Francuska

Lisabonski protokol ekonomskih mudraca zatvorio slavinu Centralne banke

 

Ko reketira vaše pravo na život?

Vreme laganja i praznih obećanja je prošlo. Novoizabrani predsednik Francuske sada mora da se suoči sa pravim problemima koji su tako vešto bili izbegnuti u predizbornoj kampanji. Ono što čeka Francuze je isto ono što čeka i nas i bilo koju zemlju sveta. Ekonomska i monetarna kriza neće tek tako da nestane. Otpuštanja s posla, zatvaranje fabrika, skupoća i veliki porast bede, kao i pooštravanja svih zakona koji su povezani sa novčanim kaznama, imaju svetlu budućnost. Troškovi praznih obećanja treba da budu nadoknađeni i neko to mora da plati

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Očekuje nas dugo toplo leto i još teži šok u septembru, kada se bleda lica vrate sa mora. Ali šta je tu je. Posle glasanja, kao ni posle vođenja ljubavi, izgleda da nema kajanja. Broj klošara je u naglom porastu, isto kao i broj sahrana samoubica na svim grobljima. Tako bar novonastalu situaciju vide neki privilegovani posmatrači ili nazoviekonomski specijalisti. Nedavno je The New York Times objavio članak koji je uzburkao javno mnjenje i pokrenuo debatu o samoubistvu čitavog evropskog kontinenta. Ovde se misli na ekonomsko samoubistvo iz zasede, koju Uniji postavljaju nesposobni vladari željni vlasti. Nije im važno šta da se radi sa ogromnim državnim dugovima.

Tako i u samoj Francuskoj izgleda da još uvek nema nagoveštaja o nekoj konkretnoj akciji. Niko nema šemu kako da se pokrene sa mrtve tačke i da se država izbavi iz procepa u koji je upala sa preko hiljadu sedam stotina milijardi evra. I to samo javnog duga, dok je privatni dug francuskih firmi gotovo neopisiv -  preko sedam hiljada milijardi evra duga! Da se čovek upita, pa kome, bre, duguju tolike pare i kako to da su i sve ostale države prezadužene?! Ovo je nešto što običan čovek teško može da svari i vrlo brzo diže ruke od pokušaja da se bilo šta razume u toj zavrzlami. A mnogi bi voleli da znaju kako u stvari funkcioniše ta svetska ekonomska politika, taj monetarni mondijalizam, koji će nam izgleda jednog dana svima doći glave i možda nas odvesti direktno u ambis apokalipse velikog svetskog stradanja.

Koja je to mafija kojoj svi ponešto duguju i koja drži u šaci ne samo Francusku već i celu Evropu, i celu Afriku i Australiju, i Južnu Ameriku i veliki deo Azije? Može li se i kako izvući iz nelagodne situacije večnih dužnika i praktično robovlasničkog monetarnog sistema? O tome će zapravo i biti reči u ovom članku kojim se želi na najjednostavniji način da objasni kako sve to funkcioniše. Ako već ništa ne možemo da izmenimo, onda bar da znamo ko nas i kako obrće na ražnju. Da uvidimo gde i kada su nam smuvali znanje i zapečatili sudbinu. Možda će jednoga dana neko i da se seti da je i pre sedamdeset godina bila Velika svetska kriza i da se iz nje izašlo tek kada se promenio odnos prema bankarima. Tridesetih godina ekonomisti su odustali od ideje zlatne podloge za emitovanje novca. Danas bi to, bar za Evropsku uniju, odgovaralo napuštanju sistema evra kao zajedničke valute i povratak na nacionalnu valutu. Ovo smo čuli sto puta, ali bankari tvrde pazar i plaše narod da bi to bila velika katastrofa. I bila bi, ali za njih. Naravno, to bi u početku umnožilo krizu, ali bismo se na kraju iščupali. Ovako smo osuđeni na sve više stezanja kaiša - dok se ne ugušimo.

Teorija kupatila i član broj 123

Da bi se najjednostavnije objasnila teorija novčane zavere protiv čovečanstva, treba imati bar malo znanja iz oblasti vodoinstalacije. Prosto ko ladna voda, i ko zna da otvara i zatvara jednoručnu slavinu potpuno je sposoban da razume i kako radi Volstrit ili Siti banka. Kao što je Arhimed zaronio u svoju kadu i viknuo "Eureka!", tako ćemo i mi da zamislimo jednu kadu punu para i jednu slavinu iz koje novčanice teku kao reka. Vaša kada predstavlja nacionalnu ekonomiju, a slavina je centralna banka države koja štampa pare. Naravno, da bismo se prijatno osećali, u kadi ne sme biti mnogo vode, jer je to onda inflacija po podu, a ne može biti ni sa malo novca na dnu jer je to onda kriza ili recesija. Znači, iz slavine centralne banke curi koliko treba da vam kupanje bude, ono, taman. 

