Zatvori

Sodoma i Gomora u srpskim robijašnicama: gore razvrat i blud, dole strašni sud

 

Ženske naravi muških upravnika

 

Srbija je verovatno jedina država u savremenoj Evropi u kojoj zatvorenici imaju tretman ravan onome koji su imali robijaši u srednjem veku. Sve priče vlastodržaca o evropskim standardima, sve parole o ljudskim pravima padaju pred sramnim, neljudskim tretmanom osuđenika, dok zatvorske administracije i nadređeni državni organi bezočno lažu o uređenoj pravnoj državi i poštovanju zakona

 

Milan Malenović

 

 

Upravnik najvećeg muškog zatvora na Balkanu, Kazneno-popravnog zavoda "Zabela" kraj Požarevca, Željko Gradiška, došao je iz Knina, kao izbeglica, devedesetih godina. Zanimljivo je da mu se otac zvao Šime, što je još jedan dokaz da pred hrvatskom soldateskom iz ondašnje Republike Srpske Krajine nisu bežali samo Srbi, već i Hrvati. Verovatno da postoji dobar razlog zašto je Željko Gradiška utekao od svojih sunarodnika - sigurno ih je nečim "zadužio" tokom svog rada u hrvatskim zatvorima.

Došavši u Srbiju, on uhlebljenje nalazi u Požarevcu, ali ne u muškom, već u ženskom zatvoru, i to na radnom mestu za koje je sistematizacijom bilo predviđeno da ga zauzima isključivo osoba ženskog pola! Naime, još tada je primećeno da Željko ne treba bezuslovno da bude proglašavan za muškarca, već pre za nešto između polova, čime je zaobiđena i stroga sistematizacija.

 

Oženjen sam, kao momak živim!

 

No, nije to jedina protivrečnost Željka Gradiške, jer on se predstavlja i kao pravnik. Na podrazumevajućem jeziku to bi trebalo da znači da je diplomirao na pravnom fakultetu, ali je prava istina da je Gradiška završio višu upravnu školu. Tehnički, on ne laže kada za sebe tvrdi da je pravnik, iako namerno prećutkuje da nije diplomirani pravnik. U svakom slučaju, ni tu diplomu više škole niko još nije video, kao da između Srbije i Hrvatske nisu uspostavljeni normalni odnosi koji podrazumevaju i dostavljanje školskih svedočanstava.

Tokom svog rada u ženskom zatvoru u Požarevcu, Željko Gradiška je iskazao potpuno nepoznavanje posla, tako da su njegove koleginice morale da ga obučavaju i da rade umesto njega. Vremenom je postalo jasno da predmet interesovanja upravnika Gradiške nisu bile osuđenice, niti žene uopšte, već njegove muške kolege iz obližnjeg muškog zatvora u "Zabeli"!

Jedan od najboljih Gradiškinih prijatelja ubrzo po njegovom dolasku, postaje mladi pravnik iz KPZ "Zabela" Zvonko Grulović, koji 2001. godine napušta ovaj "sivi dom" i prelazi na rad u pravnu službu beogradskog Centralnog zatvora. Grulović, koji je danas upravnik CZ-a, potvrdio je da je još uvek u izuzetno bliskim prijateljskim odnosima sa Gradiškom, istovremeno najenergičnije odbacujući mogućnost da se tu radi o nečemu više od prijateljstva: "Ja sam oženjen i imam decu!", branio se Grulović od neugodnih pitanja.

No, jedno je sigurno - Željko Gradiška nikada nije bio u braku sa osobom suprotnog pola, niti ima decu.

Upućeni koji su poznavali i Gradišku i Grulovića u vreme njihovog privremenog rastanka 2001. godine takođe čvrsto stoje u uverenju da je Gradiškina ljubav prema kolegi ostala neuzvraćena i da on to nikada nije preboleo! Isti izvori kažu da je to otišlo toliko daleko da je u svim svojim kasnijim partnerima tražio makar nešto što bi ga podsećalo na najveću ljubav u životu, makar to bila i boja glasa!

 

Stanovanje kod toplih nećaka

 

Nekako u isto vreme kada je Grulović od zamenika postao upravnik Centralnog zatvora u Beogradu, Gradiška na volšeban način krajem 2009. godine postaje upravnik zatvora za maloletnike u Valjevu. Kolektiv KPZ Valjevo je, međutim, smatrao da je neprimereno da upravnik jedinog maloletničkog zatvora u Srbiji bude osoba koja ima sklonosti ka istom polu, pa je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) Milan Obradović, zvani Brus Li, posle samo nekoliko meseci iz penzije morao da vrati starog upravnika Slobodana Arsenijevića. Na taj način i Željko Gradiška prelazi posle toga na mesto upravnika KPZ "Zabela", zamenivši privremeno penzionisanog upravnika Velimira Vidića.

