Subotica

Poslovni partneri Olivera Dulića u akciji redovne potrage za žrtvama

 

Objasni ovci, gde su novci

 

Kada je to potrebno vlastodršcima, Privredni sud u Subotici i državno kršenje ugovora proglašava višom silom, a dozvoljava i da maheri sa podrškom vlasti bez dinara sopstvenih sredstava kupuju dobrostojeća preduzeća. Odličan primer za ovo je slučaj firme "Komgrad", čijim direktorima je sve dozvoljeno dokle god se "tale" sa porodicom Olivera Dulića

 

Arpad Nađ

 

Presuda Privrednog suda u Subotici od 12. jula 2011. u predmetu broj 1.P.331/2010 po sudiji pojedincu Varga Almaši Ilmi, više nego dobro oslikava šta je sve u srpskom reformisanom pravosuđu moguće da bi se zaštitili oni koji su potrebni vlastima u Vojvodini. Sam spor koji je vođen manje-više je rutinski, ali su obrazloženja presude skoro neverovatna, tako da bi u njih bilo teško poverovati da redakcija Tabloida, zahvaljujući svojim izvorima, nije imala uvid i u samu presudu.

Naime, sudski postupak je vođen između Komgrada AD sa jedne strane i Veltransa D.O.O. sa druge strane, u vezi raskida ugovora o međusobnoj saradnji i isplati eventualno nastale štete.

Ono što se odmah primećuje jeste da je u presudi kao tužilac navedeno preduzeće Komgrad A.D. sa adresom Petefi Šandora 25, Subotica. Po podacima iz Agencije za privredne registre sedište pomenute firme, međutim, nalazi se na adresi Obilićev venac 18-20 u Beogradu.

Nadalje, u obrazloženju presude kojom je prihvaćen predlog Komgrada da se raskine ugovor sa Veltransom i odbija zahtev tuženog da mu se nadoknadi šteta koja je time nastala, sudija donosi u pravnoj teoriji jedinstven zaključak da je raskid ugovora između dva pravna subjekta - viša sila. Jer, da bi mogao da raskine ugovor između Komgrada i Veltransa sud je morao da dokaže kako je tužilac bez svoje krivice dospeo u stanje nemogućnosti ispunjenja ugovora, a to je moguće samo ako su nastupile okolnosti koje se uopšteno zovu viša sila!

Predmet ugovora koji je imao da raskine Privredni sud u Subotici bilo je pružanje usluga prevoza kamena na relaciji Rakovac - Subotica od strane Veltransa, a za potrebe Komgrada koji se pojavljuje kao izvođač radova na sanaciji i izgradnji lokalnih puteva u opštini Subotica.

Za realizaciju ovog ugovora Komgrad je Veltransu avansno uplatio 42.400.105,11 dinara, od čega je realizovano i naplaćeno 24.329.579,46 dinara. Dana 16. jula 2007. između Komgrada i opštine Subotica zaključen je ugovor o javnoj nabavci radova u ukupnoj vrednosti od 115.651.432,79 dinara sa PDV-om.

Već sledećeg dana između opštine Subotica, Komgrada i Ministarstva za infrastrukturu zaključen je ugovor o preuzimanju duga, na osnovu koga je Ministarstvo preuzelo sve dugove koje opština ima prema Komgradu i obavezalo se da finansira radove dogovorene prethodno pomenutim ugovorom o sanaciji i izgradnji puteva. Posle toga je Komgrad sklopio ugovor sa Veltransom za prevoz građevinskog materijala u sklopu realizacije ugovora sa opštinom. Sve je tada odlično funkcionisalo.

U januaru 2008. godine, vlada Srbije je donela uredbu da se sve započete i buduće investicije na teritoriji Vojvodine prenose na pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja, koji po konstataciji Privrednog suda u Subotici "nije imao dovoljno sredstava". Dakle, država Srbija jednostrano raskida ugovor sklopljen 17. jula 2007. godine, i svoje obaveze prebacuje na Fond bez para!

Ovu očiglednu ujdurmu, međutim, sud u Subotici proglašava "višom silom" zbog čijeg nastupa Komgrad navodno opravdano nije bio u mogućnosti da dalje angažuje Veltrans kao podizvođača, tako da je ugovor bio raskinut bez naknade štete.

Da iza ovakve odluke suda stoji nešto drugo, a ne legitimni poslovni interesi tužioca, vidi se već iz činjenice da je tokom suđenja dokazano kako je Komgrad i posle prekida saradnje sa Veltransom za prevoz kamena za sanaciju i izgradnju puteva u Subotici nastavio da angažuje druge firme. Jasno je da je Veltrans iz posla izbačen jer nije imao odgovarajuće veze sa porodičnim klanom ministra Olivera Dulića, bez čijeg blagoslova nije moguće ni dve cigle sastaviti u Subotici, a kamoli preuzeti građevinski posao tada vredan više od milion evra.

