Postdemokratija

Diplomatska blamaža Ministarstva spoljnih poslova Srbije

 

Nije kriva Drina nego Gana

 

Prošlo je prilično nezapaženo da je Srbija, nekako baš u vreme kada joj je dodeljen status kandidata za EU, proterala ambasadora Gane zbog toga što je ova afrička država priznala Kosovo. Mnogi se pitaju zašto Gana, a isto tako, kao u onom vicu o proganjanju Jevreja, moglo bi se postaviti pitanje, a zašto ne biciklisti? Podjednako je besmisleno

 

Piše: Mile Isakov

 

Da li je moguće da u ovoj zemlji neko još uvek razmišlja na taj način, posle sve one bruke sa povlačenjem naših ambasadora iz brojnih evropskih zemalja i još hitnijeg njihovog vraćanja, uz izvinjenje. Niko se ni tada zbog toga nije uzbudio, još manje uplašio, mada je to trebalo da bude nekakva pretnja. I onima koji su priznali, i naročito onima koji su bili u dilemi. U međuvremenu, priznali su ga svi koji su morali i nisu ga priznali svi oni koji nisu morali. Ništa od nas nije zavisilo. Sa našim pretnjama praznom puškom samo smo ispali smešni. I sad opet isto. Kao da neko namerno želi da nas blamira.

Proterivanje ambasadora, ako se nije bavio kriminalom ili špijunažom, poslednja je mera, i najnepopularnija, iz arsenala za rešavanje poremećenih odnosa dve zemlje. Primenjuje se samo kad je povod od sudbonosnog značaja za državu i kad nema druge. I kad se misli ozbiljno. U protivnom, to je znak slabosti i nervoze države koja nije u stanju da rešava sopstvene probleme, pa su joj drugi krivi. To je znak nemoći i nesposobnosti diplomatije, posebno kad je reč o dokazano prijateljskim državama kao što je to Gana.

 

Crno-bela diplomatija

 

Kao i sve države sveta i Gana je bila izložena velikim pritiscima SAD i najvećih evropskih zemalja, da prizna Kosovo. Kao što smo i mi, uostalom. Nije se dala dok je mogla i dok je to imalo smisla, ali u trenutku kada smo mi popustili pod tim pritiscima i krenuli putem priznavanja, zašto ne bi i Gana, kojoj to mnogo manje znači. I baš to, baš taj trenutak u kojem smo uhvaćeni sa spuštenim gaćama, a Gana bila prva koja je to primetila i iskoristila zarad rešavanja nekih svojih problema, baš to je razlog našeg besa i očajničkog, a ne diplomatskog poteza.

Tradicionalno prijateljski raspoložena Gana, sasvim sigurno nije to uradila da bi nas raskrinkala ili da bi nam naudila, nego da bi sebi skinula bedu sa vrata. Ko zna čime su je sve ucenjivali, pa je tim gestom otvorila sebi neke za nju važne mogućnosti i perspektive, baš kao što smo i mi priznavanjem postojanja Kosova kao suseda, stekli status kandidata za članstvo u EU. I šta nam je tu sad Gana kriva?

Inače, da se ne lažemo, nema ni jedne jedine države na svetu koja nije priznala Kosovo zbog nas, zbog toga što smo mi to tražili. One koje su odbile da ga priznaju, sve odreda, učinile su to isključivo zbog sebe, zbog sličnih problema koje imaju i koji bi im se mogli vratiti kao bumerang ako pristanu na taj presedan, ili zbog pritisaka sa druge strane, od Rusije ili Kine, recimo, ako su za njih to značajniji partneri od zapadnih sila. Prema tome, hvalisanje naše države kako je takozvanom "diplomatskom ofanzivom" sprečila masovnije priznavanje Kosova je priča za malu decu, koja, ako ima nekog efekta, ima ga samo za domaću upotrebu i zaluđivanje neobaveštenog naroda.

Proterivanje ambasadora, kao mera koja bi trebalo da zaplaši druge države da to ne rade, em je besmisleno, em je dokazano neprincipijelno sa naše strane. Najpre zbog toga što je selektivno, dakle proteruju se samo neki, a većina ne, a onda i zato što je lažno jer vrlo brzo i bez pravog razloga od toga se odustaje i ambasadori se vraćaju kao da se ništa nije dogodilo. Setimo se samo kako je počelo, proterali smo ili povukli svoje ambasadore iz brojnih evropskih država, a onda "puj pike ne važi" sve to polizali, mada se ništa nije promenilo. Pravdali smo to našim interesima na putu evropskih integracija, kao da te interese nismo imali i u trenutku kad smo se junačili prema nedužnim ambasadorima. Isto je bilo, ili još smešnije, sa Makedonijom i Crnom Gorom, navodno zbog naše privrženosti dobrosusedskim odnosima, a zapravo zato što je to uslov EU za bilo kakve pregovore. Inače, pokazali bi mi njima. Pokazali bi al' ne možemo, a kad znamo da ne možemo, onda ne treba ni da se brukamo.

I sad bi, posle svega, Gani trebalo da se tresu gaće zbog naših pretnji, za koje već svi znaju kako se završavaju. I svima drugima, kojima smo navodno time poslali poruku. Ma nemojte kasti. Naprotiv, Gana, kao ozbiljna država, odmah je uzvratila i zapretila zatvaranjem ambasade u Beogradu. I ona, kao većina srednje razvijenih država, razmišlja o štednji, pa bi joj ovo baš zgodno došlo da smanji troškove svog ministarstva spoljnih poslova, naročito u državi u kojoj nemaju nekih većih ekonomskih interesa.

