Teror

Strava u državi Srbiji: Kazneno-popravni zavod Zabela ima zversko mučilište u podrumu

 

Koncentracioni logor Zabela

 

Vratite nam smrtnu kaznu, to bi bilo humanije od robije pod uslovima koje propisuju pijani Milan Obradović i zadovoljena ministarka Snežana Malović. Zaštitnik građana Saša Janković, zajedno sa svojim zamenikom Milošem Jankovićem i ekipom stručnjaka, nedavno je obišao "Zabelu" i otkrio srednjovekovna mučilištva, dok su samo stotinak metara dalje ministarka, njen direktor Uprave za izvršenje sankcija i još 300 pijanih gostiju slavili dodele plaketa zaslužnima za ove kazamate

 

Milan Malenović

 

Pet prasića i dva jagnjeta su stradala za dobrobit vrha Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, a sve to na račun ovog izgladnelog naroda.

U nedelju 15. maja ove godine ministarka pravde Snežana Maca Malović i poslednji član zemunskog klana na slobodi, ilegalni direktor pomenute Uprave Milan Obradović, svečano su u hotelu Preporod, pokraj Kazneno-popravnog zavoda Zabela obeležili Dan zatvora u Srbiji.

Posle prigodnih govora i dodeljivanja plaketa znanima i neznanima, pristupilo se krkanluku navedenih pečenih domaćih životinja, a usput i pražnjenju boca alkoholnih pića. Posle nekog vremena, pripita ministarka se u pratnji jednog uniformisanog lica uputila u neku od skrivenih odaja pomenutog hotela, odakle se dosta kasnije vratila vidno bolje raspoložena i raščupanija.

Dok je Maca Malović orgijala po hotelu, u restoranu je glavnu reč vodio direktor Uprave za izvršenje sankcija i nekadašnji lični gost pobijenih vođa zemunskog klana Milan Obradović, za koga se do tog dana verovalo da svoje višemesečno odsustvo sa posla koristi da bi se izlečio od zavisnosti od alkohola. Obradović je uz pomoć ministarke, ali i bez nje, kao i prisutnih 300 što zvanih što nezvanih gostiju, ispraznio nekoliko kutija viskija, gajbe vina i burad piva. Flaše rakije niko više nije ni brojao.

Istovremeno uz bahanalije raspojasane slavljeničke družine, na samo stotinak metara od njih, s one strane zatvorskih zidina, odvijala se u istoriji Evrope - nezapamćena drama.

 

Mesto za iživljavanje

 

Samo desetak dana pre ovog događaja glavni urednik Tabloida je dobio pismo iz Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu od osuđenog lica B.D.* U tom dopisu osuđenik je naveo da se do nedavno nalazio u samici u podrumu Sedmog paviljona u Zabeli, zloglasnom "zatvoru u zatvoru" i detaljno opisao torturu kroz koju je prolazio, a koja je opisana nešto dalje u tekstu.

Istog dana kada je primio ovo pismo, glavni urednik Milovan Brkić je kopiju pisma prosledio zameniku zaštitnika građana zaduženog za zatvore, gospodinu Milošu Jankoviću, i o svemu pismeno obavestio osuđenog B.D. Kako se sva pošta u zatvorima čita, o sadržaju ovog pisma bila je odmah upoznata i uprava Specijalne zatvorske bolnice, koja je radi prikrivanja tragova momentalno odlučila da B.D. vrati nazad u KPZ Zabelu, gde je ovaj opet bio smešten u podrum Sedmog paviljona.

Ćelije u podrumu svih zatvora, pa tako i Sedmog paviljona u Zabeli, zvanično su ukinute pre mnogo godina, o čemu je naša vlada obavestila i Komisiju za ljudska prava Evropske unije. I pored svega, već duže vreme su u javnost curile informacije da se podrumi i dalje koriste za smeštaj osuđenika.

