Polemika

Povodom spora Kaplana Burovića i Jovana Deretića o poreklu Arbanasa (Tabloid, br. 235, 237, 239)

 

 

Istorija ne prihvata površnost

 

O poreklu Arbanasa dosad su napisane biblioteke knjiga i posebnih rasprava, s težištem na tome da bi oni mogli biti potomci Ilira (za šta su bili vruæe zainteresovani) ili Traèana (što im se manje dopadalo), a samo se stidljivo, i bez odjeka, moglo èuti shvatanje da su oni na sadašnje, svoje i srpske, prostore stigli - sa Kavkaza

 

 

Glavne jezièke èinjenice o kojima ovde raspravljam izložio sam prvi put u pre­da­vanju na Kolarèevom narodnom univerzitetu u Beogradu 20. marta 1992, a o nekima od njih tek ove godine odreðenije formulisao više nedoumica nego sudova (Letopis Matice srpske, Novi Sad, januar-februar 2011).

Razloge za tako dugo „zaobilaženje teme" imao sam u tome da su se moja nauèna interesovanja samo delom dodirivala s problemima o kojima sada govorim i ticala su se jedino onomastièkih i leskièko-semantièkih prožimanja na liniji srpsko-arbanaških dodira. Istražujuæi onomastiku Kuèa, naime, ustanovio sam da je tamo mikrotoponimija u znatnom stepenu arbanaška, ali da je makrotoponimija dosledno srpska, što je potvrdilo ranije navode Mitra Pešikana zasnovane na analizi graðe iz popisa Skadarskog sandžaka (1485, pripremio ga je albanski orijentalista S. Puljaha), odn. sa dominantnim slovenskim toponimijskim slojem na terenu Albanije u celini (posebno u njenom južnom delu), što je utvrdio Selišèev. Uz sve to, Pešikan je pokazao da se staroarbanaška lièna imena na prostorima današnjeg Kosova i Metohije, recimo, sreæu tek u tragovima, i to jedino u okolini Ðakovice, a u toponimiji to se i danas potvrðuje opštim zakljuèkom P. Iviæa da se po Kosovu i Metohiji sreæu jedi­no srpski toponimi, uz retke antièke (Lipljan, Klina) ili nove nazive (Kaèanik, Ferizaj).

Takve pojedinosti ozbiljan su signal da su Arbanasi na svojim današnjim prostorima narod, makar, problematiènog porekla i svi pokušaji da se dokaže nešto što nije u skladu s tim shvatanjem moraju se zasnivati na novim èinjenicama kojima æe se obesnažiti one ranije, a same æe ostati neosporive. U našem sluèaju - mislim da je Deretiæ izneo neke pojedinosti èiji je znaèaj teško procenjivati, ali jedna meðu njima zaslužuje posebnu pažnju: ona o brojevima '1' i '100' koji imaju neke èudne paralele i u evropskim i u azijskim jezicima. Tako, recimo, arb. nje '1' ima mongolsku paralelu neg, tai - njung, lao - neung, dagestan. bežta - honj; arb. nježind '100', bežta - honjžit, arb. žinda, bežta žinta, pri èemu nije uvek jasan odnos tih likova prema lat. unus / centum, eng. one / hundred, tal. uno / cento, fr. un / cent, grè. eNjj, ˜katTn, srp. jedan / sto, rus. odin / sto itd. Te odnose moraju razjašnjavati dobri poznavaoci svih tih jezika i ozbiljni komparatisti - što ja nisam, ne mislim ni da je to Deretiæ, a Buroviæ se na Deretiæeve navode nije osvrnuo (a bio je direktno pozvan da to uèini).