Ali, tu veselje tek počinje, jer je Gradiška u centru Požarevca dobio na korišćenje službeni stan, koji mu se nije dopadao jer je u njegovoj neposrednoj blizini pravoslavna crkva, a zvonjava njenih zvona ga je toliko nervirala da je fizički nasrtao i na sveštenika tražeći "da prestanu sa tom bukom"! Kako su zvona nastavila da zvone, Gradiška je rešio da u Šumadijskoj ulici u Požarevcu kupi stan za sebe i svog trenutnog životnog pratioca. Otplata tog stana ne bi trebalo da mu predstavlja problem, jer mu je plata preko 300.000 dinara mesečno, a tu su još i neki drugi prihodi.

Gradiški zato nije finansijski teret ni da svojim "nećacima" (kako u društvu naziva ljubavnike) kupuje stanove po Beogradu i Zlatiboru.

Pomoćnik Gradiške u "Zabeli" postaje Nenad Dražević koji je 2007. godine smenjen sa mesta upravnika zatvora u Pančevu, jer su mu osuđenici, prema svedočenju njegovih tadašnjih saradnika, "bežali kao fazani": neki kroz prozor, drugi na vrata! Dražević, međutim, ima "jaka leđa", posebno u policiji, a u Ministarstvu pravde od njegovog klana jedino je jači od Velimira Vidića, pa ga Obradović vrlo brzo rehabilituje i šalje za zamenika upravnika u KPZ "Zabelu", dodelivši mu usput i mesto predavača u Centru za obuku u Nišu, tako da su mu ukupni mesečni legalni prihodi premašivali 2.500 evra!

Onda je nastao problem. Nešto se u (ili na) Draževiću dopalo Željku Gradiški, koji je prvo počeo da insistira da svako jutro doručkuju zajedno (i to sami) u upravnikovom kabinetu. Posle je, dok su tako sedeli jedan pored drugog, neretko i u prisustvu drugih zaposlenih, Gradiška svog zamenika, tobože nenamerno, počeo rukom da dodiruje za kolena, zatim za butine i na kraju po preponama!

 

Bahrija, sindžir-sultanija 

 

Za razliku od Gradiške, Dražević je ženskaroš koji pored venčane supruge obavezno ima i ljubavnicu. Posle izvesnog vremena, njemu se zgadilo da trpi muške ruke na sebi, makar i zarad karijere, pa je izdejstvovao da bude premešten za upravnika Okružnog zatvora u Novom Pazaru, objektu za koje je onaj u Požarevcu pravi Pariz.

Po tom pitanju je dosta tolerantniji glavni zapovednik straže u "Zabeli" Goran Nenadović. Plav, lepuškast momak, dobro građen, nekadašnji pripadnik žandarmerije u kojoj mu je zadatak bio da vodi pse, Nenadović za sada uspeva da Gradišku drži na odstojanju, ne vređajući njegova osećanja. O reputaciji koju uživa među ženskim osobljem KPZ "Zabele" najbolje govori nadimak koji mu je dodelila načelnica matične službe Bahrija Krluč: "napaljeno majmunče!"

Nagrada koju je Nenadović dobio za svoje diplomatsko ponašanje ogleda se u mesečnoj plati od 250.000 dinara, plus dodatak za odvojeni život. Osim toga, malo ko sa sigurnošću može da objasni šta su konkretno njegovi radni zadaci, budući da KPZ "Zabela" ima rekordnih deset zapovednika straže, što je nezabeleženo u istoriji ne samo ovog već i bilo kog drugog zatvora na ovim prostorima.

Jedan od zapovednika je i Janko Stanišić, nedavno nagrađen za zasluge u radu, koji je pobegao iz vojske, a jedini posao u "Zabeli" mu je da po zidovima lepi natpise "pravac levo", "pravac desno", pa ni to ne radi kako treba. Osvetoljubiv je prema onima koji ne žele da za njega cinkare (kako stražare, tako i osuđenike) i ljubomoran na sposobnijeg i perspektivnijeg Nenadovića. Umiljava mu se i dodvorava, a vreba da zauzme njegovo mesto. Ističe da radi za BIA, da mu je Saša Vukadinović lični prijatelj. U tome, doduše, nije izuzetak - i drugi zaposleni se tako hvale, pa ispada da je svaki drugi među zaposlenima tu po nekom zadatku BIA.

