Na nišanu

Srpski Mefisto bez koga ni konačna srpska propast neće doći

 

Međe Vuka manitoga

 

Slučaj Vuka Draškovića, novog lažnog cara Šćepana, mnogo je više klinički, a mnogo manje četnički, te tako danas potvrđuje tezu da je Srbija sigurna kuća i najbolja domovina populističkih hohštaplera bez morala i stida. Ovaj "osvetnik Kosova", "osvajač" severne Dalmacije, Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, komandant Srpske garde koji se nikada tako nije predstavio, danas juriša na srpske barikade i poziva na novo porobljavanje Srba. Od siromašnog koloniste iz Hercegovine, zajedno sa svojom suprugom Danicom Drašković (iz siromašnog Bjelog Polja), postaće ubrzo gazda i gospodar. Opelješio je Beograd i Srbiju za nekoliko stotina stanova, lokala, vila, za desetine miliona evra. Njegov šurak Veselin Bošković ubijen je zbog pohlepe, a brat mu je Rodoljub zbrisao iz Srbije, nakon što je takođe opljačkao Srbiju za desetine miliona

 

Milica Grabež

 

 

Bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik, komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista, srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas "hrabro i odlučno" preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.

Na poslednjoj oktobarskoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske partije, Draškoviće je pred svojim novim kompanjonom Čedomirom Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo "1990. godina" i "plima ludila".

Onda je nastavio još žešće:

"...Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju ljudi u čijim mozgovima rastu balvani...To su isti oni iz 1990. godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti, mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak...U kojoj se to šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na Jarinju!"

Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabio njihovu "balvan revoluciju"? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na osnivanju nacionalističkog društva "Sava" (preteče Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990. godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika, srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega je mogao da se seti, postati deo "srpskih zemalja", milom ili silom?

Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja...

Ovaj bezumnik, koji je crtao "šarene mape" Bosne i Hercegovine i donosio ih rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na "autorizaciju" (pa mu je Mesić podrugljivo rekao: "...Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!"), danas, 2011. godine, javno se udvara Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se "akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša", kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo upravo sa tim istim "žurnalistima", patetičnim pesnicima, akademicima i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.

Ali, ima nas nekoliko iliona koji se i njega gade. To su oni "evroljubi" kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na izbore ne može jer je politički mrtvac.

U knjizi "Zloupotrebljene institucije - Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000", koju je izdao "Fond Biljana Kovčević Vučo", Drašković je "i bezbednosnih razloga" zaobiđen u širokom luku.

Sujetan do neba, kakav je inače, zavijao je po novinama da ga nigde nema:

"...Nema ni reči o decenijskoj borbi SPO i demokratske opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Tako se u knjizi ne spominjemo ni SPO ni ja kao organizatori 9. marta 1991, nema ni reči o mom hapšenju. Vidovdanski sabor 1992. ne spominje se, kao da nije ni postojao. Nema ni junskih demonstracija 1993. niti hapšenja i prebijanja Danice i mene, iako je na taj događaj reagovao ceo demokratski svet. Nema koalicije Zajedno i njenih tromesečnih demonstracija 1996. i 1997. Nema ni slova o zločinu na Ibarskoj magistrali 1999, kao da se nije ni dogodio. Ne pominje se ni osnivački sastanak DOS-a u Srpskom pokretu obnove. Takođe se ne spominje ni budvanski atentat na mene u junu 2000. godine ..."

Pogodilo ga je to što je u knjizi "slavnih levih autora", u političkoj karijeri bio samo dva meseca potpredsednik Savezne vlade 1999. i "ništa više". Nema čak ni "dijagnoze" da je "bolestan čovjek", koju mu je bivši prijatelj, episkop Amfilohije Radović očitao nedavno, povodom sramnih izjava o Kosovu.

Kakav može biti čovek koji se ovako i ovoliko angažovao u svakoj nesreći Srba u poslednjih četvrt veka i više?

 

Bivši čovek i njegova prošlost

 

Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković  svoju paravojnu formaciju, svoje tek formirane "gardiste" sastavljene od uličnih fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i  mase lumpenproletera, da izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo "balvanima" i sličnim barikadama.

Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično oterao, svojom otrovnom ideologijom.

Na takve parastose odlazi samo mitološkom  linijom svakog dinaroida, od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991. godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas Kralja Milana).

Zašto Drašković "žali" za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu Mihailu.

