Feljton

 

Ispovest ekonomskog ubice: "...Dužnost nam je bila da  uništavamo!" (3.)

 

Plaćeni da varaju

 

Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara... Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks, a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: "Confessions of na economic hit man"), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva...

 

Džon Perkins

 

En i ja završili smo edukaciju za Mirovne snage u južnoj Kaliforniji i uputili se u Ekvador u avgustu 1968. Živjeli smo u Amazonu sa Shuarima, čiji je stil života zaista ličio na život severnoameričkih domorodaca pre naseljavanja. Radili smo u Andima s potomcima Inka. Bio je to deo sveta za koji nisam ni sanjao da još uopšte postoji. Dotad su jedini Latinoamerikanci koje sam upoznao bili bogati prvoškolci u školi gde je moj otac bio nastavnik. Otkrio sam da su mi dragi ti domaći ljudi, što su preživljavali uz pomoć lova i poljoprivrede. Osećao sam da sam s njima u nekom čudnom srodstvu. Na neki su me način podsećali na one moje sugrađane koje sam napustio.

 

Odluka za ceo život

 

 

Jednog se dana čovek u poslovnom odelu, imenom Einar Greve, spustio avionom u našu zajednicu. Bio je potpredsednik u "Ćas. T. Main Inc." (MAIN), međunarodnoj konsultantskoj kompaniji, koja se rijetko pojavljivala u javnosti, a koja je bila zadužena za proučavanje koje će odrediti treba li Svetska banka da posudi Ekvadoru i susednim zemljama milijarde dolara kako bi sagradili brane hidroelektrana i druge infrastrukturne projekte. Einar je takođe bio i rezervni pukovnik američke vojske.

Proveli smo nekoliko dana zajedno u Ekvadoru i razgovarali pa je tražio da mu pošaljem izveštaje o ekonomskim izgledima Ekvadora. Imao sam sa sobom malu prenosivu pisaću mašinu, voleo sam pisati te sam bio zadovoljan zbog njegovog zahteva. U razdoblju od oko godinu dana, poslao sam Einaru barem petnaest dugih pisama. U tim pismima izneo sam svoja razmišljanja o privredi i političkoj budućnosti Ekvadora, a i svoju procenu o sve većoj frustraciji među domorodačkim stanovništvom u borbi da se suprotstave naftnim kompanijama, međunarodnim agencijama za razvoj...

Kad je moja smena u sklopu Mirovnih snaga završila, Einar me pozvao u centralu MAIN-a u Bostonu na razgovor u vezi s poslom. Tokom privatnog sastanka naglasio je da je primarni zadatak MAIN-a inženjerstvo, ali da njegov najveći klijent, Svetska banka, traži da među osobljem ima ekonomiste koji bi napravili prognozu o veličini i izvedivosti inženjerskih projekata. Poverio mi je da je već zaposlio tri vrlo kvalifikovana privrednika, koji su imali savršene preporuke - dva s magistraturom, jedan s doktorskom titulom. Međutim, oni su strašno zakazali.

Angažovan sam kao ekonomista, ali uskoro sam shvatio da je moj pravi posao zapravo mnogo dalje od toga...

Einar je kazao da "niko među njima nije sposoban pozabaviti se privrednom prognozom u zemljama u kojima nisu dostupne pouzdane statistike". Nastavio je govoriti dalje kako nijedan nije ispunio uslove svog ugovora, koji traži da putuju u daleka mesta u zemljama poput Ekvadora, Indonezije, Irana ili Egipta kako bi razgovarali s lokalnim vođama i doneli vlastitu procenu o izgledima ekonomskog razvoja u tim regijama. Jedan je doživeo nervni slom u usamljenom selu u Panami. Panamska policija ga je dopratila do aerodroma i stavila na avion za SAD.

"...Pisma koja ste mi slali pokazuju da nemate ništa protiv da se raspitate čak i kad sigurni podaci nisu dostupni. A kad se uzmu u obzir uslovi vašeg boravka u Ekvadoru siguran sam da možete preživeti skoro svagde."