Među najuticajnijim osobama u haosu zvanom KPZ "Zabela" svakako je već pomenuta šefica matične službe Bahrija Krluč, koja se po potrebi izjašnjava kao Bošnjakinja, Nemica ili čak i Jevrejka, a svaku kritiku na svoj račun podvodi pod nacionalnu ili versku diskriminaciju.

Tako suspenzijom bivaju kažnjeni i radnici koji na kolegijumima ukazuju na to da Bahrija loše radi svoj posao. Odluke disciplinskih komisija redovno je potvrđivala i ministarka Snežana Maca Malović, pa ispada da ukazivanje na nekompetentnost pretpostavljenih predstavlja težu povredu radnih obaveza. Tako nešto postoji još samo u Severnoj Koreji.

Bahrija ističe kako je Halid Bešlić, koji je prošle godine na Baš-čaršiji pio kafu sa Borisom Tadićem, u stvari njen dever, da su muž (Midhad Krluč) i ona kućni prijatelji sa Draganom Šutanovcem, zemljakom i velikim prijateljem Milana Obradovića, te da su vojsku zadužili još za vreme građanskog rata u Bosni kada su odavali svoje sunarodnike u Sarajevu. Ove njene navode je nemoguće proveriti, ali...

No da postoji neka ozbiljna zaštita ovog bračnog para, na to ukazuje i odgovor koji je redakcija Tabloida nedavno dobila od oficira VBA zaduženog za nadzor rada profesora na Vojnoj akademiji, gde piše kako mu "nije poznato da tu predaje pod imenom Midhad Krluč". Pošto mu je pokazan zvanični spisak profesora, na kome se nalazi i ime Bahrijinog supruga, samo je prokomentarisao: "Kako li nam je taj promakao?" Očigledno je nekome veoma moćnom bilo stalo do toga da se VBA ni rutinski ne pozabavi dosijeom Midhada Krluča.

U proteklom periodu je otkriveno da je Bahrija, kao šefica matične službe, u čak 13 slučajeva pogrešno izračunala vreme isteka kazne za osuđena lica, koja su zbog toga protivpravno bila lišena slobode. Za ovo se "zainteresovala" i posebna komisija Ministarstva pravde koja je nedavno boravila u KPZ "Zabela", ali kako je na njenom čelu Maja Vidić, inače ćerka specijalnog savetnika i vođe najjačeg (kosovskog) klana u ministarstvu Velimira Vidića! Ne treba sumnjati da će u izveštaju pisati kako "nema bitnijih propusta" u radu uprave KPZ "Zabela". Vrana vrani oči ne vadi i do sada nije poznat nijedan slučaj većeg sukoba između dva dominantna klana u UIKS-u: kosovskog i hrvatskog.

 

Bahanalije demokratske familije

 

Među najuticajnije ljude u KPZ "Zabela" spada i direktor privredne jedinice Preporod, Zoran Stojanović, koji ne samo po izgledu već i po ponašanju neodoljivo podseća na Šojića. Radnici ga u pismu upućenom redakciji Tabloida "titulišu" sa "diplomirani ljigavac". Poznat kao "Šojić iz Zabele", odlično je upućen u sve finansijske mahinacije koje se dešavaju kako u zatvoru tako isto i u privrednoj jedinici, a kao nagradu za ćutanje mirno će dočekati odlazak u penziju.

Najnovija podvala Stojanovića je požar u hotelu "Preporod". Jedan od zaposlenih, koji se toga dana zatekao na dužnosti, tvrdi da je vatra "više nego očigledno podmetnuta!". Takođe tvrdi i da su u momentu požara kuvari upravo seli da predahnu i ručaju, pošto su tog dana imali zakazan banket, kada je u kuhinju uletela grupa ljudi vičući: "Požar, požar!" Kuvari su istrčali napolje i tek tada primetili kako plamen počinje da se širi upravo iznad mesta na kome su samo trenutak ranije sedeli ništa ne primećujući.

Hotel "Preporod" je osiguran kod "Dunav osiguranja" koje je isplatilo odštetu, ali se od dobijenih para nije započelo sa renoviranjem. Ista sudbina je devedesetih zadesila i dva druga objekta u blizini: košarkašku salu (gde je piroman čak i poznat), kao i deo prostorija Fudbalskog kluba "Borac", koji takođe nisu obnovljeni uprkos naplaćenom osiguranju.