Tamo, preko puta, tog 9. Marta, popeo se uz odobrenje bivše direktorke Narodnog pozorišta Vide Ognjenović (koja nikad nije ušla u njegovu stranku nego je i onda bila i danas je u članstvu Demokratske stranke), a onda je, sedeći  na balkonu, sa mikrofonom u jednoj ruci, cigaretom u drugoj, i nogama ležerno prekrštenim, komandovao "juriš" proleterima grada Beograda i pridošlom narodu iz unutrašnjosti.

Da, istina je, video je ovaj neoboljševik sebe kao novog Lenjina i Trockog (samo je tu ideologiju i poznavao), a narod kao jednu upotrebljivu masu ka višem cilju. I nije se mnogo ustručavao da to i saopšti. Njegova prostačka poimanja "velikih sila", njegovo razumevanje američke moći, njegova  mizerna apologija svega što je zapadnjaštvo kao vojno-politička strategija donelo Srbiji u poslednjih pola veka i više, najobičnija su kafanska naklapanja polupijanih „poznavalaca materije".

Njegova „dela književna", nikad ni u jednoj književnosti ne bi bila istinski književna. Njegov politički "testament" bolje da ne ostavlja nikome, jer, tu je reč o retorici koja pripada političkoj filozofiji nepismenih seljaka iz Hercegovine sa početka XX. veka.

Ali, kao u inat svemu što se kosi sa zdravim razumom, Drašković koji je bio jedan od ključnih potpaljivača ideološke, verske i nacionalne mržnje u nekadašnjoj Jugoslaviji danas je evroatlanski tribun sa "preporukom" višestruko kompromitovanog novinara agencije Tanjug i savetnika osvedočenih komunističkih dinosaurusa, do kojih funkcija pošten čovek nije mogao doći bez debele veze ili još debljeg zalaganja drugova iz ondašnjih službi bezbednosti.

No, Drašković je u tim okolnostima bio nešto sasvim treće...

 

Službin pevač za javne namene

 

Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom "Prenj"), bio je dika i ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje, prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do Banije i Like.

Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i završila...

Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina,  u srca i duše naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu, izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoju ideološku otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.

 

Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta

 

Pokrivajući sebe promocijom četnika i kralja, gde je god postojala nesloga, i podela na mi i vi on je to vešto znao da iskoristi. Tamo gde je stigla njegova ideološka baklja, gorele su kuće i proganjani su ljudi, ubijano je sve što se miče.

Mada je lično slao razne dobrovoljačke formacije da ginu u Hrvatskoj ranih devedesetih godina, nikad ga nijedna pravosudna institucija ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, pa čak ni u Evropi, nije pozvala makar na informativni razgovor zbog huškanja na rat i formiranja paravojnih formacija.

Tek kad je u ratnom okršaju poginuo Đorde Božović Giška, ali i mnogi drugi manje znani, postalo je jasno da to Drašković direktno u smrt šalje sve same "državne neprijatelje", zapravo mučenike sa margine, ulične heroje koje su ondašnje bezbednosne službe višestruko zloupotrebile...

Fenomen Vuka Draškovića ne bi ni nastao da upravo te službe u njemu nisu videle idealnu opoziciju Slobodanu Miloševiću. Onako epski tragikomičnog, sa jednom iščašenom psihologijom, bio je idealan za pokazivanje "kako ne treba". Čak toliko idealan da je mogao i osvedočeni autokrata kakav je bio Milošević, da sebe predstavi kao razumnu i liberalnu ličnost.

Bolje opozicije od Draškovića, Milošević nije moga ni da zamisli! Sve dok je on bio opozicija, Milošević je bio realna vlast. Pokazaće to i događaji uoči vanrednih izbora 2000. godine, kad je posle deset godina formirana prva opoziciona koalicija bez učešća njegovog Srpskog pokreta obnove. Bez njega i njih, pobeda je bila izvesna. Ona se i desila upravo zato jer su mesecima ranije sve obaveštajne službe Zapada informisale i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, i neke druge opozicione lidere, da sa Draškovićem rušenje Miloševića nije moguće.