Rekao je da je već otpustio jednog od tih ekonomista i spreman je to isto učiniti s ostalom dvojicom ukoliko ja prihvatim ovaj posao.

Tako se dogodilo da sam u januaru 1971. dobio  zaposlenja kao ekonomista u MAIN-u. Napunio sam 26 - magičnu dob u kojoj me vojna mobilizacija više nije tražila.

Vrtelo mi se u glavi nekoliko sedmica, a moj ego je narastao. Na Bostonskom univerzitetu postigao sam prvi stepen koji nije obećavao poziciju ekonomiste u tako uzvišenoj konsultantskoj kompaniji.

 

Sa novinarima ni na kafu !

 

Iako su sve to bile samo maštarije, otkriću kasnije da su sadržale i deliće istine. Einar me angažovao kao ekonomistu, ali uskoro sam shvatio da je moj pravi posao zapravo mnogo dalje od toga i da se uistinu radi o nečem što je bliže Džemsu Bondu nego što sam ikada mogao i slutiti.

U zakonskom govoru MAIN bi se nazvao čvrsto držanom kompanijom; otprilike pet odsto od njenih dve hiljade zaposlenika bili su i vlasnici kompanije. O njima se govorilo kao o partnerima ili ortacima, a položaj im je bio zavidan. Ne samo da su partneri imali moć nad svima ostalima, nego su i dobro zarađivali. Diskrecija im je bila simbol. Oni su se bavili šefovima država i drugim glavnim vladinim funkcionerima, koji od  svojih konsultanata očekuju kao i od svojih advokata i psihoterapeuta da poštuju strogi kod apsolutne poverljivosti. Razgovor sa štampom bio je tabu. To se jednostavno nije tolerisalo. Posledica toga je bila da je jedva ikad iko izvan MAIN-a za nas uopšte i čuo, iako su mnogi bili bliski s našim konkurentima, kao što su "Arthur D. Little", "Stone & Webster", "Halliburton"...

Služim se terminom konkurenti u širem smislu, jer MAIN je bio u vlastitoj ligi sam sa sobom. Većina našeg profesionalnog osoblja bili su inženjeri, ali mi ipak nismo imali nikakvu opremu i nikad nismo konstruisali nijednu šupu za skladište.

Mnogi su radnici MAIN-a bili bivše vojne osobe, no nismo kontaktirali s Ministarstvom odbrane niti s bilo kojom od vojnih službi.

 Naša zaliha robe bila je nešto toliko drugačije od norme, da prvih meseci ni ja nisam mogao razabrati čime se bavimo! Jedino sam znao da će moj prvi stvarni raspored biti u Indoneziji te da ću biti deo tima od jedanaest članova poslanih da kreiraju stručni energetski plan za ostrvo Javu.

Takođe sam znao i to da se Einar i drugi koji su sa mnom razgovarali o poslu lično trudio kako bi me uverio da će privreda na Javi cvasti i ako se želim istaknuti kao dobar prognozer (i da mi za to ponude napredovanje), moram napraviti projekte koji to tako prikazuju.

 

Put bez povratka

 

Einar je često odlazio na putovanja koja su trajala dva do tri dana. Niko o njima nije puno govorio i činilo se da niko i ne zna gde on ide. Kad je bio u kancelariji, često bi me pozvao da sednem s njim uz kafu. Pitao je za En, za naš novi stan, za mačku koju smo doveli iz Ekvadora. Postao sam hrabriji kad sam ga bolje upoznao, nastojao sam saznati više o njemu i o tome šta su očekivali da radim. Ali nikad ne bih dobio zadovoljavajući odgovor; bio je znalac pri skretanju razgovora na drugu temu. Jednom prilikom čudno me pogledao.

"Ne moraš biti zabrinut", rekao je, "imamo za tebe velike planove. Bio sam nedavno u Vašingtonu..." Glas mu se promenio i nasmešio se na nepronicljiv način.