Novac za hotel "Preporod" isplaćen od "Dunav osiguranja" verovatno je delimično otišao u privatne džepove, a delom potrošen na bahanalije za članove uprave i funkcionere Ministarstva pravde. Odlično obavešteni izvor iz KPZ "Zabela" govori i o proslavi Dana UIKS-a, gde je bilo tridesetak zvanica - od Snežane Malović, Milana Obradovića, Saše Vukadinovića do tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića i mnogih drugih, gde je potrošeno neverovatnih 780.000 dinara i to samo za jedan ručak! A sve to u vremenu kada osuđenicima za ručak daju kuvane kosti!

Bliski saradnik pomenutog direktora Stojanovića zvanog Šojić je i Nebojša Smiljanić, šef državnog sektora, koga zaposleni u pismu upućenom Tabloidu opisuju kao: "...rumen, zajapuren, ljigav, pronicljiv". Odbio je da pređe na mesto savetnika Snežane Malović za privredne jedinice, odlučivši da penziju dočeka kao običan šef u "Preporodu". Iza ove njegove "skromnosti" krije se hladnokrvna računica da mu se više isplati da iz Beograda putuje za Požarevac, nego da bude pod Malovićkinom, Vidićevom i Obradovićevom prismotrom i da sa njima mora da se tali. Trenutno plen deli samo sa "Šojićem" i upravnikom Gradiškom.

U vezi sa svim ovim, u pismu zaposlenih se navodi i sledeće: "Zoran Šojić Stojanović ima i visprenog   šefa poljoprivrede Slavka, kome je nestao nov traktor sa sve prikolicom, (kao da je to kutija šibica ), potom i hiljade jaja i kokošaka, stotine pomrlih svinja, koza, ovaca, ribe iz ribnjaka... Šojić samo trlja ruke i liže upravnika, telefonira i laže narod i firme. 'Preporod'  ima gomilu šefova, a koristi od njih nikakve. Kada odu na teren (na put da montiraju i prodaju vikendice, na sajam i sl.) obično jedu i piju po kafanama sa bivšim robijašima (koji sve to i plaćaju), pa se napiju i tuku među sobom, (tuča Smiljanića i Rapajića, na primer), vade pištolje i noževe jedni na druge... Jednom rečju svi su uigrana ekipa, kontrole i nadzori su pitka limunada za njih, jer su svi umreženi i povezani od vrha do dole, svako od svakoga ima korist i interes i svi se u krug pomažu i pokrivaju."

Sve ovo je odavno svima poznato, ali se ništa ne preduzima da se krivci kazne, pošto i vrh zavodske uprave, kao i UIKS-a, ima koristi od ovih lopovluka. Ako se i desi da se pokrene neki disciplinski postupak, na kraju se donese oslobađajuće rešenje sa obrazloženjem "zbog nedostatka dokaza... video-nadzor nije dobro prikazao stanje stvari.", kako doslovce stoji u jednom od tih dokumenata.  Zauzvrat kažnjavaju sposobne radnike.

 

Bumbar je bio pametniji

 

Osuđenik Milija Matijašević je početkom novembra 2010. godine misteriozno ubijen tokom izdržavanja kazne u otvorenom odeljenju KPZ "Zabela". Po dostupnim podacima, poslednji put je viđen u 20 sati na brojanju, posle kog se očigledno udaljio iz zatvora. Telo mu je nađeno u blizini zatvora, umotano u čaršav.

Inspektori PU Požarevac Zoran Jovanović i Goran Marković bili su zaduženi za rad na ovom slučaju, budući da su ispred policije bili delegirani u KPZ "Zabela" kako bi istraživali krivična dela počinjena u ovom zatvoru. Očigledno su izuzetno uspešno obavili svoj zadatak, tvrdi naš izvor iz uprave zatvora, jer im je, čim su se približili raskrinkavanju ubice, ulaz u KP "Zavod" bio zabranjen. I danas njih dvojica, iako im je "teren rada" zatvor, sede u kancelarijama u centru Požarevca i u "Zabelu" smeju da dođu samo po posebnom odobrenju upravnika Gradiške.

Osuđenik pod nadimkom Bumbar (puno ime i prezime poznati redakciji) bio je inteligentniji od pomenutih inspektora. Iako je imao izvesna saznanja ko je i zašto ubio Matijaševića, on je ispričao ono što je uprava zatvora želela da čuje, pa je kao nagradu, sa izdržavanja kazne otpušten čak četiri i po godine pre njenog isteka!

