Analiza

Istorijski falsifikati Šerba Rastodera (2)

 

O prošlosti se ne piše po narudžbini

 

Akademik prof. dr Kaplan Burović, preko svoje knjige "Velika je CRNA GORA" (Ulcinj, 2011), a zatim i preko dopisa objavljenog na portalu I-N SERBSKE (Beograd, 22. januar 2012), stavio je svima na znanje da je Šerbo Rastoder, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, preko svoje knjige "Begovi na granici" (Podgorica 2011), izvršio plagijat njegovog dela "Resulbegovići - porodična istorija" (Ženeva, 1994), pa i falsifikat istorijske istine dve istaknute porodice Crne Gore, Burovića i Resulbegovića. Preko ovih porodica on je izvršio i falsifikat istorije Crne Gore i srpsko-crnogorskog naroda, stvar ova koju on ne čini prvi put, kao odraz njegovog muslimanskog fundamentalizma i netrpeljivosti prema hrišćanima uopšte, posebno, prema pravoslavnim Slovenima, Srbima i Crnogorcima. Pošto je detaljnu analizu njegovih plagijata dela akademika Burovića izvršio Luka Tomović (Objavljeno na portalu GLAS DIJASPORE, Lübeck-Nemačka, 02. februara 2012), mi ćemo se posvetiti njegovim istorijskim falsifikatima

 

Savo Zmajević

 

Rastoder piše: "Resulbegovići su mogli doći u Ulcinj poslije pada Novog u Mletačke ruke 1687. godine…" na str. 94. Takođe na str. 105 pretendira da je Arslan-beg sin Osman-paše i da je ovaj 1728. godine napustio Trebinje i pošao za Ulcinj (brodovima!!!) zajedno sa Jahjom - po njemu - sinom Ibrahim-paše Resulbegovića.

Ovo su spleli oni koji su se površno bavili istorijom Resulbegovića, bez potrebnog strpljenja da svakoga postave na svoje mesto, štoviše i bez strpljenja da vide na mapi gdje je to Trebinje, te da se tako ubede da se iz Trebinja ne može brodovima ploviti ni za Ulcinj, niti za Bar.

 

Demaskiranje plagijata

 

Akademik Burović, koji je pokazao vanredno strpljenje a i vanredne sposobnosti da i intuicijom prodire u suštini stvari, objasnio nam je sve to u njegovoj knjizi BUROVIĆI. Tako na str. 238, on piše za Arslan-bega: "Kapudan-paša Arslan-beg je najstariji sin kapetana Herceg Novog Resul-bega Sulejmanagića, koji se po imenu svog oca nazvao Resulbegović, i - kao takav - on je Resulbegović Br. 1… Iz raspoloživih dokumenata saznajemo da je 3. decembra 1670. godine, rano ujutro, stigao sa 200 Turaka iz Herceg Novog u Gornji dio Boke i napao na grad Risan, gdje su se sklonili hajduci Hercegovine, pa otuda upadali na "tursku" teritoriju… Poslije smrti oca, kao njegov najstariji sin, trebao je da ga naslijedi na položaj novskog kapetana, ali on ustupa tu dužnost svom bratu Osman-begu…

U avgustu 1687. godine, mesec dana prije napada Mlečana i Ivana Burovića na Herceg Novi, izašao je iz Boke sa svim ratnim i civilnim brodovima, da bi tako spasio tursku flotu da ne padne u mletačke ruke, ili da je Mlečani ne spale u toku ratnih operacija. Sem toga od svog brata Osman-bega dobija zadatak da na čelu turske flote napadne s leđa Mlečane, koje su iz dana u dan očekivali da im blokiraju ulaz u Boku i da napadnu Herceg Novi. Da bi olakšao svom bratu odbranu grada, ukrcao je na brodove sve one koji bi Osman-begu bili na teret i ometali ga da brani grad. Tako je tom prilikom iskrcao u ulcinjskoj luci 2.500 ljudi iz Herceg Novog, pretežno žene i deca. Između ostali i svoju porodicu, sa tri oženjena sina (Jahja, Džinos i Resul), ženama, decom i starcima".

