Do koske

Slučaj nekažnjenog prestupnika

Verski vođa, glavni kolovođa

Samo jedan čovek u Srbiji ima slobodu da nekažnjeno istupa govorima mržnje, da poziva na još jedno komadanje države, da preti stvaranjem nove države "ako ova ne valja", da zastupa antisrpske interese u stranim ambasadama, da neformalno zastupa interese najmanje dve strane države, da živi u braku sa najmanje dve žene... Može li neko da stane na put efendiji Zukorliću, strasnom navijaču povratka Turske na Balkan?

Nikola Vlahović

Glavni muftija i predsednik jedne od dve Islamske zajednice u Srbiji, Muamer Zukorlić, završio je Islamski fakultet u Alžiru, diplomirajući na šerijatskom pravu. Postdiplomske studije nastavio je u Libanu. Zvanično, ima dve žene, nezvanično još nekoliko, i sa njima sedmoro dece. Kao čovek koji upražnjava bigamiju (pa i poligamiju), već dugo je u sukobu sa zakonima Republike Srbije koji ne priznaju mnogoženstvo.

Ali, ovo je, verovatno, najmanji od brojnih Zukorlićevih prestupa. Broj njegovih nekažnjenih prestupa napravljenih pod visokim pokroviteljstvom vlastodržaca u Beogradu, napravio je od njega nedodirljivu figuru, čime on odlično manipuliše pred svojim sledbenicima. Kad poziva na rušenje ustavnog poretka Srbije, nijedna nadležna državna institucija ne reaguje. Kad preti "istorijskom osvetom sandžačkih Bošnjaka", nikome ne pada na pamet da pokrene krivični postupak protiv njega. Naprotiv, njemu se državne institucije izvinjavaju i pravdaju! Njemu šef BIA piše pismo u kome ga uverava da mu niko ne preti (mada on tvrdi obrnuto).

Nedavno je muftija Zukorlić krenuo u jednu "sajber operaciju", pa je preko interneta obavestio javnost kako mu neko preti atentatom. Odmah je stiglo uveravanje direktora policije Milorada Veljovića da je policija „...preuzela aktivnosti iz svoje nadležnosti, pri čemu do sada nije došla do saznanja koja bi ukazivala na pripremu atentata na muftiju Muamera Zukorlića". Ukratko, muftija može da bude miran. Ali, on nikako ne miruje...

Zbog nesloge sa državom oko načina formiranja Nacionalnog saveta Bošnjaka, 2010. godine, izgovorio je nešto zbog čega bi u svakoj ozbiljnoj državi morao da odgovara (ne zbog prava na slobodu govora, nego zbog, kako bi to američka demokratija nazvala, pretnje po nacionalnu bezbednost). Naime, muftija je tom prilikom, malo metaforama a malo direktno, zapretio i konačnim obračunom:

 „...Igranje Sandžakom znači poigravanje sa ovim delom Srbije. Država je kao zgrada u kojoj stanari mogu da se vole ili ne vole. Ukoliko većinski stanari odluče da zapale jedan stan, rizikuju da se upali cela zgrada. Zato se nije igrati sa vatrom. Ili će nam svima biti lepo, ili će vatre biti do vrha. Samo naša kuća goreti neće!"

 

Možda je takozvanoj demokratskoj vlasti u Srbiji muftija Zukorlić zabavan čovek, koji mnogo galami ali nije opasan, ali činjenice na terenu govore drukčije... Već duže vremena, ovaj islamski verski poglavar nezvanično vrši dužnost službenika turske države u Srbiji, a on i njegovi sledbenici se utrkuju ko će pre Turskoj da čestita Dan državnosti. Sa druge strane, muftija Zukorlić intenzivno širi govor mržnje protiv svakog delića srpske istorije i kulture koji ima veze sa vekovnom borbom protiv turske okupacije.

Zbog širenja takvog govora mržnje, takođe nije odgovarao. Ali, ako je on slobodan da čini šta hoće, drugi nisu. U srpskim zatvorima se nalaze desetine ljudi koji su izgovorili nešto pogrešno, što je tumačeno kao govor mržnje, pa je to odmah bilo medijski satanizovano i sudski procesuirano. Sve ukazuje na to da je neko muftiju Zukorlića oslobodio bilo kakve odgovornosti pred zakonima ove zemlje, što mu daje za pravo da nekažnjeno javno mrzi, preti i poziva na obračun.