Uz svu nepromišljenost takvih poteza, ovog puta je u pitanju i potpuno pogrešna procena, jer nameračili smo se na državu koja ima veliki ugled i uticaj u Africi. Od zaoštravanja i eventualnog prekida odnosa sa nama, Gana neće imati nikakve štete, a mi bismo mogli imati poprilične. Između ostalog, to bi moglo proizvesti bar još nekoliko novih nezaposlenih, ako recimo, otkažu saradnju selektoru njihove fudbalske reprezentacije i njegovim saradnicima iz Srbije. Šalu na stranu, ali i to je dokaz njihove naklonosti i poverenja, ta činjenica da već treći put zaredom svoju nacionalnu selekciju poveravaju našim stručnjacima, najpre Dujkoviću, pa Rajevcu i sada Stevanoviću. I postizali su uspehe veće od naših, a time i nas afirmisali.

Dakle, zašto Gana? Pa zato što je priznala Kosovo u trenutku kad smo i mi učinili prvi korak u tom pravcu, a tvrdimo da nismo. I da bismo sakrili tu svoju laž i sramotu, da bismo dokazali da nikad nećemo priznati, tobož kažnjavamo Ganu, zapravo kažnjavajući sami sebe. Posle ćemo ići tamo sto puta da se izvinjavamo i na kraju, ako prihvate, još ćemo i da se hvalimo još jednim diplomatskim uspehom, ponovnim uspostavljanjem prijateljskih odnosa sa jednom od najuglednijih i i najuticajnijih država Afrike. A ako ne prihvate da preko njihovih leđa lečimo svoje frustracije, biće to dokaz da smo bili u pravu i da sa takvima i ne treba da se družimo. Tako će naša premudra vlast osvojiti još neki poen kod kuće, a država izgubiti još nešto od ionako jadnog međunarodnog ugleda, koji se održava samo na uspesima naših sportista i drugih uglednih pojedinaca, kojima na ovaj način samo otežavamo posao i narušavamo autoritet.

 

Rezolucija 1244

 

Na kraju, hajde da vidimo šta je zapravo uradila ova vlast po pitanju Kosova. Jedini opipljiv argument koji ima i kojeg se drži kao davljenik za slamku je čuvena Rezolucija 1244 koju je, uprkos svim porazima, izboksovao Milošević uz pomoć Rusije i Kine. To je jedino što ih još drži u igri, ništa drugo nisu ostvarili i nisu se ni za pedalj pomerili dalje od toga. Čak ni ne koriste sve mogućnosti koje ta rezolucija i "kapitulantski" Kumanovski sporazum sadrže.

Naprotiv, sami su se odrekli i uopšte više ni ne pominju mogućnost povratka naše vojske i policije na Kosovo, makar kao monetu za potkusurivanje. Sve što su sami smislili i uradili bilo je na štetu sopstvene države, a najveći promašaj načinjen je kada su tražili mišljenje Međunarodnog suda pravde i time anulirali prednost koju su im davala pomenuta dva dokumenta iz Miloševićeve ostavštine. Rezolucija 1244 bila je jedini međunarodno priznat pravni dokument koji nedvosmisleno daje pravo Srbiji na Kosovo.

Problem sa Kosovom, svima je to jasno, nastao je, trajao i još uvek traje na političkom, a ne pravnom terenu i mi nismo imali nijedan razuman razlog da tražimo još jednu pravnu potvrdu svog položaja. Upravo obrnuto, pravno uporište je manjkalo onima koji su podržali nezavisnost Kosova i iznudili je političkim nasiljem. Umesto da oni traže pravno uporište za svoju politiku, mi smo tražili proveru jedinog argumenta koji imamo. Sada postoji i to mišljenje, koje istina nije obavezujuće, ali koje ipak jeste pravni dokument, a koji dovodi u pitanje Rezoluciju, odnosno pravo Srbije, jer tvrdi da samoproglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Naravno da nije, u principu svako ima pravo da proglašava štogod hoće, ako to nema nikakvog značaja.

 Međutim, kad Međunarodni sud istovremeno ne kaže i da Kosovo jeste deo Srbije, to u najmanju ruku relativizuje to njeno pravo. Šta je to nama trebalo, šta bismo dobili i da jeste, kad smo takvu potvrdu već imali u najvišem međunarodnom aktu i jedinom na tu temu, u Rezoluciji 1244, koju niko ne može da promeni bez pristanka makar jedne članice Saveta bezbednosti sa pravom veta. I tu smo ponovo stigli do Rusije i Kine, o čijem prijateljstvu može da misli i priča šta ko hoće, ali da nije njihove podrške nas niko ne bi fermao. One su svojim doslednjim i principijelnim stavovima, najpre bile protiv bombardovanja Srbije i time tu NATO akciju ostavile bez pravnog pokrića Ujedinjenih nacija, a onda su izdejstvovale i to da u Rezoluciji 1244 piše to što piše.

Polazeći od svojih interesa, naravno. I dan-danas, poštujući tu Rezoluciju, oni ne dozvoljavaju nikakvo zvanično međunarodno priznanje nezavisnosti Kosova, niti bilo kakvu promenu stanja bez naše saglasnosti. Naša diplomatija nema u tome ama baš nikakvih zasluga. Mnogi u Srbiji sumnjaju u iskreno prijateljstvo Rusije, a ne razmišljaju o posledicama koje će i Rusija i Kina imati kad mi ipak priznamo Kosovo, jer su protiv toga založile sav svoj autoritet i potrošili mnoge svoje kredite. Kako onda da nam veruju i budu pouzdaniji prijatelji? Isto kao i oni kojima pretimo proterivanjem ambasadora.