Tabloid istražuje

Desetogodišnjica: Kule bliznakinje u Njujorku srušene su podzemnom nuklearnom eksplozijom?

 

Zašto su Amerikanci srušili svoje simbole

 

Teroristički akt rušenja poznatih kula do sada je najubedljiviji pokazatelj da su SAD danas fašistička država, da se nad građanima vrši sistematski fizički i psihološki teror, da su sve federalne institucije apsolutno pod kontrolom privatnog korporativnog biznisa i da rade u skladu sa njegovim interesom

 

Priredila: Ivona Živković

 

Jedanaestog septembra ove godine navršilo se 10 godina od famoznog terorističkog napada na Kule bliznakinje u Nujorku, poznate i kao sedište Svetskog trgovinskog centra. Oko tri hiljade građana je poginulo. Ni do danas američka vlada nije priznala da je ovo nedelo bio čist državni teror nad sopstvenim narodom, urađen iz koristoljublja privatnog korporativnog biznisa. Iako su u javnosti o svemu izneti brojni dokazi, sve ono što je objavila takozvana "mejnstrim" globalistička medijska mreža o napadu nekakve "Al- Kaide" predstavlja puku izmišljotinu. Al-Kaida i njeni profesionalni ratnici su u službi međunarodnog imperijalističkog interesa i danas su otvoreni saveznik NATO-a u operacijama i Libiji.

Šta znamo o ovom napadu nakon deset godina? Znamo da rušenje kula nije posledica udara putničkih aviona, da niti jedan putnički niti bilo koji drugi avion nije udario u njih, već je sve bila vešto isfabrikovana holivudska iluzija snimljena video trikom, pri čemu su ovi kadrovi pomešani sa autentičnim dokumentarnim snimcima i sve to je pušteno informativnim medijima na besomučno ponavljanje. Avione su "videli" plaćeni svedoci.

Poznato je i to da je američka državna komisija, zadužena da istraži čitav slučaj, prezentovala gomilu laži te da je je ogroman broj kontraargumenata sistematski i perfidno zataškavan. Nikada nisu objavljeni snimci razgovora pilota putničkih aviona sa kontrolnim tornjem, i nikad nisu objavljeni snimci razgovora vatrogasaca i policajaca (od kojih su mnogi danas mrtvi ) o tome kako su čuli eksploziju koja je došla iz podruma kule u kojoj su se nalazili samo nekoliko trenutaka pre njenog rušenja.

Podsetimo da zapaljeno avionsko gorivo nije moglo da istopi čelik, jer ono brzo sagoreva i ne razvija dovoljno visoku temperaturu za ovakvo topljenje. U protivnom, svi bi aluminijumski avioni odmah izgoreli.

I svaki stručnjak za rad sa eksplozivom odmah je video da je rušenje ovih kule stručno odrađen, posao pri čemu je za ovo kontrolisano rušenje kula primenjena neka nova tehnologija. Običan dinamit to nije mogao srušiti. Još manje avionsko gorivo.

Najbolje objašnjenje do sada o tome kako funkcioniše ta "nova" tehnologija za kontrolisano rušenje dao je bivši sovjetski nuklearni obaveštajac Dimitrij Kalezov, koji je, kako sam kaže, radio u u Specijalnoj nadzornoj službi 12. glavne uprave pri Ministarstvu odbrane SSSR. Ta "nova" tehnologija je u stvari - mini nuklearna bomba.

Svoje veoma slikovito i stručno objašnjenje Kalezov je prezentovao brojnim veoma uprošćenim skicama koje svakom laiku mogu predstavaiti princip rada ove rušilačke sile. Prenećemo vam ovde uz mala skraćenja njegove tvrdnje i videćete kako se sve savršeno uklapa sa postojećim efektima razaranja od 11. septembra 2001. u Njujorku.

 

Nuklearno razaranje zgrada neisplativo

 

Dimitri Kalezov tvrdi da je ideja da se atomska energija koristi za kontrolisano rušenje zgrada ozbiljno razmatrana sa samom pojavom atomske municije, nakon Drugog svetskog rata, pa se i u literaturi o kontrolisanoj demoliciji (razaranju) koristio termin "atomska demolicija". Tako su i u inženjerskim krugovima razvijani tehnološki procesi primene atomske municije, kasnije nazvane nuklearna.

