Uvodnik

(Pr)osudite sami

Bez aplauza

Milovan Brkić

 

  Snegovi beli opet veju i prete da nas zaveju. Ko zna kako bi iz ovog belaja izašli, da se, kojim slučajem, Voljeni Vođa nije zaputio u bespuća, da napravi prtinu, da zavejani mogu da prođu.

   Teško hodajući, Voljeni Vođa je odlučio da siđe u narod. A raja, ko raja, nezahvalna...

 Ne dočekuju ga ni deca, ni mladež, ni momci, ni devojke. Roditelji su ih na vreme sklonili od očiju, zagrljaja i poljubaca Voljenog nam Vođe.  Idući preko zemlje Srbije, Vođu okružuju prilično unezvereni čuvari. Oni sprečavaju da ne dođe do jedinstva naroda i Vođe. Opasni su to momci, znaju da sirota raja može da potegne guju iz potaje. Znaju oni koliko je Voljeni Vođa žrtvovao sebe, svoje zdravlje i svoju budućnost, zarad sirote raje. I nije dobro da ga proburaze u nekom zavejanom selu, ili varoši.

  Na ovoj studeni Voljeni nam Vođa poručuje da gasimo sijalice, da budemo poslušni, a njegovi saveti para vrede, ako već novca nemamo, i ako nam je njegova kamarila skinula i gaće. A Boris nas o svemu podučava, preko ''Javnog servisa evropske Srbije", koji, po ceo dan prenosi njegove pouke i pokude. On se razume u proizvodnju sivog livenog gvožđa, zna da krava sa većim vimenom daje više mleka od krave sa manjim vimenom, samo što su farme  i bez krava ostale, Vođa zna kako se mogu napuniti čardaci ako se zaseje veća površina zemljišta, on nas savetuje da više radimo, i tako zaradimo, a zna da posla niotkuda, pogotovu ako niste član njegove partije, uči nas da će posle ovakvih snežnih padavina doći do velikih poplava, a zna da je voda mokra i a možemo da se ukvasimo, i prehladimo, da nabujali potoci i reke mogu da odnesu našu nepokretni i pokretnu imovinu, i da ni on, svojim autoritetom, ne može puno da učini protiv stihije.

   Znaju psihoterapeuti kako da upotrebe svog predsednika. Vode ga po opštinama u kojima su na vlasti njihovi partijski drugovi i koalicioni partneri. Kod svojih je sigurniji.

   A "Javni servis evropske Srbije'' prekida Dnevnik da se Vođa javi sa terena. Ako nam on ne saopšti da je sneg hladan i da je mokar, ostaćemo zauvek siromašni sa pameću. I to traje danima.

   Lako je predsedniku da ga vodaju po Srbiji u blindiranim automobila i uz pratnju koja je takođe u blindiranim vozilima. Njegovom mlohavom telu, ophrvanom teškim bolestima, i bolesnom umu, treba terapija. Šetati, pričati, lupetati, samo biti u centru pažnje, pomaže da se produži život ludoj glavi.

   Sneveselio sam se posmatrajući nastupljivost predsednika u ovim teškim danima, kada je Srbija u vanrednom stanju. On putuje, savetuje, poručuje, upozorava, proriče, naređuje. Oko njega, sve ljudi po službenoj dužnosti i poneki starac. Svi beže od njega, kao da je gubav. Kao da je oboleo od kolere....

   Kad je krenuo putem ustoličenja, Boris Tadić je mlatarao rukama, pretio je, bio je energičan, spreman da nas povede u Evropu i budućnost, putem bez alternative! Lakoverni građani su verovali njegovim obećanjima. Aplaudirali su mu, klicali mu.

   Danas, kada nam je teško, a Vođa želi da nam pomogne, podanici se ne osvrću na njega kao na smrdljiv sir. Dočekuju ga bez aplauza, bez klicanja.

   Tužan kraj jednog zlog čoveka čije telo je oprhrvala sida, koji ne sme ni jači korak da učini, da se ne bi srušio. Iza njega će ostati mnoga zlodela, dve milijarde opljačkanih para.

   Put kojim se kreće Voljeni Vođa vodi u pakao. E, pa srećan ti put Borise!