Kada je 3. decembra 1670. godine kapudan-paša Arslan-beg napao Risan, Osman-beg je mogao imati odraslog sina, ali ne i kapudan-pašu, koji komanduje flotom i napada Risan. Sâm Osman-beg još ne beše stigao ni na položaj vekilja (zamenika) svog oca: prvi put se spominje 26. juna 1673, imenom Osman-aga, a kao čorbadžija novskih janičara (SAMARDŽIĆ, R: VELIKI VEK DUBROVNIKA,- Beograd 1962, str. 458; kod Burovića str. 93.) Po svim dokumentima se ističe da je najstariji sin Osman-paše bio Ibrahim-paša, rođen negde oko 1660.

Osman-paša imao je i sina Arslan-bega, koji je rođen u Starom Slanom i ubijen od sultana, kad je Osman-paša osuđen na smrt 1729. godine. Slepa mržnja ulcinjskih begova za akademika Burovića ne dozvoljava Š. Rastoderu ni da spomene ime akademika Burovića, Bože sačuvaj i da ga citira.

Na str. 108 Rastoder pretenduje da je turbe (po njemu Jusuf-bega!) najstariji dokaz o postojanju Resulbegovića na prostoru Ulcinja, praveći se kao da ne zna za oca ovog Jusuf-bega, koji se zvao Hasan-beg, po akademiku Buroviću rođen u Ulcinju negde oko 1720. godine, a koji se spominje u jednom dokumentu od 16.oktobra 1762. godine, gde piše: "Mehmet Paša (Vezir u Skadru,- KB), posred sestre sultana (udata za Hasan-bega!- KB), sabotira se od Hasan Age Ulcinja". Za ovo se akademik Burović oslanja na delo Stavri N. Nači-a SHQIPËRIA E VERIUT NË SHEK XVIII (Pisma mletačkih zamenika konsula u Skadar), tom II (1757-1802), Tirana 1975, str. 84). Kopirajući akademika Burovića Rastoder priznaje postojanje ovog Hasan-bega iz Ulcinja, ali ga u rodoslovlju postavlja kao starijeg brata Jusuf-bega, uobičajena ispremetanja kod njega, koja nisu potekla samo iz njegovog nepoznavanja istorijske građe o Resulbegovićima već i zato što je to neretko i namerno činio, da bi tako maskirao svoje plagijate.

Hasan-beg Resulbegović je istorijska ličnost, koji je, kao kajmekam Ulcinja, odigrao značajnu ulogu ne samo u istoriji ovog grada već i čitavog Skadarskog sandžaka, pa i pašaluka. Prećutkivanje ovog Hasan-bega od strane Rastodera deo je njegove falsifikacije porodične istorije Resulbegovića, Ulcinja i čitave Crne Gore.

Prvo turbe Resulbegovića je iz kraja XVII veka i tu je sahranjen pre svih Arslan-beg I Resulbegović, otac svih Resulbegovića Ulcinja.

"Arslan-beg je bio zarobljen (od Crnogoraca) u Dugi 1862. godine" piše Rastoder na str. 163. No, ne objašnjava šta je to Duga, ali nam nigde ne kaže gde je to našao on da je Arslan-beg zarobljen. Kako možete videti kod Sari Resulbegovića (u njegovom djelu RESULBEGËT DHE NGJARJET HISTORIKE TË ULQINT, Ulcinj 1995, str. 107), koga Rastoder prećutkuje kao i akademika Burovića (a po nalogu ulcinjskih begova!), Sari je prvi koji piše da je Arslan-beg zarobljen: ali ne u Dugi, već u Popovom polju, i ne 1862, već 1876/77 ! Ni Sari nam ne navodi izvor ovoga.

Akademik Burović se ne bavi ovom izmišljotinom Sari-a, ali na str. 257 svog dela, u fusnoti br. 1 navodi: "Očiti neprijateljski stav prema nama (akademiku Buroviću,- SZ), Sari je izlio i na sve druge Resulbegoviće, posebno na Arslan-bega, dede svog oca, protiv koga intrigira najkriminalnije i najprljavije, što možete videti na str. 107, kao i na drugim stranicama njegove knjige". Goran Resulbegović, u svom delu ISTINA O RESULBEGOVIĆIMA, Ulcinj 1996, str. 50-51, koga isto tako prećutkuje Rastoder, mnogo je oštriji u osuđivanju izmišljotina svog rođaka Sari-a. Činjenica da je Arslan-beg odlikovan od knjaza Nikole i medaljom Spomenica za Crnogorsko-turski rat 1862. (Bitka za Dugu), zatim i medaljom Spomenica za Rat 1876-1878, nedvosmisleno dokazuju da je Arslan-beg učestvovao u tim ratnim okršajima na strani svoje crnogorske braće, a ne na strani turskog okupatora, kako nastoje da ga prikažu falsifikatori istorije ove porodice. Sa druge strane, kako to ističe akademik Burović, upravo zato što se ujedinio sa svojom crnogorskom braćom od vremena, njegov ga otac isključio od nasledstva na položaj kajmekama Ulcinja, ostavljajući taj položaj svom drugom sinu, bimbaši Mehmet-begu.

