje vreme. Francuska i dalje smatra Afriku za svoje imanje, iako se kune da je odavno napustila ideje kolonijalizma.

Ali nije samo Afrika velika muka zapadnih zemalja koje trpe pravu invaziju sa svih strana. U Evropi ovih dana vlada i prava uzbuna oko jednog drugog tipa izbeglica, koje potpuno legalno ulaze u Francusku, Italiju ili Nemačku u potrazi za poslom. To su takozvani novopečeni Rumuni ili bivši Moldavci, kojima rumunska vlada daje dvojno državljanstvo. Sam rumunski predsednik je izjavio da ima oko 800.000 takvih slučajeva kojima su neka baba ili pradeda bili Rumuni te tako opravdavaju želju da prečicom uđu u Evropu kao ponosni građani Republike Rumunije.

O našim vlasima još uvek niko ne vodi nikakvu statistiku, ali u neku ruku i oni su čisti Rumuni. Sve ovo Evropa pokušava da sakrije od naroda i stalno govori o neproverenim podacima. Usput obećavaju veliku pomoć Moldaviji samo da ostane po strani i čuva svoje građane u nekoj vrsti zatvora. Kao što su radili u severnoj Africi dok su jeli i pili sa Gadafijem ili Mubarakom. Tada su Libija i Egipat bili skladište za potencijalne kandidate za prekomorsku plovidbu u jednom pravcu ka obalama demokratske Evrope u kojoj više nema ni jedno radno mesto. Ako se ovako nastavi, verovatno da nije daleko vreme kada će ponovo da se zapeva "ustajte prognani na svetu, vi sužnji koje mori glad".

Poklič ustajte može dogodine da se pretvori u glasajte. Tako bi možda posle Švajcarske, Austrije, Mađarske, Holandije ili Švedske i u Francuskoj nacionalisti dobili solidnu partiju koja bi jednog dana mogla da uzme vlast. Takvog scenarija se mnogi Francuzi najviše plaše, a drugi ga opet žarko priželjkuju. Odgovor sledi u maju 2012.

 

 

 

 

Imajući u vidu da je severni deo Afrike već mesecima u ratu i da su bombe, beda i besposlica uvek bili najveća inspiracija za daleka putovanja i krstarenja po morima, nema razloga da bilo ko ostane na crnom kontinentu, pogotovo ako vam u bogatoj i naivnoj Evropi odmah po iskrcavanju udele dozvolu boravka i sve šengenske papiri za slobodno razgledanje Evrope.