Razaranje

Kome je i zbog čeka u interesu doživotno razvlačenje i nesolidno izvođenje radova zaštite kulturnih dobara

 

Štetočine nemaju prijatelje - oni imaju svoje ljude

 

Ko su članovi republičke Velike štetočinske lože za urnisanje spomenika kulture? Kako su se na realizaciji udruženog zločinačkog poduhvata udružile snage kumova, ćerki, snaja, muževa, sinova, rotarijanaca, ocvalih baba, arhitekata, etnologa, arheologa, unuka, konceptualista i ostalih interesno povezanih štihova? Ko se sve prethumno bavi urnisanjem spomeničke baštine? Kako je prelaskom iz prethumnog u posthumno stanje u nekim slučajevima sprečeno dalje urnisanje spomenika kulture? Kako se na primeru službe zaštite kulturnih dobara potvrđuje poslovica da riba smrdi od glave?

Stanislav Živkov

 

Kada se pogleda obim diletantizma, neprofesionalizma, nepotizma, stranačkih ključeva i svega ostalog što praktično svakodnevno izbija na površinu, postavlja se pitanje da li su u Srbiji ama baš svi po ponašanju najsličniji onoj trojici majmuna - od kojih jedan pokriva oči, drugi uši, a treći usta - praveći se da ništa ne znaju. U svakom slučaju, na najgori način potvrđuje se stara narodna poslovica koja kaže da riba smrdi od glave. To najasnije potvrđuje situacija u krovnim ustanovama zaštite kulturne baštine u kojima su na mestima direktorki Narodnog muzeja i Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture dve najveće direktorske-štetočine u čitavoj istoriji zaštite kulturne baštine, odnosno kako se to sada čini, doživotna vršiteljka ovih funkcija dr Tatjana Cvjetičanin i Vera Pavlović-Lončarski, koje će po svemu sudeći postati pravi pravcijati eksponati u ostacima ustanova koje su tako uspešno urnisale.

Rušilački klan

Ni u drugim ustanovama ovog značaja nije mnogo bolje. Sistematsko urnisanje ustanova kulture sistematski je sprovođeno i u Novom Sadu, gde sadašnja direktorka Tijana Palkovljević sada naveliko kopira sve štetočinstvo koje je napravila prethodna direktorka Branka Kulić, koja je pak protežirala svog muža Ratomira i sina Luku, zaposlenog u Muzeju savremene likovne umetnosti Vojvodine. Tu je tek zaposlen čitav niz drugih štetočina: izvesna Svetlana Mladenov, koja je zajedno sa kćerkom Sanjom Kojić-Mladenov uspešno urnisala pančevački Centar za kulturu, a ako se zna da je tamo doskora direktor bio izvesni Živko Grozdanić Gera, koji se svojevremeno "proslavio" simulirajući kopulaciju sa Meštrovićevom statuom u Narodnom muzeju, to zaista sve govori i o Geri i o savremenoj umetnosti uopšte! Čitav novosadski tim ovog udruženog zločinačkog poduhvata ima i svoje zaštitnike i pokrovitelje.

Tu zasigurno spada siva eminencija srpske istorije umetnosti, izvesni prof. dr Miroslav Timotijević, čija se uloga uglavnom svodi na to da lupa pečate saglasnosti na sve što zamisle Palkovljevićka ili neko od klana Kulić. U istu tu štetočinsku ekipu spada i izvesni Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za kulturu i pančevački zet, koji je veoma uspešno kreativno doprineo urušavanju kako stalne postavke Muzeja Vojvodine, tako i ugleda ove ustanove kojoj je oduzeto pola zgrade kako bi se smestio skaredni Muzej savremene likovne umetnosti, a sve ovo uz blagoslov već pomenute Branke Kulić, predsednice Upravnog odbora Muzeja Vojvodine. Đurićevo štetočinstvo imalo je teške posledice i na obnovu tvrđave u njegovom rodnom Vršcu, za koju je nenamenski u više navrata delio pozamašna sredstva i to upravo Gradskom muzeju u Vršcu koji po zakonu uopšte nije nadležan za zaštitu nepokretnih spomenika kulture. U isto to vreme novac je dodeljen i za uređenje nekakvog bizarnog Regionalnog centra za konzervaciju, a posebna je priča o Đurićevim mahinacijama i nemanenskoj dodeli sredstava rodnom gradu njegove druge žene  Pančevu, gde je novac, umesto za arheološka istraživanja lokaliteta izuzetnog značaja kraj sela Starčevo, dodeljen izradi projektne dokumentacije za svojevrsni bambilend, a sve naravno po liniji Žutog preduzeća!

