Skrivena istorija

Partizanski pokret, slobodna ljubav i posledice

 

Partizanke strogo pov.

 

"Devojke koje se nisu pridružile, dobijale su najropskije zadatke - da peru vojničke uniforme, čiste podove u svim zgradama koje su trupe koristile, pa čak i dvorišta koja su ovi tako bezobzirno osdtavili. Posle nekoliko nedelja ovakvog tretmana, mnoge su onda pristupile u brigade" - prenosi američki pukovnik Albert Sajc utiske o 2. proleterskoj diviziji. Članak je ilustrovan ekskluzivnim fotografijama iz Nacionalnog arhiva u Vašingtonu

 

Miloslav Samardžić

 

Jugoslovenska partizanska vojska iz Drugog svetskog rata bila je jedinstvena u istoriji ratova na našem tlu i po tome što je sa sobom vodila veliki broj mlađih žena.

Bilo je to vreme komunističke ideologije koja je propovedala "slobodnu ljubav", kao posledicu jednu ranije proglašene "seksualne revolucije", koju je Staljin sproveo u Sovjetskom Savezu krajem dvadesetih godina.

Ta "revolucija" svugde je pratila komuniste, pa i u Španskom građanskom ratu. Od posledica "slobodne ljubavi" komunistički dobrovoljci u tom ratu patili su od epidemija polnih bolesti. Jedan od španskih dobrovoljaca, lekar i kasnije akademik Gojko Nikoliš, pisao je o ovoj epidemiji "Španaca", zbog čega je pao u nemilost svoje partije.

Da je slično bilo i u redovima jugoslovenskih partizana, svedoči jedan izveštaj štaba 17. udarne divizije:

"U ovoj brigadi (Brodskoj - prim. aut) negativnih pojava pijanstvo, kurvanje, krađe i neodgovornosti ima dosta, a kruna su toga rada politkomesari i zamjenici u bataljonima i četama... Jedan komesar bataljona izgleda ima sifilis i ima odnose sa jednom drugaricom zamjenikom komesara čete, a što opet zna čitav bataljon, jedan opet napija se stalno itd."

Vođenje "mlađih žena" imalo je pre svega za cilj da privuče omladinu u partizanske redove. Poručnik Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda, ovako opisuje partizane koje je viđao u Srbiji leta 1941:

"Odrede koje sam ja sretao oko Čačka, Valjeva i Kragujevca sačinjavali su uglavnom ljudi koji su se govorom i odećom razlikovali od meštana. I kao po pravilu, u sastavu svakog partizanskog odreda bile su dve ili tri mlađe žene."

"Treba mobilisati što veći broj žena i devojaka za svaku partizansku jedinicu, kako bi se borci što lakše okupljali u našu borbenu partiju", piše u proglasu koji su, početkom 1942. u selu Radovču u Crnoj Gori, potpisali Moša Pijade, dr Nedeljković, Peko Dapčević, Blažo Jovanović i Ivan Milutinović.

Ali, ovakva politika je komunistima donela više štete no koristi, izazivajući zgražavanje u patrijarhalnoj sredini. Radomir J. Ostojić piše kako se na "svesne drugarice" gledalo u Crnoj Gori:

"Kada su četnici u junu i julu 1942. godine (na Žabljaku - prim. aut) zarobili preko 40 svesnih drugarica - partizanki, podvrgnute su lekarskom pregledu.

Tu je lekarska komisija od tri lekara, među kojima je bio i dr Momir Aleksić Damjanović iz Uskoga, koji je bio u partizanima i prišao četnicima, izvršila pregled i utvrdila da su sve te drugarice - partizanke bile svesne drugarice, sem dve, i to Milice I. Krivačević iz Šarana i Dare Krstajić iz Virka kod Žabljaka, koje su bile nesvesne drugarice, to jest nađene su nevine!

To znači, a to su i propagirali, prema komunističko-marksističko-lenjinističkoj dijalektici, slobodna ljubav je dozvoljena i potrebna i od toga se ne sme ustručavati. O tome se tada prepričavalo i ljudi su se grozili i dolazili do raznih depresija i uzbuđenja, da im se koža ježila".