 

 

 

 

Cinkaroši i žbirovi

 

Izvod iz pisma koje je grupa zaposlenih u KPZ "Zabela" uputila redakciji Tabloida:

"...Pitamo Vas da li je normalno da mi radimo za 20.000-30.000 u direkciji privredne jedinice i upravi, a naše kolege za sedenje u specijalnom odeljenju da dobijaju 120.000-130.000 dinara?

Drugi primer je služba obezbeđenja - straža: u paviljonu ili na bunkeru običan stražar ima 60.000-70.000  dinara lični dohodak, a isti običan stražar u specijalnom odeljenju 130.000 dinara! O nadzornicima i višim činovima da i ne govorimo - sa stimulansima i pripravnostima koje im se plaćaju, plate su im u rasponu od 150.000 do 250.000 dinara.

Jedne te iste osobe se vrte u krug. Potkazuju i lažu o kolegama da bi se dodvorili rukovodiocima i kao njihovi žbirovi idu u specijalno odeljenje, pa potkazuju i cinkare kolege iz specijalnog odeljenja - i tako ukrug. Jedni te isti su plaćeni za sedenje i nerad, smenjuju se na tri ili šest meseci, jer su u milosti svojih veza i zaštitnika (o tome odlučuju Vidić iz ministarstva i njegova ćerka Maja, a u 'Zabeli' Goran Nenadović i Željko Gradiška), a mi smo idioti i kreteni, nama novac nije potreban, mi živimo od vazduha i poštenja, držimo do sebe, nećemo da budemo cinkaroši i rednjare, dupeuvlakači, poput nekih Žileta, Papena, Saleta, Bokija, Zokija...

U službi za obuku osuđenih lica, šef koji je od osuđenika uzeo 'novčanu pozajmicu' i koji je zbog toga dospeo do suda, dobio je najvišu ocenu i viši platni razred. I ranije su protiv njega vođeni disciplinski postupci, ali to sada izgleda nije smetnja za nagrađivanje i napredovanje."

 

 

 

Laka hrana na teškoj robiji

 

Dok se za jedan obrok tridesetak visokih zvanica povodom Dana Uprave za izvršenje krivičnih sankcija potroši oko 780.000 dinara, dotle osuđena lica moraju da gladuju. Kao što se vidi iz jelovnika Okružnog zatvora u Pančevu za period od 2. do 8. aprila 2012. godine, za svakodnevni ručak je bilo predviđeno i meso. Pošto su nadležni odobrili jelovnik i poslali ga UIKS-u, on je izmenjen tako što je meso - izbačeno. Tako, na primer, osuđenici su 2. aprila morali da prežive sa čajem i margarinom za doručak, tanjirom đuveča bez mesa za ručak i paradajz-čorbom za večeru, dok su radno zaposleni dobili i užinu koja se sastojala od jednog nareska. U subotu 7. aprila dobili su parče salame za doručak, "prazan" pasulj za ručak i sutlijaš za večeru!

 

 

 

 

Intervju

Živi zakopani

Zamenik zaštitnika građana zadužen za lica lišena slobode, gospodin Miloš Janković, u kratkom intervjuu za Tabloid izneo je najdrastičnije primere kršenja ljudskih prava koje je otkrio u 2011. godini, postupajući po 357 pritužbi dobijenih od građana i 27 puta po službenoj dužnosti.

.........

 

Koja su najdrastičnija kršenja ljudskih prava pritvorenika koja ste otkrili prošle godine?

- Aktuelna reforma pravosuđa tokom 2011. godine nije dovela do efikasnijeg rada sudova u pritvorskim predmetima. Prisutno je mišljenje da se se mere pritvora  olako izriču i da su neprimereno dugog trajanja. Zaštitnik građana ponovo ističe da okolnosti koje prate izvršenje mere pritvora često predstavljaju svojevrsnu kaznu pre osude . 

Pritvorske jedinice u zatvorima u Srbiji  su nedovoljne za smeštaj postojećeg broja pritvorenika u skladu sa važećim propisima i standardima. U pritvoru je oko 3000 lica, a kapacitet pritvorskih jedinica je za manje od 2000 lica. Zakonom je propisano i da svaki osuđeni ima pravo na zaseban ležaj. Međutim, tokom poseta, zatečeni su pritvorenici koji nemaju svoj krevet, već spavaju na dušecima - tzv. kockama, koje se pre spavanja postavljaju na pod spavaonica. Osim toga, prisutna pojava kreveta postavljenih na tri sprata obesmišljava ideju o zasebnom ležaju.  