Srećom, u samom Sandžaku ima dovoljno svesnih ljudi koji vide šta muftija čini, kako živi i kakvom je to "elitom" okružen. Nedavno je novopazarska novinarka Aida Ćorović jasno rekla da muftija ne treba nikoga da se plaši, osim svoga najbližeg okruženja: 

"...Treba da se plaši ljudi koji su duboko u kriminalu, koji su njegovi pajtosi, prijatelji, saradnici, raznorazni kontroverzni biznismeni sa kojima on odavno diluje, trguje i ko zna šta radi... I to nisu nimalo bezazlene stvari, to su veoma ozbiljne kriminalne grupe i od njih on treba da strahuje. On ne treba da strahuje ni od sandžačkih Bošnjaka, ni od beogradskih političara..."

Ali, muftija Zukorlić ne bi bio to što jeste, niti bi mu uloga imala smisla, kad ne bi pronašao svoga arhineprijatelja među sunarodnicima i zemljacima. Tako je napravio jednu početničku grešku u svojoj predstavi, pa je kao naručioca njegove likvidacije prepoznao Rasima Ljajića! Naravno, svako ko poznaje političku i ličnu kulturu Rasima Ljajića zna da je ovo smešno, ali muftiji dobro dođe pred izbore... Jer, njegove ambicije već odavno su prevazišle bavljenje verskim pitanjima: on hoće vlast, pa ako je ikako moguće, i neku državicu. Taman toliku da on može svoje sumnjive i nesumnjive poslove da uvede "u legalne tokove".

Poučen primerima nekih priznatih i nekih nepriznatih državnih provizorijuma, i njemu se učinilo da bi nešto slično moglo. Istina, ima i podršku, od Ankare do Sarajeva... Da se muftija uopšte ne šali sa idejom stvaranja političke organizacije kojoj će on stajati na čelu, govori i podatak da je oduševljeno podržao poziv reis-ul-uleme Islamske zajednice Bosne i Hercegovine Mustafe Cerića, inače upućen svim ambasadama islamskih zemalja u Sarajevu, da uskrate gostoprimstvo predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku "i njegovim mentorima iz Beograda". Tako je Zukorlić na velika vrata zakoračio u politički život regiona, i to tako što je stao na stranu muslimanskih šovinista, kakav je nesumnjivo Mustafa Cerić, čovek koji pravi političku štetu i svojoj zemlji, a da se on pita zbrisao bi svaku Srbiju, i malu i veliku.

Tim povodom se nije oglasilo ni Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, niti Vlada, niti parlament, niti bilo koja druga institucija koja bi morala da se upita: šta radi jedan verski poglavar iz Srbije, i za čiji račun agituje u stranim ambasadama protiv Srbije?

Na drugoj godišnjici stvaranja Bošnjačke kulturne zajednice, Zukorlić je razotkrio svoje političke planove, kada se istrčao sa izjavom da će ovaj "barjak bošnjačkog vođstva" popunjavati kadar stranke po imenu Bošnjačka demokratska zajednica, koja je, naravno, njegov glavni oslonac na putu ka željenom cilju, da svoju državnu avanturu učini stvarnom. Njega brine hoće li za to imati vremena, novca, i kako će mu međunarodne okolnosti odgovarati (ili uopšte neće). Jedino što ga ne brine, to je odnos same Srbije prema ovom delu države. Računa, ako se odrekla Kosova, što ne bi i Sandžaka.

Ko će ovom podivljalom, frustriranom, otuđenom i duboko kriminalizovanom čoveku stati na put? Ko će reći ono što svi znaju ali niko ne čuje, da ovde nije u pitanju vrela retorika verskog vođe, nego, recimo, poziv na rušenje ustavnog poretka, indirektno, poziv na terorizam? Jer da se sve ovo dešava u Njujorku, Londonu, Madridu ili Rimu, on bi već odavno bio u zatvoru.