Mnogo ranije, na takozvanom Vidovdanskom saboru Srpskog pokreta obnove 1992. godine, kad je Drašković imao najveću kritičnu masu sledbenika na ulici, kad su iz te mase dolazili poklici: „...Sad Vuče, sad ili nikad!", ni on ni Milošević nisu dozvolili da se ponovi 9. mart 1991. godine, koji se u jednom momentu oteo čak i njegovim kreatorima, te je bezbednosni aparat morao biti pomognut svojim vernim saradnicima, pevačima, glumcima i javnim klovnovima svih fela, završno sa neokupanim nadripesnicima iz nekad slavne ulice Francuska broj 7, iz nekad, takođe slavnog Udruženja književnika Srbije.

Njihovu, ali i slavu Akademije, Crkve, Univerziteta i svega što je do tada bilo makar delimično slobodno i misleće, podelili su među sobom Vuk Drašković i Slobodan Milošević. Ondašnji Srpski pokret obnove, i ondašnja Socijalistička partija Srbije. Sve je bilo na pola...

 

Ova bratska ljubav u neviđenoj medijskoj mržnji koju su priredila dva Frankeštajna, jedan lažni levičar a drugi lažni desničar, odnela je milionima ljudi dvadeset godina života, imovinu, perspektivu, pamet i dušu potomaka, kulturnu, ekonomsku i demografsku pustoš, zao glas u svetu, i na Istoku i na Zapadu...Posledice Vukovih zavijanja po gradovima i selendrama Srbije i danas traju. Ništa manje nego što traju posledice Miloševićevog ognja i mača.

Takav Vuk Drašković, nakon svega što je učinio na štetu Srba i Srbije (sve slaveći i državu i naciju) bez imalo uvijanja kaže:

 "...Posvađajte te predsednike opština dole koji se protive nezavisnom Kosovu, kako bi se privelo kraju to pitanje...".  Isto kao i na početku svoje štetočinske karijere, Drašković uvek igra na kartu srpske nesloge, jer je kao najopasniji virus: gde se nastani tu i razara, dok ne uništi...

 

Nazad u partizane

 

Povratak  Vuka Draškovića  "na levicu", samo je još jedna od njegovih neverovatnih prevara. Posle više  od četvrt veka njegovog razmatranja četničkog pitanja, posle tragikomičnih uloga u kojima je službeno bio, kao da je jedva čekao da se prikrade nekoj stranci sa što više crvene boje u pozadini, pa mu se Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića nekako učinila najpogodnijom za neku željenu političku firmu sa kojom može  da opstajava u javnosti, i to u ulogama otpadnika i pokajnika, ali pre svega preobraćenika (u ovom slučaju, revidirca, onoga ko je odlučio da se popravi i vrati staroj ulozi proverenog komunističkog kadra).

Tako je Drašković  konačno došao u elitno udbaško društvo, rame uz rame sa još vrlo živim i vrlo aktivnim batinašem sa Golog otoka, Jovom Kapičićem, a blizu fondova britanskih obaveštajnih službi kojima se danas Jovanović služi kao što se i on služio devedesetih godina, sve dok je koristio kao faktor masovnog izluđivanja.

Nove generacije ne pamte kako je taj i takav Vuk, čim je malo zacvilio u Miloševićevom zatvoru, odmah oslobođen, kako je napisao jedno pokajničko pismo zloglasnoj "crvenoj veštici" Mirjani Marković, i kako je posle toga bio na razgovoru "kod predsednika", nakon čega je novinarima saopštio neverovatno otkriće, da je "g. Milošević jedan šarmantan čovek", a kasnije sa svojom strankom postaće i njegov koalicioni partner.

Mračne devedesete donose Srpskom pokretu obnove i Vuku Draškoviću ogroman  novac, stanove, poslovne prostore, a istaknuti članovi i simpatizeri njegove stranke i njegove najbitinije udvorice, članovi šire i uže familije, postaju jedinstveni na udarničkom poslu masovne pljačke Beograda. Dolazak SPO na vlast u glavnom gradu, bio je nalik okupaciji Turaka janičara i njihovom prirodnom pravu pobednika na pljačku propisanu šerijatom.