 

Ljubavni jadi

 

Upravo je "slobodna ljubav" jedan od uzroka propasti komunizma u Crnoj Gori, u prvoj fazi rata. O tome svedoči i iskustvo kapetana Miljana Janketića, koji se u trinaestojulskom ustanku 1941. godine zatekao u jednom komunističkom odredu. Sledi zapis iz dnevnika majora Radoslava Filipovića iz Mihailovićeve Vrhovne komande, u kojoj se tada nalazio i Janketić:

"...Dok je bio u tom odredu, jednog dana, po trebovanju, dobio je tri žene-devojke, šta li. Miljan se postideo, naljutio, rasrdio:

- Ćeraj te kurvetine odatle! One nemaju ovde nikakva posla... Da mi budu drugarice!

- Druže kapetane, rekli mu, one su vam dodeljene kao družbenice, za razonodu, naprosto za vaše zadovoljenje, prohteve...

- Muč, pasja pogani, đe si ti vidio ženetine u vojsku! Odmah da su mi se izgubile, jer ću ih pobiti ko paščad!"

Kakav se zaplet i lom napravio zbog toga to zna sam Miljan, jer je stvar jedva stišana. Miljan udario po principima crvenih. Nije to laka stvar. Izbio je otvoreni sukob i Miljana gledali popreko. Razume se, oni koji su smatrali da je njihov princip povređen. I sam je, posle toga uvideo da mu gori pod petama. Najzad je pobegao. Prišao je kapetanu Pavlu Đurišiću."

U jesen 1943. godine 5. crnogorska brigada je od 281 pripadnika imala 48 žena. Prva asocijacija, da su žene korišćene kao bolničarke, kako izgleda nije tačna, barem ne u toj meri, jer se u strukturi ove jedinice posebno evidentira osoblje "u sanitetu", a posebno "drugarice".

Druga dalmatinska brigada 2. proleterske divizije 12. septembra 1943. godine sastojala se od 640 muškaraca i 113 žena. Pritom se "drugarice" ne vode pod stavkom "boraca na licu", kojih je inače bilo 545, što znači da ni u ovoj brigadi žene nisu korišćene u borbenim jedinicama, mada je bilo i takvih slučajeva.

Treća krajiška brigada 1. proleterske divizije je 28. decembra 1943. imala 1.753 "boraca i rukovodioca", a od toga 182 žene.

"Drugarice" su po pravilu bile pri štabovima, najpre kao sekretarice. Primer i za ovo dao je partizanski vrhovni komandant, a sledili su ga redom vojni i partijski rukovodioci.  Prema memoarima Milovana Đilasa, svi partizanski rukovodioci su još u "Užičkoj republici" imali "sekretarice sa kojima je odnos bio potpuno intiman". Izuzetak su tada bili samo Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković.

Neki partizani su glavom platili nepoštovanje nepisanog pravila: prednost kod "drugarica" imaju rukovodioci. Tako su polovinom oktobra 1941. u Čačku streljana dva borca, zbog "lošeg držanja prema drugaricama".

Partizan Kosmajskog odreda, Miodrag Nikolić iz Malog Požarevca, ubijen je od strane svojih drugova u Darosavi, "zbog ljubomore", kako beleži hroničar.

Ubice su u hijerarhiji bile iznad žrtve, pa nije bilo istrage. Ali, kada je Ljubinka Milosavljević ubila svog kolegu i ljubavnika Momčila Čupića iz Okružnog komiteta KPJ za Pomoravlje, sa sedištem u Jagodini, izvedena je pred sud i osuđena na dugogodišnju robiju.

 

Do prvog sumraka

 

Po ulasku u Jagodinu, ujesen 1944, komunisti su odmah poubijali najbogatije građane i uselili se u njihove kuće (Ljubinka Milosavljević se uselila u kuću Tome Đorđevića). Tada među njima nije bilo sporova, ali kasnije Ljubinka Milosavljević ubija Momčila Čupića pred očima njegove dve male devojčice.