 

Spletke

 

Kako je spetljao neistinu o vojvodi Arslan-begu, ne ostavljajući to kopile nikome u ruke, Rastoder nadovezuje i drugu spletku, ovaj put protiv majora Mehmet-bega, a ostavljajući ovo novo kopile u ruke književnika Trifuna Đukića. Naime, na str. 151 Rastoder piše da je ovaj T. Đukić, u njegovom delu PREGLED KNJIŽEVNOG RADA CRNE GORE OD VLADIKE VASILIJA DO 1918. GODINE (Cetinje 1951, 145-146) pisao da je Mehmet-beg, kao komandir crnogorske vojske u Ulcinju, sa Sali-efendijom, prvi muftija muslimana u Crnoj Gori, komplotirali da dignu ustanak muslimana u Crnoj Gori i ubiju Sima Popovića, prvog crnogorskog guvernera Ulcinja, ali T. Đukić naglašava da je to "anegdota, koja je svakako zasnovana na realnoj činjenici", što Rastoder prećutkuje.

Po Rastoderu Mehmet-beg je izdržao dve godine zatvora na Cetinju, čega se spasio upravo od ovog Sima Popovića, koji traži od knjaza Nikole ne samo da pusti Mehmet-bega iz zatvora, već i da ga opet imenuje za komandira. Štaviše posreduje i kod kralja Aleksandra Obrenovića da ga odlikuje i ordenom Takovskog krsta drugog reda!!! Svestan da ovo nije istina, Rastoder dodaje: "Simo Popović u svojim memoarima indirektno potvrđuje ovu priču, vezujući je za leto 1883. godine, s tim što ne pominje Mehmet-bega kao zaverenika, već samo Sali-efendiju i nekog Murata "muadžira ulcinjskog" i Škrelje kao one koji su mu radili o glavi".

Kod akademika Burovića, na str. 256, ova anegdota se donosi u ovoj formi: "Zavidljivi muslimani, pa i pokoji pravoslavni Crnogorac, posle nekoliko godina oklevetaše Mehmet-bega kod Knjaza Nikole da, sa Dautom Šurlom i Mehmet Beci-em, obojica tadašnji ajani Ulcinja, tobože sprema ustanak muslimana protiv Crne Gore, da bi nanovo vratili Ulcinj pod vlast sultana i Turske imperije. Knjaz Nikola naredi Simu Popoviću da ih odmah uhapsi i da mu ih sprovede na Cetinje, gde ih strpa u zatvor… Posle nekoliko dana, Daut Šurla je razbio zatvor i sa Mehmet Beci-em prebegao u Tursku. U istoj ćeliji sa njima bio je i Mehmet-beg, ali on ne pobeže. Kad se sutradan saznade ovo, knjaz Nikola naredi da mu dovedu Mehmet-bega i upita ga:

- Zašto, beže, niste i vi pobegli?

- Gospodaru - reče mu Mehmet-beg - ovde je moja domovina, a ne tamo, u Turskoj! Ovde ću ostati i umreti, pa makar i u zatvoru! Ne zaboravite da sam Vam dao reč časnu da ću od sada služiti Vama i domovini Crnoj Gori. Mi smo Resulbegovići ne samo junaci, već i ljudi, koji datu reč držimo.

Knjaz Nikola ga odmah oslobodi i vrati mu čin majora, kao i sva ranija priznanja, ordenje i dostojanstva.

Posle ovoga, između knjaza Nikole i majora Mehmet-bega uspostavljeni su najbolji odnosi, pa klevete zavidljivaca i intriganata nisu imale više uspeha. Preko svega, nekoliko puta ga i dekorisao raznim medaljama, koje mu se vide na prsima njegove fotografije iz tog vremena."

