Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (2)

 

Moral ne može da bude toliko savitljiv

 

Jevreji u Americi su zaboravili na Holokaust, odmah posle Drugog svetskog rata, jer su američki strateški interesi od njih zahtevali da Nemačku prihvate kao značajnog saveznika u Hladnom ratu. Neki od jevrejskih lidera se čak učlanjuju u ultradesničarske pokrete i svi tolerišu dolaske bivših SS-ovaca u SAD. Tek pošto je Izrael u Junskom ratu 1967. pokazao da je snažan i pouzdan američki saveznik na Bliskom istoku, u javnost počinju da prodiru saznanja o nacističkom "konačnom rešenju", ali i to samo zato što su dnevnopolitički ciljevi takve postupke učinili oportunim

 

Norman G. Finkelstein

(preveo na srpski David Levi)

 

Pre ne toliko mnogo vremena masovni zločini nacista nad Jevrejima nisu igrali važnu ulogu u životu Amerike. Od kraja Drugog svetskog rata do poznih šezdesetih godina ovu temu su obrađivale malobrojne knjige ili filmovi. Tada je u SAD samo jedan seminar na višim školama učio o ovome 1).

Kada je 1963. Hannah Arendt publikovala Eichmann u Jerusalimu, mogla je da se pozove na samo dva naučna rada na engleskom jeziku - od Geralda Reitlingersa Konačno rešenje i Raula Hilbergsa Istrebljenje evropskih Jevreja 2). Hilbergsovo dostignuće je samo na kratko ugledalo svetlost dana. Njegov mentor na Columbia University, nemačko-jevrejski teoretičar sociologije Franz Neumann, uporno je pokušavao da ga odvrati od ideje da piše o ovome (To će biti vaša sahrana), a nijedan izdavač naučnih ili drugih knjiga nije želeo da preuzme gotov rukopis. Kada je Istrebljenje evropskih Jevreja konačno objavljeno, dobilo je malobrojne, uglavnom negativne kritike 3).

Nisu samo Amerikanci bili ravnodušni prema istrebljenju Jevreja od strane nacista, već i sami jevrejski intelektualci. U jednom značajnom istraživanju iz 1957. sociolog Nathan Glazer objavljuje da je "konačno rešenje nacista (isto kao i država Izrael) naišlo na slabo interesovanje američkih Jevreja."  Na simpozijumu Jevrejstvo i mladi intelektualci, koji je 1961. organizovao list Commentary, samo su dva od 31 govornika pomenuli značaj ovih tema. Na okruglom stolu Moja jevrejska samospoznaja organizovanom 1961. od časopisa Judaism, iako je bio 21 učesnik skoro niko nije pomenuo ovu temu 4).

 

Jevreji u Americi "zaboravili" genocid

 

U Sjedinjenim Državama nije bilo ni spomenika, ali ni komemoracija koje bi obeležile istrebljenje Jevreja od strane nacista. Naprotiv, nekoliko značajnih jevrejskih organizacija se usprotivilo ovakvom obeležavanju. Pitanje je samo: zašto?

Uobičajeno objašnjenje glasi da su Jevreji bili traumatizovani masovnim uništenjem od strane nacista, zbog čega su potiskivali sećanje na to. U stvarnosti, međutim, ne postoji nijedna potvrda kojom bi se podržala ova tvrdnja. Sigurno je da neki od preživelih tih godina (kao i kasnije) nisu želeli da pričaju o onome šta se dogodilo. Drugi su želeli da o tome pričaju, pa kada bi im se pružila prilika nisu umeli da prestanu 5). Problem je bio što Amerikanci nisu bili spremni da slušaju.

Pravi razlog za javno prećutkivanje genocida od strane nacista nalazi se u konformističkoj politici vođstva američkih Jevreja, kao i u političkoj klimi posleratne Amerike. U spoljnopolitičkim, kao i unutrašnjim poslovima jevrejska elita je pratila zvaničnu politiku SAD. Ovo je olakšavalo postizanje preuzetih ciljeva, kao što su asimilacija i dostizanje moći. Sa početkom hladnog rata glavne struje Jevreja su se ubacile u borbu. Američka jevrejska elita je "zaboravila" masovne zločine nacista nad Jevrejima, jer je Nemačka - od 1949. Zapadna Nemačka - postala odlučujući saveznik SAD u sukobu sa SSSR-om. Ništa se ne bi postiglo osvetljavanjem prošlosti, naprotiv, time bi sve postalo još komplikovanije.