"Svakako, znaš, imamo velik projekt u Kuvajtu. Proći će neko vreme pre no što odeš u Indoneziju. Mislim da bi trebalo da iskoristiš vreme i pročitaš štogod o Kuvajtu. Biblioteka u Bostonu dobar je izvor, a možemo ti omogućiti i da dođeš do biblioteka na MIT-u i na Harvardu."

Posle sam puno vremena proveo u tim bibliotekama, a posebno u Javnoj biblioteci u Bostonu, koja se nalazila nedaleko od kancelarije i vrlo blizu moga stana na Bak Bazu. Postao mi je blizak Kuvajt kao i mnoge knjige o privrednoj statistici što su ih izdavali Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka. Znao sam da će se od mene očekivati da napravim ekonometrijske modele za Indoneziju i Javu, a odlučio sam da jednako tako mogu početi raditi isto za Kuvajt.

Međutim, moja diploma u poslovnoj administraciji nije me pripremila za ekonometrijske poslove, pa sam tako proveo dosta vremena pokušavajući razabrati kako da se s tim nosim. Otišlo je toliko daleko da sam upisao nekoliko kurseva o toj temi. U tom procesu sam otkrio da se statistikom može manipulisati kako bi se došlo do većeg broja zaključaka, uključivši i one koji sadrže htenja analitičara.

 

Konačno rešenje, večna tajna

 

MAIN je bila mačo korporacija. Na profesionalnoj poziciji 1971. godine bile su samo četiri žene. Ipak, bilo je verovatno dve stotine žena među kadrovima ličnih sekretarica - svaki potpredsednik i šef odelenja imao je sekretaricu - i kancelariju za prepis koja nam je svima služila. Ja sam se privikao na sklonost ženskog roda i zbog toga sam bio zapanjen onim što se jednog dana dogodilo...

Niko ne sme znati ništa o Vašem angažmanu - pa čak ni Vaša supruga. Vaša je odluka konačna. Kad jednom uđete, ostajete zauvek, rekla mi je Klaudin Martin.

Atraktivna brineta ušla je i sela mi nasuprot sa druge strane stola. Izgledala je vrlo otmeno u svom tamnom poslovnom kostimu. Procenio sam da je malo starija od mene, ali sam se pokušao usredotočiti na to da je ne primećujem, da se ponašam indiferentno.

 Nakon nekoliko minuta bez jedne reči gurnula je u mom pravcu neku otvorenu knjigu. Sadržavala je tablicu s informacijama koje sam odavno tražio o Kuvajtu - i karticu s njenim imenom, Klaudin Martin, i s titulom, "posebni konsultant ". Pogledao sam njene nežne zelene oči, a ona mi je pružila ruku.

"Zamolili su me da Vam pomognem u edukaciji," rekla je. Nisam verovao da mi se to zaista događa.

Počevši od idućeg dana sastajali smo se u stanu Klaudin Martin u Ulici Bakon, nekoliko zgrada dalje od glavnog sedišta MAINS, s Prudential Centera. Za vreme našeg prvog zajednički provedenog sata objasnila mi je da je moj položaj neobičan i da sve moramo držati u strogoj tajnosti. Rekla je da mi niko nije dao bliža uputstva o mom poslu jer niko nije bio za to ovlašten - osim nje. Tada me informisala da je njen zadatak da me formira u uspešnog EHM-a.

Sam je naziv probudio u meni stare snove o pustolovnim tajnim agentima i samog me zbunjivao nervozan smeh koji mi je izlazio iz usta.

Sada znam ono što tad nisam znao - da je Klaudin potpuno iskoristila moje slabosti koje su joj otkrili u NSA. Ne znam ko joj je preneo te podatke o meni - Einar, NSA, Kadrovsko odelenje MAIN-a ili neko drugi - znam samo da ih je koristila znalački. Njen pristup, kombinacija zavođenja i verbalne manipulacije, bio je skrojen na poseban način samo za mene, a ipak je odgovarao standardu operativnih postupaka što sam ih viđao na delu, u različitim poslovima kad bi ulog bio velik pritisak da se zaključi unosan posao.

