Vojska

Milijarde koje je pojeo demokratski smisao za ekskluzivne poslove od nacionalnog interesa

 

Konjušari NATO pakta na pijaci oružja

 

Poslednja dekada takozvane demokratske vladavine razorila je i stručno i moralno ogroman vojno-industrijski kompleks, i od njegovih ostataka napravila dobar posao maloj interesnoj grupi okupljenoj oko Demokratske stranke, i frakciji vojno-policijskog otpada koja se pretvorila u otuđeni centar moći i stavila na čelo trgovine naoružanjem i opremom, stavljajući takozvanu namensku proizvodnju u službu svojih multmilionskih profita.

 

Piše: pukovnik Milan Jovanović

 

Tokom prošle, 2011. godine, vrh Demokratske stranke, u čijim je rukama bila apsolutno sva vlast u državi Srbiji, preko tadašnjeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, spremao je "nove poslovne poduhvate" na tržištu naoružanja i vojne opreme, pripremajući, između ostalog, i ugovore o prodaji lovačkog naoružanja iz Zastave oružja, na američko tržište. Zamišljena vrednost izvoza planirana je da bude 13 miliona dolara! Naravno, Demokratska stranka se već tada spremala za predstojeće izbore, i trebalo je spremiti veliki novac za unapred planiranu izbornu operaciju koja će uslediti...

Istovremeno, spremljeno je i nekoliko ugovora o izvozu vojne opreme i naoružanja u "bratski Azerbejdžan", i to u vrednosti od ravno 26. miliona evra, a sam Dragan Šutanovac se hvalio kako "na izvozne dozvole čeka još nekoliko ugovora vrednih 4,5 miliona dolara. U međuvremenu je kragujevačka fabrika oružja zaključila dva nova ugovora u vrednosti od tri miliona dolara o izvozu automatskih pušaka, karabina i minobacača, ali je došlo do "neusaglašenosti" Ministarstva inostranih poslova Srbije (V. Jeremića)  sa "poslovima" tadašnjeg ministra odbrane (D. Šutanovca). Upućeni kažu, "Jeremić o tome ništa nije znao ili se vešto pravio da ništa ne zna...".

Male sluge velikog, prljavog pohoda

I dok je trajalo ovo višemesečno narcisoidno lupetanje o "moćnim izvoznim potencijalima srpske vojne industrije", strogo kontrolisani mediji nisu smeli ni reč da kažu o toma da je  fabrika "Zastava oružje" u ozbiljnim finansijskim problemima  koji joj ugrožavaju normalno funkcionisanje, da radnici ne dobijaju plate, da se dešava pravi pomor radništva u ovoj, nekada moćnoj fabrici oružja koja je u zlatno doba jugoslovenskog socijalizma imala oko 7.500 zaposlenih, a danas ima manje od 1800, od čega je (prema prošlogodišnjim procenama neke radne grupe) njih 730 i dalje "tehnološki višak". Tako je u svim fabrikama takozvane namenske proizvodnje u Srbiji. Uveden je najcrnju kapitalizam, rad u smenama neograničene dužine, usled čega je dolazilo do strašnih tragedija poslednjih nekoliko godina.

Ali, to je samo jedna od nesagledivo štetnih posledica politike koju je vodila Demokratska stranka poslednjih dvanaest godina. Naime, prave razmere kriminalnih apetita evroatlanskih lobista u Srbiji, sakriveni su iza patetičnih bljuvotina o "nacionalnim interesima" i "impresivnim finansijskim rezultatima koje postižemo u izvozu vojne opreme i oružja".

Zapravo, reč je o temeljnom prestrojavanju vojno-industrijskog potencijala Srbije, koji su zamislili stratezi NATO pakta, što je dovelo do toga da je danas Srbija u tom glomaznom savezu viđena kao država proizvođač jeftinog naoružanja i opreme po NATO standardima, kojoj je odobren izvoz samo u zemlje gde američka vojna sila učestvuje u najprljavijim ratovima ovoga veka. Ali, pre svega, Srbiji je određen i status države-krijumčara oružja, i to za interese SAD, a posredstvom NATO alijanse koja odobrava ili ne odobrava transfere opreme i naoružanja globalnog karaktera. Tadićeva vladavina duboko je zacementirala Srbiju kao crnu kontinentalnu rupu koja će biti samo jedna od onih malih, nevoljenih logistika, u imperijalnim ratovima koje vodi SAD...