Svakako, postojao je strah da bi "bilo kakva organizovana opozicija američkih Jevreja protiv nove spoljne politike i novog pristupa u očima nejevrejske većine njih izolovala i tako ugrozila njihova posleratna dostignuća kod kuće (misli se na SAD - prim. prev.)". Tako je bar propagirao American Jewish Committee (AJC - Američki jevrejski komitet), prva organizacija koja je shvatila prednosti uklapanja. Procionistički Svetski jevrejski kongres (World Jewish Congress - WJC), kao i njihova isturena odeljenja u Americi, prestali su početkom pedesetih sa otporom, nakon što je sa Nemačkom potpisan sporazum o isplati odštete, dok je Anti-Defamation League (ADL - Liga protiv kleveta) 1954. kao prva značajna jevrejska organizacija poslala svoju delegaciju u Nemačku. Ove organizacije su sarađivale sa bonskom vladom u zaustavljanju antinemačkog talasa 6).

Pritisnuta klišeom koji izjednačava Jevreje i levičare - u stvarnosti je trećina glasova koje je 1948. dobio napredni predsednički kandidat Henry Wallace potekla od jevrejskih glasača - američka jevrejska elita se nije ustručavala da svoje istorodne sugrađane položi na oltar antikomunizma. Time što su AJC i ADL zvaničnim organima predali svoju dokumentaciju, oni su se pridružili lovu na veštice iz ere McArthya.  AJC je podržao smrtnu kaznu izrečenu Rosenbergovima 7), dok je njegov mesečnik Commentary u udarnom članku objašnjavao kako oni i nisu pravi Jevreji.

Poznati nemački disident, protestantski pastor Martin Niemoeller, koji je proveo osam godina u nacističkom logoru, a koji je posle rata ustao protiv antikomunističkog krstaškog pohoda Amerikanaca, bio je prilikom posete Sjedinjenim Državama izložen uvredama od strane jevrejske elite. Nasuprot tome, u pokušaju dobijanja antikomunističkih referenci, jevrejska elita se učlanjivala i u ekstremističe desničarske organizacije, kao što je All American Conference to Combat Communism, koje je i finansijski podržavala. Osim toga, istaknuti Jevreji su se pravili da ne vide kako u Ameriku dolaze veterani SS-a 8).

"(Antijevrejska) politika Sovjeta otvara mogućnost koja ne sme da bude previđena", pisalo je u jednom internom dokumentu AJC-a, "kojom  se podržavaju određeni aspekti unutarpolitičkog programa AJC-a". Ovo značajno ide u pravcu izjednačavanja "konačnog rešenja" nacista sa antisemitizmom Rusa. "Staljin će uspeti tamo gde je Hitler stao", glasilo je sumorno proročanstvo Commentarya. Značajne jevrejske organizacije Amerike su čak i sovjetski upad u Mađarsku 1956. označile kao "prvu stanicu na putu ka ruskom Aušvicu" 9).

 

Osluškivanje signala

 

Sve se promenilo 1967. posle izraelsko-arapskog Junskog rata. Praktično po svim izveštajima  holokaust je sastavni deo jevrejskog života u Americi postao tek nakon ovog konflikta 10).

Kao što su glavne jevrejske organizacije u Americi potiskivale masovno istrebljenje Jevreja od nacista kako bi se usaglasile sa američkim prioritetima za vreme Hladnog rata, tako je isto i njihov odnos prema Izraelu bio na istom koloseku sa onim američke vlade. Još od samih početaka, američka jevrejska elita imala je osnovane sumnje zbog formiranja jevrejske države. Na prvom mestu je bio strah da bi zbog nje  Jevreji bili osumnjičeni za "duplu lojalnost". Kako se zaoštravao Hladni rat, tako su se pojačavala i ova pribojavanja. Još i pre osnivanja Izraela istaknuti predstavnci američkih Jevreja su isticali svoju zabrinutost da bi njegova vladajuća klasa, poreklom iz Istočne Evrope, mogla da se prikloni sovjetskom bloku. Čak i kada su na kraju prisvojili od cionista vođenu kampanju za stvaranje jevrejske države, američke organizacije su pažljivo osluškivale signale iz Vašingtona kojima su se prilagođavale. U stvarnosti je AJC podržao osnivanje Izraela iz straha da bi mogao da nastane veliki unutrašnji problem, ako se iz Evrope proterani Jevreji ne bi brzo negde naselili 11).

