Feljton

 

Ispovest ekonomskog ubice: "...Dužnost nam je bila da uništavamo!" (2)

 

Povratak na mesto zločina

 

Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...

Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks, a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: Confessions of na economic hitman), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva...

 

Džon Perkins

 

 Glavni grad Ekvadora, Kito, prostire se po vulkanskoj dolini visoko u Andima, na nadmorskoj visini od devet hiljada stopa. Stanovnici grada, koji je nastao puno prije nego što je Kolumbo došao u Ameriku, navikli su gledati sneg na obližnjim vrhuncima usprkos činjenici da žive tek nekoliko milja južno od ekvatora.

Grad Šel, granična ispostava i vojna baza, zasečena u džunglu ekvadorske Amazone da bi služila naftnoj kompaniji čije ime nosi, približno je osam hiljada stopa niži nego Kito.  Grad nastanjen uglavnom vojnicima, naftnim radnicima, te urođenicima iz plemena Suar i Kečua koji rade za njih kao prostitutke i težaci...

Da bi putovao iz jednog grada u drugi moraš ići putem koji je mučan, ali dojmljiv. Meštani kažu da dok putuješ doživiš sva četiri godišnja doba u jednom jedinom danu!

Iako sam mnogo puta vozio tim putem nikad se nisam umorio od spektakularnog prizora. Puste stene išarane vodenim slapovima uzdižu se postrance. Na drugoj strani zemlja se iznenada ruši u dubok ponor gdje reka Pastaza, glavna pritoka Amazone, krči svoj put niz Ande...

 

Davljenje u dužničkom ropstvu

 

Pastaza donosi vodu u Atlantski okean sa lednika Kotopai, jednog od najviših aktivnih vulkana na svietu, a ujedno i božanstva iz doba Inka, udaljenog više od tri hiljade milja.

Godine 2003. krenuo sam iz Kita automobilom Subaru autbek i uputio se u Šel s misijom koja je bila drugačija od bilo kakve koju bih očekivao. Nadao sam se da ću pomoći zaustavti rat koji sam puno prije toga pomogao započeti.

 Kao što se događa u mnogim slučajevima za koje mi, EHM-i, moramo preuzeti odgovornost, to je rat za koji doslovno ne zna niko izvan zemlje u kojoj se rat vodi. Bio sam na putu da se sretnem sa Suarima, Kečuama i njihovim komšijama Akuarima, Zaparima i Sinhiarima - plemenima koja su odlučila sprečiti da im naftne kompanije unište domove, porodice i zemlju, pa čak i ako u tom procesu budu morali umreti.

 Njima je to bio rat za preživljavanje njihove dece i kulture, dok je za nas to bio rat zbog moći, novca i prirodnih izvora. To je deo borbe za dominaciju u svijetu i dio sna nekoliko pohlepnih ljudi, sna o globalnoj imperiji.

Upravo to je ono što mi EHM-i najbolje radimo: gradimo globalno carstvo...

 Mi smo elitna grupa muškaraca i žena, koja se služi međunarodnim finansijskim ustanovama da bi stvorila uslove koji će druge narode učiniti podložnima korporatokratiji; ona upravlja našim najvećim kompanijama, našom vladom i bankama. Poput njihovih pandana u mafiji, i EHM-i donose povlastice. One se sastoje u kreditima za razvoj infrastrukture - električnih centrala, autoputeva, luka, aerodroma ili industrijskih postrojenja. Uslov takvih kredita je da projektantske i konstruktorske firme baš iz naše zemlje moraju ostvariti sve te projekte.

 U suštini, većina novca nikada ni ne odlazi iz SAD, on se jednostavno preusmeri iz bankarskih kancelarija u Vašingtonu u razne institucije u Njujorku, Hjustonu ili San Francisku.

Uprkos činjenici da se novac vraća gotovo odmah u kompanije koje su deo korporatokratije (a ona je davalac kredita!), zemlja primalac mora sve to vrati, i iznos glavnice i kamatu.

Ako je neki EHM sasvim uspešan, krediti su toliko visoki da je dužnik primoran nakon nekoliko godina kasniti s isplatama duga. Kad se to dogodi tada mi kao mafija zahtevamo naš deo kolača. On obično uključuje nešto od sledećega: kontrolu glasanja u Ujedinjenim nacijama, postavljanje vojnih baza ili pristup prirodnim izvorima, kao što su nafta ili Panamski kanal. Naravno, dužnik nam i dalje duguje novac - i ponovo je na taj način jedna zemlja pridodata našem globalnom carstvu.