 Druge pojedinosti oko kojih se spore Deretiæ i Buroviæ, same po sebi, mogu biti takoðe zanimljive, a ja moram priznati da su mi, opet, uverljivije pojedinosti koje saopštava Deretiæ od onih shvatanja koja zastupa Buroviæ. Ja ne znam, pri tom, na osnovu kojih izvora Deretiæ utvrðuje put kojim su Arbanasi s obale Kaspijskog mora stigli na Balkan, i to taèno 1043. godine (ako ga zapitamo, on æe svakako saopštiti sve bitne reference), ali neki moji uvidi u taj problem ukazuju na to da bi se njegovi nalazi pre mogli potvrditi nego osporiti. 

Kada tako govorim, imam na umu tekst Zaze Aleksidzea pod naslovom „Otkrivena pismenost Kavkaske Albanije" (Šinternet projekt Gruzinske akademije nauka „"igitalization of the Albanian palimpsest manuscript from Mt. Sinai" (http://titus.fkidg1.uni-frankfurt.de/armazi/framee.htm), od 9. februara 2009Æ), a na njega sam „naleteo" u knjizi Vadima Mironovièa Lurjea Istorija vizantijske filosofije : formativni period (Sankt-Peterburg, 2006, str. 206; srpski prevod: Novi Sad, 2010, str. 198). Lurje je neobièan autor: redak poliglota (govori mnogo jezika, prevodi sa sirijskog i još nekih srednjoistoènih jezika, èita na još dvadesetak drugih - pa i srpskom), patrolog, specijalista za hrišæanski istok, ureðuje elitne filozofsko-religijske èasopise, monaško mu je ime Grigorije, a vladièanska stolica u Sankt-Peterburgu. I zanimljivo je, pri tom, da su se o kavkaskom poreklu Albanaca i njihovoj pismenosti prve potvrde pojavile još 1938. i  kasnije se brzo umnožavale, ali one još nikako ne uspevaju da stignu do srpske i arbanaške istorijske i jezièke nauke. A podaci o tome odavno se nalaze i u enciklopedijama, recimo - u ruskom Lingvistièkom enciklopedijskom reèniku (Moskva, 1990), u odrednicama udinski jezik i agvansko pismo. Udinski jezik pripada istoènokavkaskoj porodici jezika, u prošlosti bio jedan od rasprostranjenih jezika Kavkaske Albanije, na èijoj se osnovi u èetvrtom veku pojavila albanska pismenost i nastao književni jezik. Agvanski jezik i pismo odreðuju se „kao kavkasko-albanski i predstavljaju najstariju pismenost Dagestana i Severnog Azerbejdžana, a upotrebljavani su od 5-9. veka u pravoslavnoj crkvi Agvanije ili Kavkaske Albanije. Pismo ima 52 grafeme" i predstavlja „snažno modifikovanu greciziranu varijaciju jednog od nesemitskih ogranaka aramejske grafièke osnove".  

Kasnije je otkriveno i više drugih potvrda o postojanju te pismenosti, a meðu njima najznaèajnije je ono do kojega je došao sam Aleksidze sa svojim saradnicima utvrdivši da se meðu rukopisima, „sluèajno pronaðenim 1975. godine" u Manasti­ru Sv. Katarine na Sinaju, nalaze i dva na koja se, kao na „spomenike staroalbanske pi­s­menosti", može gledati kao na „veoma važan dogaðaj u kavkazologiji" (istakao DP), pri èemu, uz druge èinjenice iz albanske istorije, navodi mišljenja jermenskih nauènika da je „stanov­ni­štvo Albanije... antropološki slièno stanovništvu današnjeg Karabaha u Azer­bejdžanu" i da je poèetkom 5. veka „stvorena albanska pismenost i ubrzo za njom - bogata originalna prevodna književnost skoro svih žanrova".

Svedoèanstva o albanskoj pismenosti do nas su doprla u jermenskim izvorima, a meðu njima i podatak da je „poèetkom V veka Mesrop Maštoc "stvorio azbuku za grleni, neblagozvuèni, varvarski i grubi jezika Gargara". Uz njegovu pomoæ na albanski jezik bile su prevedene Knjige Proroka, Apostol i Jevanðelje. Najtaènija dokumentarna svedoèanstva o postojanju albanskog pisma i pismenosti nalaze se u materijalima Dvinskog ujedinjenog sabora crkava zakavkaskih zemalja (506. godi­ne). U pismu jermenskog patrijarha Babgena iranskim hrišæanima o veroispoved­nim pitanjima kaže se: "Naša je vera... u saglasju s Gruzinima i Albancima ŠdaÆ svako na svom jeziku ŠpišeÆ (bukv. pismenošæu svake države").