U režiji iste firme uspešno je straćen novac i u Kikindi na bizaran projekat pod imenom "Mamut fest" gde je u režiji tamošnje direktorke Lidije Milašinović straćeno najmanje 250.000 evra ninašta, osim na kojekakve radionice i slične budalaštine, dok su muzejski eksponati bacani na deponiju! U Beogradu pak  neometano deluje čitav niz drugih štetočina. Tako je i dalje vrlo prisutan bivši pomoćnik bivšeg ministra kulture Miladin Lukić koji se na poslu bavi projektovanjem nakaznih konaka i postmodernih klozeta, dok u isto to vreme kao tezgu naokolo gradi i nakazne crkvetine po narudžbini Crkve.

Naravno, tu je i kumovski par dr Marko Popović, poznatiji kao Marko Pacov, koji sada odlazak u penziju i manje prihode uveliko nadoknađuje predsedavanjem svim mogućim i nemogućim komisijama pri Ministarstvu kulture, i Gordana Simić, takođe član  komisija, inače njegova venčana kuma i doživotni stručnjak za razvačenje konzervacije utvrđenja i gradova. Naravno, tu su i raznorazne prethumne penzionerske štetočine, oličene u likovima i nedelima arhitektica Olivere Marković-Kandić i Milke Čanak-Medić, koje su - osim nenadoknadive štete koju su počinile tokom radnog veka! - sada kao penzionerke prethumno zapele da sprečavaju popravku iste te štete, a Čanak-Medić je još za sve to nagrađena i nacionalnom penzijom! U tu gerijatrijsku prethumnu ekipu "stručnjaka" spada i izvesni Mirko Kovačević, zahvaljujući čijem štetočinstvu je izgorelo pola Hilandara, koji je za to nagrađen mestom rukovodioca obnove istog tog manastira, a sve to uz svesrdni blagoslov Ministarstva kulture Srbije koje je formiralo sve moguće i nemoguće komisije kako bi se ono malo raspoloživog novca dodelilo bivšim i sadašnjim eminencijama urnisanja spomenika kulture!

Zahvaljujući svemu ovome, doslovce se raspadaju zidovi i freske u Mileševi, Sopoćanima, Gradcu, gde se iz neomalterisanih zidova crkava voda cedi kao iz sunđera i na kojima ne treba ništa raditi jer su se freske prekrivene naslagama izlučenih soli navikle na vlagu, baš isto kao i arheološka nalazišta poput Gamzigrada, Medijane, Pontesa. Ali je zato štetočinama predvođenim već spominjanim Miladinom Lukićem i Markom Popovićem mnogo zasmetalo što se neko drznuo i za kratko vreme kvalitetno obnovio crkve u Pećkoj patrijaršiji i kompleks Lepenskog vira koji su do obnove bili idealni primeri doživotnog razvlačenja radova i štetočinstva, što je izgleda nešto najnormalnije, jer kako to gordo zvuči biti doživotni "konzervator" ili "rukovodilac" nekog naučnoistraživačkog projekta! Ipak, našao se neko da jednom takvom doživotnom rukovodiocu, u ovom slučaju dr Marku Popoviću, stane na put jer je on za 40 godina uspeo da čeprkajući istraži svega 12 odsto površine Beogradske tvrđave, pa je stoga na zahtev gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa pothitno oteran u penziju kako bi radove preuzeo neko mlađi, agilniji i stručniji!

Velika muzejska loža

Među arhitektama se po svom štetočinstvu ističe i najidealniji primerak nepotizma, izvesni Slobodan Barišić, koji već više od 20 godina uništava manastir Studenica, usput letujući sa čitavom porodicom o trošku Zavoda u samom manastiru, pa je ostalo zapamćeno da mu je prvih godina boravka daleko važnije bilo da vodi računa da mu tada mali sinčić ne upadne u krečanu, nego da vodi računa o tome šta se i kako radi na spomenicima. U međuvremenu se stanje utoliko promenilo što je sinčić odrastao i sada kao saradnik učestvuje u doživotnim radovima svog oca! Još jedna štetočina doskora je bila vrlo aktivna u sistematskoj devastaciji spomenika, ali je njegovom smrću urnisanje makar nakratko umanjeno! Reč je o izvesnom Ljubinku Dragičeviću iz Instituta za ispitivanje materijala, koji se "proslavio" eksperimentima po tajnim recepturama za maltere sa raznim polivinilskim vezivima, kojima je malterisao mermerne i kamene fasade na brojnim spomenicima.