Ti tehnološki procesi su u početku, u zasvisnosti od količine potrebnog eksplozivnog punjenja, nazivani SADM (specijalna atomska municija za demoliciju) i MADM (medijumska atomska municija za demoliciju). SADM tehnika je korišćenja za razaranje objekata za čije rušenje nije bilo potrebno oslobađanje energije veće od jedne kilotone (razorne snage identične onoj koju oslobađa trinitrotoluol - TNT).

Razvijena je i municija sa čitavim spektrom nižih vrednosti oslobođene energije i to u rasponu od 0,1 pa do 0,01 (analogno eksploziji TNT). Municija sa ovako malim energetskim delovanjem nazvana je mini atomska bomba ili mini-nuk. Popularno se još naziva nuklearna bomba iz kofera.

Istina je da većina ovih "bombi iz kofera" liče na veliki lonac koji teži 50 do 70 kilograma i koji se ne može baš smestiti u običan kofer. Ali postoje i veoma male mini nuklearne bombe, punjene plutonijumom 239, pa takve mogu zaista stati u poslovno koferče.

MADM nuklearna naprava služi za veća razaranja i može osloboditi snagu od 15 kilotona TNT. Ovo punjenje teži oko 200 kg i izgleda kao veliki gasni cilindar za domaću upotrebu.

Oba ove naprave mogu se koristiti u razaranju velikih objekata, posebno ako je potrebno nešto hitno razoriti i nema se vremena za klasično miniranje konvencionalnim sredstvima.

Tako se brzo mogu razoriti mostovi, tuneli, podzemni bunkeri, brane ili velike posebno ojačane zgrade.

Ipak, efikasnost korišćenja SADM i MADM nuklearnog demolicionog procesa nije tako velika. Poznato je, naime, da kod kontrolisanog razaranja čitavu operaciju treba izvesti metodom implozivnog urušavanja građevine kako ne bio došlo do nepotrebnog oštećenja ostalih objekata u okolini. To je i glavni razlog zašto se prilikom kontrolisanog rušenja zgrada inženjeri prvo fokusiraju na određivanje glavnih nosećih tačaka u konstrukciji građevine pa tako eksploziv i stavljaju u noseće stubove. Kada se noseća konstrukcija sruši, uruši se i sve ostalo. U svakom slučaju, eksploziv se uvek kači na više tačaka.

Ali, kada je u pitanju rušenje nuklearnim eksplozivom, radi se sasvim drugačije. U stvari, atomska eksplozija ne može da se izvede tako precizno, pa se takvoj vrsti razaranja pristupa samo u izuzetnim slučajevima, kada se nešto hitno mora razoriti. Tom prilikom veći deo energije koji se oslobodi ode u okolinu i tu može izazvati jako razaranje.

Poznato je da nuklearna eksplozija ima za posledicu stvaranje jakog termalnog udara, pri čemu se oslobodi ogromna toplota i stvori se zagrejan vazdušni talas koji se širi u okolinu, a nastaje i opasno jonizujuće zračenje koje takođe zahvata određeni prostor (u zavisnosti od snage punjenja bombe). Stvara se elektromagnetni puls koji može teško oštetiti sve električne uređaje u okolini. Zato se mirnodopsko rušenje građevinskih objekata nuklearnom energijom ne isplati.

Uranijumsko punjenje je, takođe, veoma skupo. Jedna mini-nuk sa uranijom košta nekoliko miliona dolara, a sa plutonijumskim punjenjem daleko više.

Tako su ovi već razvijeni tehnološki procesi SADM i MADM napušteni i nastavljeno je sa korišćenjem klasičnog dinamita.