Ovo su činjenice. Na bazi činjenica se i piše istorija, a ne na bazi kontradiktornih anegdota, kako to čini Š.Rastoder, koji - da ima i samo elementarno dostojanstvo istoričara - ne bi ostavio bez pomena ovu verziju akademika Burovića. Ali, izvinite, zaboravismo da je Rastoder protiv "ideoloških, političkih i kvazinacionalnih konstrukcija".

 

Izdaja arnauta

 

Rastoder na str. 25, fusnota, piše: "Iz Šestana (Okolina Bara,- XY) su u Zadar izbegle mnoge porodice, a (biskup Vicko) Zmajević ih je smestio u varoš Borgo Erizzo (današnje naselje pod imenom Arbanasi)…" Ovako pišu samo albanski falsifikatori istorije, koji bi htjeli da i Bar prikažu kao albanski grad. Oni, koji su skloni istorijskoj istini, reći će da su Arbanasi Albanci iz Mirdite (Srednja Albanija), koji su stigli 1724. godine u crnogorski Šestan, pa nesigurni da će tu sačuvati svoju katoličku veru, posle dve-tri godine nastavili su svoju odiseju do Zadra, Hrvatske. Ovo je istina, Rastoderu. I vi ovu istinu dobro znate, ali namerno navijate na stranu albanskih falsifikatora istorije.

Da vas i oni nisu platili za ovo?!

Rastoder piše da je Vicko Zmajević "Inicirao otvaranje Ilirskog semeništa (ili kako su ga zvali po tvorcu Seminarium Zmajoilirikum, gde bi se školovali sveštenici za služenje na ilirskom jeziku i pisanju glagolicom i ćirilicom". U ovo vreme, kada Albanci udaraju u sve bubnjeve da su potomci Ilira, a mnogi i od nas indoktrinirani time, zar neupućeni čitalac ove knjige pod Ilirskim semeništem i ilirskim jezikom ne podrazumjeva Albansko semenište i albanski jezik?! Ne verujemo da Rastoder ne zna da se pod ilirskim ne podrazumjeva albanski, već srpsko-hrvatski. Njegovo prećutkivanje ove istine, kako smo već to naglasili, u službi je njegovih falsifikata i njegovih prijatelja Albanaca, koji su ga tako instruirali da piše, što i sam priznaje na str. 7.

I na str. 99 imamo dvosmislenih izraza, koje Rastoder ne objašnjava, iako nam je objasnio i one izraze za koje nismo imali potrebu.

Tu se citira Evlija Čelebija, koji za Ulcinj kaže da ga čuvaju "sedam stotina arnautskih boraca". Čim se spomene ime arnaut svi misle da se to odnosi na Albance. Činjenica je da autori često ne misli na Albance, već na najamnike, koji su se ne samo na turskom jeziku, već i na drugim jezicima nazivali arnauti. Za arnaute (malim slovom!) iz smatra i Čelebija.

Na str. 33 Rastoder piše: "Mlečani su uz pomoć od nekoliko stotine Crnogoraca konačno uspeli da zauzmu Novi (1687)". A Bokelji, posebno 360 Peraštani, na čelo sa grofom Ivanom Burovićem, zar nisu Crnogorci?! Ili je i njih uračunao u onih "nekoliko stotina Crnogoraca", za koje u nastavku piše da su bili oko 300. Da možda Bokelje nije uračunao u Italijane?! Ili ne zna da je samo grof Burović predvodio na hiljade hajduka i odigrao najznačajnu ulogu u oslobođenju Novog?! Minimiziranje svačeg crnogorskog je očigledno.

"Zauzimanje Novog (Od Mlečana, 1687) bilo je olakšano činjenicom da Turci nisu raspolagali flotom u odbrani grada". A izdaja Albanaca?! Da nije bilo izdaje albanskih arnauta (najamnika), Osman-beg Resulbegović ne bi predao grad. Akademik Burović piše: "Isti dan, dok je Osman-beg predao grad, u blizini Herceg Novog stigoše ništa manje već tri paše sa svojim vojskama". (BUROVIĆ, str. 98)

Zašto Rastoder ne spominje izdaju albanskih arnauta, koje je potkupio grof Burović, da mu predaju tvrđavu i donji dio grada?! Sigurno je tako poručen od njegovih instruktora albanskih begova Ulcinja.