Od svog osnivanja 1948. pa do Junskog rata 1967. Izrael nije igrao nikakvu ulogu u američkim strateškim planovima. Kada je vođstvo Jevreja u Palestini pripremalo proglašenje posebne države, predsednik Truman je bio neodlučan i vagao je unutarpolitičke aspekte (broj jevrejskih glasova) u odnosu na upozorenja ministarstva spoljnih poslova (podrška jevrejskoj državi bi arapske države gurnula na distancu). Kako bi sačuvala američke interese na Bliskom istoku, administracija predsednika Eisenhowera je balansirala između podrške Izraelu i arapskim državama, mada je prednost davala Arapima.

Stalni konflikti Izraelaca sa Sjedinjenim Državama u političkim pitanjima kulminirali su 1956. kada je Izrael sarađivao u Sueckoj krizi sa Velikom Britanijom i Francuskom u napadu na egipatskog nacionalističkog vođu Gamala Abd el Nasera. Iako je na sebe i svoj strateški potencijal privukao pažnju brzom pobedom i aneksijom Sinajskog poluostrva, Izrael je za SAD i dalje ostao jedan od mnogobrojnih regionalnih saveznika. Zbog toga je Eisenhower izdejstvovao potpuno i praktično bezuslovno povlačenje Izraela sa Sinaja. U toku krize su vođe Jevreja u Americi jedno kratko vreme podržavale pokušaje Izraelaca da od Amerikanaca dobiju neke popuste, ali su na kraju, po sećanjima Arthura Hertzberga, "odlučili da Izraelu preporuče kako je bolje poslušati (Eisenhowera), nego oponirati željama predsednika Sjedinjenih Država" 12).

Jevrejski intelektualci u Americi, i to svi, iz celokupnog političkog spektra, pokazali su veliku dozu ravnodušnosti prema sudbini Izraela. U detaljnim proučavanjima jevrejske levičarsko-liberalne intelektualne scene šezdesetih godina Izrael jedva da se i pominje 13). Neposredno pred Junski rat AJC je organizovao simpozijum na temu Jevrejski identitet danas i ovde. Od 31 govornika, predstavljenih kao najumnije jevrejske glave, samo su njih trojica spomenula Izrael, a od toga dvojica da bi umanjili njegov značaj 14). Ironično je da su jedina dva jevrejska intelektualca, koja su pre Junskog rata bili u kontaktu sa Izraelom, bili Hannah Arendt i Noam Chomsky.

 

Dar sa neba

 

Onda se desio Junski rat. SAD su bile zadivljene izraelskom demonstracijom sile i počinju da Izrael posmatraju kao svoj strateški posed. Finansijska i vojna pomoć je krenula kada se Izrael pretvorio u zastupnika američke moći na Bliskom istoku. Za jevrejsku elitu u Americi je dolazak Izraela pod skute Sjedinjenih Država bio dar sa neba. Cionizam je i nastao iz pretpostavke kako je asimilacija potpuno irealna i da će Jevreji uvek biti posmatrani kao potencijalno nelojalni stranci. Zbog razrešenja ovog sukoba interesa cionisti su odlučili da osnuju domovinu svih Jevreja. U stvarnosti se posle osnivanja Izraela još više zaoštrio problem, u svakom slučaju za Jevreje u dijaspori, jer je sumnja duple lojalnosti bila institucionalizovana.

Dok je Izrael pre 1967. bio strašilo duple lojalnosti, on je preko noći postao pojam superlojalnosti. Konačno, nisu Amerikanci ratovali i ginuli za zaštitu američkih interesa, već Izraelci. A i drugačije od američkih vojnika u Vijetnamu, Izraelci nisu bili poniženi od strane tek obučenih vojnika 15).

Posle Junskog rata su jevrejske glavne organizacije uporno radile na tome da se učvrsti jevrejsko-američka alijansa. U slučaju ADL-a to je uključivalo široku akciju praćenja i nadgledanja u Sjedinjenim Državama i to u saradnji kako sa izraelskom, tako isto i sa južnoafričkom tajnom službom 16). U New York Times-u je izveštavanje o Izraelu naglo skočilo posle Junskog rata. U New York Times Index-u pokrivali su izveštaji o Izraelu 1955. i 1965. samo po oko 150 centimetara po visini stupca, dok je izveštaj 1975. već dosegao oko 625 centimetara. "Kada god želim da se bolje osećam, posvetim se člancima o Izraelu u New York Times-u", priznao je 1973. Wiesel 17).