 

Kako srušiti čelični oblakoder

 

Problem je nastao kada je nakon šezdesetih godina prošlog veka počela izgradnja oblakodera teške čelične okvirne konstrukcije. A da bi neko uopšte dobio dozvolu za izgradnju ovakvog oblakodera, on u SAD mora sa propratnom dokumentacijom dostaviti i tehnološko rešenje za njegovo rušenje. A to tehnološko rešenje sa klasičnim eksplozivom nije bilo moguće primeniti kod ovih novih oblakodera. Jer, princip njihove gradnje je bio potpuno drugačiji od onoga što se ranije gradilo, sa poznatim nosećim stubovima. Naime, u ovom novom konceptu gradnje ne postoji takva klasična noseća struktura već je čitava zgrada napravljena kao noseća struktura. I njeni stubovi u jezgru i njeni periferni zidovi, sve je napravljeno od debelog čelika. I ta nova tehnika gradnje primenjena je i u izgradnju Rokfelerovih Kula bliznakinja u Njujorku. Nekada su ih i nazivali Dejvid i Nelson. Guverner Njujorka je tada bio Nelson Rokfeler, sa neskrivenim ambicijama da se kandiduje za predsednika SAD, a što ostali deo porodice navodno nije odobravao. Dejvid je bio na čelu Čejs banke, koja je bila investitor gradnje.

Kalezov podseća da uprkos pogrešnom shvatanju, nigde u svetu niti jedan oblakoder čeličnog sklopa (do 11 septembra 2001) nikada nije bio razoren kontrolisanom demolicijom. Sve su to nove zgrade i vreme za njihovo razaranje još nije došlo. Najviša zgrada ikada razorena kontrolisanom demolicijom je imala samo 47 spratova i to je bila Singer zgrada u Njujorku, koja je sagrađena 1908. a srušena 1968. Ali ona je bila daleko slabije strukture nego što su to sadašnji čelični oblakoderi. Dakle, razoriti ovakvu čeličnu grdosiju je nemoguće klasičnom metodom razaranja pomoću dinamita.

STC je imao takozvani "cevni sklop", koji je bio sačinjen od čeličnog jezgra u centralnom delu i čeličnih perifernih cevi. Ove cevi su bile u poprečnom preseku pravougaone i kvadratne. I to je bio potpuno novi pristup u konstrukciji zgrade. Periferna čelična struktura sastojala se od 59 kvadratnih stubova na svakoj strani. Struktura jezgra se sastojala od 47 pravougaonih čeličnih stubova koji su išli od temelja do vrha kule. Ovo čelično jezgro, koje je u preseku bilo pravougaono i periferni stubovi kvadratnog oblika bili su izuzetne debljine, svaki je bio debljine 2,5 inča (6,35 cm) tako da je čitava debljina stubova bila pet inča (12,7 cm).

Kako je to izgledalo u vreme izgradnje vidi se na slici.

Takva jaka struktura bila je veoma otporna na sve spoljne udare, posebno na jak vetar, a po rečima samog arhitekte zgrada je bila otporna i na eventualne udare velikih aviona. O tome je i vođeno računa prilikom njihove konstrukcije.

Dakle, pošto američki zakon o izgradnji nebodera ne dozvoljava da se počne gradnja nečega što se ne može srušiti (prodaja gradskog građevinskog zemljišta je voma profitabilan biznis), od izvođača radova je traženo da podnesu projekat o mogućem načinu rušenja ovakve čelične grdosije. I to je glavni razlog zbog čega je ponovo počelo da se razmišlja o primeni nuklearne energije u procesu kontrolisane mirnodopske demolicije.

Tako je angažovana privatna kompanija Controlled Demolition Inc. koja je izradila studiju o mogućnostima da se čelični neboderi STC-a nuklearnom eksplozijom mogu srušiti i njihov tehnološki proces je tada patentiran.

Ovaj proces rušenja je bio potpuno nov i nema nikakve veze sa starim SADM i MADM tehnologijama. Ova nova tehnologija ne proizvodi nikakvu atmosfersku nuklearnu eksploziju - sa vidljivom pečurkom, termalnom radijacijom i udarnim vazdušnim talasom. Kod nje se nuklearna eksplozija događa veoma duboko pod zemljom. Tu nema ni magnetnog pulsa, ni jonizujućeg zračenja u obimu koji bi mogao da škodi ljudima.