Komunisti su veoma retko pisali o detaljima u vezi ovog pitanja. Jedno svedočenje ostavio je Sredoje Urošević, komandant 2. proleterske brigade, koje glasi: "U brigadi se pojavila ljubav kao posledica odmora i redovnije ishrane. Nezgodno je što u tome prednjače rukovodioci četa i bataljona. Zbog toga se danas (22. avgust 1943. godine) održava sastanak svih drugarica."

"Ovde sam primetio iznenađujuće mnogo žena među vojskom", ispisuje američki pukovnik Albert Sajc u svojim memoarima prve utiske o susretu sa 2. proleterskom divizijom, krajem 1943. godine. Sajc uskoro dospeva u bazu 2. udarnog korpusa, u Beranama, nastavljajući da ispituje ovaj fenomen.

Partizani su redom mobilisali muškarce, dok se prema devojkama koje im nisu prišle posle odgovarajuće propagande primenjivao ovakav postupak: "Devojke koje se nisu pridružile, dobijale su najropskije zadatke pranja vojničkih uniformi, čišćenja podova u svim zgradama koje su trupe koristile, pa čak i dvorišta ostavljenih tako bezobzirno od ovih. Posle nekoliko nedelja ovakvog tretmana, mnoge su onda pristupile u brigade."

Prilikom odlaska za Italiju marta meseca, Sajc opisuje gužvu na aerodromu u Beranama, jer u avionima nije bilo mesta za sve ranjenike.

Međutim, odmah je nađeno mesto za jednu partizanku, ljubavnicu nekog komuniste koji se nalazio u bazi s one strane Jadrana.

Sajc takođe navodi da su komunisti svake večeri organizovali zabave sa igrankama, na kojima je za sve civile iz varoši prisustvo bilo obavezno. Posle propagandnih govora, partizani su se provodili sa svojim "drugaricama", vrbujući pritom nove, da bi mnogo godina kasnije u memoarima i "istorijama" pisali kako su zapravo četnici čitav rat proveli uz muziku i žene.

Nemački zarobljenici, koje su partizani oslobodili tokom "martovskih pregovora" 1943. godine, pisali su u svojim izveštajima da u komunističkim redovima "ima mnogo žena". Major Šterker pored ostalog navodi: "Postoji i jedan ženski bataljon, kojim komanduju studentice, a upotrebljava se za osiguranje puteva i mostova. Sem toga, u svakom bataljonu nalaze se i žene borci, a u štabovima studentice i učenice od 18-22 godine, gde obavljaju dužnosti daktilografkinja, pomoćnih kuvarica, političkih komesara, itd. Sve su naoružane pištoljem i ručnim bombama, a mnoge puškama".

Sekretar Centralnog nacionalnog komiteta Kraljevine Jugoslavije, dr Đura Đurović, 9. novembra 1943. izveštavao je Mihailovića: "U prekidima vatre naši vojnici su čuli poklike jedino od komunistkinja. One su nudile da se za tu noć podaju samo onome koji prvi stigne u naše redove i baci bombu. Svaki komunistički odred ima veći broj ovakvih (...), a posle ovog slučaja smo saznali i njihovu namenu."

Hercegovački partizan, pukovnik u penziji dr Savo Skoko, u knjizi "Krvavo kolo hercegovačko" objavljuje i nekoliko jezivih svedočanstava o partizankama...

 U selu Fojnici, Udarni bataljon 15. februara 1942. hapsi dve mlade i lepe žene, Jelu Mučibabić, udatu Banaš, i Leposavu Guzinu. Zverski su ih mučili i potom osudili na smrt. Ujutru ih polugole odvode iz Donjih Dubljevića, ali samo do prvog šumarka.

 

Ne sme dočekati muža

 

Partizanka Ljubica Ivković puca iz pištolja u potiljak Jele Mučibabić. Leposava se, čuvši pucanj, naglo okreće i metak je pogađa u grkljan. Ubica odlazi, ali se Leposava osvešćuje na krvavom snegu. Nadčovečanskim naporom stiže do crkve u Fojnici, gde ponovo gubi svest. Meštani je odnose do njene kuće u Novoj Fojnici, a roditelji je, tik ispred partizanske potere, sklanjaju u selo Gradinu.