Čim je pokojni Zoran Đinđić sa Demokratskom strankom postao realna opasnost za Srpski pokret obnove u Beogradu, Drašković kreće u kampanju protiv njega, nazivajući ga najružnijim imenima, poredeći ga sa najgorim štetočinama, lihvarima i kriminalcima. Đinđić je samo tri meseca bio gradonačelnik, a onda ga je Danica Drašković, uz pomoć SPS-a, smenila i postavila Spasoja Krunić. U tom tragičnom vremenu Danica je, sa svojim bratom Veselinom Boškovićem, koji je bio direktor Direkcije za izgradnju grada, otela od građana preko hiljadu stanova i lokala i podelial ih svojim setrama, zetovima, sestričinama i rodbini iz Bjelog Polja i svojim mnogobrojnim ljubavnicima, koje je menjala kao čarape. Vuku nije  pala na dušu ova smena, i nije mu zasmetalo da mu oda počast kad je ubijen, i da biranim rečima govori sve najlepše o čoveku koga je iskreno doživljavao kao neprijatelja i koga je mrzeo.

Nije Drašković ni prvi ni jedini "dinaroid" koji se rano dokopao Beograda , i koji je počeo sa Moskvom i komunizmom a završio sa NATO paktom i Vašingtonom. Ali, ono po čemu se on razlikuje od ostalih je njegova spremnost da stalno iznova kreće u priznavanje tuđih istina, tuđih ideologija i promociju tuđih laži.

Ali, biće da ponešto i zna "iz prve ruke", posebno od kad je i zvanično "pomilovan" na svečanosti u sred prostorija službe državne bezbednosti (BIA). Tako je o razlozima za sukob Srba i KFOR.-a na Jarinju 27. septembra 2011. godine, jedini u javnosti izneo "svoja saznanja", skoro precizno citirajući bitne delove internih razgovora domaćih bezbednosnih službi na ovu temu. Sve govori da su mu "drugovi iz službe izašli u susret"...

 

No, ne liči na Vuka i njegovu olinjalu ćud da verno tumači službine "spise i pisma", nego da pre njih nešto kaže. Tako je u nizu ovogodišnjih ispada na razne teme, prvi požurio da na centralnoj bosanskohercegovačkoj televiziji kaže kako je hapšenje penzionisanog generala Armije BiH Jovana Divjaka u Austriji po srpskoj poternici sramno, da je Divjak samo branio Sarajevo i da je zbog toga za one Srbe koji su etiku učili od Slobodana Miloševića izdajnik i zločinac.

Da je ovo kazao neki u ratu postradali Sarajlija, ali Vuk Drašković...

 

Vuk dlaku menja, ali ćud ne menja

 

Kad se saberu sve epske prevare i sve nacionalne mitomanije koje je on lično vulgarizovao, nema nikave sumnje da je Vuk Drašković bio iznad svojih mogućnosti Jer, sa Vukom su stvari uvek bivale delikatnije: on je od "crvenog Vuka" koji je igrao Kozaračko kolo u Studentskom gradu u Beogradu 1968. godine u slavu Josipa Broza Tita i još više socijalizma, postao jedan folklorni nadričetnik koga se gadila većina preživelih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Poznata je stvar da mu je buduća supruga Danica Drašković, koja je za razliku od njegovog partizanskog "pedigrea" došla iz četničke kuće, i da ga je to Kozaračko kolo koštalo njenog prezira. Tek kad je shvatio da je put do njenog srca popločan kokardama, skrenuo je ideološki, što iz ljubavi prema njoj što po potrebi službe.

Od tada pa sve do formiranja prve Miloševićeve opozicije bez Vuka (koalicija DOS) "faktor  Danice" u njegovom javnom biću bio je ravan faktoru Mirjane Marković u životu Slobodana Miloševića. Ako ne i više od toga...

Tu  i faktor brojnosti rodbine Danice Drašković koja je bila i ostala znatno superiornija u odnosu na Vukovu rodbinu. Kad se desila "Ibarska magistrala" i izginuće Draškovićevog obezbeđenja, istraga je pokazala da je neko iz "ubilačke službe", komunicirajući verovatno sa  pretpostavljenim, izgovorio sledeću rečenicu: "Đubre je živo", ili nešto slično, što je kasnije išlo u prilog tezi da je meta likvidatora najverovatnije bio brat Danice Drašković, Veselin Bošković, a ne Vuk.  A zašto, odgovoriće neka druga vremena.

Ipak, prateći tezu o ogromnim mahinacijama u Beogradu sa poslovnim i stambenim prostorom koje je sprovodio lično Veselin Bošković kao direktor te ustanove (u vreme kad su janičari Srpskog pokreta obnove doslovno opljačkali glavni grad), verovatnoća o "sukobu interesa" sa nekom malo opasnijom grupacijom unutar režima i oko njega je stoprocentna. Odatle pa do planiranih ubistava na Ibarskoj magistrali nije bilo daleko. Tu samo Vuk nije bio planiran.