 

Ubijali smo kulturu i trovali prirodu

 

Vozeći se od Kita prema Šelu, tog sunčanog dana 2003. godine, prisetio sam se vremena pre trideset i pet godina kad sam prvi put došao u taj deo sveta...

Davno sam pročitao: iako Ekvador obuhvata otprilike površinu Nevade, tamo se nalazi više od trideset aktivnih vulkana, više od petnaest odsto ptičjih vrsta u svijetu i hiljade još nerazvrstanih biljaka; to je zemlja najraznovrsnijih kultura i brojnih starih domorodačkih jezika. Smatrao sam to očaravajućim i svakako osebujnim; ipak reči kojih sam se prisećao tada bile su čist, nedodirnut i nevin.

...U doba moje prve posete, 1968. godine, Texaco je tek otkrio naftu u regiji Amazone u Ekvadoru. Danas nafta čini gotovo polovinu izvoza. Naftovod preko Anda izgrađen je nedugo nakon moje prve posete i odonda je kroz njega iscurelo više od pola miliona barela nafte u kišnu šumu - više od dvostruke količine koju je prolio tanker Ekson Valdez (brod koji je u  vodama Aljaske nekontrolisano ispustio 4 miliona tona nafte, prim. red.).

Danas je za novih 1,3 milijarde dolara napravljen novi naftovod, dug tri stotine milja, a sagrađen je uz pomoć jednog konzorcijuma što je organizovao EHM. On obećava da će Ekvador postati jedan od deset vrhunskih svetskih proizvođača nafte za SAD. Široka prostranstva kišnih šuma su uništena, makaoi i jaguari su iščezli, tri iskonske ekvadorske kulture su oterane na rub propasti, a rijeke su se pretvorile u plamteće kloake.

Istovremeno su se urođeničke kulture počele suprotstavljati. Na primer, 7. maja 2003. godine, grupa američkih advokata, kao predstavnici više od trideset hiljada domorodaca ekvadorskog naroda, pokrenula je postupak protiv kompanije Shevron Texaco u vrednosti od milijardu dolara.

Tužilac tvrdi da je naftni div u razdoblju između 1971. i 1992. godine dnevno izbacio u otvorene rupe i reke više od četiri miliona galona toksičnih otpadnih voda, voda zagađenih naftom, teškim metalima i kancerogenim materijama, te da je kompanija za sobom ostavila blizu 350 nepokrivenih otpadnih jama koje nastavljaju ubijati ljude i životinje!

 

Stvorili smo pakao u Ekvadoru

 

Zbog mog kolege EHM i mene, Ekvador je danas u puno lošijem stanju nego što je bio prie no što smo mi predstavili čuda moderne ekonomike, bankarstva i inženjerstva.

Od 1970. godine, u razdoblju eufemistički nazvanom naftni bum, službena stopa siromaštva porasla je od 50 na 70 postotaka, nezaposlenost se popela sa 15 odsto na 70 odsto, a javni dug povećao se sa 240 miliona na 16 milijardi dolara. U međuvremenu je udeo nacionalnih resursa dodeljen najsiromašnijim slojevima stanovništva spao sa 20 na 6 odsto.

Na žalost, Ekvador nije izuzetak...

 Gotovo svaka zemlja koju smo mi, EHM doveli u okrilje globalnoga carstva doživela je sličnu sudbinu. Dug Trećega sveta narastao je na više od 2,5 biliona dolara, a cijena servisa - više od 375 milijardi dolara godišnje 2004. godišnje - što je više nego što Treći svet potroši za zdravstvo i obrazovanje, a dvadeset puta više nego što zemlje u razvoju godišnje dobijaju od inostrane pomoći.

Više od polovine ljudi u svetu preživljava sa manje od dva dolara dnevno, a to je otprilike jednak iznos kakav su dobijali početkom sedamdesetih godina.

 U međuvremenu, 1 odsto odabranih porodica Trećega sveta ima ukupno privatno bogatstvo u iznosu od 70 do 90 odsto svih privatnih finansijskih dohodaka i vlasništva nekretnina u svojoj zemlji...

Subaru je usporio i krivudao ulicama lepog letovališta, grada Banosa, poznatog po svojim vrućim kupkama što potiču od podzemnih vulkanskih rijeka koje teku s vrlo aktivnog brda Tungurahgua. Uz nas su trčkarala deca, mašući i pokušavajući nam prodati žvakaće gume i kolače. Tada smo ostavili Banos iza sebe. Spektakularna scena završila je nenadano čim je Subaru ubrzao izlazeći iz pravog raja u modernu viziju Danteovog "Pakla".