Odavde se Leposava sklanja u italijansku bolnicu u Dubrovniku, pa kod sestre u Beogradu, gde dočekuje kraj rata. Ali, komunistička policija je hapsi 1947. godine, radi ispitivanja okolnosti zbog kojih je 1942. bila osuđena na smrt. Optužbe su bile lažne, pa je Leposava puštena, ali tek posle sedam meseci tamnovanja. Ni Jelena Mučibabić nije bila smrtno pogođena; sa metkom u potiljku ostala je paralizovana u lokvi krvi. Kada su seljaci došli da je pokopaju, još je bila pri svesti. Videvši u kakvom je stanju, i znajući da će se ubice vratiti, molila je seljake da je dotuku. Posle mnogo oklevanja, jedan je to najzad i učinio.

Jedna ružna devojka "partijka", navodi dalje Skoko, koja je lažno optužila ove dve lepotice, učiniće isto to i neposredno posle rata. Na osnovu njene dostave komunisti su 14. februara 1945. godine streljali 15 mladih i lepih Nevesinjki.

Četnici su ovome posvetili više letaka, naslovljavajući ih, na primer, ovako: "Razvrat i blud partizana".

A nevezano za komuniste, oni su nastojali da i po ovom pitanju održe moral stanovništva na visini. Kapetan Ljubiša Anđelković, komandant 2. žičke brigade 2. ravnogorskog korpusa, u letku "Braćo Srbi" tražio je da se "ženski svet manje doterava i ulepšava", s obrazloženjem da "nije sad vreme za to, jer svakodnevno njihovi roditelji, muževi i braća lipsavaju po lagerima". Povremeno se sa upozorenja prelazilo na drastičnije mere, o čemu svedoči dr Živko Topalović: "Bilo je to da se mlada žena upusti sa vojnikom (četnikom - prim. aut). Otišli ljudi u ropstvo a žene ostale. Ali kad jedna ili dve dobiju batine i to se po selu razglasi, to joj je gore od smrti. Ona muža živa dočekati ne sme."

 

 

 

 

 

Posebni kazani

 

Rukovodeći sloj komunističkog pokreta od početka se nizom privilegija ogradio od običnih pripadnika, a ta razlika se potom stalno povećavala. Naredbom svim jedinicama od 3. septembra 1943. godine J. B. Tito kritikuje "pojedine štabove" da u mnogo čemu preteruju.

U vezi privilegija, on pored ostalog piše: "Komore tih štabova nose ne samo neophodne artikle hrane, već i one artikle koji se mogu smatrati luksuzom. Sve ovo ide nauštrb autoriteta tih štabova, a same su komore mnogo glomazne, kako u pogledu ljudstva tako i tereta."

Članovi tih "pojedinih štabova" su sa sobom nosili "čak i jastuke i dušeke" i vodili "veliki broj jahaćih konja". Štaviše, "počela je prava utakmica između pojedinaca u pogledu kvaliteta tih konja". Zato J. B. Tito naređuje da se pribor za spavanje može nositi samo na konjima, dok konje u bataljonima mogu imati samo komandant, politički komesar i dva kurira, a u brigadama i višim jedinicama celi štabovi.

Najzanimljiviji deo ove naredbe odnosi se na posebne kazane. Partizanski komandant piše da ih više ne smeju imati bataljoni, već sve jedinice veće od bataljona. U naredbi doslovce stoji: "Da se hrana za štabove brigada, divizija i korpusa kuva u zasebnom kazanu, angažujući za ovo najnužnije ljudstvo; kvalitet hrane tih štabova suviše da ne odskače od kvaliteta hrane koja se deli borcima."

Partizanski komandant ni ne pomišlja na mogućnost da svi pripadnici pokreta budu jednaki, već samo pomera granicu nejednakosti od jedinica koje imaju stotinak ljudi (bataljoni) na brojnije jedinice (brigade, divizije i korpuse).