Albanski istorièar iz VII veka Mojsej Kalankatujski, èije je delo saèuvano na jermen­skom jeziku u redakciji iz X veka nabraja narode koji su u njegovo vreme imali pismenost i meðu njima pominje takoðe i Albance.

Svedoèanstva o postojanju svetih knjiga na albanskom jeziku nalaze se i kod jer­menskog istorièara VIII veka Gevonda. On pominje jezike na kojima postoji tekst Jevanðelja i meðu njima na dvanaestom mestu nalazi se i albanski."

Traganje za èinjenicama o išèezloj albanskoj pismenosti poèela su tridesetih godina XIX veka, ali je tek ceo vek kasnije Ilja Abuladze „otkrio udžbenik jermen­skog jezika u kome je, uz jermensku, grèku, jevrejsku, gruzinsku, sirijsku i arapsku azbuku, bila navedena i albanska." To se dogodilo 28. septembra 1937, Abu­ladze je o svom otkriæu objavio samo kratko saopštenje, a azbuku ustupio A. Šanidzeu, ko­ji je, godinu dana kasnije, u svojoj raspravi potvrdio nalaze Abula­dzea da je „azbuka stvarno albanska... i da glasovni sistem koji ona predstavlja mora odgova­rati glasovnom sistemu udinskog jezika - predstavnika lezginske gru­pe dagestan­skih jezika".

Imaju li se na umu sve pojedinosti koje su ovde navedene, spor Buroviæa i Deretiæa mogao bi se prevesti na ravan rasprave o èinjenicama i njihovoj verodostojnosti. Srbi se, recimo, pominju na svojim sadašnjim prostorima u vreme Hristovih savremenika Strabona (64. st. e. - 24. n. e.) i Plinija Starijeg (23-79), kasnije i Ptolemeja (90-168), a Arbanasi prvi put tek - desetak vekova kasnije (1081).

U svetlu tih pojedinosti „arbanaški problem" postaje mnogo jednostavniji i zasad se ne vidi kako se može „pomoæi" Arbanasima i „albanolozima" da se utemelje tamo gde temelja nemaju: za deset vekova svoga prisustva na Balkanu oni su malo šta uspeli da izgrade, ali su zato bili vrlo uspešni u zatiranju onoga što su izgradili drugi. Uz srpsku (makro)toponimiju, oni su preuzeli i ogromne slojeve srpske leksike (u istoj meri u kojoj je to uèinjeno i u rumunskom jeziku), pri èemu je posebno zanimljiva èinjenica da su Arbanasi preuzimali èak i elemente tzv. „intimne anatomske leksike": kotlj 'penis' è ko­èanj 'stabljika kupusa', pri èemu je „u staro vreme kod Slovena zasvedoèen koèanj u znaèenju "membrum virile""; pitlj 'vulva' è pièka; sise "ženske grudi" è sisa, sise.