Gigantsko čudovište prostiralo se od rijeke natraške, mamutski sivi zid. Njegov beton bio je potpuno neumesan, potpuno neprirodan i u neskladu sa prirodom...

 Naravno, nije me trebalo iznenaditi što ga vidim. Čitavo vreme znao sam da on vreba iz zasede. Nekoliko sam ga puta susretao pre i hvalio ga kao simbol EHM dostignuća. Ipak sam se naježio...

 

Bili smo gori od španskih Konkvistadora

 

Dug Trećeg sveta narastao je na više od 2,5 biliona dolara, a cena servisa - više od 375 milijardi dolara godišnje 2004. godine - što je više nego što Treći svet potroši za zdravstvo i obrazovanje

Taj užasan, neskladan zid je brana koja zaustavlja reku Pastazu, skreće njen tok vode u goleme tunele izdubljene u planini i pretvara energiju u elektricitet. To je projekat sa hidroelektranom Agozan, čija je snaga 156 megavata. Ona daje gorivo industriji koja obogaćuje šačicu porodica u Ekvadoru, a postala je izvor neizrecivih patnji za poljoprivrednike i domorodačke stanovnike što žive uz reku. Ta hidroelektrana je samo jedan od mnogih projekata izvedenih uz pomoć mojih napora i nastojanja ostalih EHM. Takvi projekti su razlog što je Ekvador sada član globalnog carstva i što Shuari i Kečue, kao i njihovi susedi, prete ratom protiv naftnih kompanija.

Zbog projekata EHM Ekvador je pun inostranih dugovanja te je primoran preterani deo svog državnog budžeta odvajati za isplatu umesto da svoj kapital troši kako bi pomogao milionima svojih građana koji se službeno ubrajaju među opasno siromašne...

 Jedini način na koji se može iskupiti od dugovanja je prodavanje šuma naftnim kompanijama. Uistinu, jedan od razloga zašto su EHM bacili oko na tu zemlju, pre svega su nalazišta nafte u regiji Amazon, za koja se smatra da se mogu meriti s onima na Srednjem istoku. Globalno carstvo zahteva svoj deo kolača u obliku naftnih koncesija...

Ti zahtevi su postali hitni nakon 11. septembra 2001. godine, kad se Vašington prepao da bi snabdevanje sa Srednjeg istoka moglo zakazati. Uz to, Venecuela, naš treći najveći dobavljač nafte, izabrala je populističkog predsednika Huga Čaveza, koji se snažno suprotstavlja onome što on naziva američkim imperijalizmom; zapretio je da će prekinuti prodaju nafte SAD. EHM su bili neuspešni i u Iraku i u Venecueli, ali su uspeli u Ekvadoru; sada bismo ovde hteli da iscrpimo sve što vredi...

Ekvador je tipičan primer zemalja u svijetu koje su EHM slomili ekonomski i politički. Za svakih 100 dolara sirove nafte iscrpljene iz kišnih šuma Ekvadora, naftne kompanije dobijaju 75 dolara! Od preostalih 25 dolara, tri četvrtine odlaze na isplatu inostranog kredita. Većina onog što ostane troši se na vojsku i druge Vladine izdatke - što ostavlja oko 2,5 dolara za zdravstvo, obrazovanje i programe namenjene pomoći siromašnima. Na taj način od svakih 100 dolara vrednosti nafte izvučene iz Amazona, manje od 3 dolara ide ljudima kojima je taj novac najpotrebniji, onima čiji su životi najviše ometani branama, bušenjima i naftovodima, a koji umiru u nedostatku jestive hrane i pitke vode...

Među svim tim ljudima - milionima u Ekvadoru, milijardama po celoj planeti - nalaze se potencijalni teroristi. Ne zbog toga što bi oni verovali u komunizam ili anarhizam, ili što bi bili sami po sebi suštinski zli, već zato jer su jednostavno očajni. Gledajući tu branu, pitao sam se - kao toliko puta svugde u svetu - kada će ti ljudi krenuti u akciju, poput Amerikanaca, koji su se pobunili protiv Engleske sedamdesetih godina osamnaestog vijeka, ili pak starosedilaca Latinske Amerike protiv Španije početkom devetnaestog veka.

Suptilnost uspostave ovog modernog carstva gotovo da ponižava rimske centurione, španske konkvistadore ili kolonijalne sile Evrope u XVIII. i  XIX. veku. Mi smo  u EHM veštiji... Danas više ne nosimo mač. Ne nosimo oklop ili odeću koja bi nas obeležila...