 Pritom se ne postavlja pitanje privilegija partijskih tela - centralnih i mesnih komiteta, "antifašističkih veća", "narodnih odbora", itd, već se podrazumeva da oni imaju posebne kazane.

Nemački zarobljenici oslobođeni tokom "martovskih pregovora" 1943. godine takođe su zapazili da kod partizana postoji "klasna podela" između običnih boraca i partijskih kadrova. Obični borci imaju dovoljno hrane "samo onda kada se dobije kao plen", dok, s druge strane, "za štabove postoje posebne kuhinje i tamo je hrana dobra".

Razume se, uz ove štabove nalazila se i većina mladih devojaka.

Postojanje posebnih kazana za štabove svedoči o njihovoj masovnosti, jer se u kazanima po pravilu sprema veliki broj obroka. Komunizmu, više nego bilo kom poznatom sistemu, svojstven je neobično visok nivo birokratizovanosti. Zbog potrebe da se ljudi kontrolišu i sputavaju, ali i zbog nalaženja kakvog-takvog posla za sopstvenu, "višu" klasu, komunisti stvaraju bezbroj administrativnih "radnih mesta". Drastičan primer je 5. crnogorska brigada 3. udarne divizije. Ova jedinica je sredinom septembra 1943. godine, od ukupno 281 partizana, imala 135 rukovodilaca i drugih neboraca, a svega 134 borca (plus 12 ranjenih i bolesnih; ne kaže se da li su borci ili neborci).

 

 

 

 

 

Zloupotreba dece

 

Na našim prostorima nikada u istoriji nije zabeležena tako masovna zloupotreba dece u ratu, kao što su to činili komunisti. Tzv. partijci, koji nisu napuštali pozadinu, okupljali su grupe dečaka, indoktrinirali ih i slali na najteže zadatke, u prve borbene linije, obično da bacaju bombe. Ova pojava bila je najmasovnija u pograničnom području prema Hrvatskoj, gde su cele porodice morale da odlaze u šumu.

Tako su na partizanskoj teritoriji deca odlazila u partizane, a na četničkoj u četnike. Međutim, i po ovom pitanju kod četnika i partizana je postojala razlika. Duško Ćurčić iz sela Podum kod Otočca, dete-kurir u Ličko-kordunaškom korpusu vojvode Dobroslava Jevđevića, o ovome svedoči:

"Moj ispisnik Stojan Skenić, sa mnom je išao u osnovnu školu, poginuo je kao partizanski bombaš na žici u napadu na Gospić, u kome su bile ustaše. Rođen je 1930. a poginuo 1944. godine. Znam da je još dece izginulo u partizanima, a nije mi poznato da je ijedno dete poginulo u četnicima. Kod nas deca nikada nisu dovođena u tako opasnu situaciju da bi mogla da stradaju."

U Bici na Bukoviku, 24. jula 1944. godine, komunističke juriše predvodili su "omladinski rukovodioci", zapravo zavedena deca, pa čak i devojčice od 14 godina. Toga dana poginulo ih je osmoro, među kojima i četrnaestogodišnja Jelena Lalović Tina, omladinski rukovodilac 2. bataljona 14. brigade. Trčala je sa puškom u ruci, vičući: "Napred drugovi proleteri! Udri bradonje!"

 

 

 

 

 

"U ovoj brigadi ima negativnih pojava. Pijanstvo, kurvanje, krađe i neodgovornosti ima dosta, a kruna su toga rada politkomesari i zamjenici u bataljonima i četama... Jedan komesar bataljona izgleda ima sifilis i ima odnose sa jednom drugaricom zamjenikom komesara čete, a što opet zna čitav bataljon, jedan opet napija se stalno itd" - stoji u izveštaju štaba 17. udarne divizije

 

"Treba mobilisati što veći broj žena i devojaka za svaku partizansku jedinicu, kako bi se borci što lakše okupljali u našu borbenu partiju", piše u proglasu koji su, početkom 1942. u selu Radovču u Crnoj Gori, potpisali Moša Pijade, dr Nedeljković, Peko Dapčević, Blažo Jovanović i Ivan Milutinović