Tako se desilo da je prošle godine od javnosti jedva sačuvana vest da Srbija izvozi oružje u Avganistan, a sve uz saglasnost američke vlade i prećutnu saglasnost evrobirokratije u Briselu. Tamo, u daleki i večno problematični Avganistan, samo prošle godine je izvezeno artiljerijske municije (ruskog standarda) vrednosti oko 24 miliona dolara! Gde su te pare? Ko to i u čije ime odobrava da domaća municija ruskog standarda ubija po Avganistanu, i ko to tako ležerno odrađuje ne vodeći računa da i Srbija može doći na spisak zemalja koje će biti žrtve panislamskog terorizma?

Nešto pre ove "poslovne transakcije", vojna industrija Srbije je izvozila naoružanje i opremu u Irak, po NATO standardima, ali, to nikako nisu jedine dve zemlje gde je srpsko oružje i srpska municija došla u ruke američkih okupacionih snaga...

Nisu sami ali su glavni

Istina je, takođe, da Srbije nije usamljena u onome što čini, da su i okolne države poput Češke, Hrvatske i Mađarske, na sličan način uključene u "logistiku" NATO pakta. Razlika je jedino u tome što Srbija ne mora da čini ono što drugi čine, jer nije članica ove, za Srbiju duboko neprihvatljive transnacionalne vojne sile. 

Neverovatno danas zvuči podatak da je vojno-industrijski kompleks Srbije jedan od retkih koji nešto uopšte proizvodi, i da je ponuda koju robovi u namenskoj proizvodnji svakodnevno pakuju u magacine, daleko veća od same potražnje. Ali, zato postoji onaj otuđeni centar moći,  firma "Jugoimport SDPR", koja je nadživela svoje vojno-udbaške tvorce, i koja danas živi kao neizlečivi maligni tumor, onaj koji nije moguće ni operisati, sa kojim se ide u pravcu sudnjeg dana. Kad je reč o tom i takvom državnom preduzeće za trgovinu naoružanjem, treba pre svega reći da je ono izašlo iz državnih okvira onoga dana kad je sklopljen ugovor sa Irakom o izvozu vrednom 234 miliona dolara, čime su zadovoljeni neki američki strateški interesi, a Srbija je i zvanično postala vazalni paradržavni provizorijum koji je odgovarao "bogovima" SDPR-a, jer su se osilili i krenuli da "soliraju" po svetskim tržnicama oružja, ne prezajući od toga da uđu u lanac kriminala iz koga više neće izaći. 

Krenula je i "Utva" iz Pančeva da radi za SDPR, pa je dobila posao da pravi nekakve avione, smešnih dimenzija, sa uvoznim softverima. Bivši ministar je veselo konstatovao: "...Ali, lete!". Od 2007. godine za Irak je izvezeno naoružanje i vojna oprema vredna oko 300 miliona dolara. U 2009. godini je sa tom namučenom i okupiranom zemljom došlo do zaključenja novih ugovora vrednosti blizu 100 miliona evra, sve u naoružanju za helikoptere MI-17 i vrlo širok "asortiman" municije srednjeg kalibra. Opet je to otišlo u ruke američkoj okupacionoj sili, a mnogo manje u ruke marionetske vlade i njene vojske.

Među vođama ove vojno-trgovačke operacije, sve je protumačeno kao "povratak na tradicionalna tržišta Bliskog istoka", kao da se na međunarodnoj sceni, u političkom smislu, ništa nije promenilo, nijedno savezništvo i nijedno neprijateljstvo. Kao da su SAD i Jugoslavija iz onih vremena živi i u istim odnosima.

Ali, nizali su se novi dokazi o sramnoj ulozi Srbije koja je od NATO pakta podjarmljene, obeščašćena i bombardovana, a ipak radi za tu alijansu i prodaje oružje njenim članicama, sa čijih aerodroma su polazili bombarderi da zgaze Srbiju, jedinu koja je posle Drugog svetskog rata u Evropi napadnuta združenim snagama, kao da je vaskrsla nacistička Nemačka u pitanju. Srpskom opremom i naoružanjem popunjeni su aktivni i rezervni sastavi, ali i magacini oružanih snage Belgije, Bugarske, Italije, Kipra i još najmanje pet zemalja. U fabrikama takozvane namenske industrije, poput "Prva iskra namenska" iz Bariča, "Krušik" iz Valjeva, "Zastava oružje" iz Kragujevca, "Milan Blagojević" iz Lučana, "Prvi partizan" iz Užica, "Sloboda" iz Čačka i JP "Jugoimport SDPR", danas je, barem na papiru, zvanično, nešto manje od 8.500 ljudi, a u ostalim preduzećima, registrovanim za proizvodnju naoružanja i vojne opreme, nešto manje od 5.000.

