Kucni lijekovi za astmu elicea 10 mg Lijekovi za žgaravicu
Lijekovi za upalu grla ivermectin gdje kupiti Lijekovi za žgaravicu
Lijekovi za valunge Lijekovi za lijecenje oteklina. lexilium cijena Lijekovi za tinitus
lijekovi protiv raka. Lijekovi za trovanje hranom lorsilan cijena prirodni lijekovi za prehladu
prirodne tablete za spavanje lunata bez recepta Proizvodi za njegu masne kože
organizirati modafinil hrvatska Lijek za morsku bolest
lijek za suha usta normabel bez recepta lijek za artritis
lijekovi za zatvor Lijek za akne rivotril cijena sredstvo za zadržavanje vode
Lijekovi za rast kose. Sredstva za suhi kašalj xanax cijena Lijekovi za bolesti zuba.
lijek koji spašava život Lijecenje akni kod kuce. zaldiar bez recepta pojedinacni cvjetovi

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

 

Natrag

ParaDOS

Slika jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (8)

Čim je prošlo vanredno stanje, pala je i Vlada

Potpredsednik prve postkomunističke vlade Srbije Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige

Mile Isakov

Treća kontrolna stanica za nas je Crna Gora. I po tom pitanju igrao je dvostruku igru. Za razliku od Koštunice koji je iskreno želeo očuvanje zajednice, mada je priželjkivao mnogo čvršću jedinstvenu državu čiji je on, ne treba zaboraviti, bio predsednik; i za razliku od Labusa koji je nezadovoljan što nema centralizacije finansija pod njegovom kontrolom i javno bio protiv državne zajednice, Đinđić je, zbog pritiska Solane, bez problema potpisao Beogradski sporazum i isto tako nastavio da se dogovara sa Đukanovićem o njegovom sabotiranju i razvrgavanju. Ne baš diskretno, jer bilo je očigledno da i Batićeva, tobož odmetnička, propaganda nezavisne i samostalne Srbije, uživa njegove simpatije i zaštitu.

Onima koji uslovljavaju i vrše pritisak, sasvim je svejedno da li se njihova volja sprovodi iz uverenja ili iz nužde, važno je da se uredno ispoštuje. Čak više vole kad to čine oni koji im otvoreno pokazuju svoje neslaganje. To više laska sujeti, a bliže je i njihovom poimanju saradnje na principu čistih računa i pristojne distance, bez mnogo intimizacije. Sa takvima tačno znaju na čemu su. Slepe poslušnike preziru, mada koriste. Ipak, najviše ne vole one koji rezonuju kao oni i pokušavaju s njima da se nadigravaju. Đinđić je upravo to pokušavao. A to je opet rizično, jer moraš da blefiraš protivnika koji zna da imaš loše karte, a može sve da plati. O Zoranu Đinđiću kao vanserijskoj ličnosti, o njegovom poimanju društva, vlasti i reformi, i njegovoj ulozi u novijoj srpskoj istoriji biće svakako mnogo različitih mišljenja, od jedne do druge krajnosti. Za konačan sud još je rano. Ali i sa ove vremenske distance, već na osnovu praznine koja je nastala posle njega i poređenja sa njegovim naslednicima, jasno je da je reč o veličini koja neće moći biti zaobiđena, ni jednoznačno tumačena. Neće ga biti lako ni klasifikovati ni oceniti. Moje lično mišljenje o njemu i onome šta je i kako radio, nema nameru, a ni ne može umanjiti značaj njegove pojave i svega što je doneo na političku scenu Srbije.

Atentat

Znam da će moje kritičke opaske na račun Zorana Đinđića biti razlog brojnih nesporazuma i da će me mnogi zbog toga osuđivati, a oni ostrašćeni i optužiti kao lešinara. Ali, držim da nastavak moje polemike sa njime više uvažava njegovo još uvek snažno prisustvo, nego narikače koje se u sopstvenoj nemoći da ga prate i kad on miruje kunu da će preko njih večito živeti. Kad bi njegovo trajanje od njih zavisilo, niko ga se više ne bi ni sećao.

