Postdemokratija

Depresivni optimizam odlazećih i realni pesimizam opljačkanih

Čemu izbori?

Hoćemo li dobiti bolji život? Hoće li se Srbija pokrenuti? Hoćemo li saznati istinu? Hoće li jaki regioni ojačati Srbiju? Naravno da ne. To su samo izborne parole za koje svi znamo da su tako sročene samo zato što ljudi vole to da čuju, ali da za njihovo sprovođenje nema ni uslova, ni volje, pa čak ni namere. Zašto onda izlazimo na glasanje? Zašto glasamo za jedne samo zato da drugi ne bi postali vlast, kad znamo da će se oni posle udružiti, da će "naši" napraviti savez i sa crnim đavolom ako treba, samo da bi se dokopali vlasti. Čemu opšti izbori kad vlast ne biraju građani, nego partije? Na ova i neka druga pitanja odgovara Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše: Mile Isakov

 

Trebalo bi da na izborima narod bira svoju vlast, ali to nije tako. Narod glasa za stranke, a one posle biraju odnosno ne biraju s kim će formirati vlast, samo da bi je se domogli. Pa kad već oni formiraju vlast, ne birajući skim će, zašto bismo mi birali njih. Zašto bismo im mi davali pokriće, zašto im davati glasove da oni trguju sa njima mimo naše volje.

Ovo što mi imamo u Srbiji nisu neposredni izbori, to je prenošenje prava građana na partije da biraju vlast u naše ime. Mi na to pristajemo, a onda se žalimo na partokratiju, na podelu plena među strankama, na nemogućnost zapošljavanja bez partijske knjižice. Mi smo im to omogućili. Mi glasamo za jedne zato što su nas ubedili da nam preti velika opasnost ako se oni drugi dokopaju vlasti, a oni onda naprave koaliciju sa njima. Naši sa njihovima, čak i sa onima kojima mi nikako nismo želeli da pružimo takvu priliku. Zato smo i glasali za naše, mada ni sa njima nismo baš zadovoljni. Birali smo manje zlo, kako su nas i ubeđivali. A na kraju dobijemo vlast u kojoj su malo i veliko zlo zajedno.

Tako je i sada, tako će biti i posle ovih izbora. Sasvim svejedno ko će dobiti koliko glasova i sasvim svejedno hoće li se demokrate udružiti sa SPS-om, ili će to uraditi naprednjaci, da li će prirepci biti Čeda i Vuk ili Velja Ilić i Karići, ili će se direktno udružiti baš oni koji tvrde da nikad i nikako ne mogu zajedno, DS i SNS. Kad su jednom mogli da pogaze reč, zašto ne bi mogli opet. I ko nas šiša?! Da se podsetimo, oni koji su prošli put glasali za DS, dobrim delom su to učinili da bi sprečili da u vlast uđu radikali, a dobili su još gore, njihove stvoritelje i staratelje, SPS, za koji su se demokrate više puta svečano zaklele da sa njima nikad neće ni kafu popiti. Sad im piju iz ruke.

Sa druge strane, sadašnji naprednjaci su se još kao radikali zaklinjali da sa dosmanlijama neće nikad, ni u najružnijim snovima, a onda postali nerazdvojni sa Koštunicom i Veljom. I SPS je svojevremeno položio svečanu zakletvu da nikad neće sa demokratama. I svi su dobijali glasove koji su baš tome bili namenjeni, da se oni sa kojima se ne može, nikad i nikako, spreče. I svi su izigrali to poverenje i zloupotrebili te glasove. Čemu onda mi glasači služimo. Čemu cela ta parada i taj trošak?

Kad krene ceo ovaj cirkus i kad počnu da nam skaču po živcima ubeđujući nas svakodnevno, celodnevno, kako su oni divni i krasni i nevini, a svi drugi ružni, pakosni i zli, dođe čoveku da sve otera u vražju mater. Možda bi zaista bilo bolje ukinuti takve besmislene izbore i pustiti da se partije međusobno tuku i dogovaraju, pa tek kad se dogovore neka izađu sa tim rešenjem pred građane.

 Na referendum, pa da glasamo o vladi koju su sklepali, a ne da im blanko dajemo ovlašćenja da trguju nama iza leđa i sklapaju saveze koje niko nije mogao ni da pretpostavi, a kamoli da odobri. Ako ne dobiju podršku, ponovo. I opet ponovo. Ili, neka se ukinu postizborne koalicije, pa ako niko ne dobije dovoljno glasova da formira vlast, ponovo na izbore sa novim, drugačijim ili većim predizbornim koalicijama. I opet ponovo ako treba, sve dok ne naprave koaliciju koja će dobiti zeleno svetlo od birača. Te koalicije bi, dakle, bile pravljene javno pred očima građana, da bi ih oni overili, a ne post festum i iza scene. I onda nas još sve prave ludim ubeđujući nas da smo baš za to glasali i da je to naša vlast koju smo sami izabrali.

Predsednik van sebe

A šta nam tek radi predsednik! Ajde što radi nama, kad mu se može, al' što to radi sebi. Potpuno se izgubio, ne zna više ni ko je. Predsednička kampanja još nije raspisana, a on već ima svoje reklamne spotove od kojih čovek ne može da se odbrani. Dobro, on je i predsednik stranke, pa možda može da prođe kao takav, ali u spotovima su sve njegove državničke posete napaćenom srpstvu i mudrosti koje je izrekao na licu mesta u funkciji predsednika države. Dakle, spotovi navodno predstavljaju predsednika stranke, mada je u njima glavni glumac predsednik države. I u sve se razume, u zelenu salatu i paprike, u obradu sekundarnih sirovina, u porodični biznis, inovatorstvo, a naročito u najmodernije tehnologije kojima je očigledno fasciniran kad je ono tajno bio u "Fijatu".