Pojma nemam ko ju je plaćao, iako nemam nikakvog razloga da sumnjam da to nije bio MAIN, kako je to podrazumevala njena poslovna posetnica. U to sam vrijeme bio previše naivan, zaplašen i ošamućen da bih postavljao pitanja koja mi se danas čine očitima.

 

Varljivi karakter BDP-a

 

Klaudin je rekla da postoje dva primarna cilja mog rada. Prije svega, moram opravdati goleme međunarodne kredite koji će novac dovesti nazad u MAIN i druge američke kompanije putem velikih tehničkih i građevinskih projekata. Drugo je da ću raditi na bankrotu zemalja koje primaju te kredite (naravno, tek pošto već sve isplate MAIN-u i drugim kompanijama učesnicama ugovora u SAD) i tako će one zauvek ostati obavezane svojim kreditorima i predstavljaće jednostavne mete kad nam bude bila potrebna neka usluga, uključujući i vojne baze, glasove u UN-u ili pristup nafti i drugim prirodnim izvorima.

Klaudin Martin mi je rekla kako je moj zadatak prognozirati učinke investiranja milijardi dolara u određenu zemlju. Tačnije, ja ću izraditi studije koje predviđaju ekonomski rast u razdoblju od dvadeset do dvadeset pet godina i koje vrednuju efekte raznih projekata.

Na primer, ako postoji odluka da nekoj zemlji pozajmimo milijardu dolara kako bismo uverili njene vođe da ne sklapaju saveze sa Sovjetskim Savezom, ja bi trebalo da uporedim prednost investiranja tog novca u elektrane s prednostima investiranja u novu nacionalnu železničku mrežu ili sistem komunikacija.

 

Verovali smo da činimo usluge

 

Neizgovoren aspekt svakog od tih projekata jest taj da su namenjeni stvaranju velikih profita ugovornim strankama te da pomognu kako bi šačica bogatih i uticajnih porodica u zemljama koje primaju kredite postala srećna, dok, s druge strane, jamče dugoročnu finansijsku zavisnost, a zbog toga i političku lojalnost vlada svuda po svetu.

Što viši iznos kredita to bolje. Ne uzima se u obzir činjenica da će teret duga zemlje njenim najsiromašnijim građanima učiniti nedostupnom zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i druge vidove socijalne brige desetinama godina.

Klaudin i ja otvoreno smo razgovarali o varljivom karakteru BDP-a. Primera radi, može doći do porasta BDP-a čak i kad profitira jedna jedina osoba, kao pojedinac koji je vlasnik određene kompanije, pa i kad je većina stanovnika opterećena dugovima. Bogati se bogate, a siromašni postaju sve siromašniji. Uprkos tome, s gledišta statistike to se beleži kao privredni napredak.

Kao uglavnom svi američki građani, tako je i većina zaposlenika MAIN-a verovala da mi činimo uslugu tim zemljama kad tamo gradimo elektrane, autoputeve i luke. Škole i štampa uče nas da sve naše akcije doživljavamo kao altruizam.

Godinama slušam iste komentare kao: "Ako oni nameravaju spaliti američku zastavu i protestovati protiv naše ambasade, zašto jednostavno ne odemo iz njihove proklete zemlje i ostavimo ih da tonu u svome siromaštvu?"

Ljudi koji tako govore često imaju diplomu koja potvrđuje da su vrlo školovani. Ipak, ti isti ljudi nisu svesni da je glavni razlog što otvaramo ambasade po svijetu taj da one služe našim interesima koji u drugoj polovini 20. vijeka podrazumevaju pretvaranje Amerike u globalnu imperiju.