Kovači iz Valjeva ne govore nemački

Poslednjih godina ređali su se štrajkovi zaposlenih u vojnim fabrikama, ređale su se pobune, došlo je i do blokada puteva ali i brojnih eksplozija u vojnim fabrikama, sa velikim materijalnim razaranjem i ljudskim žrtvama. Sve je ovo dovoljno rečito govorilo o tome kako jedna interesna grupa na čelu sa "poslovođama" Demokratske stranke, doslovno hara vojno-industrijskim kompleksom, bez obzira što je neuka i što njeni čelni ljudi nikada ni vojsku nisu služili. Posledice su do današnjeg dana takve da ih niko sabrati neće bez velike muke. Posebno kad su u pitanju putevi novca zarađenog prodajom vojne opreme i naoružanja. 

Mada je ova ista grupa ljudi uspela da u nekim od NATO "transakcija" obrne na stotine miliona evra samo u jednom od poslova u Avganistanu i Iraku, prema zvaničnim podacima uložili su samo 28 miliona evra u obnovu namenske industrije tokom poslednjih pet godina, što je tek jedna trećina od potrebnih sredstava da bi se ovaj kompleks smatrao konkurentnim u regionu, a, pre svega, da bi bio dovoljno koristan i bezbedan za one koji tu rade. Jer, kad bi ti isti NATO standardi bili primenjeni na standard belih robova srpske namenske industrije, onda bi sve možda i imalo smisla. Ovako...

Bilo je slučajeva više nego tragikomičnih, poput, recimo, izgradnje nekog "Kovačkog centra" u Valjevu, gde je Jugoimport "uložio novac", a postojeća namenska industrija, "Krušik", prihvatila je "nenovčana ulaganja" u ovaj neobičan posao. Naime, neko je od mangupa iz SDPR i "Krušika", još pre tri i po godine dogovorio posao sa nemačkom firmom "Lasko", ali je sve iz nekog razloga stalo (neko je negde "zastao"), pa, pošto je "nemački partner" shvatio šta se dešava i sa kim ima posla, u Beogradu je smišljena ideja o tom "Kovačkom centru" koji bi trebalo da se dopadne Nemcima i da reši problem ranijeg dogovora: "...Rešićemo probleme sa inokooperacijom, smanjiti troškovi poslovanja, poboljšati kvalitet proizvoda, uposliti nove radnike, a devizna sredstva ostaće u Srbiji", lagali su javnost tvorci ovog Potemkinovog sela. Istina je, na žalost, da je ova industrija bila i ranije i sada prinuđena da zbog nedostatka "kovačkih kapaciteta" u Srbiji koristi usluge kovačnica bivših jugoslovenskih republika, Bugarske, Rumunije...Stara kovačnica srušena je u NATO bombardovanju, odmah početkom proleća 1999. godine, pa "Krušik" od tada uvozi košuljice za mine, koje su ovoj firmi, koja prodaje preko SDPR-a, to najvažniji izvozni artikal.

Savet trgovcu oružja: idi kod Srba i Crnogoraca

Nije nikakva tajna da je proizvodnja oružja zapravo politički proizvod, filozofirao je bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac na jednoj od svojih svakodnevnih sesija sa plaćenim, jednoumnim novinarima. Možda je ta mudrost koju mu je negde neko saopštio, jedino što je ikada mudro izgovorio, jer je, baš zahvaljujući političkom biću vojno-industrijskog pogroma koji je napravljen za njegovog mandata, došlo dotle da je Srbija svrstana tamo gde ne bi smela biti: u države koje švercuju oružje, sa ili bez odobrenja okupacionih vlasti NATO pakta.

Stvar sa tim je otišla predaleko. Zloglasni SDPR Jugoimport i nekadašnji organci ove firme, pre svega onaj u Podgorici, već su označeni kao glavne adrese sa kojih se vrši distribucija ilegalnog naoružanja i opreme za razne svetske i belosvetske armije, privremene soldateske, lokalne milicije i vojna krila političkih diktatura širom sveta. U tom mračnom poslu učestvuje i jedan broj najviših državnih funkcionera u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Sloveniji, ali i zemljama koje nisu bile u sastavu nekadašnje Jugoslavije, poput Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke...

Ne tako davno, britanski dnevni list "Dejli mejl", pisao je naširoko o tome kako crnogorski predsednik Filip Vujanović, preko neprikosnovenog Mila Đukanovića, ima veze sa velikim trgovcima oružjem, što je Vujanović hitro demantovao, ali, očigledno, nedovoljno ubedljivo. Jer, odmah zatim, "Dejli mejl" je objavio senzacionalnu vest da je britanski sveštenik Majkl Sid, nudio jednom izraelskom trgovcu oružjem da mu omogući sastanak sa najvišim crnogorskim funkcionerima, poput Mila Đukanovića, Filipa Vujanovića (kasnije je čak dodato "i nekih srpskih visokih zvaničnika").