Alarmiran od strane Tabloida, Miloš Janković je pozvao Specijalnu zatvorsku bolnicu da dogovori sastanak sa B.D. i tako je saznao da je ovaj zatvorenik vraćen u požarevački zatvor. Već sledećeg dana zaštitnik građana Saša Janković i njegov zamenik zadužen za prava lica lišenih slobode, Miloš Janković, došli su u posetu KPZ Zabeli i tražili da vide pomenutog osuđenika. Zajedno sa njima ovom razgovoru su prisustvovala i dvojica lekara, koje su oni poveli u obilazak zatvora, a koji su potvrdili tačnost užasne priče ovog osuđenog lica.

Na površinu je tada isplivalo, po dostupnim informacijama, da se podrum Sedmog paviljona neprekidno koristi za smeštaj osuđenika, kao i da se u njemu nad osuđenicima vrši nezabeležena tortura koja može jedino da se uporedi sa onim što su nacisti činili u koncentracionim logorima. Uoči poseta grupa za zaštitu ljudskih prava, straža ove zatvorenike smešta u druge ćelije, da bi ih odmah posle završetka posete vraćala u podrum i nad njima se dalje iživljavala.

Tako bi se desilo i sada, da zaštitnik građana nije od Tabloida dobio precizne informacije.

Po proverenom izvoru ovog lista, o postojanju ovih srednjovekovnih soba za mučenje nije bio obavešten ni sam upravnik KPZ Zabela Željko Gradiška. Navodno je sama straža, na čijem čelu stoji zapovednik Goran Nenadović, na svoju ruku reaktivirala nekada zatvorene ćelije u podrumu, kako bi se nesmetano iživljavala nad osuđenim licima.

Istovremeno, dakle, dok su Saša i Miloš Janković zajedno sa svojim saradnicima otkrivali ovaj kazamat za torturu, Maca Malović i Milan Obradović su planirali i sprovodili svoj pir u obližnjem hotelu. Nisu ih uopšte dotakli vapaji osuđenika i zaštitnika građana, kao što je u jednom pismu osuđeniku G.M.* iz KPZ Niša, matični broj 84***, Ministarstvo saopštilo da nema mesta za njegovu pritužbu koju je uprava zavoda negirala, jer "Ministarstvo nema razloga da ne veruje izveštaju uprave zavoda".

 

Tortura iz sata u sat

 

U svom pomenutom dopisu Tabloidu osuđenik B.D. navodi da su ga 22. oktobra 2008. oko 19,30 časova u KPZ Niš, ispred TV sale, iz zasede napali ključari, koji vole da ih drugi nazivaju komandirima. Stražar pod nadimkom Šestar ga je prvo nogom udario u glavu, da bi ga zatim stražar Bašović službenom palicom udarao iza levog uveta. Pošto je osuđenik tom prilikom izgubio svest, pomenuti stražari su ga polili hladnom vodom, a zatim uz pomoć kolega Malog Đoleta, Peđe i Danijela nastavili da tuku, psujući mu istovremeno majku vlašku. B.D. je nogama i službenim palicama bio udaran po celom telu i dva puta je gubio svest.

Posle ovog divljaštva, polumrtvog osuđenika odnose u zatvorsku bolnicu gde lekar Zoran Pešić službeno konstatuje teške telesne povrede. Umesto da ga upute u gradsku bolnicu na saniranje rana, B.D.-a odvode u samicu izolacije gde mu poludeli stražar Đole zabranjuje da spava u krevetu, već ga tera da legne na betonski pod.

Iznemoglog osuđenika u ćeliji potom obilazi zatvorski lekar Sava Ćurčić, koji takođe konstatuje hematome po celom telu, kao i prelom leve ruke, te piše uput za gradsku bolnicu, u koju B.D.-a ni tada - ne odvode. Umesto toga, doktorka poznata autoru ovih redova jedino po imenu Slađa, unesrećenom nekom mašću maže polomljenu ruku. Tek dva dana posle prebijanja osuđenika, na urgenciju doktora Ćurčića, sprovode na ortopediju, gde mu je ruka stavljena u gips.