Za razliku od njih ja ne govorim o pokojniku i nasledstvu. Ja govorim o Zoranu Đinđiću. Da su pucali na njega javljeno mi je u Novom Sadu, u trenutku kada sam telefonom razgovarao sa Borisom Tadićem o mogućnosti da vojska već napuštene kasarne u Subotici nekako ustupi tamošnjim izbeglicama, koje već deceniju žive u barakama i bungalovima za odmor na Paliću. Tako sam, sticajem tragičnih okolnosti, ja obavestio ministra odbrane i njegovog budućeg naslednika da je na Đinđića izvršen atentat. Nije mogao da veruje, baš kao ni ja, pa smo prekinuli vezu da proverimo. Potporučnik Risto Komad koji me je vozio, već je zatražio od kolega iz novosadske policije pratnju da brže putujemo, ali oni nisu uspeli da nas sustignu sve do ulaska u dvorište Vlade, gde smo stigli za manje od 40 minuta. Ne znajući detalje o mestu zločina uputili smo se, kao i obično, prema ulazu ispred koga je ubijen, da bi nas energično obezbeđenje primoralo da se vratimo, da bismo kola uterali na kapiju koja je tada bila prvi put otvorena i koju nikad ranije nismo ni primetili. Tek tu, u atrijumu zgrade su mi dozvolili da izađem iz kola i u Vladu uđem liftom iz podruma, što je od tada postala praksa.

Već ranije, preko radija sam čuo da je Premijer preminuo, ali sam se u to uverio tek kada sam video uplakane kolege i saradnike. Ubrzo, negde oko dva sata, počelo je okupljanje Kolegijuma Vlade, a onda i sastanak na kome smo se iz prve dogovorili da ga vodi Nebojša Čović i da on do daljeg bude frontmen Vlade. On je delovao sabrano i preduzimljivo, i već je stupio u vezu sa vojskom i najavio njihovu podršku.

Nisam primetio da je u Vladi bilo panike ni straha. Pre bih rekao da je bilo napeto i da su ljudi mahom bili gnevni. Zbunjeni, utučeni ali ne i uplašeni, mada se govorilo i o tome da postoji plan upada terorista u Vladu. Neke ratobornije i pomalo histerične poslanike i ministre (neću da ih pominjem jer i to je ljudski) zamolili smo da izađu. Predlog da se uvede vanredno stanje i, odmah, pređe u akciju i odlučan obračun je jednoglasno prihvaćen, tim pre što je Mihajlović rekao da policija već ima spisak osumnjičenih i da su sigurni da je u pitanju zemunski klan i sada već poznata imena, koja meni u tom trenutku ništa nisu značila.

Po meni odlučujući trenutak bio je dolazak Svetozara Marovića, s generalom Krgom, da potvrde da će vojska stati iza policije u vanrednom stanju. S njima je došao i Milo Đukanović, koji se takođe saglasio. Tako je, nimalo naivna, teorija da će sa likvidacijom Đinđića država biti obezglavljena jer nema predsednika i komandanta vojske, pala u vodu. Planeri su jednostavno prevideli činjenicu da je nekoliko dana ranije izabran predsednik Srbije i Crne Gore. Ili su, kao i mnogi drugi, potcenili i Državnu zajednicu i instituciju njenog predsednika. I zaista bez njega moglo bi se ozbiljno postaviti pitanje ko vojsku može da podigne u tom trenutku. Na sreću, Marović je mudar i razuman čovek, a i njegov lokalni bos je bio veoma zainteresovan da se ta opasnost brzo zaustavi ovde, da se ne bi prelila i u Crnu Goru.