Ne samo Podhoretz, već i drugi glavni intelektualci američkih Jevreja, iznenada su pronašli put ka "religiji". Novick je izvestio kako je Lucy Dawidowicz, prvakinja literature o holokaustu, nekada bila oštar kritičar Izraela. Od Nemačke Izrael ne može da dobije nikakvu odštetu dokle god izbegava odgovornost za proterane Palestince - pisala je ona 1953. i dodala: "Moral ne može da bude toliko savitljiv." Ipak, skoro odmah po okončanju Junskog rata Dawidowicz postaje "sjajna braniteljka Izraela" koga je proklamovala za "zajedničku paradigmu idealne slike Jevreja u modernom svetu" 18).

Pojedini kritičari Izraela u Americi su ukazivali da je potčinjavanje sili Sjedinjenih Država i istovremeno okupiranje delova susednih arapskih država ne samo principijelno pogrešno već škodi samim izraelskim interesima. Takva država se ubrzano militarizuje i udaljava od arapskog sveta. Za nove jevrejske zaštitnike Izraela u Americi ovakvi stavovi su se graničili sa blasfemijom: nezavisni Izrael koji živi u miru sa susedima je bezvredan; Izrael koji se orijentiše na strujanja u arapskom svetu, koji sa svoje strane teži oslobađanju od SAD, bio bi katastrofa. U obzir dolazi samo izraelska Sparta potčinjena Americi, jer samo tada i tako mogu jevrejske vođe u Sjedinjenim Državama da nastupaju kao glasnogovornici američkog imperijalizma. Kako je preporučio Noam Chomsky, ovakvi "zaštitnici Izraela" trebalo bi da budu nazvani "zaštitnicima moralnog posrnuća i konačnog uništenja Izraela" 19).

 

Sećanje na konačno rešenje

 

Kako bi osigurali svoj posed, jevrejski lideri u Americi su se setili - holokausta 20). Uobičajeno se tvrdi kako je to učinjeno, jer su za vreme Junskog rata imali osećaj da je Izrael u smrtnoj opasnosti, zbog čega ih je spopao strah od drugog holokausta. Ova tvrdnja se posle detaljnijeg ispitivanja pokazuje kao potpuno netačna.

Izrael je veoma brzo dokazao da je 1967. bio daleko manje ranjiv nego za vreme rata za nezavisnost 1948. godine. I izraelski, kao i američki stratezi, znali su da Izrael u sukobu sa svojim arapskim protivnicima lako može da pobedi. Pošto je Izrael posle samo nekoliko dana ratovanja naterao svoje neprijatelje u bekstvo, ova istina je svima postala vidljiva. Novick pojašnjava: "U vreme mobilizacije američkih Jevreja za pomoć Izraelu, pre (Junskog) rata je neverovatno malo govoreno o holokaustu" 21). Tek posle moćne demonstracije izraelske vojne snage nastala je industrija holokausta i procvetala u okviru velike izraelske ubeđenosti u sopstvenu nepobedivost 22). Uobičajena tumačenja ovu anomaliju ne umeju da objasne.     

Uz izuzetak svog savezništva sa Amerikom, Izrael posle Oktobarskog rata 1973. međunarodno nije bio rado viđen. Situacija je ličila na onu posle Sueckog rata 1956. kada su Izrael i organizacije Jevreja u SAD  tvrdili da je Egipat uoči invazije na Sinaj ugrožavao egzistenciju Izraela; osim toga, kompletno povlačenje sa Sinaja bi odlučujuće ugrozilo "vitalne izraelske interese kao države" 23). Međunarodna zajednica je, međutim, ostala čvrsta. Abba Eban se tužno priseća svog nastupa pred Skupštinom Ujedinjenih nacija, koja je "pošto je saslušani govor nagrađen bučnim i dugotrajnim aplauzom, listom glasala protiv nas" 24). Za ovakav konsenzus najzaslužnije su Sjedinjene Države. Ne samo da je Eisenhower naterao Izrael na povlačenje već je i podrška Izraelu u SAD pala na zastrašujuće nizak nivo 25). Posle rata 1973. SAD su Izraelu pružile masovnu vojnu pomoć, koja je bila obimnija od one dobijene u poslednje četiri godine uoči rata, dok je javnost Amerike čvrsto stajala iza Izraela 26). To je bio trenutak lansiranja priča o holokaustu u Americi, mada je Izrael bio daleko manje izolovan nego 1956.

U stvari, nije industrija holokausta dospela u žižu dešavanja jer su izraelski neočekivani porazi u Oktobarskom ratu i njegov status internacionalnog parije posle rata probudili sećanja na "Endloesung" (konačno rešenje - prim. prev.) nemačkih nacista. Daleko više je Sadatov zapanjujuće snažan vojni nastup u Oktobarskom ratu ubedio američku i izraelsku političku elitu da je neizbežno diplomatsko rešenje zajedno sa Egiptom, koje bi uključivalo i vraćanje teritorija okupiranih 1967. godine.