Još jedna doživotna štetočina relativno nedavno je otišla na onaj svet. Reč je o izvesnom Vojislavu Koraću, koji je kao predsednik Upravnog odbora i raznoraznih komisija pri Republičkom zavodu vrlo uspešno zaustavljao kvalitetne radove kako bi omogućio neometano štetočinstvo svojih studenata-postdiplomaca Milke Čanak i Olivere Kandić. Verovatno potresena Koraćevom smrću, u penziju je naprasno otišla i njegova najintimnija saradnica dr Marica Šuput, koja je dugo godina kao predsednik Upravnog odbora aminovala sve nebuloze direktorke Muzeja Tatjane-Cvjetičanin i njenog dvorskog arhitekte Milana Rakočevića, koji je "uspešno isprojektovao" novi muzej sa četiri kafane i staklenom kupolom odozgo! Ipak,  zahvaljujući nečijoj zdravoj pameti, čitav komplet je razotrkiven, ali do sada niko nije odgovarao za nameštanje "poslića" sa zakupom magacina kumu direktorkinog muža!

Inače, i dalje je vrlo aktivna tzv. velika muzejska loža sa isturenim sedištem u restoranu Little Bay u Dositejevoj ulici, a direktorka Tatjana Cvjetičanin svoje poslušnike nagrađuje plaćanjem raznoraznih opskurnih doktorata muzejskim sredstvima i tolerisanjem nerada i sukoba interesa, o čemu najbolje svedoči primer operativne direktorke Bibike Đorđević, koja umesto da se bavi operativnim direktorovanjem, rukovodi pomodnim projektom proučavanja etno-keramike u Zlakusama, što se svodi na prodaju crepulja i sačeva. Ako je Muzej zaista u tako lošem stanju i ako je potrebna rekonstrukcija i obnova, nikome nije odgovaralo da se to uradi na najracionalniji način, nego su umesto toga pravljene direktne višemilionske nagodbe po sistemu "ja tebi grofe - ti meni vojvodo".

Sa dvorskim arhitektama, kućnim prijateljima i kumovima namerno su birana najskuplja i najneracionalnija rešenja koja bi omogućila višedecenijsko izvlačenje novca poreskih obveznika, jer su besposlenu operativu i biroe po potkrovljima mnogo više zanimali kolač od 50 miliona evra i razvlačenje radova, nego kvalitetno rešavanje postavljenih zadataka. Naravno, tu je i bulumenta predvođena Tatjanom Cvjetičanin, koja je htela da se smesti po novim kancelarijama u sobi sa pogledom, a tu je i priča o bezbednosti za zamazivanje očiju: da bezbednost daje kum Tanjinog muža, i to za 40.000 evra mesečno, a koga briga za posetioce kojima su slike namenjene!

