Zadnja strana

 

Adio Serbi, vraćam se sebi

 

Piše: Silvio Berluskoni

 

 

Sinjor prezidente Tadići, prezidente Kluni, narode serbo, pišem vam ovo otvoreno pismo da javno izrazim žaljenje što nisam došao u goste kako sam nameravao.

Ko zna, kari amići, hoćemo li se mi uopšte ikada više videti... A baš sam nameravao da prihvatim tu vašu divnu ponudu koja se ne odbija!

Pa ko bi odbio 10.000 evra nagrade za svako predviđeno radno mesto? Vaša divna i plemenita vlada pomogla je i vlasnika našeg "Fiata" sa najmanje 300 miliona evra! Pa gde to ima da jedna zemlja pomaže privatni biznis jednog stranog državljanina? Nigde, kari amići, nigde! Samo u Serbija!

Mogli smo i ovom prilikom još nekih stotinak miliona da zaradimo od vaše dobrote i vaše bezuslovne ljubavi prema Italiji, ali, to nam ne bi pomoglo...

Cenim ja vašu dobru volju da se podastrete ispod svakog stranca, razumem ja vašu potrebu da ugostite važne i velike ljude, ali, gospodo draga, to što ste vi spremni da date, to je sitnina... Mi smo, gospodo, propali, samo još ne znamo koliko duboko. Na hiljade milijardi duga imamo! Sad možemo da se družimo sa Grčkom, šta ćete nam vi?

Sinjor Kluni, prezidente Tadići, lako je vama da lažete serbo narod kako ste krizu izdržali na nogama. Vi ste propali odavno, vama je kriza redovno stanje! Vi ne možete da prepoznate krizu jer za bolje i ne znate! Ali, kari amići, dragi Serbi, mi Italijani smo propali po onoj jevrejskoj kletvi: imao pa nemao. Sad je na sceni "nemao".

Ergo, sinjor maneken, mislim, gospodin prezidente Tadići, vi za razliku od mene, nemate  nezavisne tužice i sudije, pa vas niko ne goni, a na mene je skočilo celo italijansko pravosuđe! I to zašto? Što volim žene, nostre madone!

Dobro, možda ste vi moderniji tip čoveka, možda ste vi sa ženama zauvek raskrstili, ali ja bogami nisam! Kakva vremena dolaze, ovakve kao ja zabraniće zakonom. Kari amići, ja vam garantujem: da sam za ruku uzeo nekog muškarca kao što je sinjor Gvido Vestervele u Nemačkoj uzeo svoga dlakavog partnera, niko se ne bi usudio da me popreko pogleda, a ne da me osuđuje! Novine bi diskretno javljale: sinjor Berluskoni i njegova muška sinjorina, viđeni su danas na svečanosti... A ne kao sad što pišu: Berluskoni viđen sa mladom ženom!

Došao je, kari Serbi, neki sudnji dan, namnožilo se ljudi sa čudnim navikama, svet propada velikom brzinom, nisu samo hiljade milijardi evra duga jedni problem...

Setite se, amići, Italija je bila najsiromašnija evropska zemlja posle rata, pa se opet podigla i postala sila! Ali, njome nisu vladali pederi i manekeni! Njome nisu upravljali lopovi iz američkih banaka i osiguravajućih društava!

 Mi smo, kari amići, i mafiju za vreme Dučea proterali, a onda su nam je Amerikanci ponovo vratili, još goru i opasniju...

Zato, dragi Serbi, u ovom času kad propada naš sveta italijanska zemlja, kad je beda  besparica na vratima, kad mržnja prema meni dostiže svoj vrhunac, kad mi spremaju politički i svaki drugi linč, da me okrive za sve što se danas Italiji događa, naučite nešto iz toga: Amerika nema prijatelja, ona ima samo poverilaca koje ona pretvara u neprijatelje i dužnike.