 

Ispred budućnosti

 

Indonezija je slučajno bila muslimanska zemlja bogata naftom i kolevka komunističke delatnosti.

"To je sledeći domino posle Vijetnama", tako je to sročila Klaudin. "Moramo pridobiti Indonežane. Ako se pridruže komunističkom bloku, onda..." .

Prstom je povukla pod svojim vratom i slatko se nasmešila. "Hajde da jednostavno kažemo da se vi morate vratiti s vrlo optimističnim ekonomskim prognozama o tome kako rasti poput pečurke, čim budu sagrađene nove elektrane i proširena njihova distribucija.

To će omogućiti USAID-u i međunarodnim bankama da opravdaju dodelu kredita. Bićete dobro nagrađeni, to se razume, i možete se onda preseliti na druge projekte u egzotičnim zemljama. Svijet je postao nešto kao vaša kolica za kupovinu."

 Nastavila me upozoravati kako će moja uloga biti teška. "Stručnjaci iz banaka doći će iza vas. Njihov je zadatak da traže dlake u jajetu kad je u pitanju vaša prognoza - za to su oni plaćeni. Ako vas prikažu kao lošem, to im pomaže da se oni čine dobrima!"

Jednog sam dana podsetio Klaudin da se grupa koju MAIN šalje na Javu sastoji još i od deset drugih ljudi. Pitao sam dobijaju li svi oni isti tip obrazovanja kao ja. Uverila me da ne.

"Oni su inženjeri", rekla je. "Oni izrađuju projekte za elektrane, prenos energije i distribucijske dalekovode te morske luke i puteve kojima se doprema gorivo. Vi ste onaj koji prejudicira budućnost. Vaše prognoze određuju obim sistema koji oni projektuju - i visinu kredita. Razumete li, ključ je u vašim rukama."

 

Mali, ekskluzivni klub...

 

Kad god bih izašao iz Klaudininog stana, pitao sam se radim li pravu stvar. Negdje u dnu srca sumnjao sam da ne.

Ali proganjale su me frustracije iz prošlosti. MAIN je, činilo mi se, nudio sve što je nedostajalo u mom životu, a ipak se nisam prestajao pitati da li bi Tom Paine to odobravao. Na kraju sam sebe sam uverio da ću, kad saznam više, nakon više iskustva moći bolje objasniti - dati ono staro objašnjenje "radeći iznutra".

Kad bih taj stav podelio sa Klaudin, ona bi me zbunjeno pogledala. "Nemoj biti lud. Kad si jednom u to ušao, više ne možeš izaći. Moraš odlučiti sam prije nego što uđeš još dublje."

 Razume sam je i zastrašivalo me to što je govorila. Kasnije sam lutao niz aveniju Komonvelt, skrenuo u Ulicu Dartmut i sam sebe uveravao da sam iznimka.

Za nekoliko meseci, jednog poslepodneva Klaudin i ja smo sedeli na divanu uz prozor promatrajući kako sneg pada po ulici Vikon. "Mi smo malen, ekskluzivan klub", rekla je.

"Plaćeni smo - dobro plaćeni - da varamo zemlje po čitavoj kugli zemaljskoj za milijarde dolara. Znatan dio tvog posla jeste podsticanje svetskih vođa da sami postanu dio široke mreže koja promoviše trgovačke interese SAD. Konačno, ti lideri bivaju uvučeni u splet dugova koji garantuje njihovu vernost. Možemo od njih nešto izvući kad god poželimo - da zadovoljimo svoje političke, privredne i vojne potrebe. Za uzvrat te vođe jačaju svoj politički status dajući svojim narodima industrijska postrojenja, elektrane i aerodrome. Istovremeno, vlasnici američkih tehničkih i građevinskih kompanija se jako bogate."

 

 

 

Zamišljao sam sebe kao tajnog agenta koji odlazi u egzotične zemlje, koji se izležava uz hotelske bazene, okružen divnim ženama u bikiniju i s martinijem u ruci.

 

 

                                        

O autoru

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.