 

Sparta Balkana

 

 Posle pada Herceg Novog u mletačke ruke, stanovništvo grada se iselilo u dva pravca, "prema Trebinju i…za Bar (je) otplovilo 2.100 muslimana". Za Bar ili za Ulcinj?! I 2.100 muslimana ili 2.500 Srbo-Crnogoraca muslimanske vere?!

Preko svega, ovi, koji su "otplovili za Bar", gde nađoše lađe?! Na str. 33 (Vidi našu tačku 18) Rastoder piše "Turci nisu raspolagali flotom". I istina je da nisu raspolagali flotom, pošto je svu njihovu flotu, još pre opsade Novog od Mlečana, zajedno sa 2.500 Novljana, poveo sa sobom za Ulcinj Arslan-beg, Resulbegović br.1, kako ga naziva akademik Burović.

 

Kao neprijatelj crnogorskog naroda, Rastoder rovari i sa nekakvim "prerastanjem Crne Gore od etnički homogene u multietničku zajednicu" posle 1876. godine (str. 108), smatrajući crnogorske muslimane za Bošnjake, za zasebnu etničku zajednicu, iako sasvim dobro zna da su ovi muslimani braća po krvi i po svemu drugome sa hrišćanima Crne Gore.

Ovaj od vremena osvedočeni neprijatelj srpsko-crnogorskog naroda bezobrazno stavlja pod navodnike "herojske Crne Gore" (str. 109), pa i na str. 127 "herojske i čojske Crne Gore", jer za njega ova srednjovekovna Sparta Balkana nije bila ni herojska, niti čojska. Moguće da herojstvom i čojstvom smatra njegovu izdaju i ova njegova rovarenja! Moguće da ima i pravo, dok su ga imenovali profesorom istorije i vaspitačem crnogorske omladine na Filozofskom fakultetu Nikšića, dok istovremeno akademiku Buroviću ne dozvoljavaju ni da sudski goni one koji ga vređaju, zlostavljaju, pa i pokušavaju da ga ubiju!

Na str. 145 Rastoder piše da su Velike sile "odlučile da se kao kompenzacija Crnoj Gori dodeli Ulcinj" 1880. godine. Ovo ponavlja i na str. 170. Ovako pišu samo albanski falsifikatori istorije, jer Ulcinj nije bio nikakva kompenzacija. Naprotiv, Ulcinj se vratio Crnoj Gori, jer ga je Crna Gora i oslobodila 1878. borbom, herojskim samopožrtvovanjem i krvlju svojih najboljih sinova, a u prošlosti je ovaj grad bio i prestonica Crne Gore.

Rastoder neopravdano optužuje akademika Burovića da mu je tobože "Tekst nedovoljno fundiran" (str. 6), iako se od vremena reklo preko štampe da je upravo ovo delo (RESULBEGOVIĆI) Akademika Burovića fundiranije od svakog drugog (Aleksandar Janinović, dr Goran Komar). Istovremeno, prećutkivanjima i neispravno upotrebljenim rečima on sâm demonstrira nedovoljno fundiran teks, pa i očitu falsifikaciju.

Na str. 168 Rastoder piše: "u postojećoj laičko i kvaziistoriografskoj literaturi neosnovano (se) provlači teza o navodnoj visokoj nacionalnoj svesti poslednje begovske generacije Resulbegovića koja je bezpogovorno sledila nacionalnooslobodilačke pokrete hrišćanskih naroda na Balkanu?! Ne samo da za takav zaključak ne postoji niti jedan valjan dokaz, već suptilna i odgovorna analiza jasno ukazuje da su bar što se tiče Mehmeda Resulbegovića, da je on povjerenje crnogorskih vlasti zadobio upravo zato što je bio odgovoran podanik i vojnik otomaske vlasti". I samo ovo je dovoljno da nijedan pošteni Resulbegović ne prihvati ovu zaista kuazi-istoriografsku porodičnu istoriji, kamoli da ulaže i finansijska sredstva da se ona napiše, objavi, pa da joj se učini i pompezna promocija.

 

Ne postoji niti jedan valjan dokaz

 

Mešanje visoke nacionalne svesti Resulbegovića sa izvorima poverenja crnogorskih vlasti prema Mehmet-begu Resulbegoviću je uobičajeni trik ovog Rastodera da muti vode, kako bi u tim njegovim mutljavinama lovio slepe ribe.