Vuk citira Ničea: Vratiću vam se opet!

Uoči bombardovanja 1999. godine, naglo je iz Miloševićevog aparata došla naredba da film "Nož" rađen po istoimenom romanu Vuka Draškovića, bude skinut sa filmskog i televizijskog repertoara. Jer je to bio projekat snimljen parama tadašnje vlasti,  kako bi Vuk dobio "zalogaj", da ne zavija po trgovima srpskih gradova, nego da uđe u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je brže-bolje i učinio. Tako je Srpski pokret obnove zajedno sa Srpskog radikalnom strankom činio većinu u tadašnjem parlamentu, ali Miloševićeva vlast, njegovi zakoni i njegova politika nijednog momenta nisu došli u pitanje. Naprotiv, bilo je to doba apsolutne političke idile, jedne neviđene harmonije zla, koja je na kraju i dovela do 78 sudnjih dana u kojima je "Milosrdni anđeo" NATO pakta tukao Srbiju sa nebesa.

Upravo u takvim okolnostima, Vuk Drašković postaje, ni manje ni više nego potpredsednik ondašnje savezne Vlade. Tu je funkciju "dužio" od januara do aprila 1999. godine. Zašto je to tako bilo, potrudio se on sam da objasni, tvrdeći kako je bio ucenjen da je s tog mesta (potpredsednika Vlade) spasao mnoge živote od režima koji je bio spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun s političkim protivnicima:

"...Da sam odbio, a bombe počele da padaju na Srbiju, svaki smećar na ulici imao bi odrešene ruke da me ubije", pravdao se Vuk. No, ako je na tako neobičan način i u tako kratkom roku (januar-april) bio "uhapšen", pravo je pitanje ko se koga odrekao posle samo tri meseca provedenih na tako visokom položaju: on Miloševića ili Milošević njega?

Ubrzo, već 2000. godine, postaće jasno da Zapad neće kompromitovanog Draškovića, da je čak jedna američka obaveštajna službe o njemu napisala najgore moguće izveštaje kao o čoveku koji je "primitivni nacionalista, pompezna budala, umišljeni idiot, nestabilna ličnost, nepouzdan čovek" i slično. Čak je i film po njegovoj knjizi "Nož" razmatran kao delo koje podstiče najgoru versku mržnju i ksenofobiju. Kada je film Nož prikazan posle bombardovanja, svetski mediji su javili da je film najveće smeće koje je snimljeno u kinematografiji. A autor Noža se predstavljao, tada, kao Veliki Srbin!

Tako je stavljena tačka i na njega i na Srpski pokret obnove kao remetilački faktor koji se našao na putu demokratskim težnjama Srbije, i koji je koristio samo Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu. Čim je usledio politički pad Vuka Draškovića, pao je i Milošević. Bivši dopisnik državne televizije Grčke Nikos Pelpas, još je 1994. godine filozofski utvrdio da su Milošević i Drašković "jedan drugome alibi za sve što čine ili ne čine".

No, ako je neko pomislio da će nove decenije novog milenijuma proći bez Vuka Draškovića, očito se grdno prevario. Njegova novija pisanija, poput knjige pod naslovom "Meta", u kojoj on sabira, množi, deli i oduzima sve što mu se do sada dešavalo, počinje mišlju slavnog nihiliste Fridriha Ničea: "I tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet!"

I zaista, ulaskom u koaliciju sa Liberalno demokratskom partijom, Drašković nije promenio čak ni budžet, niti svoju suštinsku ideologiju koja je, eto čuda, ponovo anacionalna, leva i komunistička! Naravno, nije greh biti levičar, naprotiv, ali posle skoro dve decenije četnikovanja...

Nema nikakve sumnje da je Mefisto Vuka Draškovića, od njega tri godine starija supruga Danica Drašković. Ona je sa 40 godina života proglašena za invalidskog penzionera, zbog ''duševnih poteškoća''. Vuk nije mogao ni u toalet otići bez njenog odobrenja, ona je raspolagala porodičnim budžetom. A kada se bacila na politiku, Vuk je svirao po njenom dikatu. Samo je aminovao njenoj pohlepi da opelješi Beograd. Daničine sestre dobile su po desetinu stanova, lokala, primile veliku apanažu... Njen rođeni brat Veselin Bošković, kada je likvidiran, ostavio je iza sebe, u vlasništvu, na svoje i ime žene i dece, preko trideste stanova! Sa topčiderskog groblja prenet je u Crkvu na Vidikovcu, jedini je Srbin čiji grob je u crkvi, što je suprotno kanonu. A Veselin je, inače, bio atesita!