 

Lovci iz senke

 

U zemljama kao Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se isto kao tamošnji učitelji ili vlasnici trgovina. U Vašingtonu i Parizu izgledamo tačno kao bankari ili vladini birokrati. Činimo se skromnima i normalnima. Posećujemo mesta projekata i lutamo po osiromašenim selima. Zauzimamo se za čovjekoljublje, razgovaramo sa predstavnicima lokalnih medija o divnim humanitarnim akcijama koje preduzimamo. Pokrivamo stolove konferencijskih vladinih odbora svojim golemim nacrtima i novčanim planovima te poučavamo o čudotvornoj makroekonomiji na harvardskom Ekonomskom fakultetu.

 

Ipak - a to je vrlo bitna opomena - ako ne uspemo, na pozornicu stupa mnogo mračniji soj, oni koje mi EHM-i zovemo šakalima, ljudi koji vuku svoje poreklo direktno iz onih prijašnjih carstava. Šakali su ovde uvek, vrebaju u senci. Kad se oni pojave državne glavešine bivaju skinute s vlasti ili umiru u strašnim nesrećama. Ako bi slučajno šakali bili neuspešni, onda tamo pošalju mlade Amerikance da ubijaju i umiru.

Kad sam prošao pokraj čudovišta, tog zdepastog krupnog zida od sivog betona koji se uzdiže nad rekom, bio sam vrlo svestan znoja koji mi je ovlažio odeću i nelagode koju sam osećao u crevima. Usmerio sam se dole prema džungli kako bih susreo domaći svet, odlučan da se bori do zadnjeg čoveka kako bih zaustavio ovo carstvo koje sam ja pomagao stvarati i obuzeo me osećaj krivice.

 

Počelo je dosta nevino...

 

Pitao sam se kako je simpatičan dečak iz sela u Nju Hempširu uopšte dospeo u ovako prljav posao?

Bio sam jedinac. Rođen sam u srednjoj klasi 1945. godine. Oba moja roditelja bila su Jenkiji, poreklom iz tri stoleća stare Nove Engleske; njihovi strogi, moralistički, nepokolebljivi republikanski stavovi odražavali su generacije puritanskih predaka. Oni su u svojim porodicama bili prvi koji su pohađali fakultete - uz stipendije.

Majka mi je postala profesorica latinskog u srednjoj školi. Otac je otišao u Drugi svetski rat kao mornarički poručnik fregate i bio je zadužen za naoružanu posadu vrlo zapaljivog trgovačkog tankera u Atlantiku. Kad sam rođen u Hanoveru, savezna država Nju Hempšir, on se oporavljao od slomljenog kuka u bolnici u Teksasu. Nisam ga upoznao sve dok mi nije bila godina dana.

Zaposlio se poučavajući jezike na Visokoj školi Tilton, koja je bila dečački internat u ruralnom delu Nju Hempšira. Kompleks školskih zgrada stajao je visoko na brežuljku, ponosno - reklo bi se arogantno - kao toranj iznad istoimenog grada. Ta ekskluzivna institucija ograničila je upis na oko pedeset studenata, po svakom stepenu devet do dvanaest. Studenti su većinom bili potomci imućnih porodica iz Buenos Ajresa, Karakasa, Bostona i Nju Jorka.

Moja porodica nije imala novca, no mi se nismo smatrali siromašnima. Iako su nastavnici te škole dobijali vrlo niske plate, sve su naše potrebe bile zadovoljene besplatno: hrana, stanovanje, grijanje, voda, kao i radnici koji bi nam kosili travu ili čistili sneg. Počevši od mog četvrtog rođendana, hranio sam se u menzi osnovne škole, uzimao lopte za fudbalsku ekipu, kojoj je moj otac bio trener, i izdavao peškire u svlačionici.

Kad se šakali pojave, državne glavešine bivaju skinute s vlasti ili umiru u strašnim nesrećama. Ako bi slučajno šakali bili neuspešni, onda tamo pošalju mlade Amerikance da ubijaju i umiru

Premalo je reći da su nastavnici i njihove supruge bili superiorni nad lokalnim stanovništvom. Obično bih slušao roditelje kako se šale da su oni vlastelini u dvorcu koji vladaju običnim seljacima - građanima. Znao sam da je to bilo i više nego šala.

Moji prijatelji iz osnovne i srednje škole pripadali su toj klasi seljaka: bili su vrlo siromašni. Njihovi su roditelji bili poljoprivrednici, drvoseče i fabrički radnici. Oni nisu voleli "osnovce s brežuljka", a moji su roditelji za uzvrat bili protiv druženja s devojčicama iz grada, koje bi nazivali "droljama" i "neurednim curama". Ja sam od prvog razreda delio s tim devojčicama knjige i olovke, a tokom godina bio sam zaljubljen u njih tri: En, Prisilu i Džuds...