Po podne, oko šest sati, zakazano je Predsedništvo DOS-a, prvi put u zgradi Vlade, ali je već posle sat vremena moralo biti prekinuto da bi Čović, Svilanović i Mićunović mogli da prime prve strane predstavnike i izjave saučešća. U pauzi koja je nastala, svi su se negde razišli tako da su u ovalnom salonu, u kome je počeo sastanak, ostali samo Rasim Ljajić i Nenad Čanak, pa sam ih pozvao kod mene u susedni kabinet da se raskomote i osveže. Čanak je tada prvi put došao kod mene od kako sam u Vladi i posle dužeg vremena razgovarali smo i to, u skladu sa situacijom, razložno i ozbiljno. Logično, bila je reč o tome šta nam valja činiti i ko će i kako zameniti Đinđića. Sva trojica smo se složili da bi Čović bio najbolje prelazno rešenje i da to treba odmah uraditi, a onda u normalnoj proceduri videti trajno rešenje, sa njime ili nekim drugim, u zavisnosti od razvoja situacije i političke volje. Ali, tada je, takođe prvi put, došao i Miodrag Kostić. Nije hteo ni da sedne, ni bilo šta da mu naručimo. Fiksirao je Čanka, pa je ovaj zamolio mog šefa kabineta Marka Konjevića da mu doda štake, a Kuma da ga otprati do toaleta. Kada su već stigli do izlaznih vrata dobacio sam mu da tu ima jedan mali WC i da ne mora čak na kraj hodnika. Nisu se dali zbuniti i zajedno su ušli u kabinetski toalet.

Posle nekoliko minuta Kostić je otišao, a Čanak je u nastavku Predsedništva predložio da se usvoji stav da mesto premijera pripada Demokratskoj stranci i da ona treba da ponudi rešenje. Takođe, zatražio je i smenu Dušana Mihajlovića sa mesta ministra policije. Prvi predlog, očigledno dogovoren sa većinom, prihvaćen je i DS je već sutra izašla sa dva predloga - Živkovića za premijera i Čedu Jovanovića za potpredsednika. Drugi predlog nije prihvaćen, jer je svima bilo jasno da Mihajlović nije bio nadležan, pa ni odgovoran za obezbeđenje Đinđića, naprotiv da je više puta upozoravao da to treba pojačati i nudio usluge policije. Naravno, svima je bilo jasno da to Demokrate i fizički preuzimaju Vladu i da ih, kao i Čanka, posebno zanima policija. Čim je prošlo vanredno stanje pala je i ta vlada.

I posle DOS-a - DOS

Posle svih neispunjenih očekivanja i obećanja, brojnih očiglednih prevara i zloupotreba, vlast je morala biti izgubljena. Kao što se moglo i očekivati, naša sportska nacija izmenama u timu pokušava da popravi igru i dođe do rezultata, do pobede u koju ne sumnja. Ali u svom timu, za koji iskreno navija. Igrači dolaze i odlaze, ali naš klub ostaje naš. Tako jedan deo DOS-a zamenjuje drugi i to u istom mandatu koji su zajedno osvojili. Na vlast dolaze Koštunica i DSS, Labus i Dinkić i G17 i Velja Ilić i NS, koji su se na vreme povukli iz one prve postave tvrdeći da koncepcija igre i taktika ne valjaju i da oni to mogu bolje. Strategiju nisu dovodili u pitanje, ali je ni oni ne sprovode. Tu je i preporođeni Vuk Drašković i njegov SPO, koji nikako da preraste provincijske stadione i nauči da igra pod reflektorima. Tu je delimično i SDP i njegov novi predsednik Nebojša Čović. Gotovo pola izvornog DOS-a. Po broju članica, ali i po rejtingu prilikom osnivanja DOS-a, u vreme njegove pobede, pa i prilikom ove poslednje samo njihove, moglo bi se reći bolja polovina. Kako podnose podršku SPS-a ne znam, ali to dobro nose. Međutim, mnogo važnije je pitanje šta su novo doneli i kakvi su rezultati.

