Osnovna škola kao biznis centar

 

Paranormalno je kad je para da nije normalno

 

I u srpskom školstvu može da se lepo zaradi na mutnim poslovima, posebno ako nadležne institucije iz pravosuđa spavaju. Slučaj beogradske osnovne škole Bora Stanković može da bude dobar primer za ovako nešto

 

Milan Malenović

 

Osnovna škola Bora Stanković u Beogradu je, izgleda, specifična ustanova na kojoj se nikada ne vijori državna zastava Republike Srbije. Specifična je i po tome što se još od novembra 2009. protiv direktorke ove škole Zdravke Marjanović vodi istražni postupak kod beogradskog Višeg tužilaštva, a da se nije mrdnulo od početka.

Direktorka je osumnjičena da je u više slučajeva zloupotrebila službeni položaj.

Kako se navodi u Višem tužilaštvu, direktorka Zdravka Marjanović je tokom 2009. godine bez ugovora školsku salu za fizičko izdala košarkaškim klubovima Radivoj Korać, Torlak i Roda. Cena po jednom terminu bila je 3.000 dinara plus PDV, a novac je u više navrata isplaćivan direktno direktorki na ruke, za šta u računovodstvu ne postoji evidencija.

Direktorka se sumnjiči i da je bez odobrenja nadležnih organa u okviru škole adaptirala pekaru i knjižaru, a zatim bez javnog oglasa ove lokale izdavala svojim prijateljima. Za ukupnu kiriju od 800 evra mesečno i to u toku tri godine, tvrdi se, ne postoji uredna dokumentacija u knjigovodstvu škole, tako da ne može sa sigurnošću da bude utvrđeno gde je i kome odlazio pomenuti novac.

Takođe u trajanju od tri godine, Zdravka je izdavala osam bilborda unutar školskog dvorišta i to bez odobrenja nadležnih institucija i bez ugovora sa vlasnicima bilborda. Cena iznajmljivanja bilborda iznosila je 64.000 dinara na mesečnom nivou, ali ne postoji evidencija o naplati ovih sredstava.

Direktorka, shodno sumnjama iz krivične prijave, nije sklona raspisivanju tendera, već poslove kao što je krečenje škole ili promena električnih i vodovodnih instalacija radije poverava preduzećima sa kojima se slobodno nagodi. Jedan od poslova bilo je i postavljanje ograde oko školske zgrade, a to je bilo povereno preduzeću direktorkinog supruga.

Isto to bračno preduzeće je bez oglasa za javne nabavke u 2008. godini u školu uvelo video nadzor. Kamere su, mimo školskih normativa, postavljene i u fiskulturnoj sali.

Direktorkin sin je, po krivičnoj prijavi, u toku 2008. godine bez odobrenja i elaborata nadležnih ustanova, a o trošku škole izmestio sat za merenje potrošnje električne energije i u dvorištu škole postavio dve bandere.

Dana 13. juna 2008. direktorka je bez ranije objavljenog oglasa za javne nabavke i bez ugovora o kupoprodaji blagajni škole izdala nalog o plaćanju 24.560 dinara preduzeću Auduti za nabavku patika. Pomenuta firma je po nalazima iz krivične prijave bila u vlasništvu Bore Marjanovića, a registrovana na adresi Njegoševa 14 u Kaluđerici, gde je prijavljena i sama direktorka.

Postojanje krivične prijave ne znači da je osumnjičeni i kriv za dela koja mu se stavljaju na teret, ali je nezgodno da direktor jedne vaspitne ustanove bude predmet istrage. Baš zbog toga bi Više tužilaštvo u Beogradu trebalo što je moguće pre da do kraja sprovede postupak protiv direktorke Marjanović i utvrdi pravo činjenično stanje. Učenici OŠ Bora Stanković bar toliko zaslužuju, da znaju čime im se direktorka bavi.