 Moja strast bila je bez sumnje isto toliko snažna kao strast Lanselota za Guinevere - pa čak i sklonija tajnosti.

Sa četrnaest godina odobreno mi je besplatno školovanje u Tiltonu. Na podsticaj svojih roditelja odbacio sam sve što je bilo u vezi s gradom i nikada više nisam vidio svoje stare prijatelje. Kad su moje nove kolege u razredu odlazile kući u svoje dvorce i luksuzne stanove, ostajao bih sam na brežuljku...

 

Dve bitne slučajnosti

 

Moji su roditelji bili majstori manipulacije. Uverili su me da sam privilegovan što imam takvu mogućnost i jednog ću dana za to biti zahvalan. Pronaći ću savršenu ženu, jednu koja će biti podesna našim visokim merilima...

 Na završnoj godini dodeljena mi je stipendija za atletičare za Braun i akademska stipendija za Midlberi (univerzitet u Vermontu), a moj je otac tamo stekao stepen magistra nauka, pa iako je Braun bio u Ivz ligi, oni su više voleli Midlberi.

"Šta će biti ako slomiš nogu", pitao me otac. "Bolje je da prihvatiš akademsku stipendiju", i ja sam popustio.

Po mom utisku, Midlberi  je bio samo naduvana varijanta Tiltona, ali nalazio se u ruralnom Vermontu umesto ruralnog Hempšira. Istina, bio je namenjen studentima i studentkinjama, ali ja sam bio siromašan, a gotovo svi su bili bogati. Već četiri godine nisam studirao zajedno sa devojkama.

Molio sam oca da mi dopusti da jednu godinu uzmem slobodno. Želeo sam se preseliti u Boston i saznati sve o životu i ženama...

Dve bitne slučajnosti koje su mi oblikovale život odigrale su se na fakultetu Midlberi.

Jedna se pojavila u liku Iranca, sina generala koji je bio lični savetnik šaha (Reze Pahlavija), a druga slučajnost bila je prekrasna mlada žena En. Zvala se isto kao i ljubav iz mog detinjstva.

Prvi, koga ću zvati Farhad, igrao je fudbal profesionalno u Rimu. Bio je nadaren fizičkim izgledom atlete, valovite crne kose i očiju boje lešnika, a poreklo i harizma učinili su ga neodoljivim za žene. On je na svaki način bio potpuno suprotan meni.

Upoznao sam i En. Iako je ozbiljno izlazila s mladićem koji je studirao na drugom fakultetu, ona me ipak primila pod svoje okrilje. Naš platonski odnos bio je za mene prvo iskustvo o tome kako je kad se nekoga istinski voli.

Farhad me naučio piću, društvu i kako ignorisati svoje roditelje. Svesno sam odlučio da prestanem sa studiranjem. Odlučio sam da slomim svoju akademsku nogu, da se osvetim svom ocu... Moje su ocene naglo pale, izgubio sam stipendiju. U polovini druge godine svesno sam odlučio da ispadnem... Otac mi je pretio da će me se odreći, Farhad me podržavao.

Uleteo sam u dekanovu kancelariju i rekao da napuštam školovanje. Bio je to ključni trenutak mog života.

Jedna slučajnost se pojavila u liku Iranca, sina generala koji je bio lični savetnik šaha, druga slučajnost bila je prekrasna mlada žena En, zvala se isto kao i ljubav iz mog detinjstva

Farhad i ja proslavili smo zajedno u baru moje poslednje veče u gradu. Pijani farmer, gorostas od čoveka, optužio me da očijukam s njegovom ženom, podigao me i zavitlao u zid! Farhad je uleteo među nas, povukao nož i zarezao ga po obrazu. Onda me onaj gorostas izbacio kroz prozor, napolje na greben visoko iznad Oter Krika. Brzo smo se uputili niz reku prema našem domu...

Sutradan, kad nas je ispitivala policija s univerziteta, lagao sam i odbio svako saznanje o incidentu. Ipak je Farhad bio izbačen. Obojica smo se preselili u Boston, gdje smo delili stan. Ja sam dobio posao u Hearstovu Record American/Sundaz Advertiseru  kao lični pomoćnik glavnog urednika u Sundaz Advertiseru.

                                                       

                                         Nastaviće se                                                                                                                               

 

 

                                       

O autoru

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.