Na prvi pogled igraju manje ofanzivno i lepršavo, bez izrazitih pojedinaca koji jednim potezom mogu da reše utakmicu. Igraju prilično zatvoreno, sa tvrdom odbranom, pri čemu svako striktno pokriva svoj deo terena. Teško daju golove, ali teško i primaju. Uglavnom igraju nerešeno. Iz ovog sportskog izveštaja, jasno je da to nije ni nalik na pravi DOS koji pamtimo iz vremena kada je punio stadione i igrao za publiku, koja je uživala i kad je gubio.

Nije to, dakle, kontinuitet ni sa izvornim DOS-om, ali ni sa DOS-om koji je vladao pre ovog. Ali nije ni potpuni diskontinuitet, ni sa prethodnim režimom, ni sa prethodnom Vladom. Dakle, opet nije napravljen rez, bez koga, ponavljam, nema prosperiteta. Ponovo se nije krenulo od početka, od Ustava i uspostavljanja pravne države i elementarne pravde.

Nema ništa od obračuna sa centrima moći sumnjivog i prljavog kapitala, naprotiv, stiče se utisak da je to završena priča. Da su se oni tako etablirali i ugradili u sistem, da se njihov status i imovina više ne dovode u pitanje, već da je pitanje samo kada će postati vlasnici i države. Ako već nisu. Bogaćenje na brzaka i na račun države, odnosno građana, prećutno se legalizuje i time što se ne reaguje ni na naglo naraslu imovinu prethodnika, dojučerašnjih vršilaca vlasti.

Nema ni denacionalizacije, ni obećane revizije privatizacije. Nema odgovora na brojne afere, ni sankcija za njihove aktere. Nema oživljavanja privrede, ali ima većih nameta za nju. Preduzetnici zatvaraju firme i sve više ljudi ostaje bez posla. Sve teže se diše. Drugi život DOS-a sve više liči na prvi, samo je manje atraktivan i zanimljiv.

Na sledećim izborima, DOS će konačno i definitivno sići sa scene. Ali će ga ideja DOS-a, koja ga je oda vno nadrasla, i nadživeti. Da ponovo dobije šansu da bude ostvarena, moraće da sačeka da se na vlasti izređaju svi koji su profitirali na njenoj izdaji i sabotaži. I oni koji su bili za i tako je kompromitovali, i oni koji su bili protiv i tako, ni krivi ni dužni, u pravu. Najbolje bi bilo da to obave zajedno. O istom trošku. Nije isključeno da će i morati da se udruže, pa da zajedno budu potrošeni.

Ovo je zemlja čuda i ona će nastaviti da nas čude. Ne bi me iznenadilo da ideju DOS-a na kraju realizuje SPS. Naravno, moj tip je SDP koji tek treba da postane pravi. U krajnjoj liniji najmanje je važno ko će ga realizovati, važno je da se ostvari. Uostalom ni DOS nema neka posebna autorska prava na taj spisak neophodnih mera za oporavak i preporod nacije, za moralnu, duhovnu i ekonomsku obnovu teško obolelog i frustriranog društva. On ga je samo sastavio bez utvrđene prave terapije.

Da ponovim po stoti put, bez novog Ustava i sistemskih zakona koji će iz njega proizilaziti i na njega se oslanjati, posebno bez Zakona o poreklu i evidenciji imovine, ostaćemo u stanju "hroničnog vanrednog stanja", kako to lucidno uočava Đorđe Vukadinović u poslednjoj brošuri "Nove srpske političke misli".

DOS je to imao na spisku, ali nije uradio. Ni prvi, ni drugi DOS. Šta se zapravo dogodilo?

Posle svekolikog decenijskog propadanja Srbiji su bile neophodne uravnotežene društvene, političke i ekonomske reforme. To znači temeljno i suštinski promeniti društvenu svest i navike, paralelno sa pramenom funkcionisanja države i privrede, i tako od Srbije napraviti pristojno mesto za život svih njenih građana jednakih pred zakonom i ravnopravnih na tržištu. Bilo je neophodno hitno ispraviti sve nepravde i popraviti ekonomske prilike i standard građana, i u isto vreme iz temelja graditi novu, pravnu državu i novi sistem vrednosti, nove društvene i etičke standarde.