U tom smislu nije uverljiva ni Èabejeva tvrdnja, koju navodi Buroviæ, da se „albanski jezik formirao u 6. veku nove ere upravo u Rumuniji" i da su ih otud „mongolski Bugari kana Asparuha" 679. godine „prebacili u Trakiju", a otuda ih „bugarski car Boris" u 9. veku preveo i „smestio u Mat". Takva shvatanja veæ zadiru u domen „nauène fantastike" jer se ne zna ni kako su Arbanasi mogli doæi u Rumuniju ni kako se otud jedna cela narodnosna masa mogla „premestiti" najpre u Trakiju i otud u Arbaniju. Narodi se nikad nisu mogli preseliti (osim u naše vreme - po naredbi „demokratije"), mogli su se seliti pojedinci ili grupice, ali i to decenijama ili vekovima, onako, otprilike, kako su Arbanasi od kraja 15. veka do danas stigli od okoline Ðakovice do Vranja. A što se tièe „arbanaške leksike" u rumunskim govorima, i uopšte po Karpatima (do Dobrudže na istoku i Moravske na zapadu), zna se da su nju raznosili balkanski stoèari, da su njihovu glavninu mogli èiniti Vlasi, tj. „romanizovani Srbi", koji su Rumunima preneli starobalkanski leksikon, a od srednjega veka (tj. od osmanlijske najezde), posle teritorijalizacije katuna, opet bili poslovenjeni (u Kuèkoj krajini - poarbanašeni) - i „vratili" stari inventar imena, najèešæe u kategoriji nadimaka.

U sporenju Kaplana Buroviæa i Jovana Deretiæa. kako se vidi, meni su prihvatljiviji stavovi ovoga drugog, ali moram priznati da njegovu nauènu metodologiju, kao i neke tehnièke postupke u prezentaciji graðe, ponekad teže razumevam; on, recimo, navodi „regrutski spisak srpskih odnosno ilirskih plemena" od kojih i danas postoji više od polovine, meðu njima nalazi i svoje pretke. I sve to ispisuje æirilicom ne shvatajuæi da nepotpun i neproverljiv podatak i nije podatak pa se ponekad stièe utisak kao ni da sam nije svestan koliko njegovi podaci mogu biti dragoceni. Uz mnoge svoje tvrdnje, uz sve to, on ne navodi izvore, ili ih je naveo „negde drugo", pa primorava zainteresovanog èitaoca da traga za podatkom i da najèešæe rizikuje da ga ne naðe. Takav je, recimo, sluèaj s navodom da se negde Zagreb pominje kao Serbinon, koji nisam pronašao, ali jesam onaj „regrutski spisak" i u njemu - sledeæe daleke srpske potomke Hristovih savremenika: Deure, Deuriæe ("eura), Derete, Deretiæe (Deretini), Dermastije (Deraemistae), Dindare (Gindari), Glindiæe / Glintiæe (Glinditiones), Sjekloæe (Siculotae), Varde (Vardaei), Dende (Denda), Šešelje (?) (Sasaei), njima bi se, možda, mogli dodati i Šeparoviæi (Separi?), Kerumi / Gerumi ili Æeraniæi (Cerauni?), Sekul(ov)iæi (Siculi), Rudinjani (Rudini), Grabljani / Grabovci (Grabaei), Kolendiæi (les Colentins), Buni / Bunjevci (les Bunes), a Deretiæ navodi i više drugih, ali ja priznajem da za njih nisam èuo i ne znam kojim bi to Plinijevim zapisima odgovaralo.

Takvih primera površnosti u predstavljanju bitnih èinjenica iz najstarije istorije Srba ima mnoštvo i njima æe se neko morati naknadno baviti i tehnièki korektnije predstavljati èinjenice kojima Deretiæ operiše, s ciljem da se pred nauku iznesu svi antièki pomeni o Srbima kao starosedeocima Balkana i da se konaèno prekinu prièe o tome da su oni „doseljeni u 6-7. veku", da su „zatekli" Ilire, Traèane i Kelte, da su se za nekoliko vekova „prosuli" do Istre i Peloponeza, izgradili bujan duhovni život, krunisali ga Miroslavljevim jevanðeljem i ilirsko ime doneli do polovine 19. veka, tj. sve ono što Arbanasima nije uspelo ni za deset vekova svoga prisustva na Balkanu.

Zbog èega æe se balkanologija morati oslobaðati svoje „albanološke komponente" i usmeravati je - na kavkazologiju.

 

                                                    Novi Sad, 24. avg. 2011.                                                                  Prof. dr Dragoljub Petroviæ