Osim vile u ulici Beogradskog bataljona 117 u Beogradu, Draškovići imaju i nekoliko stanova u Budvi i drugim gradovima...

Ako dođe do promene vlasti, klan Draškovića i Boškovića dobiće hiljadu godina zatvora, a njihova imovina, ako se zapleni, pojačaće srpski budžet za stotinu miliona evra...

 

 

Izabrane zgode i nezgode Vuka Manitoga

 

 

Vuk Drašković 2007. godine napada Ahtisarijev plan za Kosovo

 

"...Tretirajući danas Srbiju kao državu čije su granice od paučine... Vašington i Brisel otvaraju vrata za slične presedane širom sveta... Zbog toga Ahtisarijev predlog nije dinamit namenjen samo Srbiji...Sve to što predviđa Ahtisarijev plan bilo je predviđeno i dosadašnjom Rezolucijom 1244, pa je ispalo da je zapisivano na ledu i prinošeno vatri. Zbog toga misija SB mora da poseti enklave na Kosovu i da se uveri u tragični položaj jednog naroda, kao i u to da standardi zagarantovani Rezolucijom 1244 nisu ispunjeni. Zbog toga je Rusija u pravu kada postavlja pitanje zašto suspendovati Rezoluciju 1244 pre nego što njene odredbe budu ispunjene..."

 

 

Vuk Drašković 2011. godine predlaže: od Svete srpske zemlje stvoriti Sveti srpski komšiluk!

 

 "...Treba prihvatiti da je Kosovo najbliži i posebni komšija Srbije i sa njim održavati slobodne ekonomske, trgovinske i druge odnose, na sličan način na koji su te odnose imale dve Nemačke države ili kako ih danas imaju Kina i Tajvan...."

 

 

Neki drugi Vuk, priča drugu priču

 

"...Gubitak Kosova značio bi kraj Srbije, ali bi to značilo i kraj za celu Evropu i za Ameriku takođe. Gubitak Kosova za hrišćanski svet danas, bio bi teži udar nego gubitak Konstantinopolja 1453, jer je bombardovanje Kosova bombardovanje Hrista, pošto se na Kosovu nalazi hiljade crkvi i manastira i nebo nad Kosovom je hrišćansko nebo..."

 

 

Da zažmurimo ceo život

 

"...Slobodan Milošević će vladati dok je živ, ako se bude čekalo da ga svojim konceptom sruši lider DS-a Zoran Đinđić. Na mitingu Saveza za promene, Đinđić je, nikoga ne konsultujući, saopštio novi zahtev - da zažmurimo dve nedelje i posle toga Miloševića više neće biti na Dedinju..."

 

 

Rukoljub

 

"To nema nikakve veze sa politikom. Ja sam se ponašao kao srpski džentlmen."

Ovako je Vuk Drašković, odgovorio na pitanje novinara zašto je poljubio ruku Medlin Olbrajt, onu ruku koja je potpisala zločinački akt agresije na Srbiju.

 

 

Uoči razliku

 

"Razlika između terorizma Slobodana Miloševića i 'demokratije' Đinđića i Koštunice je razlika između streljanja i vešanja."

 

Nigdina

 

Sad smo na pauzi za kafu. Na Kosovu smo bili pola koraka od pobede, uzmakli smo unazad i sad smo nigde.

 

Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG, 01. novembar 2004.

 

Partnerstvo za slugeranjstvo

 

Mislim da ćemo veoma brzo, uz zgodnu formulaciju, koju ne bih hteo da obelodanim, bezuslovno postati polučlanica Partnerstva za mir, sa realnim izgledom da u 2007. uđemo u NATO.

 

Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG, 01. jul 2005. 

 

Sveti Vuk Drašković i vernici

 

Na ikonostasu crkve Svete trojice u Trsteniku naslikan je sveti Luka, ali je umesto lika ovog sveca, naslikan lik Vuka Draškovića.  Ikonostas su restaurirali Ana i Ivan Veličković u vreme najvećeg udvorištva "lideru SPO".