Već je sam postupak privatizacije nekadašnjeg Graditelja iz Subotice, a današnjeg Komgrada, pokazao kako je ovo preduzeće snažno utkano u strukture vlasti ne samo u Subotici, već i u samoj Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Polazna ideja radnika Graditelja, izražena na njihovom zboru, bila je da akcije preduzeća otkupe sami radnici uz pomoć strateškog partnera. Taj partner je trebala da bude Kulska banka, ekspozitura u Subotici na čijem je čelu tada bio Božidar Mirotić.

Umesto planiranog strateškog partnerstva, uzajamni poslovni odnos se pretvara u davanje zajma, jer direktor Komgrada Milan Grujić bez znanja radnika od Kulske banke uzima kredit u visini od 62 miliona dinara, za uzvrat deponujući 49,9 odsto akcija svog preduzeća. Tako ova banka postaje najveći pojedinačni akcionar Komgrada, faktički ne uloživši ni dinara, budući da će joj pomenuti kredit kasnije biti vraćen.

Na čelo Upravnog odbora Komgrada tada dolazi direktor filijale Kulske banke Mirotić, koji će od tada zajedno sa direktorom Komgrada Grujićem uporno da radi na pljačkanju i otimanju ovog preduzeća. Tako Upravni odbor na svom sastanku donosi odluku da se iz ostvarene dobiti otplati kredit Kulskoj banci i da se preuzmu njene akcije kojima od tada faktički upravljaju Grujić i Mirotić.

Pošto redovni prihodi nisu bili dovoljni za otkup akcija, Grujić bez odluke skupštine podiže novi kredit kod Kulske banke da bi vratio onaj prvi i kao garanciju daje hipoteku na upravnu zgradu Komgrada u Pala Šandora 25 u Subotici. Kada su ostali akcionari, radnici, saznali za ovu mahinaciju tražili su od Grujića da opozove svoju nezakonitu odluku, što je on odbio.

Kako bi se mahinacije dvojca Mirotić - Grujić lakše nastavile, Božidar Mirotić napušta Kulsku banku koja, ionako, više nije imala pravo na mesto u Upravnom odboru Komgrada i prelazi za zamenika Milana Grujića. Posle toga su svi radnici koji su imali akcije preduzeća primorani da isto napuste kako bi se lakše muljalo.

Grujić i Mirotić nabavljaju građevinske mašine koje su neodgovarajuće ili neispravne, ali su prodavci "strateški partneri" direktorskog dvojca., kao što je to na primer firma Teikom koja će u jednom kasnijem krčmljenju Komgradovih akcija postati i jedan od akcionara.

Od Slovenaca se kupuje asfaltna baza za 250.000 evra koja ima kapacitet od 65 tona na sat, dok se Upravnom odboru i kroz papire provlači cena od milion evra za bazu kapaciteta 80 tona na sat.

Konačno Grujić i Mirotić odlučuju da prodaju akcije koje su nekada pripadale Kulskoj banci. Ostali akcionari ih upozoravaju da je takva odluka nezakonita ako je ne odobri skupština akcionara, ali kriminalni dvojac ignoriše upozorenja, tako da već dan posle donošenja ove odluke akcije kupuju Teikom i Glas optic, očigledno na vreme obavešteni o povoljnoj prilici.

Grujić i Mirotić su izveli i više prevara, koje ne samo da su jedinstvene po maštovitosti, već bi trebale itekako da probude pozornost organa gonjenja. Na primer, preko druge firme Grujić Mirotiću daje novac na zajam, koji on polaže u banku kao depozit za kupovinu Tesare, gde se kao glavni akter pojavljuje sam Mirotić! Posle toga Mirotić ne vraća pozajmicu, pa Grujićev Komgrad tuži firmu dužnika za povraćaj novca sa sve zateznim kamatama. U suštini, i Grujić i Mirotić sve vreme raspolažu tim parama, da bi na kraju preduzeće dužnik sve to platilo sa zateznim kamatama. Čudo neviđeno!

Iz svega se vidi da je Komgrad odavno miljenik režima u Vojvodini, jer njegovi direktori ne odgovaraju zbog očiglednih mućki tokom kojih su uz pomoć šefa knjigovodstva Slaviše Potpare u ilegalne tokove pustili najmanje milion i po evra. Zato je sasvim razumljiva odluka Privrednog suda u Subotici da se višom silom proglasi i očigledno kršenje potpisanog ugovora od strane države. U Subotici je sve moguće, posebno kada su u pitanju novci.