Pošto se malo oporavio od ovih batina, B.D. angažuje leskovačkog advokata Dragutina Vidosavljevića da protiv stražara zlikovaca podnese krivičnu prijavu. Nadležno tužilaštvo ni do danas nije reagovalo, pomenuti monstrumi još uvek rade u KPZ Nišu, ali je osuđeni B.D. ubrzo prebačen u KPZ Zabelu i tamo, kao što je gore opisano, smešten u ćeliju u podrumu Sedmog paviljona, gde je i dalje mučen. I sam piše da je "redovno, skoro svakog dana dobijao batine i bio maltretiran."

Posle pola godine provedene u memljivoj podrumskoj ćeliji, prebačen je u neku sobu na spratu, takođe u izolaciji, ali tek pošto je zbog svega oboleo od astme i hepatitisa, kao i nakon što je dobio srčane probleme. Novembra 2010, posle tri godine izolacije u Zabeli, prebačen je u Specijalnu zatvorsku bolnicu iz koje je uspeo da stupi u kontakt sa Tabloidom.

 

Pakleni raj

 

Izvori ovog lista tvrde da su podrumske ćelije Sedmog paviljona u Zabeli, koje zvanično i ne postoje, još pravi raj u odnosu na iste takve prostorije Drugog paviljona KP zavoda u Nišu, u kojima bukvalno "akrepa memla davi".

Iz KP Niš svojeručno pisanom izjavom Tabloidu se obratio osuđenik D.B.*, matični broj 7***, koji je opisao kako su ga nečovečno tukli stražari. Prvo ga je prebio nadzornik paviljona Zlatko Nikolić, jer je odbio da za njegov račun drugim osuđenim licima prodaje mobilne telefone.

Posle toga, ovog osuđenika u svoje ruke, i to bukvalno, uzima nadzornik Miloš Popović, nakon čega je D.B. sa iščašenom rukom i aritmijom srca prebačen u zatvorsku bolnicu. I o ovom slučaju je Tabloid obavestio zamenika zaštitnika građana zaduženog za lica lišena slobode.

Polje delovanja ombudsmana je zakonima ove države veoma suženo. Bez obzira na to, redakcija Tabloida poziva sve one koji imaju dokaze o kršenju ljudskih prava u zatvorima da se pismeno obrate na adresu redakcije. Svi pristigli dopisi biće upućeni zameniku ombudsmana Milošu Jankoviću, koji će ostati upamćen kao jedini direktor Uprave za izvršenje sankcija koji je podneo ostavku jer se nije slagao sa rigidnom politikom tadašnjeg ministra pravde. Pisma će po mogućnosti biti i objavljena u ovom listu.

 

Napomena:

*Sva imena i matični brojevi u tekstu pomenutih osuđenih lica poznati su redakciji, ali ih iz razumljivih razloga ne objavljujemo.

 

 

 

 

 

 

Koncentracioni logor

 

Zvanični izveštaj zamenika zaštitnika građana Miloša Jankovića o stanju u KPZ Zabela kod Požarevca, javnosti će biti predočen tek po izlasku ovog broja Tabloida. Iz pouzdanih izvora Tabloid, međutim, saznaje o stravičnim situacijama sa kojima je ekipa ombudsmana bila upoznata prilikom posete ovom kazamatu.

Zvanično, Kazneno popravni zavod u Zabeli kraj Požarevca može da prihvati 850 lica. U tom zatvoru danas boravi oko 1.400 osuđenika. U jednoj sobi veličine tridesetak kvadrata zatečeno je dvadeset osuđenika.

Izvori ovog lista tvrde da je Miloš Janković bio vidno šokiran kada je u spavaonici Četvrtog paviljona otkrio 41 osuđeno lice, a u istoj sobi od šezdesetak kvadrata u Trećem paviljonu čak 44 osuđenika.

Prizemlja su, poznato je to i Tabloidu i zaštitniku građana, pokazna odeljenja. Zbog toga se Miloš Janković ovog puta peo i na spratove, gde je zaprepašćeno, kako svedoče očevici, u Prvom paviljonu KPZ Zabela otkrio krevete na tri sprata. Koliko je poznato, od ukupno 168 kreveta na ovom odeljenju, njih 30 je podignuto na tri sprata.

