Francuska

Politička sirena obećava nova vremena

 

Pola Miteran, pola De Gol

 

Novi francuski predsednik Fransoa Oland je pola Miteran, a pola De Gol. On je neka vrsta novog Hrista za koga njegovi obožavatelji tvrde da je genije i da "može bos da hoda po površini mora". Normalno, jer kako to lepo reče  priučeni filosof i bivši fudbaler Erik Kantona: "Kad galebovi kruže oko ribarskog broda to je znak da će neko da baci sardine u more..." Doduše mnogi se nadaju i krupnijoj ribi od sardine. Ali politika je vrsta bajke, pa su dobre vile već na prvom koraku morale da intervenišu i spašavaju voljenog predsednika od zavere nebeske

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Možda ste videli na televiziji. Ah, kako je to bila divna slika. Novi predsednik Francuske promiče najlepšom avenijom na svetu. Mokar do gole kože, krut kao mermerni kip, dok ga krupne kapi udaraju u ćelu, slivaju mu se niz naočare pa niz novo odelo u auto. Nebo zaliva pobedu. A on flegmatičnan, u stavu mirno pozdravlja publiku iz svog Sitroena kabrioleta. Koja poezija i koja smejurija po domovima opozicije. Ova slika ostaće kao simbol berićetnog početak prvoga mandata Fransoa Olanda na dan 8. maja 2012. No, čim se osušio, krenuo je da "očita bukvicu" svojoj suparnici Angeli Merkel koja je podržavala Sarkozija.

Posle provale oblaka Olanda je "udario sveti Ilija" posred predsedničkog avion i hteo ne hteo, čovek se iz oblaka spustio na zemlju. Ali ni tu nije kraj originalnosti "normalnog Predsednika" kako iz milošte on sebe naziva. Pored toga što je odlučio da ne stanuje u dvoru, gde je pre njega bio Sarkozi, već da ostane u svom stanu od 60 kvadrata u jednoj tihoj ulici petnaestog kvarta Pariza, on je stavio na veliku muku specijalce koji ga čuvaju. Kako je mnogo normalan on je na prvi sastanak u Brisel išao vozom. Što je sigurno, sigurno je. Zli jezici tvrde da je on samo trenutno normalan dok ne prođu parlamentarni izbori, posle će da poludi kao i svi ostali. Mora raja da se ubedi kako je Oland sasvim običan čovek, kao vi i ja. 

Izborna obećanja

 Pare nikada nisu bile problem u politici. Važno je da novi Predsednik ima vladu kakvu je obećao, jaku odnosno čitaj mnogobrojnu. Obećao je i pravednu vladu pa je i to ispunio. Doduše ovo ga nije skupo koštalo jer je pod pravdom podrazumevao jednakost. U to ime je u novu  pola-pola vladu ušlo muškaraca koliko i žena. Po 14 njih. Normalno jer je seks  najvažnija nauka za ministarski zanat. U dodatne kriterijume spadaju takođe: religija i boja kože da bi sve ovce bile na broju, a vuci siti.

Jedno od glasnijih obećanja predizborne kampanje je bio i odlazak u Penziju sa 60 godina starost ali naravno pod dodatim uslovom da je dotični radio od svoje 18 godine, i to bez prekida. Ovaj dodatni uslov eliminiše 99 odsto kandidata šezdesetogodišnjaka koji su se ponadali dok su stavljali listić u kutiju. Drugo obećanje je bilo povlačenje francuskih vojnika iz Avganistana. I to obećanje je na putu ostvarenja. Jedina mala izmena je došla posle posete Ujka Semu pa je i ovde  dodata mala dopuna. Povlače se samo borbene snage a ostali ne samo da ostaju već će biti pojačani novim snagama za obuku i ispomoć avganistanskim "remcima". Pored toga biće i neke finansijske pomoći i to sada kada je kriza stegla. Ugovor je potpisan na 20 godina i Oland se nada, da će tako francuske firme ući u  Avganistan da prave biznis. Naravno za ovako veliko nadanje ima i veliko žrtvovanje.