Zakonom je propisano da prostorije u kojima su smešteni pritvorenici moraju biti provetrene i dovoljno osvetljene, kako prirodnim, tako i veštačkim svetlom koji omogućuje čitanje i rad bez smetnji za vid. Međutim, u mnogima ne postoji neposredan dotok svežeg vazduha i prirodne svetlosti. To je pre svega slučaj sa pritvorskom jedinicom u Okružnom zatvoru u Beogradu u kojoj je prosečno smešteno oko 1300 pritvorenika (oko 50% ukupnog broja pritvorenika u Srbiji), u kojoj pritvorske prostorije uopšte nemaju prozore, a svež vazduh i prirodno svetlo dopiru isključivo kroz rešetke iz zajedničkog hodnika. 

 

Kakva je situacija u zavodima za izdržavanje zatvorske kazne?

 

- U 29 zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji smeštaju se osuđena i prekršajno kažnjena lica na izvršenju kazne zatvora, lica kojima je izrečena kazna maloletničkog zatvora, mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog lečenja narkomana, obaveznog lečenja alkoholičara, vaspitna mera upućivanja u vaspitno popravni dom, kao i pritvorenici. U poslednjih deset godina broj tih lica je udvostručen, između ostalog, kao rezultat oštrije kaznene politike i intezivnije primene mere pritvora. Uprkos tome, izostala je proporcionalna izgradnja potrebnih smeštajnih kapaciteta. Procena je da je trenutno kapacitet svih zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji oko 7.500 lica. Tokom 2011. godine je bilo prosečno smešteno između 11.000 i 11.500 lica, što ukazuje da nedostaje smeštajni prostor za oko 4.000 lica.

 

Po Vašem mišljenju, osim smeštaja i ishrane, koji su problemi najprisutniji u očuvanju ljudskih prava lica lišenih slobode?

- Zaštitnik građana je posebno zabrinut zbog nedovoljnog individualnog i kolektivnog tretmanskog rada vaspitača sa osuđenim licima. Osim toga, iz razgovora sa vaspitačima i rukovodiocima zatvora stiče se utisak da je po postojećem sistemu razvrstavanja mogućnost da osuđeni svojim dobrim ponašanjem pređu u povoljniju vaspitnu grupu neprimereno restriktivna. Pravilo da osuđeni tokom izvršenja kazne po postojećoj metodologiji razvrstavanja otežano prelazi u povoljniju vaspitnu grupu, dovodi do posledice da se uobičajeno  osuđeni iz zatvorenog odeljenja otpušta iz zatvora. U tom smislu, problem sistema izvršenja krivičnih sankcija predstavlja i to što u zatvorima ne postoje posebna otpusna odeljenja.

 

Socijalna podrška licima lišenim slobode gotovo da ne postoji, njihov položaj je dodatno opterećen nedovoljnim pružanjem socijalne podrške porodicama lica lišenih slobode, a naročito deci. Programi koji se sačinjavaju radi pružanja socijalne podrške pomoći osuđenima nakon otpuštanja su paušalni, osuđeni je nakon otpuštanja prepušten sam sebi, što pojačava opasnost da će, kao lice koje nije adekvatno prilagođeno životu van zatvorskih uslova, u najkraćem roku ponovo učiniti krivično delo.

 

Kako neko ko smatra da su mu ugrožena osnovna ljudska prava, može da stupi u kontakt sa Vama?

- Srbiji u narednom periodu predstoji suštinsko suočavanje sa problemom položaja i zaštitom prava lica lišenih slobode, odnosno prihvatanje i sprovođenje standarda koji nalažu da ograničenja prava lica lišenih slobode treba da budu minimalna, neophodna i srazmerna legitimnom cilju. Uprkos lišavanju slobode od strane državnog organa, građani koji koji su osuđeni na zatvorsku kaznu raspolažu nizom prava i sloboda koja im nisu oduzeta i država je dužna da ta prava i slobode poštuje i štiti. Položaj lica lišenih slobode određen je Ustavom, brojnim zakonima i drugim propisima i opštim aktima, kao i ratifikovanim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Svoje pritužbe lica lišena slobode ili njihovi rođaci i opunomoćenici mogu pisanim putem da podnesu zaštitniku građana, na adresu Deligradska br.16, 11000 Beograd.