Kako bi dala Izraelu dovoljno sredstava za pritisak u predstojećim pregovorima, industrija Holokausta je povećala proizvodnju. Odlučujući momenat je bio što posle rata 1973. Izrael nije bio izolovan od strane Sjedinjenih Država. Ovakav razvoj je vidljiv u okviru američko-izraelskog saveza, koji je ostao neokrnjen 27). Istorijski dokumenti nam ubedljivo predočavaju kako bi američki Jevreji, da je Izrael posle Oktobarskog rata bio potpuno usamljen, isto tako malo mislili na holokaust kao i posle ratova 1948. i 1956. godine.

 

                                                                                                                         

                                                                        (Nastaviće se)

 

Bibliografija

 

1)         Rochelle G. Saidel, Never Too Late to Remember (NY, 196), str. 32.

2)         Hannah Arendt, Eichmann in Jerusalem - Ein Bericht von Banalitaeten des Boesen (Minhen, 1986.)

3)         Raul Hilberg, Unerbetene Erinerung (Frankfurt 1994.), str. 84, 107-135.

4)         Nathan Glazer , American Judism (Čikago, 1957.) 114

5)         Razotkrivajući komentar o ovim suprotnim ponašanjima preživelih nalazi se u knjizi Primo Levia, The Reawakening  (NY, 1986) str. 207

6)         Shlomo Shafir, Ambiguous Relations: The American Jewish Community and Germany Since 1945 (Detroit, 1999.) str. 88, 98, 100-101, 11, 113, 114, 177, 192, 215, 231, 251

7)         Bračni par Ethel i Julius Rosenberg su u još uvek osporavanom procesu 1951. osuđeni na smrt zbog špijunaže u korist SSSR-a, prim. prev.

8)         Robert Warshaw, "The Idealism of Julius and Ethel Rosenberg „ u Commentary od novembra 1953. napada primedbe Hannah Arendt da su pripadnici jevrejske elite kolabirali sa nacistima.

9)         Novick, The Holocust, str. 98-100

10)       Elie Wiesel je verovatno jedini koji osporava ovu povezanost, tvrdeći da je on najzaslužniji za ulazak holokausta u život Amerikanaca, Seidel, Never Too Late, str. 33-34

11)       Menahem Kaufman, An Ambiguous Partnership (Jerusalim 1991), 218, 276-277

12)       Arthur Hertzberg, Jewish Polemics (NY 1992.) str.33

13)       Alexander Bloom, Prodigal Sons (NY 1986)

14)       Lucy Dawidowicz and Milton Himmelfarb (izdavači), Conference on Jewish Identity Here and Now (AJC 1967.)

15)       videti i Hannah Arendt Zionism Reconsidered

16)       Robert Friedman, "The Anti-Defamation League Is Spying on You," u Village Voice 11. maja 1993

17)       Elie Wiesel, Against Silence (NY 1984), tom I, str. 283

18)       Novick, The Holocaust, str 147

19)       Noam Chomsky, The Fateful Triangle (Boston 1983), 4

20)       Iako je već objavio svoja sećanja na Aušvic, Elie Wiesel je javnu podršku dobio tek pošto je objavio dva toma u kojima je slavio izraelsku pobedu; videti Wiesel, Alle Fluesse, 610-611

21)       Novck, The Holocaust, 148

22)       Ammon Kapeliouk, Israel: La fin des mythes (Pariz 1975)

23)       Cemmentary, "Letter from Israel" (Februar 1975)

24)       Abba Eban, Personal Witness (NY, 1992), 272

25)       Peter Grose, Israel in the Mind of America (NY 1983), 304

26)       E.K. Organski, The $36 Bilion Bargain (NY 1990), 163, 48

27)       Finkelstein, Image and Reality, poglavlje 6

 

 

O piscu

  

Industrija Holokausta Normanu Finkelstajnu znači moralno i finansijsko iskorišćavanje jevrejske nesreće i patnje. Njegova analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koji Holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na račun žrtava. Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu prebacuje da su instrumentalizovali Holokaust kako bi skrenuli pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama Norman Finkelstajn je pokrenuo živu debatu.

Bilo bi pogrešno Finkelstajnovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je potomak žrtava Holokausta. Oba njegova roditelja preživeli su iz Varšavskog geta i nacističkih koncentracionih logora. Sa izuzetkom njih, sve ostale članove njegove porodice pobili su nacisti.