Ostavite, Rastoderu, poverenje crnogorskih vlasti prema Mehmet-begu i postojte na vašem negiranju visoke nacionalne svesti Resulbegovića! Suočavam ga sa činjenicama:

a) Akademika Burovića, rođen Resulbegović, u stravičnom albanskom zatvoru Bureli (1970-1991), pošto su ga kaznili na doživotnu robiju, 10 puta su ga na živo odrali da porekne jugoslovensku (srpsko-crnogorsku) nacionalnost. Pristao je i da umre, ali nikako i da je porekne. Čim se spasio tog zatvora, javno i službeno je promijenio prezime Resulbegović u BUROVIĆ, vraćajući se ovako na prezime svojih pradedova. Zar ovo nije super valjan dokaz? I ne samo to! Zar ovo nije primjer bez presedana u istoriji srpsko-crnogorskog naroda, pa i u istoriji svijeta?!?!?!

Prećutkivanje ove činjenice i pretendiranja u suprotnosti sa njom, neoporecivo je svijedočanstvo da nemamo posla sa jednim objektivnim istoričarom, već naprotiv - sa jednim krajnje tendencioznim i očito neprijateljski disponiranim prema ovoj porodici.

b) Brat ovog akademika, pukovnik JNA Dževdet, oženio se pravoslavnom Crnogorkom, poreklom sa Kosmeta, i dao svojoj deci imena Anka i Ljubomir. Zar i ovo nije super valjan dokaz?

v) Adem-paša Resulbegović, na poziv Mića Ljubibratića i Boška Zotovića da se ujedini sa hercegovačkim ustanicima iz 1875, odgovara mu: "Boško, kad bi znali da vi doista tako mislite (da će muslimani posle oslobođenja biti ravnopravni sa hrišćanima!-SZ), tako mi Boga i onoga sjeta, ja bih prvi uzjahao hata i istrgao sablju na ove golognjate azijatske, ali se bojim da mi ti ne udariš s leđa".

Golognjate azijatske!!! Sa ovakvim prezrenjem nisu nazivali turske okupatore ni nacionalno najsvesniji Srbo-Crnogorci, oni hrišćanske veroispovesti. Ali, za muslimanske fundamentaliste ni ovo nije valjan dokaz razvijene nacionalne svesti.

g) Omer-paša Resulbegović (1810-1875) se među prvim muslimanima Hercegovine odazvao pozivu hrišćanske braće i digao se 1875. godine na ustanak sa svim svojim sinovima, kćerima i unucima. Uhvaćen od Turaka, streljan je porodično, sa ženom i decom, ne samo odraslim sinovima (Mustafa i Salih), već i sa ćerkama i maloletnim unucima i unukama, od kojih je Ajkuna imala dve godine, a Omer pet godina.

Posle svega ovoga Šerbo Rastoder pretenduje da Resulbegovići nisu imali nacionalne svesti, da "ne postoji niti jedan valjan dokaz" o njihovoj nacionalnoj svesti.

O čemu nam sve ovo svedoči, ako ne o bezobraznoj falsifikaciji istorijske istine ove vanredno rodoljubive muslimanske porodice našeg naroda, koja nije ni prva niti poslednja, jer je takvih bilo mnogo?!

Opet pitam: Kako su mogli begovi ove porodice da angažuju jednog ovakvog monstruuma da im piše istoriju porodice, kako su prihvatili tu istoriju, kako mu je nisu tresnuli u njušku?! Mora da su ovi begovi u kolotečinu izrodstva veoma duboko zagazili. Ili je sve ovo u službi onog ministra crnogorske vlade, koji ih je udostojio svog prisustva na promociji knjige!

Posle svega izloženog mislimo da nije potrebno da nastavimo sa drugim falsifikatima Šerba Rastodera. Valjalo bi posebno pisati o njegovom muslimanskom fundamentalizmu, kojim je ova njegova knjiga ucrvljena, ali nas akademik Burović zamoli da se ostavimo toga. Ipak ne možemo preći preko činjenice da ovaj profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i vaspitač naše omladine ne samo što huška muslimane protiv svoje hrišćanske braće već je od vremena huškao i crnogorske hrišćane protiv svoje braće Srba hrišćanske veroispovesti. Setite se samo njegove slike na kojoj su izašli navodno srpski vojnici pred (od njih!) obešenim Crnogorcima na Cetinju, o čemu je bilo govora i preko Radio-televizije: Aleksandar Stamatović je na televiziji dokazao da "srpski vojnici" sa te slike nisu srpski već austrijski, dok su obešeni Crnogorci obešeni Srbi u Trebinju, a ne na Cetinju.