Francuska opet mora da pljune po sebi, zgazi na datu reč i zaboravi na svoju tradicionalnu posebnost jer dozvoljava Amerikancima da postave delove svoga anti-ruskog štita na svojoj teritoriji. Zvanično taj raketni štit treba da štiti čovečanstvo u slučaju da  Iran napadne ceo svet i krene da kolonizuje Mars i Veneru, dok se  nezvanično sumnja u to da štit ima neke veze sa žarkom željom da se napadne na Rusiju ili bar da se neutrališu njene rakete. Ideja atomske katastrofe sve više liči na idealno ili jedino idejno rešenje svetske ekonomske i energetske krize. Popravka koeficijenta prenaseljenosti planete ratnom je opcija ludosti, ali zar je jednom bilo ludih ljudi koji su kroz istoriju palili svet i činili genocid.

Republika drugova

Nakon objavljivanja spiska ministara nove vlade  "normalnog Predsednika", mnogi glasači su se zapitali da li su sada oni potpuno normalni. Naprimer, da će svaki osumnjičen ili osuđivan ministar biti udaljen iz vlade. Ovo izborno obećanje je prvo pogaženo jer je sam predsednik vlade Jean Marc Ayrault bio u svoje vreme osuđen za korupciju, a Laurent Fabius čovek koji je Srbe nazivao đubradima, bio je kao prvi ministar osumnjičen za hiljade žrtava SIDE, dobijene transfuzijama zaražene krvi.

Postoje i druga ispunjena obećanja koja nisu shvaćena od strane velikog dela Francuza. Naprimer, mesto ministra pravde je udeljeno gospođi Taubira iako je ona bila vatreni pobornik nezavisnosti delova francuske republike, onih s one strane okeana. Mnogi su ubeđeni da dama koja nema pravni fakultet zaslužila svoje mesto samo zato što je crnkinja. Ovo naravno nije nikakvo čudo u zemlji gde je nacionalistička i rasistička partija Le Pena dobila čak 18 odsto glasova. Teško je svima ugoditi i sva obećanja ispuniti.

Nije nigde laka stvar formirati vladu. Jer postoje drugovi iz škole ili iz vojske. Nekoliko starih Olandovih drugara je tako svoje nekadašnje uspomene iz starih školskih klupa zamenilo za glanc nove ministarske fotelje. Olandov par iz zadnje klupe i cimer iz vojske, Mišel Sapin je naprimer, dobio mesto važnog ministra rada. Ni ostali nisu lošije uhlebljeni u vladi, parlamentu ili u velikim firmama. Francuska je urađena i sistem zabetoniran.  Tako je posle vlade Sarkozijevih advokata došla na red republika drugova iz visoke administrativne škole, i to samo generacija koja je diplomirala  1980.  Ispada da stvarno nije lako sastaviti vladu u koju treba da uđe malo crnaca, malo arapa, malo jevreja i eventualno koji homoseksualac. Tako da svaka manjina bude zastupljena i da se izbegnu primedbe pre izbora. Ipak  primedbi je bilo ne samo na pedigre ministara već i na jednu skrivenu stranu političkih zakulisnih igara.

Privilegovana deca

Mnogi su tek nedavno čuli za takozvane Mlade lidere (Young Leaders) koji su zapravo privilegovana deca vladajuće stranke, a koja su u mladosti  formirani u visokim školama i ubačeni u mašinu za vladanje. Oni su u Olandovoj vladi olako zauzeli šest fotelja, a uzeli bi i više da nije morao da na vagu stavi isti broj žena. To je bilo obećano. Osim samog Olanda u francusko-američkom lobi-sistemu Young Leaders formirani su i ostali ministri: Pierre Moscovici 1996, Marisol Touraine i Aquilino Morelle 1998, Arnaud Montebourg 2000. ili  Najat Vallaud-Belkacem 2006 godine. Ova organizacija  koja se potpisuje kao French American Fondation , skraćeno FAF gotovo da je potpuno  nepoznata širokoj javnost ali se ipak zna da je finansira čuvena banka Lazard.