Oni koji koriste krevet na najvišem, trećem spratu od kolega osuđenika se nazivaju padobrancima, jer na njih liče kada noću žele da odu u toalet a da ne probude svoje cimere na donjim spratovima.

U posetiocima iz nevladinih organizacija slabo dostupnim ćelijama Sedmog paviljona, na drugom spratu, koje su veličine tek nekih šest kvadratnih metara, inspekcija zaštitnika građana je otkrila i po četiri osuđenika. Nesrećnici su na raspolaganju imali samo jedan toalet koji se nalazio tik pored stola za kojim su obedovali.

 

 

 

 

 

 

Strava slobode

 

U Kazneno popravnom zavodu u Zabeli na 1.400 osuđenika dolazi devet zaposlenih u Službi za prevaspitavanje, inače srcu svake ovakve ustanove u svetu. Pošto se odbije načelnik službe, koji dan provodi vrteći hemijsku olovku u ruci, kao i vaspitač u prijemnom odeljenju, koji je zadužen samo da otvori osuđeničke matične kartone, ostaje sedam vaspitača za aktivni rad sa osuđenim licima.

U vojsci vodnik radi sa dvadeset vojnika, koji imaju daleko manje problema od deset puta više osuđenih lica koje nadzire jedan vaspitač u Zabeli. Posao vaspitača je da pospešuje i prati resocijalizaciju osuđenika, što je najvažniji cilj svake krivične sankcije. Društvu ne trebaju nove, još gore ubice, već kako je Sveti Justin rekao: "Ne ubijajte zbog ubistva, već spasavajte ljude od ubistva".

U Sedmom paviljonu KPZ Zabela već 13 godina boravi A.M.* Kao sedamnaestogodišnjak je prvi put registrovan kao narkoman, da bi sa svojih devetnaest godina ubio troje ljudi, zbog čega je osuđen na maksimalnu zatvorsku kaznu, koja je tada iznosila 15 godina.

Već više od 5.000 dana ovaj, danas tridesetjednogodišnji čovek ceo dan bulji u plafon. Po Tabloidovom izvoru iz prevaspitne službe Zabele, A.M. ne može da dobije ni premeštaj u zatvoreni deo zavoda, u paviljone gde bi mogao bar da komunicira sa drugim osuđenicima.

Kada neki učenik dobije jedinicu iz jednog predmeta, to je najvećim delom neuspeh nastavnika koji nije uspeo da u njemu probudi bilo kakvo interesovanje za učenje. Ostanak osuđenika A.M. u izolaciji trebalo bi, shodno tome, da bude rezultat nesposobnosti vaspitača da ga preobrate u poštenog građanina ove države.

To nikoga, međutim, naročito ne interesuje. Za tri godine će A.M. po sili zakona morati da bude pušten na slobodu, a onda teško onome ko mu stane na put. Umesto njega, tada bi sud morao da osudi upravu KPZ Zabela koja nije ni pokušala da ga resocijalizuje.

Isti je slučaj i sa osuđenikom B.Đ.*, takođe iz Zabele, koji je kao dvadesetogodišnjak dobio kaznu zatvora od petnaest godina. Do isteka mu je danas ostalo još samo godinu dana, a iz prevaspitne službe su mu rekli da nema nikakve šanse da izađe u poluotvoreno odeljenje, osim ako ne nađe pare da ovu beneficiju kupi!?!

Potpisnik ovih redova je skoro zaplakao kada ga je pomenuti osuđenik u jednom razgovoru pitao šta je to internet. On ovo, danas za skoro sasvim uobičajeno sredstvo komunikacije, nije u svom životu ni video. Kakve šanse ima B.Đ. da po izlasku sa robije započne relativno normalan život, kada mu prevaspitna služba u Zabeli ne omogućuje ni da se posle 14 godina robije ponovo upozna sa osnovnim pravilima običnog prelaska preko ulice?

Iz okruženja Miloša Jankovića Tabloid saznaje da se srpskom pravosuđu, pod čijom je ingerencijom izvršenje krivičnih sankcija, najviše zamera nedostatak otpusnog odeljenja, u kome bi osuđenici pred izlazak bili pripremani za slobodu. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija u sastavu Ministarstva pravde na ovaj način umnožava kriminalce, umesto da ih resocijalizuje.