Ambasada Crne Gore u Londonu je demantovala tu tvrdnju, ali srpska diplomatija nije ni reč rekla. Nije imala "primjedbi".  Ali, da ništa nije od juče, nego da sve ima svoje dublje korene, pokazao je skoro i nekadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić kad je na opšte zaprepaštenje sudija u Hagu, zatražio je od Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) dokumente koji se odnose na transport naoružanja i municije u kojima je ta organizacija dugoročno učestvovala, a negde i danas učestvuje!

Ljubim ruke, Don Milo

Upravo u momentu kad se spremaju najavljene drastične štednje čak i u NATO paktu, a Evropska unija istovremeno traži glave organizovanog kriminala u celom regionu, a posebno u Srbiji, nije zgoreg još jednom pogledati ko su ovdašnji "bosovi" šverca naoružanja, i to u svetskim razmerama. Naime, vodeća trojka u sastavu Nikčević, Šutanovac i Pilipović, na čelu su "ekipe" koju čine Nenad Miloradović, tehnički direktor Jugoimport SDPR, Petar Crnogorac, vlasnik i direktor CPR Impex; Svetozar Crnogorac, otac Petrov, koji je jedan od bivših direktora beogradskog predstavništva takozvane namenske industrije Zastava oružje, general-potpukovnik u penziji Milan Zarić, bivši vojni ataše u Beču, inače otac Dragana Zarića, zamenika direktora CPR Impex; Zoran Damjanović, direktor Jugoimport Monta, sadašnjeg MDI Podgorica, zatim pukovnik u penziji Rudić, bivši načelnik Uprave za snabdevanje u MO. Tu su i još neke, javnosti uglavnom nepoznate ličnosti, koje u priči o domaćem gnezdu međunarodnog šverca oružja daju sasvim novu dimenziju svojim mafijaško-klanovsko-kumovsko stranačkim odnosima, pre svega na liniji takozvane civilne kontrole proizvodnje i prometa oružja. Kako to funkcioniše u njihovoj organizaciji najbolje se vidi iz sledećeg pregleda…

Naime, Jugoimport mont, kao bivša ćerka-firma Jugoimport SDPR-a (sadašnji MDI), uz nesebičnu pomoć najviših državnih i vojnih organa, oštetio je državu za ravno 50.860.000 američkih dolara! Ovakva i brojne druge prodaje izvršavane su, naravno, mimo legalnih novčanih tokova, dakle "u kešu". Od raznih provizija i "ugrada", mnogobrojnim važnim ličnostima u Srbiji je podignut velelepan "životni i radni prostor".

Koliko se otuđio taj centar moći koji je od šverca oružja napravio regionalno pa čak i globalno kriminalno preduzetništvo, najbolje govori i pismo koje je svojevremeno uputio izvršni direktor Jugoimport Monta Zoran Damjanović na ruke Milu Đukanoviću, tadašnjem predsedniku Crne Gore. Iz pisma se jasno vidi da autor "nije obuhvaćen razmenom korisnih informacija niti podelom plena", nego da naivno veruje kako "zli jezici blate jedan pošteni državni posao". Mora da je Đukanoviću ovaj tužni traktat bio vrlo smešan, jer bez njegovog blagoslova nijedan sumnjivi transport oružja nije mogao da prođe. Treba reći da su svi poslovi od pre sedam ili osam godina i danas "na snazi", na ovaj ili onaj način, da je crnogorski ogranak SDPR i dalje "lansirna rampa" za međunarodni šverc oružja kojim diriguje trust mozgova u "beogradskoj centrali".

 

 

 

Belo roblje radi za crno tržište

U fabrikama takozvane namenske industrije, poput "Prva iskra namenska" iz Bariča, "Krušik" iz Valjeva, "Zastava oružje" iz Kragujevca, "Milan Blagojević" iz Lučana, "Prvi partizan" iz Užica, "Sloboda" iz Čačka i JP "Jugoimport SDPR", danas je, barem na papiru, zvanično, nešto manje od 8.500 ljudi, a u ostalim preduzećima, registrovanim za proizvodnju naoružanja i vojne opreme, nešto manje od 5.000.

 

Humanitarni šverc oružja

Nekadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, na opšte zaprepaštenje sudija u Hagu, zatražio je od Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) dokumente koji se odnose na transport naoružanja i municije u kojima je ta organizacija dugoročno učestvovala, a negde i danas učestvuje!

 

Tadićeva vladavina duboko je zacementirala Srbiju kao crnu kontinentalnu rupu koja je postala mala, periferna logistika, u imperijalnim ratovima koje vodi SAD...