FAF je stvoren 1976. voljom dva predsednika Gerarda Forda i Žiskar Destena. Njen predsednik je jedno vreme bio neki John Negroponte koga je Buš postavio za direktora tajne službe US  States Intelligence Community u čiji sastav ulazi desetak tajnih ili jakih organizacija kao što su FBI i CIA. Godine 1981. formirana je sekcija Mladih Lidera koja u mnogome liči na neku ložu za školovanje budućih državnika i važnih činovnika. Samo desetak privilegovanih mogu da upišu ovakav fakultet, a izborna komisija je sastavljena od starih "vukova" koji su već ostvarili svoje karijere u državnom aparatu Amerike ili Francuske. Njih 80 odsto su muškarci, uglavnom Parižani i svi su završili famozan fakultet ENA, u prevodu Ekonomska Nacionalna Administracija. Drugim rečima sve ostaje u familiji i škola je vrsta inkubatora za reprodukciju klasnih političara.  

Sve ovo objavljeno je na stranicama Mediaparta, najozbiljnijih internet novina ne samo u Francuskoj već i mnogo šire. Mladi Lideri su se oglasili nakon objavljivanja ovog teksta i kao obično ismejavali sve one koji u bilo kojoj organizaciji bez ikakve vlasti vide zaveru. Naravno da nema zavere i da je čista koincidencija da   od osam socijalista koji su pohađali kurs za lidere, njih šest ušli u novu vladu. 

"...Dva preostala  mlada lidera su u zasedi i čekaju da prođu parlamentarni izbori pa da dobiju neku udobnu fotelju. Njihov posao do sada je bio organizacija primarnih izbora za kandidaturu Fransoa Olanda, a 100 odsto izabranih je stvarno čudna koincidencija..." tvrdi Mediapart.

To što se o ovakvim stvarima malo piše u zemlji slobode svakako treba zahvaliti dobrim đacima FAF-a koji su igrom slučaja postali vlasnici gotovo celokupne štampe. Laurent Joffrin je gazda časopisa Nouvel Observateur,  Denis Olivennes  drži radio Europe 1, list Paris Match i JDD, dok Matthieu Pigasse, Louis Dreyfus i Erik Izraelewicz  žare i pale u  čuvenom Le Mondu. Sve su to deca FAF-a i stari mladi lideri, formirani da obmanjuju istinu i prave neku drugu koja se zove politički prigodna.

U svakom slučaju ništa se neće izmeniti ni u Francuskoj dolaskom na vlast ljudi koji su završili istu školu kao oni koji su prethodno srozali državu na zabrinjavajući nivo. Obećanja koja su data sa pesnicom na grudima ne vrede više ni pet para, i to izgleda u svim zemljama sveta.

Pucanje iz flaša

Oni koji su do juče kritikovali Sarkozija i njegovu ekstravagantnost morali su da konstatuju kako u Francuskoj nema većih raspikuća od socijalista. Za samo jedan dan bačeno je preko tri i po miliona evra kada su u gradskoj većnici i u bašti Jelisejske palate slavila pobedu! Popijeno je 17.000 flaša šampanjca, pojedeno za pola miliona evra raznih grickalica i sitnih kolača, a samo za viski i pivo ceh je bio  350.000 evra! Da ne nabrajamo još nekih miliona evra za prevoz gostiju iz svih krajeva  sveta ili pola miliona za dekoraciju i isto toliko pod razno. Socijalisti nisu sitničari. Vlada ne reaguje na račun, iako je u svoje vreme dok je bila opozicija vatreno kritikovala ceh  Sarkozijeve žurke  na trgu Konkord, koja je koštala upola manje.