Ovakva moneta se naziva centralna ili nacionalna moneta i vekovima je bila jedina valuta u svim državama sveta. Ali onda se došla ideja o mondijalizmu i liberalnoj ekonomiji pa su pravila veštački izmenjena. Slavina centralne banke je strogo zabranjena za sve države koje su potpisale takozvani Lisabonski protokol ekonomskih mudraca. Ovaj dokument su 2007. godine potpisale sve članice Evropske zajednice a da se nisu mnogo hvalile šta stoji u članu pod brojem koji nam je svima zapečatio sudbinu, članu  123. O njemu se vrlo malo pričalo, mada ima mnogo toga da se kaže. Jedna stavka u ugovoru je totalno promenila pravila "kupanja" i sada se svi davimo svako u svojoj kadi. S obzirom na to da je slavina nacionalne centralne banke zabranjena i zapečaćena za narod, koji je go u praznoj kadi, topla voda sada teče iz jednog drugog izvora. U kupatilo su majstori-bankari instalirali svoju ličnu i privatnu slavinu zlatne boje. U realnosti to znači da samo komercijalne ili privatne banke imaju pravo da pune i prazne našu kadu, odnosno pozajmljuju pare, i uz sve to da naplaćuju kamate koje su sve veće ukoliko je dužniku teže da vrati dug.

Francuska je, na primer, od 1973. pa do danas platila 1.400 milijardi samo za kamatu i još uvek joj ostaje dug od 1.700  milijardi evra. Za ovaj novi način emitovanja novca privatne banke uopšte ne moraju da imaju veliki lični kapital. Dovoljna je samo jedna šestina onoga što oni sipaju u kade svih država kao zajam za potapanje deficita. Ako u kasi imaju milion, oni ladno mogu da pozajme šest. Jednostavno, oni zamisle neku imaginarnu sumu novca koju vam pozajme i to upišu u svoje knjige. Vi polako vraćate dug, a oni uništavaju ili otpisuju imaginarno taj nepostojeći novac, i kad sve vratite njima ostaje samo vaš pravi novac koji ste vratili na njihov zamišljeni dug. Onda oni te zdrave pare stavljaju u svoj fond ličnog kapitala i sada mogu da pozajme opet mnogo više nego što imaju. A kako imaju monopol zelenaša, oni od magle i vetra prave pare, a od nas majmune. To je takozvana kreacija novca putem kredita sa kamatom.

Stvaraju realne pare iz duga. Nit' orali nit' kopali, a puni sefovi. Ali ni to nije sve. Kada tim hohštaplerima krene posao, a narodu ili državama zatreba više para, oni ni tada nemaju probleme. Jednostavno se priključe na onu prvu slavinu, koja je za vas zabranjena a njima uvek otvorena, i odande pumpaju koliko im treba i to po povoljnim uslovima. Tako komercijalna banka, odnosno privatni investitor, pozajmi od države ili od centralne evropske banke - koja ima pravo da štampa pare, i posle svima prodaje svoje nevidljive novčanice, kao novi dug za pokrivanje deficita državi, kao i privatnom ili industrijskom sektoru, i sa kamatom naravno.

Da pomenemo samo neke od komercijalnih banaka kao što su BNP Parisbas, Bank of Amerika, Societe Generale, HSBC ili UBS. Naravno, ima i mnogo drugih koje su se pročule na početku krize 2008. godine. Neke su nestale jer su imale preveliki apetit pa su same sebe pojele. Da li ste razumeli ili treba da se vratite nekoliko redova unazad da biste shvatili koji su to mangupi i čega su se dosetili?

Svi dužni, a para nigde

Budući da se investitori snabdevaju pravim parama samo da bi regulisali svoje lične rezervne fondove koji im daju pravo na licencu da pozajmljuju virtuelne pare, to je danas situacija totalno vanzemaljska. Pare koje se vraćaju poništavaju virtuelno stvorene pozajmice i ekonomija mora da traži novu injekciju za svoje troškove. Privatne banke daju nove pozajmice da bi stvorile nove pare i tu više nema kraja. Danas je sav novac sveta koji je u opticaju baš poreklom iz dugova. Oni te pare zovu skripturalna lova, da se Vlasi ne dosete. Sva voda u ekonomskoj kadi jedne države teče iz zlatne slavine investitora koju su prikačili na vašu slavinu, i tako presipanju iz šupljeg u prazno nema kraja, a dug raste koliko i kamata. U stvari, lepo rečeno, to je najobičniji reket na pravo na život. Kamate su zapravo te koje uvećavaju dug i potpuno je iluzorno misliti da se bilo koja zemlja sveta može ikada osloboditi ovog vrzinog kola.

Da bi se isplatili stari dug i kamata, uzima se novi zajam koji pravi nove kamate... i tako Jovo nanovo, sve dok ne padnete pod stečaj ili dok ne izbije neki veliki rat koji prebija sve dugove i sve ostalo. Matematički je dokazano da nikave restrikcije i smanjenja budžeta ne mogu povratiti zemlju u beskreditno stanje sve dok se ne prestane sa monetarnom ekonomijom na principu stvaranja para putem zaduživanja sa kamatom. Sve dok se ne vrati ona stara dobra slavina iz koje teče bistra voda sa izvora centralne banke i dok se ne baci zlatna slavina profitera koji ne veruju ni u jednog drugog boga osim u svog boga - profit.

Pouka može doći iz iskustva. Već smo rekli da je onih tridesetih godina prošlog veka bilo dovoljno da se odbaci zlatna podloga kao uslov emitovanja novca i da sve polako legne na svoje mesto. Izlazak iz aktuelnog sistema liberalne ekonomije je možda jedini spas. Inače nas kupanje u ovom kupatilu može skupo koštati. Posle Grčke na redu su Španija, Italija i verovatno Francuska. A to je već mnogo ozbiljnija situacija koju treba da reši novi predsednik države, i to mnogo brže nego što su pet godina mandata. I, vreme je novac, ali onaj pravi: koji ne uzima zajam ni od koga, već samo troši ono što ima.