Izuzetno složen i težak zadatak. Posebno je teško, možda i nemoguće, na svim frontovima napredovati sinhronizovano i ujednačeno. Ali jedno bez drugog ne ide. Ako nedostaje samo jedan deo mozaika nema cele slike. Ako samo jedan džak u nasipu fali, eto poplave. I onda ništa ne vredi što je reka ukroćena i usmerena u svoje korito.

Vojnom terminologijom govoreći, u situaciji frontalnog sukoba Đinđić je formirao udarnu (ekspertsku) jedinicu i sa njome krenuo u juriš. Na jednom mestu probili su front i bez utvrđivanja novih položaja nastavili dalje, ne vodeći mnogo računa o čišćenju i obezbeđenju osvojenog prostora i zaostajanju ostalih delova fronta. I relativno daleko su dogurali, ali linija fronta se prelomila i pukla. Prolaz koji su napravili za njima se zatvorio i našli su se usamljeni u "neprijateljskom" okruženju, odsečeni od glavnine svoje vojske. U poziciji u kojoj će se ili prilagoditi ili biti neutralisani. Deluje herojski, a zapravo je nepromišljeno i samoubilački. Utisak impresivan, efekat mali i štetan za napredak celine i moral armije koju predvode.

Na kraju ostaje dilema - da li su to oni probili front ili se on otvorio i usisao ih?!

Nova vlada, kao padobranom ubačena na njihovo mesto, prekinula je sa tim junačenjem i napredovanjem kroz "zvezdanu kapiju", ali nije smela da se vraća nazad da bi povezala redove, jer to bi bilo tumačeno kao odustajanje i izdaja.

Odlučila je da zastane i sačeka da joj se glavnina sama priključi, što je nemoguće, ili ako se pokaže da jeste pokazaće se da onda ona nije potrebna. Zbog neizmenjene terapije nova Vlada praktično se nalazi u ulozi antibiotika na koji se bolesni organizam već adaptirao i postao otporan. I da zaključim. Očigledno, revolucija, bila prava ili ne, nije uspela. Objektivno nije ni imala šansu. Njeni nosioci nisu bili spremni. Iz raznih razloga. Jedni su kao hteli, a drugi im kao nisu dali. Ostali smo bili saučesnici i jednako krivi. Ako ne i najkrivlji, zato što smo ih pustili. Teorijski mogli smo da im se suprotstavimo. Praktično to nije bilo moguće, jer bismo morali biti bolji od sebe. Jači, hrabriji, svesniji, samostalniji, pošteniji i požrtvovaniji nego što jesmo.

                                                                          Kraj

 

Znam da će moje kritičke opaske na račun Zorana Đinđića biti razlog brojnih nesporazuma i da će me mnogi zbog toga osuđivati, a oni ostrašćeni i optužiti kao lešinara. Ali, držim da nastavak moje polemike sa njime više uvažava njegovo još uvek snažno prisustvo, nego narikače koje se u sopstvenoj nemoći da ga prate i kad on miruje kunu da će preko njih večito živeti. Kad bi njegovo trajanje od njih zavisilo, niko ga se više ne bi ni sećao.

 

Nema ništa od obračuna sa centrima moći sumnjivog i prljavog kapitala, naprotiv, stiče se utisak da je to završena priča. Da su se oni tako etablirali i ugradili u sistem, da se njihov status i imovina više ne dovode u pitanje, već da je pitanje samo kada će postati vlasnici i države. Ako već nisu. Bogaćenje na brzaka i na račun države, odnosno građana, prećutno se legalizuje i time što se ne reaguje ni na naglo naraslu imovinu prethodnika, dojučerašnjih vršilaca vlasti.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag

Na vrh strane

magazin-tabloid.com © 20-Apr-2024