Kako bi se obezbedilo "naučno pokriće" za sve ovo štetočinstvo, po rotarijanskoj liniji osnovan je opskurni Centralni institut za konzervaciju, tj. privatna prćija izvesne Mile Popović-Živančević.Njen muž, inače član istog Rotari kluba, sa akademikom Nikolom Tasićem, čiji je sin Nenad, inače doživotni rukovodilac čeprkanja na lokalitetu Vinča kao mentor, zajedno sa Tatjanom Cvjetičanin i Milenom Dragičević-Šešić, uspeo da omogući Mili Popović-Živančević da i pored poodmaklih godina, za samo godinu i po dana doktorira na bizarnim temama! U istu ovu štetočinsku kategoriju spadaju i arheolog Miloje Vasić, doskorašnji višedecenijski direktor Arheološkog instituta, u stručnoj javnosti daleko poznatiji kao unuk i imenjak svog dede, najvećeg srpskog arheologa dr Miloja Vasića, nego po svom arheološkom radu, koji je za Institut uzurpirao više arheoloških nalazišta, a totalno je nekompetentan za poslove restauracije i sanacije arhitektonskih spomenika; prof. dr Nađa Kurtović-Folić, poznatija kao ćerka proslavljenog arhitekte Ive Kurtovića i snaha eksdirektora prištinskog Zavoda nego po svom projektantskom radu, te istoričarka-profesorka Smilja Marjanović-Dušanić, snaha eksprofesora istorije na Filozofskom fakultetu Slobodana Dušanića, koje nemaju blage veze sa aktivnom zaštitom spomenika kulture i graditeljskog nasleđa. Tamo je član bio i akademik Gojko Subotić, bivši nastavnik Filozofskog fakulteta, inače muž sive eminencije srpske muzeologije Irine Subotić, koji nije ni išao na lokalitete, ali je zato po direktivi uredno potpisivao izveštaje o onome što nije ni video. Svojim štetočinstvom u proteklom periodu istakli su se i Estela Radonjić-Živkov, etnolog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd, te Radiša Žikić Trša, slikar konzervator u istom preduzeću, inače najodaniji saradnik Milke Čanak-Medić, koji je u najlon kese skupljao komade fresaka u crkvi Svetog spasa u Žiči, otpale sa zidova nakon radova pod njenim rukovodstvom, i tako redom - bez odgovornosti za nerad i javašluk. Svoj kreativni doprinos udruženom zločinačkom poduhvatu uspešno je pružio i političar, izvesni ortoped Oliver Dulić, ali u svojstvu ministra zaštite životne sredine, koji se, iako nema nikakve veze sa zaštitom spomenika, "proslavio" svojom izjavom kako će "Ako bude potrebno, pomoći da se zgrade Generalštaba prodaju. Kao neko ko živi u Beogradu, smatram da su ti objekti ruglo glavnog grada, da ih što pre treba prodati, a novac upotrebiti za izgradnju novih objekata".

I crkva u kolu

U skladu sa opštim štetočinskim tendencijama u udruženi zločinački poduhvat uključila se i Crkva, te je u proleće 2007. godine Predrag Subotički, odnosno eparhijska radionica Rade Neimar pod blagoslovom Simeona Vilovskog, buldožerima srušio ogradni zid Manastira Banjska iz turskog perioda, koji je bio predviđen za pažljivu demontažu kako bi se iz njega izvukli svi ugrađeni fragmenti crkve, a osim turskog zida srušeni su i delovi originalnog srednjovekovnog zida iz doba kralja Milutina. Najveći deo materijala od zida odvožen je i iskipovan po jarugama i potocima u okolini Banjske, tokom kipovanja i prenosa brojni arhitektonski delovi crkve kotrljali su se niz padinu, a obrađeni komadi koji potiču sa crkve ispadali su sa kamiona i ostavljani da leže pored puta.

Naravno, do sada za ovo niko nije odgovarao, ali se zato i dalje neometano grade konaci od 12.000 kvadrata za 30 monahinja u Žiči, te prodavnica od 1.000 kvadrata, a kako sada stvari stoje uskoro će biti potrebno da se izgradi i ginekološka ambulanta sa abortirnicom, jer je javna tajna da je česti posetilac monahinja izvesni mladi šumar!

Značajan udeo u udruženom zločinačkom poduhvatu neometano već godinama realizuje i izvesna Marina Nešković, koja je inače godinama radila u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, a zatim u paketu sa Verom Pavlović-Lončarski stigla u Republički zavod za urnisanje spomenika kulture gde se sada bavi proizvoljnom-dogradnjom Đurđevih stupova. Kako bi joj to bilo lakše, a i da bi sprečila stručnije konzervatore da rade na spomeniku, Neškovićka je samu sebe sudski proglasila za naslednika autorskih prava na pravo na rekonstrukciju manastira!

Do pre nekoliko godina Pančevo je bilo ozloglašeno po štetočinstvu tadašnjeg direktora Zavoda za urnisanje spomenika kulture Nikole Vlajića, koji se proslavio praksom da funkcija čuva baštinu, ali sve je  očitije da se ova praksa sada i izvozi u druge gradove čemu je kreativni doprinos dao izvesni Ljubiša Šulaja, direktor Mitrovačkog zavoda, nekadašnji kadar Jula a danas DSS-a, a da je to i zvanični stav Zavoda najbolje govori činjenica da su Mitrovčani svojevremeno imali jedinstvenu priliku da vide slike sa Fejsbuka na kojima opštinski čelnici u društvu Ljubiše Šulaje, direktora Zavoda za urnisanje spomenika kulture,  proslavljaju Novu godinu na terevenci u Carskoj palati.