Niko to čudo od tehnologije još nije video, ali on to ponavlja svuda, i svuda pronalazi sličnosti i mogućnosti za modernizaciju i robotizovanu proizvodnju "kao u Fijatu", čak i u plastenicima. Možda bi i to moglo da se proguta uz nešto za varenje, ali ne može se nikako shvatiti kako to može zajedno sa zapošljavanjem, sa očuvanjem i otvaranjem novih radnih mesta, o čemu neprestano gusla. Kako se slaže zapošljavanje radnika sa uvođenjem robota na njihova radna mesta? Ali ima on i za to objašnjenje - svako novo radno mesto je kao gol u fudbalu, kaže predsednik. Kao koš u košarci.

Nije doduše jasno ko treba da daje te golove i koševe, sami radnici, država ili njegova partija, ali on to izgovara kao da je upravo on lično zabio tricu. I u tome i jeste suština njegovog shvatanja izbora, važno je da on što atraktivnije zakucava u kampanji, a to što će posle koševi biti puni otkaza i odbijenih molbi za posao, to je drugo poluvreme, za koje će taktiku praviti u svlačionici, kad dobije ovo prvo. Za njega je sve to igra, izbori su utakmica koju treba dobiti po svaku cenu, a posle videćemo. Međutim, muči ga dilema da li da odmah i sam istrči na teren ili da sačeka kraj godine kad je zvanično i zakazana utakmica za prvo mesto u državi. Voleo bi da sad, kad je u formi, osvoji sve, ali nije siguran u mogućnosti svoga tima koji bi, ako izgubi, mogao i njega da povuče u poraz. Pritom, on najbolje zna da su oni nesposobni i nemoralni, da će čak i ako sad, uz njegovu pomoć pobede, sigurno zabrljati do kraja sezone, kad on treba da odigra finale, čime će mu znatno umanjiti šanse. Zna on da obećanja koje sada sa lakoćom ubacuje u koš iz svih pozicija, nema šanse da budu ispunjena i da bi računi za tako neodgovornu egzibicionu igru danas, mogli doći na naplatu već sutra kad njegova titula bude u pitanju. Nije mu lako, pa ipak: znate li vi nekog ozbiljnog i časnog čoveka mirne savesti, koji bi pristao da se toliko kerebeči i ponižava, da se udvara i kome treba i kome ne treba, samo da bi dobio njihove glasove? Koji bi dostojanstven čovek koji zna šta radi i šta je uradio, pristao da toliko moljaka da mu drugi ljudi to priznaju i za to odaju priznanje? Ali ovde nije reč ni o časti, ni o moralu, ni o dostojanstvu, ovde je reč o izborima, a u izbornim kampanjama ništa nije kao u životu.

Beznađe

Kad je predsedniku tako teško da se odluči šta da radi na izborima, kako li je tek običnim smrtnicima. Beznađe u ovoj zemlji je toliko da ljudi izlaze na birališta kao ovce na klanje. Bez iluzija i posebnih očekivanja, samo zato što tako treba. Znaju da će biti šišani ma kako glasali, pa ipak, iz očaja, daju svoj glas u nekoj iracionalnoj nadi da će se možda, ovaj put ipak nešto promeniti. Znaju da neće, pa ipak, možda... Ili veruju da time sprečavaju da bude još gore. Zašto, kad ništa ne valja, da gore ne može biti? Zato što znaju da može, da uvek može biti još gore. Naročito kad vide ko im se sve nudi za spasioce. Dođe im da ih zamole da ih više ne brane, ali ne smeju jer ne vide druge i bolje.

Zaista, zašto se za vlast otimaju sve takvi nikakvi. Zašto u predizbornoj ponudi nema normalnih, čestitih ljudi. Nije valjda da nema takvih? Ima, ali takvi nisu za ovakvu politiku i ne žele da se mešaju sa pomijama, pa da ih svinje pojedu. A i kad bi hteli, ne bi mogli. Ne bi mogli da sami sebe hvale i da veličaju svoje uspehe, da ističu svoje poštenje i da se busaju u patriotske grudi. Čim bi to uradili više ne bi bili ni normalni, ni čestiti. A kada bi eventualno ušli u vlast, morali bi da se prilagođavaju okolini i malo pomalo, postajali bi isti kao ovi što se sad ubiše da nam se prikažu boljima nego što jesu. Prosto, sistem je takav da onaj koji hoće u njemu da uspe i opstane, mora da igra po njegovim pravilima.

Ako je i držao do istine i poštenja, mora da popusti, malo tu, malo tamo, najpre na sitnicama, a onda u sve krupnijim i većim prevarama. Ako i ne uzme odmah učešće, moraće ovde malo da zažmuri, tamo da okrene glavu, da bar prećuti ako već ne može da podrži. Tako postaje saučesnik, radio ne radio što i drugi. I odgovoran za sve što se čini, pa i kriv što nije reagovao. A kad je već tako, zašto se ne bi i sam uključio, tek da održi korak. Ako drugi seku krivine, prelazeći preko pune linije, ako prolaze kroz crveno, ne može se sa njima takmičiti onaj koji to ne radi. Prema tome, najbolji političari su oni koji se ne bave politikom. A njih ne možemo birati jer oni ne pristaju na ovakve izbore.

 

Kad krene ceo ovaj cirkus i kad počnu da nam skaču po živcima ubeđujući nas svakodnevno, celodnevno, kako su oni divni i krasni i nevini, a svi drugi ružni, pakosni i zli, dođe čoveku da sve otera u vražju mater.