Dakle, da bi smo shvatili kako su kule STC-a efektno razorene, pogledajmo razliku između atmosferske i podzemne nuklearne eksplozije.

 

Atmosferska i podzemna nuklearna eksplozija se veoma razlikuju

 

U početnoj fazi svake nuklearne eksplozije oslobađa se ogromna energija u vidu takozvane "primarne radijacije" i to je njen glavni energetski deo (oko 99 posto energije) koji se oslobađa u vidu X-zračenja, koje se u slučaju atmosferske eksplozije vidi kao jak bljesak. Pošto se skoro 99 posto eksplozivne energije potroši na zagrevanje okolnog vazduha, desetine metara unaokolo od centra eksplozije (takozvane nulte tačke) ona se još naziva i termonuklearnom eksplozijom. To zagrevanje se događa jer X-zraci ne mogu da putuju previše daleko, pošto ih apsorbuje okolni vazduh.

Zagrevanje ovog malog vazdušnog prostora rezultira pojavom takozvane nuklearne lopte (na vrhu pečurke) što nije ništa drugo do ekstremno zagrejan vazduh. Ove nuklearne vatrene lopte su odgovorne za dva glavna destruktivna faktora u atmosferskoj nuklearnoj eksploziji - njenu termalnu radijaciju i njen udarni vazdušni talas. Oba nastaju isključivo usled visoke temperature vazduha.

Međutim, kada se odigrava podzemna nuklearna eksplozija sve je drugačije. Ne postoji vazduh oko malog podzemnog prostora duboko pod zemljom, u koji je stavljeno nuklearno punjenje, tako da se čitava energija koja se odmah oslobađa u formi X-zraka utroši na zagrevanje okolnog kamena. Rezultat ovog termalnog efekta je topljenje kamena (slično kao kod vulkana) i isparavanje nastalih gasova. S obzirom se se sve događa duboko pod zemljom istopljeni kamen će pod pritiskom gasa stvoriti podzemnu šupljinu. Njena veličina zavisi od snage nuklearnog punjenja.

Dakle, koliko će se kamena istopiti i kolika će se šupljina stvoriti, zavisi od jačine nuklearnog punjenja i postoje veoma precizno urađene tablice koje to pokazuju. Naravno, zavisi i od vrste kamena.

Na primer, detonacija 150 kilotona termonuklearnog punjenja sagorelog dovoljno duboko u granitnoj steni stvoriće kružnu šupljinu od oko 100 metara u prečniku.

 

Zona mrvljenja i zona oštećenja

 

Ekstremni pritisak kamena koji isparava duboko pod zemljom proizvodi dva efekta:

1. širi se postojeća šupljina od "primarne veličine" (rupe u kojoj je smešten eksploziv) do "sekundarne veličine" (velike šupljine koja se stvori nakon procesa),

2. pošto se to širenje događa na račun okolnog kamenja razlikuju se još dve zone deformacije, s tim da svaka zona trpi različito oštećenje.

Zona koja je bliža šupljini (sekundarne veličine") u nuklearnom žargonu se naziva "zona mrvljenja". Ona može biti debela kao prečnik čitave formirane šupljine i ona se nakon nuklearnog procesa napuni veoma neobičnim materijalom - smrvljenim stenjem u obliku mikroskopske prašine. Prosečna veličina čestica ove prašine je oko 100 mikrona. Ovakvo stanje materije koja se stvori u "zoni mrvljenja" ne nastaje nigde u prirodi osim nakon podzemnih nuklearnih eksplozija.

Kalezov kaže: "Ako u toj zoni vidite kamen i podignete ga pažljivo, on će biti u tom obliku samo zato što se zrnca prašine još drže zajedno. Ali, ako ga malo pritisnete on će se odmah smrviti u prah".

Sledeća zona do "zone mrvljenja" je "zona oštećenja". Ona će biti napunjena kamenjem koje je takođe zdrobljeno, ali je različitih veličina. Bliže "zoni mrvljenja" biće sitnije, a što je dalje biće krupniji parčići. Konačno, izvan "zone oštećenja" neće biti oštećenja na okolnom kamenju.