Za očekivati je da će ova tema biti pomenuta u narednom izveštaju ombudsmana, iako je mala verovatnoća da će to posebno impresionirati pijanduru Milana Obradovića, kao i njegovu zaštitnicu, koju odrađuju uniformisana lica, ministarku Snežanu Macu Malović.

 

 

 

Sramota

 

Dok se osuđena lica momentalno, na licu mesta, i protivno zakonu, najsurovije fizički kažnjavaju i za najsitniji prekršaj, dotle se zaposlenima u zatvorima širokogrudo gleda kroz prste.

Pre oko dve godine stražar KPZ u Zabeli Siniša Čavić je pri prijemu od jednog osuđenog lica ukrao 3.800 dinara. Ovo je konstatovala i sama uprava Zavoda, zbog čega je oštećeni osuđenik podneo krivičnu prijavu, pomenuti stražar suspendovan sa posla, a ceo predmet zaglavio u fioci nekog lenjog sudije iz Požarevca.

U međuvremenu je osuđenik prebačen u KPZ Niš, ne bi li se tako ućutkao u svojim pokušajima da nađe pravdu, stražar je još pod suspenzijom, a poreske platiše Republike Srbije solidarno će platiti bezobrazluk sudije iz Požarevca, zbog koga će predmet da zastari, pa će stražaru da bude isplaćena plata i za mesece u kojima je hladio flaše piva.

 

 

 

 

 

 

Privatni zatvor - privatni cenovnik

 

 

Da u okružnim zatvorima u Srbiji situacija nije ništa bolja nego u kazneno-popravnim zatvorima u Srbiji, pokazuje pismo koje je Tabloid dobio iz Vranja. Posle nekoliko rečenica u kojima navodi da je OZ Vranje zapravo privatni zatvor u kome se beneficije dobijaju u skladu sa platežnom moći zatvorenika, izvestilac obaveštava o dva dramatična slučaja.

Jedan se odnosi na Srbina, koji je pokušao da dobije vanredno odsustvo da bi posetio obolelu suprugu. Cenu od preko 500 evra, koja mu je tražena, nije hteo da plati; zahtev mu je odbijen i on je samovoljno napustio zatvor, zbog čega je od povratka do danas u strogoj izolaciji.

Drugi slučaj se odnosi na jednog Albanca sa Kosova, koji je nepravosnažnom presudom osuđen na 6,5 godina zatvora zbog trgovine drogom, ali je ubrzo na volšeban način nestao iz istražnog odeljenja OZ Vranje. To je bilo treće bekstvo ove godine iz najstrože čuvanog dela ovog zatvora. Javnost o svemu ovome nije obaveštena, a od svih sankcija prema odgovornima jedino je načelnik straže formalno smenjen sa svoje dužnosti, mada je ostao da je nezvanično obavlja, pa da tako još nekog platežno sposobnog osuđenika pusti na slobodu mimo sudske presude.

         

 

Kad ćed taj postupak

 

Nekadašnji upravnik Okružnog zatvora u Subotici Goran Đukić tražio je od Ministarstva pravde informaciju kada su sve bili raspisivani konkursi za izbor direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. U svom odgovoru od 9. februara 2011. Jasmina Damjanović iz Službe za upravljanje kadrovima izveštava gospodina Đukića da je jedini konkurs bio raspisan u junu 2010. Po njemu još niko nije izabran, jer nema kandidata koji bi bio po ukusu ministarke Snežane Malović i sive eminencije Uprave za izvršenje, penzionera Velimira Vidića.

Iz ovoga proizilazi da su i Saša Vukadinović i Milan Obradović na ovu funkciju bili postavljeni protivno zakonu, zbog čega je protiv njih, ali i ministara pravde Dušana Petrovića i Snežane Malović podneto više krivičnih prijava zbog zloupotrebe službenog položaja koje reformisano srpsko pravosuđe nikako da uzme u obradu.