Bilo mi je molto simpatiko kad su mi pokazali sliku one table na ulazu u vaš Kragujevac. Piše: Benvenuti, dobrodošli! Ma, stvarno, kakva dobrodošlica, ali mi, to jest "Fiat", nismo nigde ni išli. Mi smo skoro pola veka u Kragujevcu! Nama je "Zastava" pripala jer je neće niko, a mi moramo jer smo tu nešto nekad ulagali.

Uostalom, zadnja su doba došla kad smo mi dobrodošli u Kragujevcu! Što nam ne postave tu tablu na ulazu u Detroit? Što tamo ne napišu: Benvenuti Italiani, dobrodošli braćo naša mafijaška! Nego udarila sirotinja na sirotinju... Dekintirana Italija na opustošenu Srbiju! Znači, biće skoro propast sveta. Ja drugo ne mogu da zaključim iz ovoga.

Sinjor prezidente Tadići, vi ste meni takođe molto simpatiko, ali sam nešto siguran da ću ja potrajati malo duže u Italiji nego vi u Serbija. A zašto, pitate se? Pa evo, da vam objasnim...

Vas u Srbiji više niko ne shvata za ozbiljno, vi ste pun promašaj. A mene u Italiji, ili vole ili mrze. Nema trećih. Dakle, ovi što me vole, i dalje će da me podržavaju (a ima ih dosta!). Ovi što me mrze i dalje će da me mrze. To je jedna atmosfera, jedna dinamika događaja!

A šta vi, prezidente Kluni, mislim, sinjor Tadići, šta vi imate da ponudite vašem narodu?

Vaš je šou završen. Vas bi u Italiji pomeli odavno. Mislio sam, kari amići, da vam pomognem kad ste u takvoj situaciji, ali, sad je stvarno došlo vreme da spasavam svoju glavu u svojoj zemlji koja je u bankrotu. Zvao me moj ministar finansija, kaže: Silvio, mi smo tuti morti, znači krepali smo kolektivno, evo, jutros sam otvorio trezor, i vidim - para nema.

Znači tako. Para nema. E, pa dobro. Sad ću moje političke neprijatelje da pustim da se koprcaju, da cvrče kao riba na žaru...Onda ću da zamolim za prijem kod Svetoga oca u Vatikanu i zamoliti ga da proglasi "godinu hrišćanskog milosrđa", da sirotinja napuni banku Svetoga Duha (Banco Espirito Santo) da daju i crno ispod nokata, da izvučemu zemlju iz krize. Možda ponovo uvedemo liru umesto evra. Pokazao se kao loš taj evro...

A što vi, braćo Serbi, ne uradite isto? Što ne otvorite jednu pravoslavnu banku, neku domaću, srpsku, na čijem čelu će biti par popova-lopova, koji znaju sa parama, da malo operu svoju savest a ne samo prljava evra i dolare i da pomognu narodu, da daju kredite bez lihvarskih kamata?

Ne znam, kari amići, ni sam ne znam kuda ćemo svi zajedno. Ja kad vidim da sinjor Kluni, vaš prezidente Tadići, širi ruke i pokazuje kako sve napreduje i cveta u Serbija, kako je dinar stabilan i kako vam kriza ne može ništa, ja se svaki put ozbiljno zabrinem: da li je njemu dobro?

Žao mi je, amići, što nisam mogao da dođem kod vas, što nećemo da vam gradimo termoelektranu u Kostolcu, što nećemo da ulažemo u vašu privredu, što nećemo više da se družimo, da jedemo i pijemo po raznim trgovinskim komorama i slično. Žao mi je. A mislio sam da opet postrojim vašu vladu kao ono kad su kod mene bili, da se slikamo zajedno, da šutnem Šutanovca u ćošak, da pitam sinjor Klunija voli li više žene ili muškarce, a probudim sinjor Mirka Cvetkovića, da mu kažem bonđorno kolega, tačno je 12 sati...Šteta, ali neće biti. Dolaze gadna vremena.