 

Kosovski osvetnik bez alata

 

Kad je kao novinar Tanjuga 1979. godine boravio na Kosovu, jednoj lepoj koleginici, prištinskoj Turkinji Driti, Drašković je pripretio svojim ljubavnim aspiracijama pa je potegao epske metode: "Drita, čuvaj se, večeras svetim Kosovo!"

Samo desetak godina kasnije, Drašković je srpsku javnost obavestio da će „...Šiptari Kosovo osvojiti k..cem", misleći valjda na enormno veliki prirodni priraštaj Albanaca u Srbiji. 

 

Vuk i veronauka

 

Početkom 1988. godine, u porti manastira Ljubostinja, tek što je naučio da se krsti, Vuk Drašković u društvu Milana Komnenića, pisca Danka Popovića i još nekoliko njih, uči i kuma Vojislava Šešelja kako da se prekrsti po pravoslavnom obredu.

 

 

 

 

Hrvatska hronika Vuka Draškovića (ispratio "Jutarnji list")

 

Sva nesreća u Jugoslaviji potječe od Hrvata (1990.)

Greška je počinjena još 1918. što smo uopće stvorili Jugoslaviju (1991.)

Jugoslavija je najbolje rješenje i za Srbe i za Hrvate (1991.)

Knin, Baranju i Vukovar treba pripojiti Srbiji (1991.)

Vukovar i Dubrovnik su najveća sramota Srbije, ali ujedno i najveća srpska grobnica u ovom ratu (1993.)

Knin, Baranja i Srijem pripadaju Hrvatskoj (1995.)

Hrvatski secesionizam razbio je prvu Jugoslaviju, a glavni je detonator razbijanja i ove Jugoslavije (1991.)

Jugoslaviju ne ruše ni Kučan ni Hrvati, Milošević ruši Jugoslaviju (1991.)

Kosovo može biti neovisno, samo ne može biti član UN-a (2006.)

Srbija bi prva trebala priznati Hrvatsku. Srbi i Hrvati su jedni drugima najbliži (1992.)

Srbija je ekonomski, biološki i kulturno superiornija Hrvatskoj (1995.)

Bolje je dvije godine pregovarati nego ratovati makar i dvije minute (1992.)

Zalepršat će se srpska zastava na bedemima Knina, nećemo dugo čekati na to (1997.)

Nitko, pa ni predsjednik Milošević ne smije biti odbijen ni kažnjen zbog zalaganja za mir (1994.)

Milošević je Srbe iz Hrvatske uvukao u apsurdni i prljavi rat (2006.)

 

Kada je u raspodjeli državnih fotelja ostao kratkih rukava, postaje ogorčeni Miloševićev protivnik. U ožujku 1991. izazva prevratničke demonstracije koje su okončali tenkovi JNA na beogradskim ulicama. Tri mjeseca kasnije pokušava nabaciti krivnju za rat Hrvatskoj, prigovarajući joj što nije podržala Srbiju u ustavnim rješenjima kada su brutalno dokinute autonomije Kosova i Vojvodine jer bi "Miloševićevi apetiti bili lišeni šanse za uspjeh". To pokazuje da Drašković stalno ide u istom smjeru. U rujnu 1991. počeo je osuđivati rat. A iste te jeseni njegova Srpska garda ratovala je po Hrvatskoj. Zapovjednik tih stranačkih postrojbi Giška Božović skončao je na prilazima Gospiću. I dok ispraća Gišku na bojište, hladno izjavljuje da je bolje dvije godine pregovarati nego i dvije minute ratovati, a u ljetu 2004. hladno je ustvrdio: "S tom bandom nemam ništa".

 

 

Šta bi rekao Giška

 

"U vrhovima američkih vlasti nisam naišao na stajališta da je njima odvratna ideja srpskih zemalja od Knina do Đevđelije", tešio se 1994., pre Oluje izjavljivao je da je Srbija ekonomski, biološki i kulturno superiornija od Hrvatske, a potom da Srbija i Hrvatska moraju naći zajednički jezik saradnje. Na Ravnoj Gori 1997. je uzvikivao "Zalepršaće srpska zastava na bedemima Knina i nećemo dugo čekati to", nudeći sebe na predvodničkom tenku za Hrvatsku. A onda: "Ceo svet zna da sam bio simbol otpora Miloševićevoj ratnoj politici".  Što bi mu na to danas rekao Đorđe Božović Giška?