Ovaj Rastoder, koji je od vremena kompromitovao sebe kao pseudonaučnika, falsifikatora i osobu koja piše po narudžbini, na jednom mestu, preko medija, pretenduje: " Odbijamo pisati istoriju po narudžbi ".

Ipak je pozitivno što u Predgovoru predmetne knjige priznaje: " Sigurno je da bi ove knjige teško bilo da nije bilo materijalne i neretke i stručne podrške (sic!) ulcinjskih potomaka Resulbegovića: Ekrema, Šućurije, Selima i Gana…"

I ako pretendira "Prihvatanjem obrade naznačene teme motivisani smo prevashodno profesionalnim izazovom…" (str. 5), knjiga je i napisana potražnjom ovih ulcinjskih begova, koji ne samo što nisu pomogli akademika Burovića (rođeni brat Ekrema!) da on napiše i objavi svoje knjige o Resulbegovićima već su ga svestrano i sabotirali. Pa i pošto ih je akademik objavio, oni su se angažovali u ogovaranju, stoviše i za cepanje i paljenje njegovih knjiga, pošto je dokazivao da su slovenskog drevnoga čest, od čestite, grofovske porodice Burović, Srbo-Crnogorci, a ne Albanci, iliti Španci, kako se to sviđa ovim begovima, potomci, ali ni po čemu i sledbenici veleslavnih Resulbegovića.

Plaćen od ulcinjskih begova, među kojima je i rođeni brat akademika Burovića, Rastoder - u očitoj suprotnosti sa onime što je akademik Burović pisao u njegovim knjigama, optužuje ovoga i za osobu čija dela "obiluju ideološkim, političkim i kvazinacionalnim konstrukcijama u dokazivanju zadate teme", što sigurno nije istina. Naprotiv, knjiga Rastodera je prepuna anticrnogorskih, ideoloških, verskih i političkih konstrukcija, očitih neistina, falsifikata i stavova za svaku osudu.

U knjizi Rastodera nema ni pomena o albaniziranju Resulbegovića. Ali, oni koji su bili na promociji kažu da je poslednja reč Rastodera bila da su se ulcinjski Resulbegovići albanizirali.

Nepobitna je istina da Ekrem Resulbegović, ekssekretar Partijskog komiteta SKJ za Ulcinj, delegiran na XII Kongresu SKJ, koji se nekada izjavljivao za Jugoslovena, a pre čitanja ove knjige Rastodera izjavljivao se za muslimana po nacionalnosti (!), pošto je pročitao tu knjigu izjavljuje se za Albanca. Kao on i neki drugi Resulbegovići. Jedan od njih, koji ima svega dva razreda osnovne škole i ni naslove knjigama akademika Burovića nije pročitao (do sada ih je objavio 110!), sred Ulcinja i u prisutsvu mnogih građana kaže ovome, za koga dobro zna da ima diplome dva fakulteta: "Baci u more sve te tvoje knjige! Porekni sve što si u tim knjigama napisao! Dođi u Ulcinj i više nemoj pisati ništa, pa i ćuti, ništa ne zbori, ako hoćeš da te priznamo za brata!"

Pre njega, ovaj poziv je uputio akademiku Buroviću preko svoje knjige POLEMIKA (Skadar 2011) i nekakav Albanac Bahri Brisku, koji svom imenu predstavlja i zvanja prof. i dr. Nema sumnje da je sve ovo sinhronizovano. Akademik Burović se svakako zlostavlja na oči crnogorskih vlasti, a kako se jasno vidi i iz pomenute knjige, posle bezbroj neuspešnih atentata, njemu se sprema i novi atentat.

Pišući ovo, pozivam sve poštene ljude ovoga sveta da javno protestuju protiv persekutiranja, zlostavljanja i očitih zločina koji su učinjeni i nastavljaju da se čine svakodnevo književniku i naučniku svetskog glasa, akademiku prof. dr Kaplanu Buroviću, tako zaslužnom za sve narode sveta, posebno za srpsko-crnogorski, makedonski, bosansko-hercegvački, pa i za albanski narod.

                                                                                         Kraj