Sve opisano događa se na idealnoj dubini.

Kako bi to izgledalo ako bi se ovakva detonacija izvela ispod jedne od kula STC-a? Poznato je da je podzemni temelj ovih kula na dubini od 27 metara. Ako bi se izvršila nuklearna podzemna detonacija na dubini od 50 metara ispod temelja, sa energijom od 150 kilotona nuklearnog punjenja, stvorila bi se pod zemljom ovakva okruglasta šupljina čija bi gornja ivica dostigla sam temelj. I osim blagog potresa od detonacije, ništa se na površini ne bi dogodilo jer je ovih 77 metara suviše kratko (27 metara nedostaje) da bi se se dostigla "zona mrvljenja".

Da bi čitav čelični toranj bio smrvljen u prah i da bi prah završio u podzemnoj šupljini, eksplozija se mora dogoditi pod zemljom, ali mnogo bliže površini. U tom slučaju i "zona mrvljenja " i "zona oštećenja " neće biti potpuno izolovane pod zemljom i neće biti u idealnom kružnom obliku.

One će tada formirati eliptičan oblik tako što će se elipsa istezati prema površini, jer pod pritiskom gasova koji isparavaju neće biti isti otpor na dole u granitnim stenama i na gore, gde je toranj u kome je puno praznog prostora. I elipsa "zone mrvljenja" i "zone oštećenja" će se sve više izduživati na gore.

U slučaju Kula bliznakinja u Njujorku "zona oštećenja" bi mogla dostići 350 do 370 metara, dok bi "zona mrvljenja" bila 290 do 310 metara.

U slučaju mnogo kraće Kule 7 (koja je naknadno srušena) čitava visina će biti u okviru "zone mrvljenja". Ta sposobnost nuklearne demolicije da smrvi u prah čelik i beton i sve druge materijale je jedna od jedinstvenih karakteristika ovog procesa.

Na snimcima nakon rušenja se vidi kako je ta mikroskopska prašina prekrila skoro čitav Menhetn. Mnogi su verovali da je to prašina od betona. Ali nije. To je prašina od svega što je bilo u trenutku demolicije u zgradama. Najviše od čelika, jer je zgrada uglavnom bila sazidana od čelika, dok je betona bilo veoma malo. Tu je i prah od nameštaja, tepiha, kancelarijskog materijala ali i ljudskih ostataka.

Sve je pretvoreno u prah.

Kula 7, pošto je manja, nije imala "zonu oštećenja" i veoma se lepo smrvila u šupljinu, dok su se sa Kula bliznakinja u "zoni oštećenja" parčići razleteli na širem području.

Ovakva demolicija je mogla nastati korišćenjem 150 kilotona nuklearnog eksploziva koji je postavljen nešto manje od 50 metara ispod temelja svake zgrade. Tri su srušene. Ukupno je oslobođeno 450 kilotona energije. Bomba u Hirošimi je oslobodila 20 kilotona TNT ekvivalenta.

Snimci koji su načinjeni nakon rušenja kula u zoni nazvanoj "nulta tačka", a što predstavlja mesto na kome je aktivirana nuklearna eksplozija, jasno pokazuju veliku šupljinu sa istopljenim kamenjem.

Takođe je iz snimaka i iz izjava svedoka evidentno da se deset sekundi pre početka rušenja čitava zgrada blago zatresla, i to je bio trenutak detonacije nuklearne podzemne bombe u srcu Menhetna.

Sve ostalo je bilo surovi režirani rijaliti šou sa stvarnim ljudskim žrtvama.

 

 

 

Jedanaesti septembar 2001. je bio demonstracija tehnologije moći i iluzije koja je imala i za cilj da pokaže da na državnim funkcijama u SAD mogu sedeti samo slepi poslušnici - ljudi mašine koji će bespogovorno raditi i razmišljati u skladu sa zvaničnim informacijama koje im se iz takozvanih bezbednosnih službi serviraju. Svojom glavom niko ne sme razmišljati. To je ideja novog svetskog poretka: ljudi kao korisni šrafovi velike globalne humane mašinerije.