Šulaja se čak pohvalio da je vlasnik kafića po ugovoru obavezan da za održavanje Palate plaća više od 100.000 dinara mesečno. O tome da postoji čitav niz arhitekata koji su, iako van struke zaštite spomenika, svesrdno pomogli realizaciju udruženog zločinačkog poduhvata urnisanja spomenika kulture najbolje govori činjenica da barem dvojica, osim diplomom, nemaju ni moralnog ni materijalnog prava da se bave arhitekturom, jer, na primer, Dragoljub Acović ima briljantnu salonsku karijeru u salonu građanina Aleksandra Karađorđevića, a izvesni Đorđe Bobić ima dovoljno putera na glavi, koji je zaradio kao glavni arhitekta grada Beograda, jer su posledice njegovog rada samo za njega korisne, a Beograd još uvek rešava probleme koje mu je napravio svojim štetnim delovanjem.

Dnevnice i ćevapi

Na polju savremene umetnosti treba istaći još neke bizarne likove koji su takođe eminentni članovi udruženog zločinačkog poduhvata. Tako je recimo izvesna dr Simona Čupić, daleko poznatija kao ćerka čuvene Cice Knežević, inače bebisiterke porodice Marka Miloševića, svesrdno pomogla apelu za rehabilitaciju Milana Rakočevića, inače eminentnog člana Žutog preduzeća, a u skladu sa tendencijama u društvu, u ovaj zločinački poduhvat arčenja para svesrdno se uključio i izvesni Miodrag Šuvaković, u javnosti daleko poznatijeg pod nadimkom Miško (verovatno jer je i to vrlo in)! Elem, prema podacima sa Vikipedije, rečeni Miško je ex-konceptualni umetnik, a za sve drugo trebalo bi angažovati prevodioce da pojasne šta na primer uopšte znači opis Šuvakovićevog delovanja, koji se, iako sa strukom istorije umetnosti nema ama baš nikakve veze, stalno uvaljuje u raznorazne savete galerija, likovnih kolonija, a još se uz to bavi skribomanijom pišući dibidus nečitke knjižurine!

Po svemu sudeći tokom poslednjih nekoliko godina naveliko je trajao udruženi zločinački poduhvat ovog šarolikog udruženja skalupljenog pod visokom zaštitom Ministarstva kulture, kada su svi napori ministra Bradića bili minirani štetočinstvom njegovih saradnika, među kojima treba istaći doživotnu stručnjakinju za pletene čarape, izvesnu Dušicu Živković, inače blisku rođaku haškog osuđenika Nikole Šajnovića, koja je najpre iz Muzeja u Knjaževcu prešla u Etnografski muzej, da bi nakon svega tri meseca uhlebljenje našla na mestu pomoćnice ministra kulture kome je doslovce minirala sve dobre projekte!

Iz svega ovoga je veoma vidljivo da i dalje, kao i pod svim ranijim režimima, deluje svojevrsna Velika loža, sa nižestepenim muzejskim i zavodskim ložicama, kako bi se udruženi zločinački poduhvat neometano realizovao. O tome da pripadnici svih ovih loža i ložica i te kako imaju putera na glavi najbolje svedoči činjenica da im je veoma zasmetalo to što je neko uopšte pisao o svim njihovim nepočinstvima, te su svojedobno "nedostojnim šegačenjima u žutoj štampi" proglašeni argumentovani tekstovi objavljivani u više novina, kao i prilozi na RTS-u.

Prema tome, ako su za članove Velike lože nezavisni mediji - žuti, onda je očigledno da su sami članovi Velike lože pobornici još žuće službe urnisanja kulturnih dobara! Sasvim je i jasno zašto pripadnicima ovog udruženog zločinačkog poduhvata smeta efikasno i kvalitetno izvođenje radova zaštite. Naime, u bilo kojoj normalnoj državi, a ova je dokazano nenormalna, postoji i primenjuje se zakonsko sankcionisanje, odnosno krivična i materijalna odgovornost za diletantizam, urnisanje spomenika i muzejskih zbirki i doživotno razvlačenje radova koje je kod nas sasvim poželjno, jer formiranje svakog novog tima i komisije za praćenje radova kao posledicu podrazumeva sastančenje, izlazak na teren, putne troškove, odnosno dnevnice, pivo, ćevape, pljeskavice, vešalice, analizu stanja, kisele krastavce, lozu, projekte, baklave... I to pothitno i doživotno!